Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

Domaći mediji

21.08.2014

Trgovinski rat: Ni na Istok, ni na Zapad

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dom/roditelji/amber-alert-da-li-ces-pomoci-ako-znas-da-mozes.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/sumadija-i-pomoravlje-dusa-srbije.html http://prviprvinaskali.https://prviprvinaskali.com/strane/donacije-i-sponzorstva.html http://prviprvinaskali.com/clanci/korona/da-li-ce-se-beskontaktni-toplomeri-koristiti-u-osnovnim-i-srednjim-skolama-kragujevca.html

Najveći problem Srbije u ovom trenutku nije to što nema šta da ponudi Rusiji, već što bi mogla da izgubi i deo evropskog tržišta, jer će hrana iz EU, koja je do sada išla za Moskvu i druge ruske gradove ostati „kod kuće“. Uz to, ovdašnji proizvođači će se najverovatnije uskoro suočiti i sa većom navalom evropskih namirnica na srpske police


Kada je pre neki dan na adresu Vlade Srbije stigao upit od ruske strane da im se dostavi spisak proizvoda koje bi Srbija u narednom periodu mogla u većoj meri da izveze na to istočno tržište, Ministarstvo trgovine je, kako saznaje NIN, navelo desetak proizvoda. Sveže jabuke, trupovi i polutke od domaćih svinja, sveže jagode, sve vrste sira, kukuruz, trešnje, višnje, goveđe i svinjsko meso, vino i bezalkoholna pića.

Ministar trgovine Rasim Ljajić izjavio je za NIN da je Srbija ponudila veći izvoz ove robe za deset do trideset odsto, zavisno od proizvoda u odnosu na dosadašnji plasman na rusko tržište.
Ako se izuzme to što trešnje, višnje i jagode u Rusiju ne mogu stići pre sledećeg proleća, ovaj plan nije nerealan, ali pokazuje nemoć Srbije da se finansijski okoristi o trgovinski rat između Evropske unije i Rusije. Sam Ljajić je nedavno rekao da Srbija ima šansu da poveća izvoz poljoprivrednih proizvoda na tržište Rusije sa sadašnjih 117 miliona na 300 miliona dolara. Poređenja radi, Srbija je protekle godine izvezla poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u vrednosti od 2,1 milijardu evra, pri čemu je ubedljivo najveći kupac bila EU.

Dok ruske vlasti razmatraju ovako „tanku“ ponudu Srbije, afrički proizvođači su već smislili plan kako da učetvorostruče izvoz voća i povrća u Rusiju, tako što će ih ubuduće direktno isporučivati, zaobilazeći tranzit preko EU. Argentinci, Brazilci i Čileanci već prepakuju robu i umesto u Nemačku i Francusku, šalju je ruskim kupcima. Doista, Rusi ne samo što su kontaktirali srpsku Vladu, već su njihovi trgovci počeli da kucaju na vrata srpskih proizvođača mesa, voća, povrća. U trenutnoj situaciji, međutim, Srbija može samo da efikasnijom organizacijom proizvođača i izvoznika bolje preraspodeli postojeći obim proizvodnje.

U novoj trgovinskoj preraspodeli, do koje je došlo zbog sankcija koje je Rusija uvela za robu iz 28 zemalja Evropske unije, Srbiji bi najveći problem mogao da bude gubitak evropskog tržišta, jer će hrana koja je do sada išla za Moskvu i druge ruske gradove ostati „kod kuće“. Uz to, ovdašnji proizvođači će se najverovatnije uskoro suočiti i sa većom navalom evropskih namirnica u Srbiju.
Đorđe Bugarin, sekretar za poljoprivredu u Privrednoj komori Vojvodine tvrdi za NIN da će u EU doći do hiperprodukcije, jer tamošnji proizvođači neće imati kome da prodaju svoj višak robe, koji su do sada izvozili u Rusiju.

Evropa će, kako on tvrdi, čak preporučiti svojim građanima da kupuju samo domaću robu, što će dovesti do toga da mnogi ugovori njihovih trgovaca sa srpskim proizvođačima padnu u vodu. S obzirom na to da je EU za Srbiju ubedljivo najveće izvozno tržište, Bugarin ocenjuje da bi i devizni priliv mogao biti manji, jer sumnja da bi se nedostatak u toj trgovini mogao nadomestiti izvozom u Rusiju.

„Rusija će u prvom periodu plaćati veće cene našim dobavljačima, ali vrlo kratko, jer oni traže alternativne dobavljače kojih u svetu ima za sve vrste robe. Rusija će kao platežno sposobna zemlja naći druge dobavljače van prostora EU, ali to neće moći preko noći“, navodi Bugarin.

Sa njim se slaže i profesor Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu Miladin Ševarlić koji tvrdi da ovde još uvek niko nije postavio pitanje kakve će biti posledice po Srbiju od prekida veza sa evropskim partnerima, do kojih će svakako doći. Ako ove sankcije potraju, što nije isključeno, biće teško ponovo uspostaviti veze sa partnerima iz EU, koji su se u međuvremenu navikli na drugu robu, kaže Ševarlić.

Vukoje Muhadinović, vlasnik Industrije mesa Topola, na primeru izvoza svinjskih polutki u Rusiju potvrđuje tezu da će sa prestankom sankcija stati i tražnja za srpskom robom. Ovo, međutim, ne važi za sve proizvode, jer ova kompanija računa da će kroz pojačan izvoz prerađevina uspeti da se trajno pozicionira na ruskim policama.

„Njima se ne isplati da uvoze od nas svinjske polutke jer nemaju interes. S obzirom na to da Srbija nema dozvolu za tranzit svežeg mesa kroz zemlje Evropske unije, potrebno je 45 dana da bi se ove polutke dopremile do Rusije, preko Luke Bar pa do Sankt Peterburga, što znatno povećava troškove“, objašnjava sagovornik NIN-a i dodaje da bi ovaj posao bio održiv jedino ako bi se rešilo pitanje tranzita kroz zemlje EU.

U pogledu izvoza prerađevina na rusko tržište, sa kojima bi Topola trebalo da startuje u septembru, on kaže da je situacija mnogo perspektivnija i ne sumnja da će kompanija uspeti da se održi na ruskom tržištu sa ovim proizvodima nakon ukidanja sankcija, jer se ta roba transportuje avionom i jeftiniji su troškovi prevoza.

Mesečni prihod ove kompanije bi za koji mesec mogao da se poveća sa sadašnjih milion i na 2,5 miliona evra, tvrdi Muhadinović, čija je firma jedna od retkih koja ima dozvolu za izvoz prerađevina.

Da bi poput ove kompanije i ostali proizvođači počeli što pre da izvoze meso u Rusiju, Đorđe Bugarin predlaže da se otpočne sa uvozom „početnog materijala“ - teladi do 150 kilograma i prasadi do 25 kilograma iz Rumunije koja je članica EU, te nije u stanju da ih utovljene isporučuje Rusiji.

„Telad bismo potom tovili do 450 kilograma, proizveli junad, pa bismo onda to meso mogli da prodajemo u Rusiju kao da je domaće proizvodnje. Uvezenu prasad od 25 kilograma bismo takođe tovili i onda Rusima prodavali svinjske polutke“, navodi Bugarin jedno od mogućih bržih rešenja za povećanje proizvodnje u stočarstvu.

On ističe da se nikako ne bi smelo pribeći praksi da domaći proizvođači uvoze živo meso iz hladnjača EU, i da ga potom prerađuju i prodaju na rusko tržište, jer bi Srbija zbog toga mogla da snosi sankcije.

Rusiji je najpotrebnije srpsko voće čija je gotovo svaka vrsta trenutno u deficitu za ozbiljniji izvoz. Kada bi već ove godine pod najsavremenijim zasadima jabuke niklo novih hiljadu hektara, Srbija bi za tri godine imala oko 70.000 tona jabuka, čime bi mogla da skoro duplira trenutni izvoz na rusko tržište.

S obzirom na to da je u ove zasade potrebno uložiti oko 30.000 evra po hektaru, a i slabe su šanse da će država, u situaciji u kojoj se troškovi režu na sve strane, povećati agrarni budžet, stručnjaci procenjuju da bi proizvođače lakše bilo ubediti da odmah podignu zasade pod jagodom.

Mihajlo Nikolić, profesor voćarstva na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu objašnjava za NIN da je za hektar zasada jagode potrebno uložiti između 10.000 i 15.000 evra i da bi ovo bio najbrži novac od voća, jer jagoda dospeva za branje već u maju.

„Što je najvažnije, jagode se najviše i isplate jer sa standardnom tehnologijom gajenja mogu doneti čistu zaradu na hektaru od pet do deset hiljada evra. Pri tome, s obzirom na to da se kredit može brzo otplatiti, banke radije prihvataju da kreditiraju ovu proizvodnju nego neku dugogodišnju“, objašnjava on.

Sa njim se slaže i Čeda Nikolić, proizvođač jagoda na sedam hektara. On tvrdi da bi se mnogi upustili u ovaj biznis samo kada bi bili bolje informisani o mogućim efektima. Ovaj proizvođač, koji svoju robu uglavnom prodaje kupcima sa Zapada, tvrdi za NIN da su izvozne cene jagoda standardno visoke i da godinama ne padaju ispod 1,5 evra za sveže i jedan evro za kilogram jagoda za industrijske potrebe. Takve cene, uz siguran plasman, sasvim su dovoljni razlozi da se neko upusti u ovu proizvodnju.

„Sada je pravi trenutak da se krene ozbiljnije sa proizvodnjom jagoda“, uveren je Čeda Nikolić.

U Srbiji je, procenjuju upućeni, trenutno jagodama zasejano oko 1.800 hektara, tako da bi se izvoz osetnije povećao ako bi tim voćem bilo zasejano još bar 1.000 hektara.

Snežana Bošković Bogosavljević, ministarka poljoprivrede, za NIN kaže da bi proizvođači trebalo da sve raspoložive resurse ulože u proizvodnju i naglašava da srpski poljoprivrednik mora više da koristi subvencije i povoljne kredite.

„Umesto što se, na primer u voćarstvu, mnogi drže sađenja prevaziđenih sorti, treba se informisati koji su to novi sortimenti koji daju veći prinos, koje su traženije na stranom tržištu i tako se, između ostalog, uključiti u tržišnu utakmicu“, poručuje resorna ministarka, uz napomenu da je upravo zbog toga jedan od glavnih zadataka koje je postavila - projekat „rejonizacije“.

„To znači da ćemo tačno odrediti koje grane poljoprivrede ćemo subvencionisati u kom delu Srbije, a u skladu sa njihovom ekonomskom isplativošću“, kaže Snežana Bošković Bogosavljević.

Da bi se oživelo stočarstvo, ministarka predlaže da se s obzirom na izvanredan ovogodišnji rod kukuruza, veći deo roda usmeri ka stočarstvu, a ne kao sirovina za izvoz.

„Tako bismo povećali stočni fond i količinu mesa za izvoz, što je mnogo bolje nego da sam kukuruz izvezemo kao sirovinu“, konstatuje ministarka.

Suštinski pomak i strateški preokret, kojim bi se ostvario pravi investicioni bum u agroprivredi, Srbija bi prema rečima profesora Miladina Ševarlića mogla da napravi tako što bi „jednokratno uložila tri od deset milijardi evra deviznih rezervi, koliko bi bilo potrebno i ruskoj strani za zajedničke investicione projekte, poput onih koje Srbija ugovara sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima“.

„Toj svrsi bi najbolje poslužilo jedno od 500 preduzeća koja se nude u poslednjem ciklusu privatizacije, Voćarske plantaže koje se prostiru na 3.500 hektara, kakve ne postoje više nigde u Srbiji i koje su bile najveći izvozni brend srpskog voćarstva. Da li sada treba dozvoliti da ta potencijalna „zlatna koka“ na periferiji Beograda bude poklonjena nekom drugom ko će iskoristiti tu šansu umesto nas, ili da napravimo zajedničku firmu sa partnerima iz Ruske Federacije, kojoj dugoročno nedostaju voćarski proizvodi“, kategoričan je Ševarlić.

Na taj način, Srbija bi jednim potezom, samo na jednom projektu i na samo jednoj lokaciji, uradila sve što je poslednjih nekoliko godina urađeno na formiranju desetak krupnijih plantažnih zasada pre svega na Fruškoj gori, u Banatu, i Deltinih voćnjaka u Čelarevu. On tvrdi i da bi bilo veoma korisno da se na malom delu te površine formira voćni rasadnik, koji bi obezbedio sadni materijal za razvoj voćarstva u Srbiji jer bi pod uvidom naše države bila kontrola i sertifikacija kvaliteta, a istovremeno bi najkvalitetnije sadnice proizvođačima bile dostupne po povoljnijoj ceni.

Ševarlić, takođe, predlaže i da država oformi jednu radnu grupu koja bi bila angažovana na evidenciji zaliha i oko organizovanog otkupa rakije u Srbiji od pojedinačnih gazdinstava, uz rigoroznu kontrolu kvaliteta i njeno flaširanje pod zajedničkom robnom markom.

„Osim što bismo se oslobodili velikih zaliha nacionalne šljivovice, mogli bismo jednokratno, u roku od dva do tri meseca da izvozom rakije inkasiramo dodatne prihode od nekoliko miliona dolara“, predlaže on.

Ševarlić je uveren da bi Srbija na ovaj način konačno mogla da obezbedi jedno veliko i trajno tržište za plasman žestokih i jakih alkoholnih pića za Rusiju pod jedinstvenom robnom markom. Ko zna, možda bi posle toga i Bajaga promenio tekst svoje pesme „nije votka rakija“…

Milica Bojović
Izvor: NIN

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar