Cveće – to čudo prirode
postoji, znam, da nam lepše bude!
Tu je da ukrasi bašte i parkove,
terase, prozore i razne vrtove.

Cveće je tu da da mu se divimo,
da u lepoti mirisa i boja živimo!
Da ga zalivamo i pazimo,
i ne daj Bože da ga gazimo.

Sve ja razumem i sve znam,
al’ razmišljam kad ostanem sam,
kako ga u svakom ćošku kuće ima,
naročito kada je napolju zima.

Jeste da nam prostor ulepšava,
ali moju slobodu značajno sputava.
Brinem da ga slučajno ne zakačim
da muku sebi na vrat ne okačim.

A onda, dođe leto i sve procveta,
E, tu tek majka počinje da zanoveta!
Pazi sa loptom na ruže i bugenvilije,
njeno cveće najmilije.

Pa onda pazi na loze razne,
na saksije koje nikad nisu prazne.
A tek hibiskusi i fikusi,
zumbuli, muškatle i razni prkosi.

Gde god se okrenem tu je cveće.
Čovek prosto ne može da se kreće!
Idem kroz dvorište, kao kroz minsko polje,
sve da cveću bude što bolje.

Moraću da joj stavim do znanja,
da njena džungla bude manja.
Tada ni cveće neću da krivim,
već ću moći da mu se divim!

Mihailo Anđelić III/5
Osnovna škola "Stanislav Sremčević"
Kragujevac
Foto: Agtha Brown