Borba za sirovine budućnosti: blago u jednoj državi

Nekada je napredak zavisio od gvožđa i uglja ili nafte. Ali budućnost zavisi od nekih drugih materijala koji u velikoj meri dolaze iz samo jedne zemlje – Kine. To je prva priča iz DW-serijala o sirovinama budućnosti.

^{Komadi rude iz Asutralije koji sadrže crveni kobalt često se prerađuju u Kini pre nego što završe npr. u baterijama}

Mnogi od tih retkih materijala su ne tako davno bili samo kuriozitet u hemijskim laboratorijama: neki se presijavaju u nijansama ljubičastog, crvenog i srebrnog, neki izgledaju kao nekakav prljavi kamenčić, a jedan metal se topi na temperaturi vašeg dlana. I svi ti materijali, kao što su kobalt, germanijum ili galijum imaju dve zajedničke osobine: u prirodi su izuzetno retki, a bez njih su uređaji budućnosti nezamislivi, od mobilnih telefona i električnih automobila, pa do solarnih panela.

Evropska unija sastavila je spisak od 30 sirovina za koje trenutno nema alternative, a koje su od presudne važnosti za tehnologije budućnosti, dakle od računara i robota, pa do bespilotnih letelica i vojnog sektora. U poređenju s čelikom, cementom ili naftom, čija potrošnja se meri u milionima tona, tih materijala je potrebno samo par hiljada tona godišnje. Ali sve veći problem je to što njih nudi samo šačica država sveta.

^{Data visualization: The most important mining areas of critical raw materials}

Kina – pa dugo, dugo niko

Najvažniji izvori tih sirovina nalaze se u nekoliko regiona: na severu Južnoafričke Republike može se naći platina i vanadijum, Demokratska Republika Kongo je glavni izvor kobalta, a u pustinji Nevade u SAD ima berilijuma. Ali Kina je jedina zemlja koja ima pristup do čak dve trećine od tih 30 retkih materijala, uključujući i antimon, barit i druge.

Takav neravnomeran raspored tih materijala po našoj planeti odražava se i na svetsko tržište: Kina je najveći i najvažniji izvoznik većine tih sirovina, daleko ispred SAD ili Rusije. Pritom je ta dominacija samo delom posledica toga da su nalazišta u Kini, a mnogo više je to rezultat sistematskih napora Pekinga da postane monopolista za ključne sirovine.

„Kina strateški razvija tehnologiju eksploatacije i procesuiranja, a danas je glavno tržište Berza metala u Šangaju, a ne u Londonu“, kaže Hans Ginter Hilpert, šef odeljenja za Aziju berlinske Fondacije nauka i politika (SWP). „Još je Deng Sjaoping rekao: ’Srednji istok ima naftu, ali Kina ima retke metale’. A to je bio tek početak.“

^{U rudnicima na severu Kine bageri iskopavaju rude koje sadrže retke metale}

Ne samo eksploatacija, već i prerada

Još 1987. je taj nekadašnji lider Kine počeo da podstiče dominaciju svoje zemlje kada je reč o tim sirovinama, i to ne samo u njihovom vađenju iz zemlje, već i u preradi. Tako se i destilacija i taljenje takvih metala pre svega radi u Kini: „Ona je razvila tehnologiju jedinstvenu u svetu“, kaže Hilpert. „Čak i ako se nađu neka alternativna nalazišta, većina prerade obavlja se u Kini pa se tek onda to nudi na svetskom tržištu.“

Isto tako, ako nečega u Kini nema, ona ta zemlja ulaže sve napore da preuzme eksploataciju u nekoj drugoj zemlji. Tako kineske firme organizuju vađenje kobalta u DR Kongu ili platine u Južnoafričkoj Republici. Isto se radi i s materijalima kojih ima u izobilju, kao što su fluorit ili silicijum koji je neophodan za solarne panele.

Nemački stručnjak za Aziju Hilpert dodaje da takvoj kineskoj politici u velikoj meri idu na ruku i nedovoljni propisi, bilo da je reč o propisima za zaštitu živone sredine ili o propisima za bezbednost na radu i o pristojnim nadnicama. A koriste se i protekcionističke mere kako bi kineska preduzeća zadržala vodeću ulogu. „Na kraju su Kinezi svojim povoljnim cenama uspeli da unište svu konkurenciju na tržištu“, kaže Hilpert.

To se doslovno vidi u statistici, jer deset najvećih izvoznika na svetu nakon Kine pokriva 35 odsto ponude, a sama Kina čak 45 procenata.

^{Utovar rude u luci Lijanjungang}

„Problem“ rata i ljudskih prava

Monopol Kine nije jedina opasnost za snabdevanje u budućnosti: mnoge te sirovine dolaze iz zemalja Azije ili Afrike u kojim već godinama besne ratovi, vlada korupcija ili im je na čelu neki diktator. Kobalt je odličan primer: gotovo 60 osto tog metala dolazi iz DR Konga. On se smatra i „konfliktnim mineralom“, jer upravo njegova eksploatacija i prodaja tamošnjim milicijama donosi novac za oružje i za nove sukobe.

Nije mnogo bolje ni sa još desetak drugih retkih sirovina koje dolaze iz zemalja praktično bez pravne sigurnosti i gde caruje korupcija. Zato nisu sigurne isporuke antimona, bizmuta, galijuma, germanijuma i drugih retkih metala koji stižu iz Tadžikistana, Laosa, ali i iz Rusije pa i iz same Kine. Iz Rusije i Kine stižu i magnezijum, niobijum, fosfor ili volfram, a tu su jedine alternative Kazahstan ili Vijetnam.

Takođe, za razliku od kineskih, kompanije sa Zapada koje se time bave povremeno se suočavaju s pozivima na bojkot, a kritikuju ih i humanitarne organizacije, onda kada je njihovo poslovanje povezano s brutalnom eksploatacijom radnika ili uništavanjem okoline. Tako je 2019. švajcarska rudarska kompanija Glencore objavila da će zatvoriti svoj rudnik Mutanda na jugu DR Konga. Svoju odluku je obrazložila većim dažbinama i troškovima eksploatacije, padu cene kobalta, ali i zbog protesta što na taj način podržava nastavak rata i ubijanja u toj afričkoj zemlji. Ipak, trebalo bi dodati da i dan-danas, dve godine kasnije, taj rudnik još nije zatvoren. Iz švajcarske firme saopštavaju da se rudnik samo „održava“.

^{Data visualization: China dominates the critical raw materials market}

Imamo li to i mi?

Kako bi za sebe obezbedila te materijale budućnosti, Evropska unija razvija i novu strategiju. S jedne strane je reč o pravnim koracima u slučaju da izvoz bude ograničen ili čak zabranjen. Tako je već 2012. EU, zajedno sa SAD i Japanom, podigla tužbu protiv Kine pred Svetskom trgovinskom organizacijom (STO) zbog njenih izvoznih kvota za te retke sirovine. I Kina je tu morala da popusti. Sličnu žalbu pred STO Evropska unija podigla i protiv Indonezije, gde je formirano radna grupa koja bi trebalo da reši tamošnje restrikcije.

Ali Evropska unija čini i druge korake. Nekada se smatralo da nafte ima u izobilju samo na Bliskom istoku, pa se ta sirovina nije ni tražila na drugim mestima sve dok nije bilo velike potrebe za njom. Zato je Evropska komisija pozvala sve svoje članice da potraže moguća nalazišta na njihovim teritorijima „koja bi mogla da budu operativna do 2025“, kako je rekao jedan predstavnik Evropske komisije.

^{Data visualization: Ten critical raw material markets are of particular concern}

Zadatak Evropskog saveza za sirovine, mreže koja se uglavnom sastoji od rudarskih kompanija, jeste da se i finansijski pomogne u proširenju postojećih kapaciteta ili pronalaženje novih nalazišta kako bi se „povećala nezavisnost EU u lancu snabdevanja sirovina neophodnih za većinu industrijskih ekosistema EU, kao što su obnovljiva energija, odbrana i istraživanje svemira“.

Još jedan mogući izvor mogla bi da bude i reciklaža takvih sirovina – iako je upitno da li bi to zaista moglo značajnije da poveća nezavisnost EU od tih sirovina.

Drugi deo: Da li postoji alternativa?

Cene sirovina koje su našle mesto u novim tehnologijama, poput litijuma za baterije, već su eksplodirale, a rašće i dalje. Naučnici traže alternative, ali istraživanja će potrajati.

^{Rudnik u Australiji, dolina Barosa - uništena}

Proteklih vekova države su često bojnim brodovima – ili kasnije nuklearnim raketama – pokazivale moć i osiguravale interese. Danas sve češće koriste ekonomske sankcije da bi nametnule političke želje.

Posebno podesno oružje takvog ekonomskog rata su retke sirovine, grupa od 30 materijala, većinom metala, koje je EU proglasila nezamenjivim za razvijenu industrijsku ekonomiju.

Naravno, njih traže svi pa tako i njihova cena raste, a države su postale bolno svesne koliko su od njih zavisne. Prema analizi Evropske komisije, sektori vazdušnog i svemirskog saobraćaja, odbrane, elektronike, automobila i energetski zahtevne industrije nužno zahtevaju stalni dotok najmanje 21 od tih 30 sirovina.

Sektoru obnovljivih izvora energije treba nešto manje tih sirovina, ali i on zavisi od uvoza. Bez njih je nemoguće proizvoditi solarne ćelije, parkove vetrenjača i električna vozila sa litijumskim baterijama. Retke sirovine su potrebne i za 3D-štampače, dronove, robote i drugu digitalnu tehnologiju.

^{Za šta se koriste određene sirovine?}

Kad nečeg nema, treba naći alternativu

„Budućnost uveliko zavisi od toga kako će se razvijati tehnologija“, objašnjava Hans Ginter Hilpert, koji je na čelu odeljenja za Aziju Fondacije za nauku i politiku u Berlinu. „Industrija će verovatno naći načina da nekim sirovinama nađe lakše dostupne zamene ili će razviti alternativnu tehnologiju.“

Na primer baterije za električne automobile će povećati potražnju litijuma iz Čilea, ali zapravo još bolji i praktično neiscrpni način pohrane električne energije je i vodonik. No još uvek se traži način kako bi se mogla stvoriti tehnologija koja bi bila i komercijalno dostupna.

Kad je reč o grupi od tih 30 materijala, oni će ostati važni, podjednako važni kao što su bili gvožđe, bakar, nikl i aluminijum u prošlosti. „U budućnosti će se ratovi voditi oko retkih materijala“, kaže Hilpert.

Ratovi se zapravo već vode - ali ekonomski. Industrijske sile uključujući SAD i EU su pokušale da predvide svoje buduće potrebe. Analiza Evropske komisije dolazi do zaključka da bi se potražnja za litijumom mogla povećati 44 puta do 2050. godine ukoliko se ne nađe drugi način za pogon električnih automobila. Potražnja za grafitom ili kobaltom bi mogla biti jedanaest puta veća nego danas.

^{Koliko će rasti potreba za određenim sirovinama?}

Eksploatacija rudnih bogatstava u prvom redu zavisi od cene: kod nekih retkih sirovina su već otkrivena nalazišta gde bi se vađenje moglo isplatiti u skorijoj budućnosti, poput retkih metala u Brazilu i Vijetnamu, kobalta na Kubi i u Rusiji ili titanijuma u Brazilu i Keniji.

Tu je, ali je nemoguće do njega doći

Druga opcija je reciklaža. Stara je teza da su rudnici budućnosti naša smetlišta današnjice, ali u ovom slučaju je to tek teorija. Kako stvari stoje, za mnoge materijale je proces reciklaže izuzetno složen i skup, a povrh toga proizvođači naprava moderne tehnologije uopšte ne žele da govore koje materijale su koristili i koliko ih ima u uređaju. To znači da ih samo te kompanije onda mogu reciklirati.

Dok se neki materijali poput volframa ili kobalta mogu reciklirati u bitnim količinama, studija Evropske komisije upozorava da se drugi materijali – poput galijuma ili indijuma – uopšte ne mogu odvojiti kad jednom budu upotrebljeni.

U tim slučajevima je jedina mogućnost da im se nađe alternativa, objašnjava Melani Miler koja se u Fondaciji za nauku i politiku bavi sirovinama. „Mnogo se istražuje na području zamena. Za neke važne i retke sirovine je to moguće, ali za druge jednostavno nije.“

^{Stopa reciklaže određenih sirovina}

Svaka takva procena zasniva se na trenutnim dostignućima nauke. Šta će biti sutra - to niko ne zna, a zapravo se uveliko traži alternativa i materijalima kojih zapravo ima mnogo poput silicijuma. Štefan Veber je fizičar koji se bavi polimerima na institutu „Maks Plank“. On kaže da tamo traže alternativu za solarne ćelije.

„Silicijum zapravo nije idealan materijal za fotoelektrične ćelije jer loše apsorbuje svetlost. Da biste to postigli, treba vam relativno velika količina silicijuma“, kaže nam Veber.

On sada eksperimentiše sa mineralom perovskitom – nemački geolog Gustav Roze je taj rašireni oksid kalcijuma i titanijuma otkrio u istraživanju na Uralu i nazvao ga po ruskom političaru i geologu Ljevu Aleksejeviču Perovskom.

Veber objašnjava da je stvaranje solarnih ćelija tim materijalom kao „pečenje palačinki“on ga u tekućem obliku preliva preko površine i pušta da se opet kristalizuje. U sadašnjem obliku mineral nije dovoljno energetski efikasan da bi se sve isplatilo, ali Veberova ekipa radi na stvaranju drukčije nanostrukture. Na primer, ako se ta tehnologija spoji s već poznatim silicijumskim ćelijama, njihova efikasnost se povećava za oko 50 odsto.

Istraživanje perovskita je obećavajuće: solarni paneli imaju sloj silikona debeo od 100 do 200 mikrometra – debljine otprilike ljuske kose. Veber kaže da je dovoljan sloj od samo pola, najviše jednog mikrometra perovskita za takav učinak – dakle stoti deo materijala koji se danas koristi.

Ko uporno traži...

No kao u svakom istraživanju, i u ovom ima još problema: perovskit je znatno manje trajnosti od silicijumskih ćelija. Današnje drže po dvadesetak godina, a one od perovskita bi izgubile svojstva posle dve godine.

Povrh toga, u njima ima olova, otrovnog za čoveka. „Tu su veoma oštra zakonska ograničenja, a ona su oštra iz dobrih razloga“, konstatuje fizičar instituta „Maks Plank“.

Ipak, Veber je optimističan: misli da bi prvi modul mogao biti spreman za tri do pet godina, ali realno procenjuje da će proći još najmanje jeda decenija dok se tehnologija ne pokaže dovoljno zrelom i pouzdanom. "Ima toliko toga što mi danas još naprosto ne znamo“, zaključuje fizičar.

Treći deo: Mobilni važniji i od ljudi i od prirode

Retki materijali potrebni za tehnologiju budućnosti po pravilu se vade u zemljama gde se radnici bezdušno izrabljuju, a okolina pretvara u pustoš. No to malo koga brine.

^{CRM Mine}

Danas već svaki drugi stanovnik planete ima mobilni telefon, ali mnogi već sanjaju o novom modelu - s još boljim ekranom, bržim procesorom, tanjim kućištem... Cena takvog smartfona se doslovno plaća tuđom krvi.

Mobilni telefoni su većinom napravljeni od uobičajenih materijala: plastike, stakla, keramike, bakra, nešto zlata. Ali u njima mora biti i galijuma za LED i za blic kamere, tantal je u kondenzatorima, bez indijuma nema dobrog ekrana... Sve to treba izvaditi iz zemlje po cenu uništavanja životne sredine i ljudi.

„Eksploatacija retkih sirovina je često problematična što se tiče ljudskih prava i ekologije“, sažima Melani Miler, stručnjakinja za sirovin iz berlinske Fondacije za nauku i politiku. „Proces njihovog dobijanja je često prilično otrovan.“

^{Kisela voda iz rudnika}

Galijum i indijum u mnogim telefonima dolaze iz Kine ili Južne Koreje, tantal iz DR Konga ili Ruande. Njih ukupno ima jedva desetak grama u čitavom telefonu, ali ti grami su golema dobit međunarodnih rudarskih kompanija koji slabo mare za radioaktivnu šljaku, otrovanu podzemnu vodu i prisilno raseljavanje indigenog stanovništva.

Zagađenje priznaje čak i koncern

Problem je što mnoga čuda moderne tehnologije, od računara pa do električnih automobila, neće funkcionisati bez nekih od 30 ključnih retkih sirovina koje se vade negde u svetu. A čak i kad se ne moraju kopati čitava brda da bi se došlo do sićušne količine tih materijala, nego materijal stoji gotovo na površini poput litijuma u slanoj pustinji Čilea, u proizvodnji se nepovratno devastiraju velike površine.

„Niko živ, čak niti predstavnici rudarskih koncerna, neće negirati da eksploatacija litijuma uzrokuje enormno uništavanje životne sredine“, kaže nam Miler. Jer taj materijal se ispira iz podzemnih naslaga od čega se stvaraju čitava veštačka slana jezera. „Koristi se velike količine pijače vode, a na kraju dobijate ogromna poplavljena područja u kojima je litijumska so.“

Posledice su jasne: voda je nepovratno zagađena, a onda prodire u prirodne podzemne vode. S takvom vodom ne mogu preživeti ni biljke, ni životinje. Postoje svedočanstva kako je voda dospjela i do podzemnih bunara koji služe ljudima za piće – sve zbog naših baterija.

Jedna tona na 2.000 tona otpada

Ekološka katastrofa nastaje i kod materijala koji su relativno dostupni, kod onih retkih je još mnogo gore. U pravilu, za jednu tonu retkih sirovina je potrebno stvoriti oko 2.000 tona otrovnog otpada. Hans Ginter Hilpert, šef odeljenja za Aziju i Fondaciji za nauku i politiku, kaže da je upravo to opustelo velike delove Kine.

Jer najbrži i najjeftiniji način je da se kiselinom odstranjuju nepotrebne stene i povećava koncentracija željene sirovine. Kiselina se raspršuje u prirodi preko čitavih nalazišta. „Čitava ta područja su onda potpuno nepodesna za bilo kakvu poljoprivredu. Jer tu je priroda doslovce izrabljena.“

Kina nije jedina država koja nema stroge propise o životnoj sredini u eksploataciji ruda, niti dugoročni plan upravljanja resursima. Na primer, i na Madagaskaru se ilegalna eksploatacija rudnih bogatstava povezuje s devastacijom prašume i time uništavanjem prirodnih staništa tamošnjih životinja.

Nije čudo što je Madagaskar, zajedno s Ruandom ili DR Kongom, na dnu lestvice Environmental Performance Index koja u 180 zemalja prati napore za očuvanje životne sredine, kvalitet vazduha, upravljanje otpadom i emisiju štetnih gasova. Borci za zaštitu prirode posebno su zabrinuti što te zemlje vade izuzetno otrovne supstance kao što su berilijum, tantal ili kobalt.

Ljudi su manje važni

„To je prljava, otrovna i delimično radioaktivna industrija“, sažima Hilpert. „Na primer Kina nikad nije posebno marila za ljudska prava kad je trebalo ispuniti planove proizvodnje.“

Jedan od ekstremnih slučajeva je Baotou, grad na severu Kine, u Unutrašnjoj Mongoliji. Vađenje retkih materijala uzrokovalo je trovanje tla okolnih polja tako da su hiljade ljudi morale da napuste domove.

Gardijan je 2012. pisao o otrovnom jezeru nastalom kod vađenja rude kao „mutnoj gomili vode u kojoj ne samo da ne mogu živeti ribe nego čak niti alge. Obala je prekrivena crnom korom tako debelom da se može hodati po njoj. U tu ogromnu, desetak kvadratnih kilometara veliku baruštinu, okolne fabrike ispuštaju otpadne tekućine prepune hemije koje su potrebne za obradu 17 minerala koji su najtraženiji u današnjoj industriji.“

^{Otrovne sirovine: svaka tačka je jedan rudnik, sleva na desno sve otrovniji materijali, odozdo na gore sve bolja ekološka eksploatacija}

Lokalno stanovništvo se žali na sve moguće zdravstvene tegobe, od svrabeža pa do dijabetesa, osteoporoze i teškoća u disanju, piše britanski list. Ali kineske vlasti, isto tako tradicionalno, jedva obraćaju pažnju na tegobe stanovnika.

Pokolj u Marikani

Kina nipošto nije jedina kojoj je rudno bogatstvo važnije od zdravlja građana, upozorava Melani Miler. „Sektor eksploatacije platine u Južnoafričkoj Republici se često kritikuje zbog nepoštovanja ljudskih prava u meri koja se retko nalazi čak i u rudarskom sektoru.“

Dosadašnji vrhunac je bio 2012. kad su snage reda ubile 34 rudara koji su protestovali zbog loših uslova rada i niskih nadnica. Taj protest u britanskoj rudarskoj kompaniji Lonmin je postao poznat kao „Pokolj u Marikani" i izazvao je niz spontanih protesta radnika i u drugim rudnicima te zemlje.

Kod vađenja platine se mnogo koriste agresivne kiseline koje mogu da stvore opekotine na koži ili plućna oboljenja. Sve se to donekle može ograničiti promišljenim upravljanjem otpadom – ali to je skupo.

Ipak, 2016. je vlada Južnoafričke Republike objavila plan da obaveže rudarske kompanije da plate 800 miliona američkih dolara za recikliranje i regulaciju kisele vode nastale u procesu vađenja. Ali mnoge kompanije nisu poslušale. Prošle godine su aktivisti podigli sudsku tužbu i protiv vlade i protiv australijske kompanije Mintails da plati za čišćenje okoliša.

Indijanci protiv niobijuma

Vađenje retkih materijala obično ide uz veliku potršnju vode. U Južnoafričkoj Republici, gde vode ionako nema dovoljno, već se stvara dilema: treba li vodu dati rudnicima – ili stanovništvu za piće? O tome se u toj državi raspravlja već godinama.

Kao da se vaga između života ljudi i dobiti iz rudnika – a odluke idu nauštrb ljudi, posebno kada se radi o indigenom stanovništvu.

„Brazil je najveći proizvođač niobijuma na svetu i zalihe u saveznoj državi Minas Žerais bi mogle potrajati još dvesta godina prema današnjoj potražnji“, kaže Žulijana Sikeira-Gej, stručnjakinja za životnu sredinu sa Univerziteta Sao Paolo.

^{Eksploatacija grafita na Madagaskaru, blizu nacionalnog parka}

No problem je što se to područje nalazi usred Amazonije, a veliki deo nalazišta u oblasti koju naseljavaju plemena. Kompanije mogu da traže dozvolu da uđu i u rezervate, i broj takvih zahteva se tokom jedne godine povećao za 36 odsto.

To je zasluga sadašnjeg predsednika Brazila Žaira Bolsonara koji je otvorio vrata kompanijama u rezervate. Ako bi svim zahtevima bilo udovoljeno, to će značiti nestanak 23 odsto prašume i domovine čak 222 plemena indigenog stanovništva, zaključak je studije ove naučnice.

Može i drugačije

Sikeira-Gej ukazuje da postoje metode i tehnologije kojima bi se moglo eksploatisati rudno bogatstvo uz zaštitu i prirode i ljudskih prava. Što je još veći apsurd, mnogi rudnici i u Brazilu i u Južnoafričkoj Republici se finansiraju međunarodnim kapitalom kojim upravlja Svetska banka. Jedino što je potrebno jeste da se investicije uslove pridržavanjem načela održivosti i zaštite prirode.

No prečesto se videlo da prvo počne da se kopa, prvo se uništi životna sredina, a tek onda se razmišlja o posledicama. „Prvo, negativne posledice treba izbeći. Ako ne može, onda ih svesti na najmanju moguću meru i na kraju ih treba kompenzovati. Tim, a ne obrnutim redosledom“, upozorava naučnica.

Majkl Penke
Izvor: Dojče vele, 23.-25. april 2021. 



ARHIVA PPNS

DR MILICA TOMAŠEVIĆ: RIO TINTO NAM NIJE POTREBAN - AKO SRBIJA IMA NOVCA NEKA ULOŽI U POLJOPRIVREDU