Tihi nestanak milenijumskog biljnog nasleđa ili noćna mora čovečanstva

Od 1900. godine do danas sa Zemlje je zauvek nestalo oko 75 odsto starih sorti biljaka. Za samo jedan vek izgubljene su hiljade biljaka u koje je uložen trud i strpljivi rad generacija i generacija tokom prethodnih milenijuma.

Ovaj podatak može biti samo jedan u moru sličnih koji govore o promenljivosti života na ovoj planeti i netrajnosti svih ljudskih napora, ali takođe i upozoravajući alarm da je biljni svet sa kojim živimo u visokom stepenu ugrožen. Oni koji se ne mire sa tim nestankom biljnog nasleđa naših predaka i uništavanjem jednog od najvrednijih bogatstava Zemlje poduhvatili su se posla očuvanja biljnog diverziteta, koji je za svaku oblast ili deo planete različit i potpuno autohton. Takvih čuvara semena ima na svim meridijanima, a od pre koju godinu i u Srbiji postoji udruženje čija je delatnost usmerena na očuvanje flore karakteristične za naše krajeve. Udruženje pod nazivom Čuvari semena pokriva teritoriju nekadašnje Jugoslavije, njegove glavne aktivnosti su razmena semenskog materijala, čuvanje i ekološko uzgajanje biljaka, kako bi se one sačuvale od tihog nestajanja.

Fanatici ili ne, ovi zaljubljenici u botaničku tradiciju smatraju da se uopšte ne radi (samo) o tradiciji, već o sprečavanju moguće katastrofe širih razmera, ukoliko bi se dozvolilo da iz našeg okruženja nestanu brojne biljne vrste koje su značile život generacijama pre nas, a njih zamene industrijske strogo kontrolisane i kvalitativno drugačije biljne sorte.

- Jedan od prvih razloga nestanka mnogih sorti biljaka jeste prelazak sa domaće individualne proizvodnje na industrijsku, kad se umesto sopstvenog semena počelo koristiti industrijski proizvedeno, što je bio prvi korak u unificiranju proizvodnje hrane biljnog porekla - navodi Milan Đurić, jedan od osnivača udruženja za zaštitu autohtonih biljnih vrsta Čuvari semena.

Nakon toga počeli su se stvarati hibridi, a nove sorte su prelazile i državne granice, menjale neke od svojih svojstava u novim uslovima. Taj trend doveo je do nestanka nekoliko hiljada starih autohtonih sorti biljaka na tlu Evrope, i to za samo oko tri decenije.

- Najnoviji problem, koji mnogi međutim vide kao epohalno i spasonosno rešenje za problem gladi u svetu, jesu genetski modifikovane biljke, sa posebno ugrađenim osobinama i potencijalima, kao što su visoki prinosi i otpornost na bolesti. Genetski inženjering je stvorio mogućnost mešanja gena različitih vrsta, i opet novih hibrida, i time istovremeno otvorio i mnoga nova pitanja, budući da su put gena i njihova transformacija samo delimično pod kontrolom čoveka. Uz to, takvo seme često nije moguće reprodukovati i takve biljke se ne mogu dalje sejati - napominje Đurić.

Genetski modifikovane biljke lako mogu istisnuti one dobijene konvencionalnim ukrštanjem, kao i autohtone, tradicionalne i zato je ideja Čuvara semena da kroz razmenu biljaka i setvu tog semenskog materijala održe u životu to hiljadugodišnje biljno nasleđe.

- Naša je uloga, kao pojedinaca, kao Čuvara semena, kao ljubitelja prirode, planinara, ekologa, voćara, sladokusaca ili jednostavno roditelja - da te biljke sačuvamo. Organizovali smo besplatno sakupljanje i razmenu semena starih sorti povrća, voća, žitarica i cveća, za privatne potrebe građana u skladu sa zakonom. Mi nemamo zakonskih uslova da se bavimo organizovanom i masovnom proizvodnjom tog semena, i zato smo i organizovani na dobrovoljnoj bazi. Svako se kao pojedinac koji poštuje određena pravila prikupljanja, čuvanja i daljeg razmnožavanja tih biljaka može uključiti u proces razmene i čuvanja semena. Interesovanje za ovo je veće nego što smo mi očekivali, i to u svim nekadašnjim republikama bivše države - kaže Milan Đurić.

Jedan od razloga pokretanja ovakvih pojedinačnih inicijativa je u stvari nepostojanje nacionalne banke semena, kakve imaju gotovo sve zemlje osim naše. Svojevremeno je i kod nas, uoči samog raspada bivše države, sagrađena velika, ambiciozna zgrada sa upravo tom namenom, da bude nacionalna banka semena. Međutim, kako je tih godina zauvek nestala Jugoslavija, zgrada je ostala neiskorišćena, a banka nikada nije ni formirana. U međuvremenu na planu očuvanja biljnog sveta radilo se u okviru pojedinih instituta, ali ne sveobuhvatno i planski. Jedan od tadašnjih, a i sadašnjih čuvara semena je i Institut za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, koji ima zavidnu kolekciju semena autohtonih biljnih vrsta, značajnih za domaću poljoprivredu. Profesor doktor Mirjana Milošević sa ovog instituta kaže da se u njemu čuvaju izuzetno značajne zbirke starih genotipova pšenice, kao i mnogih povrtarskih kultura, a da u okviru Instituta postoji i odeljenje za suncokret, koje održava banku gena i za potrebe FAO.

- Institut je nedavno sproveo i vrlo značajan projekat pod nazivom Za vojvođanskog paora, u cilju prikupljanja starih sorti povrća, a takođe poseduje i obimnu kolekciju gena povrtarskog i lekovitog bilja. Naš zadatak jeste sakupljanje i održavanje tih starih sorti semena, ali pre svega onih koji se koriste u biljnoj proizvodnji. Takvu ulogu ima i Institut za kukuruz Zemun Polje, sa jednom od najvećih banaka semena kukuruza, ali i ostalih ratarskih kultura. Kada bi se to sve objedinilo, dobila bi se jedna zaista respektabilna banka gena. No, koliko će to i da li će biti moguće realizovati, zavisi od Ministarstva poljoprivrede. U ovom momentu, zgrada koja je projektovana da bude naša nacionalna banka semena još u onoj Jugoslaviji pretvara se u nacionalnu laboratoriju za bezbednost hrane, dok je za banku gena predviđen prilično mali, i nedovoljan prostor. Sa druge strane, kod nas se niko ne bavi organizovanim sakupljanjem ukupnog biljnog diverziteta, tzv. spontanom biljnom florom. To je takođe veoma važan posao, budući da se zna da dnevno na globalnom planu nestaje na stotine biljnih vrsta u svetu. I to uglavnom zbog čovekovih aktivnosti. Jer čovek je taj koji krči šume, koji primenjuje nove tehnologije, koji uništava biljni svet itd - navodi dr Milošević.

Očuvanje svetske biljne riznice ostavljeno je, čini se, ipak samo pojedinačnim inicijativama. Zasad postoji svetska banka gena gajenih biljnih vrsta, svojevrsna moderna Arka, i to u Svaldbaldu u Norveškoj. Ovoj zemlji je poveren zadatak da formira tu banku sveukupnog biljnog sveta koje čovečanstvo koristi u ishrani, kako bi se u slučaju neke globalne katastrofe biljni svet ipak sačuvao. Sopstvenu banku semena formira i Evropska unija, ali je ona rasuta na više lokacija u više zemalja.

- Skoro sve zemlje u Evropi imaju svoje nacionalne banke, dok mi spadamo u retke čija je institucija tek na početku. Holandija, na primer, koja ima izuzetno skroman biodiverzitet, takođe poseduje nacionalnu banku gena autohtonih vrsta, dok Srbija, sa vrlo bogatom florom, još uvek nije došla do saznanja da bi to blago trebalo ipak sačuvati. Da li će se i kod nas na državnom planu, organizovano i odgovorno prema ovoj i dolazećim generacijama, i sa više energije pristupiti tom poslu, zavisi od Ministarstva poljoprivrede - napominje dr Milošević.

Kako čuvati seme

Taj proces čuvanja semena obuhvata njegovo pripremanje posebnom tehnologijom kako bi bilo zdravo i spremno za čuvanje, zatim čuvanje semena na posebne načine, zavisno od vrste do vrste i pod različitim procentima vlage i na različitim temperaturama, da bi se održala klijavost i zdravlje semena. Takođe, cilj je zabeležiti što više istorijskih podataka o semenu... Seme se mora održavati čistim, to jest bez mešanja sa drugim vrstama, a takođe i razmenjivati sa drugim Čuvarima semena da bi se ono sačuvalo na više lokacija u slučaju bolesti, vremenskih neprilika ali i zbog genetike - posle 10 generacija svako seme može postati oštećeno ako se ne osveži sa drugom populacijom u okviru iste stare sorte.

Autor: Vesela Laloš
Izvor: Danas