Za tvorce GMO je ekonomski profitabilan proizvod, ali izaziva sumnju potrošača pošto je stvoren u laboratoriji a ne u prirodi

Da li moćne multinacionalne kompanije gube dah u proširenju površina pod svojim GM semenima ili se samo razbuktavaju ekonomske i političke nesuglasice između Amerike i Evrope ostaje da se vidi u narednom periodu. Ali dok tvorci GMO tvrde da nema dokaza o štetnosti takvih proizvoda za ljudski organizam, dotle su sve masovniji i glasniji protesti građana u Evropi koji zahtevaju da prestanu pritisci na vlade pojedinih država za davanje „zelenog svetla“ proizvodnji i plasmanu takvih proizvoda. Oni, takođe, traže da se GMO proizvodi jasno obeleže na etiketama kako bi potrošači sami mogli da odlučuju hoće li ih kupovati ili ne. Gotovo istovremeno Japan je odlučio da, do daljnjeg, obustavi deo uvoza američkog hlebnog žita nakon vesti da je na jednoj farmi u SAD otkrivena zabranjena proizvodnja GM pšenice.

I u Srbiji se usijava rasprava o mogućoj liberalizaciji našeg vrlo restriktivnog Zakona o GMO koji zabranjuje uvoz, proizvodnju i komercijalnu prodaju roba sa takvim sadržajem. Izuzete su jedino aktivnisti u naučne svrhe. Na svojim protestima ekolozi se oštro suprotstavljaju bilo kakvoj liberalizaciji ovog Zakona. Slične odluke postoje u u višedesetina opština u Srbiji. Nedoumice su bile prisutne, poslednjih meseci, i u mnogobrojnim raspravama na različitim nivoima u našem društvu.

Suprotno nekim očekivanjima nauka je nedvosmisleno argumentovala nedoumice i na nedavno održanom Savetovanju u Privrednoj komori Vojvodine sa temom „GMO – da ili ne“ u organizaciji Društva agrarnih novinara. Prema rečima profesora dr Miodraga Dimitrijevića, sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, tehnologija transfera gena između nesrodnih roditelja dala je GMO kao ekonomski profitabilan poroizvod, koji nikada ne bi mogao da se dogodi spontano u prirodi. Njegova „kolevka“ je u laboratoriji. Od pre dve decenije komercijalne upotrebe došlo je do ekspanzije GM kultura, koje su mogle da prate samo najbogatije države i moćne multinacionalne kompanije, što je izazvalo bitne promene u geopolitičkim odnosima, jer ograničava prehrambenu i političku samostalnost svake države. Jedni od transgene tehnologije očekuju proizvode sa novim i boljim hranljivim vrednostima, hranu koja će istovremneno biti vakcina ili lek, biljke koje su otporne na stresove u proizvodnji i donose veći profit. Drugi tu tehnologiju optužuju da stvara neprirodne, monstruozne organizme, pa je opisuju kao pretnju čovekovoj okolini do stepena ugrožavanja i samog opstanka. Smatraju je nedovoljno usavršenom i ispitanom na uticaj na zdravlje ljudi, potkrepljujući to rezultatima na eksperimentalnim životinjama koji upućuju da i zdravlje ljudi može biti ugroženo korišćenjem GMO u ishrani. U toj neprirodnoj genetskoj konstrukciji korišćeni su DNK iz biljke petunije, zatim mozaik virusa karfiola, zemljišnih bakterija i gljiva. Iako su genetske modifikacije primenjene na većem broju gajenih biljnih vrsta, broj GM kultura u komercijalnom gajenju je prilično mali i svodi se na one koje su otporne na totalne herbicide iz reda glifosata ili glufosinata. Među njima su najčešće soja, pirinač, šećerna repa i kukuruz. Otpornost na insekte, poput krompirove zlatice ili kukuruznog plamenca ugrađen je u pamuku, paradajzu, krompiru i kukuruzu. Modifikacije postoje i na otpornost na pojedine viruse kod krastavca, krompira, lubenice i dinje ili za produženu trajnost kod paradajza, karfiola i dinje. Te unete mutacije GMO se prenose na sledeće generacije i donose nepovratne promene. Protivnici GMO tu tehnologiju smatraju opasnim poigravanjem čoveka sa granicama koje je priroda ili božanska ruka stvorila.

Da bi se zauzeo pravilan stav u najboljem državnom i nacionalnom interesu, kako je izneto na ovom skupu, neophodno je da se mudro razmotre prednosti i nepovoljnosti koje bi nam donela transgena tehnologija. Izvesno je da moćne multinacionalne kompanije „jedu“ semenske kuče u svetu, među kojima na udaru mogu biti i one u Srbiji koje su razvile svoj semenski materijal za klasičnu poljoprivrednu proizvodnju i realizuje na svetskom nivou. Veliko je pitanje da li je kukuruzni plamenac zaista toliko limitirajući faktor na našim njivama? Da li nas korovi toliko dave da su jedino rešenje totalni herbicidi? Da li je dokazano, bez opravdane sumnje, da su GM proizvodi zdravstveno i ekonomski bezbedni? Da li Srbija treba da traži ekonomsku šansu u proizvodnji klasičnih prehrambenih proizvoda, pa i u ekskluzivnoj organskoj proizvodnji ili u gajenju GM kultura? Da li smo sve probleme u agraru rešili, pa nam preostaje još jedino ovaj o GMO ?

ZELENA HIPOKRATOVA ZAKLETVA

Uključujući se u diskusiju na Savetovanju „GMO - da ili ne“ Miroslav Ivković – Baja, istaknuti poljoprivrednik sa severa Bačke je naveo svoju dilemu rekavši da je kao potrošač protiv GMO proizvoda, ali da kao proizvođač nije. Obrazložio je to činjenicom da naša država ničim ne stimuliše one koji gaje soju bez modifikacije, pa nisu konkurentni u odnosu na one koji sada krše Zakon i seju GM seme te biljke. Pored toga naša genetski nemodifikovana sojina sačma je suviše skupa da bi se sa njome hranile životinje, pa su znatno umanjene šanse za izvoz mesa, mleka i jaja. Daleko određeniji bio je Miroslav Grubanov, predstavnik Asocijacije poljoprivrednika Južnog Banata koji se oštro usprotivio uvođenja GMO u našu poljoprivredu, čak predložio da se proizvođači hrane, poput lekara sa Hipokratovom zakletvom, zvanično obavežu da neće iznositi na tržište ono što ne bi dali svojoj deci.

Očigledno, neophodna je široka edukacija poljoprivrednika i potrošača, kako bi njihov glas mogao biti presudan uoči, eventualne, izmene Zakona o GMO donetog 2009. godine.

Izvor: Poljoprivrednik
Branko Krstin