Argentina je danas zvanično postala prva država na svetu koja je odobrila gajenje i upotrebu genetski modifikovane (GMO) pšenice otporne na sušu

U odluci Ministarstva poljoprivrede, objavljenoj u službenom listu zemlje, navodi se međutim da seme neće biti u prodaji pre nego što Brazil, glavni kupac argentinske pšenice, ne odobri uvoz tog proizvoda, prenosi Rojters.

"Transgenetska pšenica HB4 koju su razvili Bioceres i francuski Florimond Depre otporna je na sušu i herbicid glufosinat natrijum", navodi se u službenom listu. Ni jedna zemlja još nije odobrila uvoz GMO pšenice, što argentinskim farmerima ne daje baš mnogo razloga za setvu te nove sorte, ocenjuje britanska agencija.

Organizacije za zaštitu životne sredine upozorile su da se još uvek ne zna dovoljno o GMO usevima, tretiranim sredstvima za unišavanje korova poput natrijum-glufosinata, i o tome da li su bezbedni za ljudsku upotrebu. Prošle godine je 45 odsto od 11,3 miliona tona pšenice koju je izvezla Argentina otišlo u susedni Brazil, koji se nije za sada izjasnio o potencijalnom odobavanju kupovine sorte HB4.

"Čak da Brazil da ’zeleno svetlo’, to neće navesti kompaniju Bioceres da odmah komercijalno lansira novu tehnologiju pre nego što dobije odobrenje sa drugih tržišta", rekao je glavni izvršni direktor Federiko Tručo za Rojters.

Izvor: Tanjug, 9. 10. 2020.


PREPORUKA PPNS

CILJANJE NA TRŽIŠTA U RAZVOJU

JUŽNA AMERIKA: UJEDINJENA REPUBLIKA SOJE

Još pre 1994. godine i donošenja dozvole za GM soju u SAD, proizvođači GM soje su preduzimali korake da dostave svoje proizvode u nove centre soje, područje oblika kupe, ekstremno plodne zemlje koja zahvata Paragvaj, delove Argentine, Brazila i Bolivije. Regionalna kultivacija useva je započela ranih ’80-ih XX veka, i od tad je zaposela preko 45 miliona hektara, područje veličine Švedske.²⁹ Ovo područje je nedavno preuzelo primat nad izvozom soje od SAD i dobilo nadimak „Ujedinjena republika soje“.

Prva tačka ulaza je bila Argentina. Vlada Karlosa Menema, koji je došao na vlast 1989. godine, je sa entuzijazmom sprovodio deregulaciju i gledao da skloni barijere za trgovinu i strana ulaganja. Monsanto je iskoristio ovo otvaranje 1991. godine, čime je obezbedio uticajno mesto u Nacionalnoj komisiji za savetovanje o poljoprivrednoj tehnologiji, sa sedištem u Konabiji. Ovo telo je, što se i očekivalo, prihvatilo regulatorne modele koji su lepo funkcionisali kod GM kompanija u Severnoj Americi. Nijedna dozvola ili nezavisno istraživanje nije bilo potrebno, a komitet je potrošio dosta svojih resursa u promociji nove tehnologije u medijima.³⁰

Južni region Argentine, poznat kao Pampas, je bio glavni resurs za Argentinu od njenog naseljavanja. Ova pašnjačka zona je bila odlična, izdržavajući stotine hiljada krava, namenjenih proizvodnji mesa i mleka. Farmeri su proizvodili kukuruz, pšenicu, sirak, kikiriki, suncokret, soju i sijaset voća i povrća. Dolazak GM soje je totalno promenio pejzaž. Do sredine ’90-ih, plodnost zemlje je opala i pojavile su se smetnje u produktivnosti, koje su se proširile u mnoge regione.

Poljoprivredne bioteh kompanije su ugrabile ovu priliku, prodavanjem semena po ceni 1/3 od američkih cena, pakujući ih sa tehničkim savetima, uključujući i tehnike direktne setve. Početni porast prinosa je bio primetan i kompanije koje proizvode GM seme su se potrudile da se ovo poveže sa novim semenom. Zbog viših prinosa, profit se povećao i farmeri su poludeli za ovom novom tehnologijom, zasejavajući sve više svojih polja ovim „magičnim semenom“.³¹ Nije prošlo mnogo dok farmeri iz susednog Brazila i Paragvaja nisu ovo primetili.

Velike poljoprivredne bioteh korporacije su u SAD i Argentinu donele svoje GM proizvode na tržište, čime su postali toliko povezani sa regulatornim procesima u ovim zemljama da su na kraju diktirale pravila. U Brazilu su imali drugačiji pristup, ali sa veoma sličnim efektom. Ignorisali su regulatorna tela i propise jer uvideli su da vlada Brazila, koja se bavi propisima o zaštiti i zastupnicima, često manjka u sredstvima. Paralele se mogu povući sa borbom protiv uništavanja šuma (deforestacije), gde se uprkos zvaničnim propisima, hiljade jutara amazonske džungle ilegalno raskrči svake godine.

Početna politika brazilske vlade u vezi sa GMO je zasnovano na sporazumu o biodiverzitetu iz 1993. godine, koji je utemeljio Princip opreznosti kao vodeću politiku za biotehnologiju, zahtevajući testiranja pre izlaska na tržište za sve „genetički obogaćene“ organizme. Međutim, do 1996. godine GM soja je preplavila njive preko granice i hiljade novih jutara biva zasejano svakog meseca.

Zakonodavci su uvideli da je sprečavanje širenja logistički nemoguće i u interesu dobijanja neke vrste regulatornog uticaja, uslovno su dozvolili GM usev 1998. godine. Dok su protivnici uspeli da prođu zakon o obeležavanju 2003. godine, sukcesivne „privremene mere“ su dale velikim poljoprivrednim bioteh kompanijama regulatornu klimu koju su one priželjkivale jer su se ticale tržišta semenom.

Kada je regulatorni okvir postavljen, GM kompanije su počele da cede svoje mušterije za dodatne troškove. Pronašli su način da se probiju na tržištu agresivnim cenama i prethodnim uobičajenim ugovorima o semenu, mudrom strategijom, budući da su njihovi proizvodi tehnički bili ilegalni. Nakon odobravanja počeli su da primenjuju standardne dogovore o kupovini, kojim je čuvanje semena postalo zabranjeno, a zatim su postepeno počeli da povećavaju cene. Farmeri koji su prihvatili GM poljoprivredni sistem su se često nalazili u situaciji da se vrate na konvencionalnu proizvodnju nakon gubitka novca zbog kupovine semena i agro-hemikalija na koju su bili primorani zbog višegodišnjih ugovora.

Prelazak na GM soju podstiče trenutne ekonomske i demografske promene u celom regionu. Strani kapital i lokalni entuzijazam su izazvali da se cene zemljišta povećaju trostruko za godinu dana u nekim mestima, što je dovodilo do brze i velike konsolidacije. Svi drugi veliki usevi su doživeli pad u proizvodnji.³² Velika raznovrsnost hrane koja se tradicionalno uzgajala na ovim plodnim ravnicama je pretvorena u beskrajna polja monokulture soje. Društveni potresi su postali delimično brzi u Paragvaju, gde se godišnje pola miliona hektara pretvori u polja soje, čime se 9.000 seljačkih porodica primorava na iseljenje. Samo dva odsto populacije sada kontroliše 85% obradivih površina Paragvaja³³.

Uzgajanje soje je preokrenulo Paragvaj od izvoznika hrane u mrežnog uvoznika, uprkos poljoprivredi koja obezbeđuje skoro četvrtinu bruto domaćeg proizvoda. Hronična neuhranjenost pogađa 14% dece u zemlji, a još više njih nema pristup čistoj pijaćoj vodi.³⁴ I dok ekonomija Paragvaja cveta zbog eksplozije GM soje, ogromna količina dodatne vrednosti se iznosi iz zemlje. Procenjuje se da 50-80% proizvodnje kontrolišu brazilski interesi, a više od 70% prerade se dešava nakon izvoza. Više od polovine paragvajske soje se šalje u Argentinu, gde se prerađuje u hraniva za stoku ili biodizel kao gorivo evropskih vozila.³⁵

Ovaj nedostatak ekonomske raznolikosti je ostavio region nezaštićenim od skokova cena. Čak i relativno mala variranja u ceni soje mogu da izbace kompletne farme iz posla, čime je izazvana još veća konsolidacija. Ovoliko zasejavanje jednom vrstom čini susedne zemlje u regionu veoma osetljivim na bolesti useva. Velike, guste populacije kombinovane sa niskom genetičkom raznovrsnošću je recept za razvijanje i brzo širenje štetočina i patogena.

Ponovno zasejavanje jednog jedinog useva je izazvalo i negativne efekte na plodnost zemlje, koja se pojavila kao ozbiljan problem svega deceniju nakon početka prebacivanja na GM soju. Ovo propadanje zemljišta je povezano i sa preteranom upotrebom agro-hemikalija. Od početka sejanja GM soje, upotreba glifosata je porasla sa jedan milion litara godišnje na preko 150 miliona litara. Učestalo prskanje ovih hemijskih jedinjenja stvaraju inertno zemljište, koje postaje nesposobno da održi razvijanje bakterija koje su neophodne za procese raspadanja.³⁶ Da bi nadoknadili ove probleme, farmeri moraju da koriste sve više veštačkog đubriva, što dalje povećava cene početnih sredstava. Od 1997. do 2010. godine, potrošnja veštačkog đubriva u Argentini je skoro utrostručena, dok je ukupna proizvodnja useva povećana za 50%.³⁷

Upotreba agro-hemikalija koje nisu selektivne je postala i podmukla pretnja za javno zdravlje. Lokalno reklamiranje glifosata tvrde da je on „dobar za okolinu“ i „biorazgradiv“. Dok je možda manje toksičan od 2,4-Dihlorofenoksiacetne kiseline, poznatije pod nazivom 2,4-D (aktivna supstanca nove generacije herbicida), rastuća populacija štetočina i manjak regulative koja se odnosi na prskanje su učinile da hemikalije budu sveprisutne. Sve u svemu, argentinski farmeri koriste 4.3 funti agro-hemijskih koncentrata po jutru, što je više od duple količine koju koriste američki farmeri.

U provinciji Čako urođene mane su se učetvorostručile u toku decenije koja je pratila uvođenje GM useva, a u provinciji Santa Fe stopa raka je dva do četiri puta veća od nacionalnih proseka. Skoro 80% dece u regionu poseduje tragove pesticida u krvi.³⁸ I dok mnogi smatraju da ova pojava prati novi pristup upotrebi agro-hemikalija, u javnoj raspravi dominiraju GM kompanije i njihova poslušna regulatorna tela koja insistiraju na neophodnosti i bezbednosti ovih sredstava.

Kompletan rad:
SLUČAJ PROTIV GMO – PORTFOLIO 21