Ovo je mesecima najavljivano i sada se ostvarilo. Bajer (BASF) nosi potencijale pre svega hemijske korporacije (prema podacima je držao i drži oko 2-3% tržišta semenske robe u svetu, što je stavlja na sedmo mesto od prvih deset kompanija, ali je zato bila prva u rangu hemijska kompanija na svetu), Monsanto je upravo obrnuto – prva u rangu semenska kompanija (23% svetskog tržišta semena), dok je nema ni na vidiku prvih deset na listi najmoćnijih hemijskih kompanija. Posledično, ako je brak iz računa „savršen brak“, onda je ovo upravo to i što se tiče tržišta i što se tiče dopunjavanja na tržištu. Ovim se otvara „evropski put“ (bez alternative) za Monsanto, što nije zanemarljivo u situaciji kada EU steže gajtan oko GMO, a i Amerika se nešto „meškolji“ i donosi „neke“ zakone o obeležavanju na federalnom nivou. Ne treba da se gubi iz vida ni značajno snaženje u naučnim potencijalima, jer se radi o kompanijama sa moćnim laboratorijama, posebno se ovo odnosi na BASF. Transgena tehnologija je pred vratima značajnih promena, koje mogu da podrazumevaju i svemirske laboratorijske programe (sekvencionisanje DNK u svemirskoj laboratoriji se dobija za tren tj. u realnom vremenu, primera radi), tako da im ovo snaženje ojačava potencijale u svakom smislu.
Uostalom ova „merdžovanja“ su „trend“ i normalna za jedan korporacijski, globalistički svet koji se stvara pred našim očima. Korporacije su već uveliko moćnije od država i u ovom trenutku imaju „problem“ što nisu još uvek prepoznate kao legalno uveden subjekt međunarodnog prava. Zato se i vrši pritisak na „nacionalne“ države da se menjaju zakoni, tako da multinacionalne kompanije budu pravno izjednačene sa državama (imamo slučajeve gde zakon omogućava kompanijama da tuže države i traže naknadu štete ako su im te države svojim postupcima uticale na pad predviđenog profita – slučaj, recimo, gde je multinacionalna kompanija sa sedištem u Švedskoj tužila državu Egipat, koja je podigla minimalnu cenu rada i time umanjila kompanijski profit!?). Slično se radi, dakle, na svim nivoima pravnog poretka i nacionalnom (državnom) i međunarodnom. U svemu tome „uslovi“ STO su zapravo uslovi multunacionalnih kompanija, a ne ove „međunarodne“ organizacije, koja samo za njih „otvara usta“.
Slično je i sa „javo-privatnim partnerstvom“, koje su ovi „naši“ prepoznali kao „vrh saradnje javnog i privatnog sektora“. Ovo JP partnerstvo je kukavičije jaje korporacija, da privatno preduzetništvo uđe u sferu javnog servisa ... i ... postepeno ga preuzme. Onda nema više „socijale“ ni u školstvu, ni u javnom zdravstvu, ni u nauci, ni u uslužnim delatnostima i infrastrukturi. Paralelno sa „prepoznavanjem“ JP partnerstva, kao „spasa“ za javni sektor, sve se čini da građani tj. korisnici usluga i „sitni“ proizvođači ostanu dezorganizovani, ergo, lak plen privatnog „preduzetništva“. Zakon o zadružnom udruživanju, ne primer u Srbiji, se godinama ne donosi, a kada se nekako i kao „donese“, on ne obuhvata osnovno udruživanje, a to je štedno-kreditno zadrugarstvo i tu se odmah vidi loša namera i „duga ruka“ korporacija. Sve može, ako baš mora i na kašičicu, ali finansijsko osamostaljenje – e, to ne može nikako i nikada. To su uzde, a one se ne ispuštaju iz ruku. To zna svaki kočijaš.
Zato kompanije u ovoj fazi, dok ne budu međunarodno priznati pravni subjekat i pravno izjednačene sa „nacionalnim“ državama, moraju da imaju neke od tih država kao svoje udarne pesnice. To je, pre svih, SAD gde su kompanije prvo tokom 60 i 70-tih godina prošlog veka prvo porazile i podjarmile njihovo sopstveno stanovništvo, a posle tog posla, kada su SAD pripitomljene, zauzdane i osedlane i kada je od mustanga postao jahaći konj – na tom konju su seli da podjarme celu planetu.
Zato i imamo priče o „novom svetskom poretku“, o tome da su „nacionalne države“ preživeli relikt 19. veka, koji je i doveo do ratova tokom 20. veka, da pojam „nacije“ nije ni bio važan, pa ni formiran pre 19. veka itd., itd.
Zato i imamo procese usitnjavanja država i ukrupnjavanja kompanija!
No, duga je to i u mnogome poznata priča... u kojoj je spajanje Bajera i Monsanta jedan u nizu „logičnih“ i očekivanih koraka u jednom procesu ukrupnjavanja koji traje već dvadesetak godina...
Komentara: 0