Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement
  • Advertisement

 
 

M. M. Ševarlić

20.12.2019

Najveća razvojna šansa poljoprivrede - proizvodi iz Srbije bez GMO

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html https://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/dogadjaji/kalendar-dogadjaja-u-kragujevcu.html http://prviprvinaskali.https://prviprvinaskali.com/strane/donacije-i-sponzorstva.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dren/ekologija/uklonjena-divlja-deponija-ispod-nadvoznjaka-u-ul-jovana-ristica-spomenik-kulture-ostaje-ruglo.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kragujevac-bez-gmo.html

Dr Miladin M. Ševarlić je redovni profesor za užu naučnu oblast ekonomika poljoprivrede i dugogodišnji šef Katedre ekonomike poljoprivrede i tržišta Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Poljoprivredni fakutet ‒ Odsek za agroekonomiju završio je 1973. godine. U periodu od 1973. do 1975. godine bio je rukovodilac Omladinske zadruge „Beograd“. Na Fakultetu je počeo da radi 1975. godine, a na istom je magistrirao 1982. godine i doktorirao 1989. godine. Pored nastave na matičnom Fakultetu, honorarno je predavao na Agronomskom fakultetu u Čačku, poljoprivrednim fakultetima u Sarajevu (i odeljenju u Mostaru) i Osijeku (i odeljenju u Vinkovcima), kao i u Vojnoj akademiji u Beogradu.

Od 2008. godine je specijalni savetnik za agroprivredu Ekonomskog instituta u Beogradu. Samostalno i u saradnji sa drugim autorima objavio je oko 300 naučnih i stručnih radova u zemlji i inostranstvu i dao značajan naučni doprinos razvoju poljoprivrede, prehrambene industrije, zadrugarstva i sela.

Bio je član ekspertskih timova za izradu tri nacionalne strategije razvoja poljoprivrede i rukovodilac tima za izradu Strategije razvoja zemljoradničkog zadrugarstva u Republici Srbiji.

Član je Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti (1990-2014), osnivač (1992) i predsednik Društva agrarnih ekonomista Srbije (2003-2016) i predsednik Saveza poljoprivrednih inženjera i tehničara Srbije (SPITS), pravnog sledbenika Društva za poljsku privredu (registrovanog 1869. godine). Počasni je profesor Volgogradskog državnog agrarnog Univerziteta (VolGAU, 2012) i dobitnik Vukove nagrade (2012) za izuzetan doprinos razvoju obrazovanja, nauke i kulture u Srbiji i sveukupnog srpskog kulturnog prostora.

Autor je teksta Deklaracije o zabrani uvoza, uzgoja, prerade i prometa genetski modifikovanih proizvoda (GMO) i proizvoda od GMO koja je, zajedno sa kasnije objavljenom Deklaracijom o GMO „Zelenih Srbije“, jednoglasno usvojena od preko 7.000 odbornika u skupštinama 136 opština i gradova ili 80,5% lokalnih samouprava u centralnoj Srbiji i AP Vojvodini.

Ceo radni vek ste u oblasti agrarne ekonomije. Kako bi ste poredili poljoprivredu Srbije ranije, a kako danas? Šta je specifičnost današnje poljoprivrede?

Vrlo je teško porediti pokazatelje razvoja poljoprivrede Srbije pre razbijanja SFRJ i danas. Primera radi, pojedini autori hvale izvoz današnje srpske poljoprivrede u odnosu na period pre tri decenije, a ne osvrću se na podatke o tzv. međurepubličkom prometu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u vreme SFRJ ili na strukturu izvoza prema stepenu prerade tih proizvoda (da li sadrže i kom procentu dodatu vrednost naše radne snage, ambalaže i dr.).

Generalno, srpska agroprivreda se još uvek oporavlja od „nokdauna“ zbog dugotrajnog sadejstva negativnih naših (međunacionalni ratni sukobi i dezintegracija privrede i tržišta SFRJ, rekordna i obezvređujuća hiperinflacija, prodaja proizvodnih resursa u bescenje) i inostranih faktora (ekonomske sankcije, preuranjena liberalizacija uvoza iz zemalja EU, svetska ekonomska kriza, preuzimanje našeg bankarskog sektora, najprofitabilnijih kapaciteta prehrambene industrije i trgovine poljoprivredno-prehrambenim proizvodima).
U bivšem društvenom sektoru srpske agroprivrede, završava se proces postsocijalističke akumulacije kapitala u rukama malog broja domaćih i inostranih tranzicionih dobitnika, posebno velikih i uređenih zemljišnih kompleksa i u postfarmerskom sektoru agroprivrede. Najveći gubitnicu u ovom sektoru su radnici i stoka, što je uslovilo i decenijski rekordnu nezaposlenost i drastično smanjenje ukupnog broja stoke. U sledećoj etapi, po već viđenom scenariju u drugim srednje i istočnoevropskim zemljama (izuzimajući Mađarsku), najveći deo naših tranzicionih dobitnika ‒ posebno onih koji su investiciono predimenzionirani ‒ postaće predmet ubrzane akvizicije od inostranih investitora, najčešće „bezličnih“ investicionih fondova sa kapitalom.

Najteže i nepopravljive posledice doživela je većina porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, posebno zbog uništavanja zadruga, nedostupnosti povoljnih kredita, malih subvencija. To je uslovilo, ne samo proizvodno-resursnu, već posledično i demografsku devastaciju srpskih sela, koja su generacijama bila faktor nacionalne održivosti u vreme ratova i u periodima ekonomskih kriza. Samo u periodu između dva poslednja „potpuna“ popisa poljoprivrede (1960‒2012), Srbija je izgubila 1,5 milion ha poljoprivrednog zemljišta ili oko 30.000 ha godišnje, a u periodu od 2002‒2018. godine broj porodičnih poljoprivrednih gazdinstava smanjen je sa 780 na 565 hiljada odnosno za 215 hiljada ili za 27,6%. Ipak, poljoprivreda je i danas osnovni ili dopunski izvor preživljavanja za čak 1.336.940 ljudi! A to više nije samo proizvodno-ekonomski, već i socijalni problem države.

O zadrugarstvu i selu u Srbiji ste često govorili i izdali ste knjigu o tome. Koji je značaj zadruga i udruživanja za poljoprivredne proizvođače i poljoprivredu Srbije? Kako se može sprečiti dalje devastiranje sela?

Evropa je kolevka zadrugarstva, a značaj zadruga je nesporan za razvoj poljoprivrede i svih drugih delatnosti u svim državama sveta.

Značaj zadružnog sektora ekonomije u svetu reprezentuju najvažniji pokazatelji 300 najvećih zadružnih sistema (Coop 300, Report 2018):

  • od ukupno 2.575 najvećih zadruga u svetu (2016.) 1.855 je iz Evrope, 418 iz Amerike, 293 iz Azije i 9 iz Afrike, a među njima je bilo 1.156 zadruga sa prihodom većim od 100 miliona $;
  • 300 najvećih zadruga ostvarilo je ukupan prihod 2.018,02 mlrd $, a među njima je 16 zadruga sa prihodom od 30-100 mlrd $, 36 sa 10-30 mlrd $, 41 sa 5-10 mlrd $ i 207 zadruga sa 1-5 mlrd $;
  • prvih pet rangiranih zadruga u svetu, tačnije zadružnih sistema ‒ kakvih u Srbiji nema ni u naznakama, ostvarilo je ukupan prihod od 318,11 milijardi USD: Groupe Credit Agricole – Francuska (96,25 mlrd $), Groupe BPCE – Francuska (59,03 mlrd $), REWE Group – Nemačka (55,85 mlrd $), BVR - Nemačka (55,29 mlrd $) i Zenkyoren - Japan (51,69 mlrd $);
  • među 300 najvećih zadruga u svetu, po obliku organizovanja najzastupljenije su potrošačke (166) i proizvođačke zadruge (127), a prema pretežnoj delatnosti dominiraju zadruge u oblasti osiguranja (120), poljoprivrede i prehrambene industrije (94), trgovine na veliko i malo (52) i štedno-kreditne zadruge (21);
  • od ukupno analiziranih 846 zadruga iz poljoprivrede i prehrambene industrije 386 su sa prihodom većim od 100 miliona $;
  • 20 najvećih zadruga iz poljoprivrede i prehrambene industrije ostvarilo je ukupan prihod od 274,25 milijardi $ odnosno pojedinačno između 44,06 i 5,71 mlrd $ (12 iz Evrope, četiri iz SAD, dve iz Japana i po jedna iz R. Koreje i Novog Zelanda), a među njima prvih 10 mesta zauzimaju: Zen-Noh – Japan (44,06 mlrd $), Nonghyup – R. Korea (36,45 mlrd $); CHS Inc. ‒ (30,35 mlrd $), Bay Wa – Nemačka (17,06 $), Hokuren – Japan (14,06 mlrd $), Dairy Farmers of America – SAD (13,50 mlrd $), Fonterra – Novi Zeland (13,40 mlrd $), Land O’Lakes Inc. – SAD (13,20 mlrd $), Friesland Campina – Holandija (12,18 mlrd $) i Arla Food – Danska (10,83 mlrd $).

Zadruge su i u Srbiji bile osnova razvoja različitih delatnosti pre Drugog svetskog rata (zemljoradničke, štedno-kreditne, nabavno-prodajne, potrošačke, zanatske, ribarske, vodne, zdravstvene, omladinske/studentske, stambene), a Glavni savez Srpskih zemljoradničkih zadruga bio je i među 11 osnivača Međunarodnog zadružnog saveza (MZS/ICA, London, 1895). Posle 1945.godine, napušteni su međunarodni zadružni principi i favorizovan je sovjetski model kolhoza preimenovan u državne seljačke radne zadruge (SRZ). One su unazadile poljoprivredno zadrugarstvo u Srbiji, zbog čega su i napuštene 1953. godine.

U periodima kada su u zadrugama poštovani zadružni principi i kada je država podržavala razvoj zadrugarstva, srpska poljoprivreda je bila razvijenija, a depopulacija sela manja. „Stečajno“ nestajanje poljoprivrednih zadruga izvršeno je u vreme tranzicije, posebno 2010-2012. kada je ubrzano prestalo sa radom preko 40% zadruga, a preostala zadružna imovina stvorena radom zadrugara i zadruga, podržavljena prenošenjem u nadležnost Republičkoj direkciji za imovinu, umesto da se po Zakonu o zadrugama (1996) preda zadružnim savezima da istu dodele teritorijalno najbližoj ili za osnivanje novih zadruga.

Jedino anketno istraživanje koje smo u sektoru zadrugarstva tokom poslednje tri decenije sproveli pri izradi Strategije razvoja zemljoradničkog zadrugarstva u R. Srbiji (2012. u 118 zadruga, sa po dva ispitanika: direktor i predstavnik zadrugara) ukazuje da samo 15,2% zadruga ima fakultetski obrazovanog direktora. Svega 3% zadruga u centralnoj Srbiji i 44% u Vojvodini pruža mašinske usluge, a čak 22,8% zadruga ima samo 10 članova ‒ što je tada bio i minimalni broj osnivača. Danas su zadruge siromašnih poljoprivrednika, sa svega 5 osnivača, verovatno i dominantne. Svega 15,2% zadruga preradom stvara i novi proizvod veće vrednosti, a nešto više od polovine (54%) zadruga je u svih poslednjih 5 godina imalo pozitivan finansijski rezultat. Oko 88% zadrugara ekonomsku korist od zadruga ima samo u nabavci repromaterijala i prodaji poljoprivrednih proizvoda, a 49% direktora zadruga smatra da je neophodno unaprediti ulogu zadružnih saveza i formirati zadružna preduzeća odnosno zadruge „drugog reda“ za konkurentnije obavljanje zajedničkih poslova za veći broj „kapilarnih“ zadruga.

Posebna specifičnost zadruga u Srbiji je njihovo poslovanje sa većim brojem nezadrugara (kooperanata) nego članova zadruge: samo je 3,8% zadruga imalo preko 100 članova, dok je 26,7% zadruga imalo preko 200 kooperanata.

Za zaustavljanje veoma zabrinjavajućih procesa demografske devastacije sela neophodno je, pre svega, brže i potpunije rešavati infrastrukturne potrebe seoskog stanovništva (od puteva, preko škola, prodavnica i zdravstvenih ambulanti, do pokrivenosti seoske teritorije Wi-Fi mrežom – što je već obezbeđeno u Sloveniji!), sa jedne, i poboljšati ekonomski položaj i organizaciju rada udruženih poljoprivrednika, sa druge strane. Potrebno je omogućiti žiteljima sela da dobiju pripadajući deo budžetskih sredstava za te namene srazmerno broju stanovnika i da samostalno odlučuju o prioritetima njihovog korišćenja.

Umesto toga, danas i sela sa preko 12.000 stanovnika (poput Laćarka) nemaju ni dinara budžeta u svojim mesnim zajednicama i za sve potrebe moraju da konkurišu sa projektima za finansiranje u svojim otuđenim, a nadređenim opštinskim ili gradskim centrima.

PRVI PRVI NA SKALI Najveća razvojna šansa poljoprivrede - proizvod iz Srbije bez GMO tabela

Danas se pomaže osnivanje zadruga i ulažu značajna finansijska sredstva. Formiraju se i specijalne zadruge. Može li to pomoći osnaživanju sela?

Zadruge nesporno i u Srbiji pomažu održivosti porodičnih poljoprivrednih gazdinstava i seoskih zajednica! Država pomaže sa Programom „500 zadruga u 500 sela“, ali relativno kasno i sa skromnim sredstvima. Ne upuštajući se u druge aspekte potpunije naučno-stručne analize pokazatelja navedenih u Tabeli 1. mogu se istaći sledeće konstatacije:

  • u trogodišnjem periodu (2017-2019) bespovratnim sredstvima potpomognuto je ukupno 152 zadruge, od čega je 148 novoosnovanih i starih zadruga i četiri novoosnovane složene zadruge ‒ kojih u prethodne tri decenije nije bilo u našoj zadružnoj praksi;
  • na osnovu javno dostupnih podataka na sajtu Ministra bez portfelja za regionalni razvoj, nije moguće razdvojiti novoosnovane od „starih“ zadruga, izuzimajući četiri novoosnovane složene zadruge za koje bi trebalo uraditi detaljnije „studije slučaja“ da li je njihova delatnost samo ono što nije delatnost njihovih članica (prerada, plasman pod zajedničkom robnom markom, marketing i druga istraživanja, ...) ‒ kao što je to praksa u državama sa razvijenijim složenim zadrugama;
  • u tri dosadašnja godišnja konkursa zadrugama je raspodeljeno ukupno 1.653.171.560 dinara ili 14.069.545 evra donacija, što predstavlja samo trećinu godišnjih budžetskih sredstava koje Srbija izdvaja za troškove obezbeđenja migranata koji prolaze ili se određeno vreme zadržavaju i u prihvatnim centrima na našoj teritoriji
  • nacionalno je zabrinjavajuće da je za tri godine država Srbija donirala samo jednu zadrugu na teritoriji pokrajine Kosova i Metohije, i to „staru“ zadrugu u Zubinom Potoku (2018)
  • ako se nastavi sa ovako skromnim budžetskim donacijama, umesto u najavljivanom i već isteklom trogodišnjem periodu, Program doniranja „500 zadruga u 500 sela“ realizovaće se tek po isteku prve decenije od njegovog početka realizacije
  • budući da je 21. vek – vek ekonomije znanja, veliki je nedostatak, u odnosu na favorizovane inostrane ulagače, što država ne subvencioniše bespovratnim sredstvima barem po jednog stručnjaka sa sertifikatom da je osposobljen za rukovodioca zadruge barem tokom prve godine poslovanja novoosnovanih i tzv. složenih zadruga.

Nesporno je da Program „500 zadruga u 500 sela“ u Srbiji podstiče kampanju osnivanja novih zadruga sa razumljivom željom njihovih osnivača da dobiju bespovratna sredstva. Međutim, nedostaje analiza koliko je novoosnovanih zadruga postalo samo statistički broj u Agenciji za privredne registre, jer već naredne godine po osnivanju te zadruge prelaze u kategoriju „starih“ zadruga i bivaju eliminisane iz mogućnosti dodele bespovratnih sredstava u narednom konkursu zbog „neaktivnosti“ u prethodnom periodu!

Nezavisno od nacionalnih i IPARD programa, najveći dobitnici u prethodnom periodu su građani Srbije mađarske nacionalnosti, čija je ekonomska održivost potpomognuta bespovratnim i povoljnim kreditnim sredstvima u iznosu od 165 miliona evra koje je obezbedila Vlada Mađarske.

Obzirom na demografsku devastaciju većine sela u Srbiji, neophodno je sa ranije, nerealne agrarno-političke platforme razvoja svakog sela preći na utvrđivanje kriterijuma, izbor i razvoj odabranih seoskih centara koji će pružati infrastrukturne, proizvodno-ekonomske i društveno neophodne usluge žiteljima većeg broja okolnih sela u pojedinim užim ruralnim celinama. Pored zadruga koje prvenstveno treba da budu u funkciji otkupa, prerade/dorade i plasmana tržišnih viškova ekološki bezbednijih, kvalitetnijih i cenovno vrednijih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, posebnu ulogu imaju stručnjaci poljoprivredne savetodavne službe Srbije (PSSS), čiji je broj i raznovrsnost specijalizacija, nažalost, nedovoljan.

Uporedna analiza pokazatelja opterećenosti savetodavaca prema broju gazdinstava, obradivoj površini ili broju uslovnih grla stoke, ukazuje da sadašnji broj poljoprivrednih savetodavaca u Srbiji treba povećati za 4-6 puta odnosno za 10-12 puta da bi dostigli kadrovsku obezbeđenost Hrvatske savetodavne službe odnosno Kmetijsko pospešilne službe Slovenije!

Posebno nedostaju specijalizovani stručnjaci za rad sa mladim poljoprivrednicima, seoskim ženama, gazdinstvima specijalizovanim za domaću preradu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda po tradicionalnoj tehnologiji i seoskim turističkim domaćinstvima. Zato moramo više i brže da koristimo iskustva i primere dobre prakse iz drugih zemalja.

Organska poljoprivreda je danas veoma česta tema u medijima. Kako vi vidite dalji razvoj ove oblasti?

I pored delimično ograničavajućih ekoloških preduslova (posledice NATO bombardovanja, aero zagađenje pored autoputeva, gradskih i industrijskih centara, kontaminacije zemljišta i vodotoka pesticidima, ekološki nebezbednih deponija, odsustva kanalizacije i prerade otpadnih voda), Srbija ima potencijalne resurse da značajno više bude zastupljena na stalno i dinamično rastućem tržištu organskih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Ovo je šansa ne samo na inostranom tržištu čiji potrošači imaju neuporedivo veću kupovnu moć, već i na domaćem zbog, nažalost, ekspanzionističkog povećanja broja građana obolelih od kancera i drugih bolesti, kojima je organska hrana neophodna!

Verujem da će tu šansu na inostranom tržištu, pored naših velikih i već renomiranih proizvođača organskih proizvoda (Ecoagri Serbia ‒ Bela Crkva, Global Seed ‒ Čurug, Zdravo Organic ‒ Selenča), iskoristiti i udruženi manji ali specijalizovani proizvođači u organskoj poljoprivredi okupljeni u Serbia Organica i drugim udruženjima, ali i da neće svoju šansu i dobijena sredstva za razvoj organske proizvodnje „prokockati“.
Pored organskih pijaca u Beogradu i Novom Sadu i brojnih prodavnica bio hrane ili odeljenja za organske proizvode u većim tržnim centrima ‒ gde nedostaju vidno istaknuti sertifikati za organske proizvode koji se prodaju na meru (u rinfuzi), neophodni su, pre svega, daleko veći podsticaji države za organsku poljoprivredu, kao i povećanje broja savetodavaca za afirmaciju ne samo proizvodnje i prerade, već i potrošnje organskih proizvoda. I svakako povećanje nacionalnog ekonomskog blagostanja i kupovne moći naših potrošača zainteresovanih i prinuđenih potrošača organske hrane.

Poljoprivrednici bi trebali da se upoznaju i sa modelom dinamičke poljoprivrede koja takođe daje ekološki bezbednije proizvode, ali nema relativno visokih troškova sertifikacije kao kod organske poljoprivrede.

Kakva treba da bude strategija razvoja poljoprivrede? Kako „ubrzati“ razvoj poljoprivrede Srbije?

Budući da sam kao član ekspertskih timova učestvovao u izradi tri nacionalne strategije razvoja poljoprivrede (1982, 1999. i 2014) i zadrugarstva (2012), odgovorno tvrdim da su sve strategije predizborni marketinški dokumenti koji ostaju „mrtvo slovo na papiru“! Zašto? Zato što posle svake usvojene strategije treba da sledi i određena sektorska reforma koja zahteva značajna sredstva za njenu realizaciju, a poljoprivreda i posebno sektor porodičnih poljoprivrednih gazdinstava nikada u ovoj državi nisu spadali u prioritete dugoročnih ulaganja.

Izuzimajući velike agrobiznis kompanije koje su se tehničko-tehnološki modernizovale u periodu posle njihove privatizacije i postale regionalno konkurentne (Delta Agrar, MK Agrar, Victoria Group,…), porodična poljoprivredna gazdinstva jedinu šansu imaju ako se udruže ili ako se specijalizuju za neku delatnost „oko poljoprivrede“ - npr. seoski turizam, uz dogovorenu namensku proizvodnju sa nekoliko susednih gazdinstava.

Kako bi poredili poljoprivredu Srbije i poljoprivrede zemalja u okruženju? Šta treba uraditi da se „uhvati“ korak sa naprednim poljoprivredama?

Izuzimajući Hrvatsku i BiH koje je zadesila ista „zla ratna kob“, teško je praviti komparaciju između naše i poljoprivreda drugih zemalja, čak i novih članica EU (možda delimično sa Bugarskom i Rumunijom – koja danas ima pojedinačno najveći broj „farmi“ među 27 članica EU), dok je upoređenje Srbije sa poljoprivredom Nemačke, Holandije i Danske – po proizvodnji hrane jednog farmera za tržišne potrošače u odnosu 20 : 150 i više!

Šta treba uraditi?

Pre mesec dana sam, u svojstvu predsednika Saveza poljoprivrednih inženjera i tehničara Srbije (SPITS) koji ove godine treba da obeleži JUBILEJ 150 GODINA od osnivanja rodonačelnika srpskog Društva za poljsku privredu, razgovarao sa čelnim ljudima naših najvećih agrobiznis kompanija i zamolio ih da predlože svoje najbolje stručnjake da budu „recenzenti iz prakse“ za akreditaciju nastavnih planova i programa poljoprivrednih, veterinarskih i prehrambeno-tehnoloških fakulteta i odgovarajućih visokih škola i time doprinesu školovanju kadrova za 21. vek. Nažalost, samo u jednom slučaju, i to delimično, sam naišao na razumevanje!

Tako će umesto vrhunskih stručnjaka koji rade u našim najboljim agrobiznis kompanijama i najviše poznaju nivo i tendencije razvoja agrobiznisa u razvijenijim zemljama, to činiti stručnjaci koji su manje kompetentni.
A bez hvatanja „kopče“ sa agroprivredom koja je dostigla viši nivo tehnike, tehnologije i organizacije poslovanja u ovom dinamičnom, egzistencijalno značajnom i stalno tržišno rastućem sektoru ekonomije, na porodičnim gazdinstvima koja su dominantni deo srpske poljoprivrede teško da možemo biti „Za korak ispred“ i bivših SFRJ republika – izuzimajući Sloveniju koja nam je već, ne godinama, već generacijski nedostižna.

Mali poljoprivrednice se moraju udruživati i na nacionalnom nivou formirati svoja udruženja koja će lobirati pa i „politički pritiskati“ resorne ministre da budu odgovorniji prema onima koji su ostali u poljoprivredi i u selima – odakle su i svi ministri, ako ne u prvoj, onda u drugoj ili sa 99% tačnosti u trećoj generaciji svojih predaka!

Digitalizacija poljoprivrede, primena novih tehnologija, predmet su razgovora na mnogim skupovima. Koji su izazovi pred nama da bi se sprovela u potpunosti?

Primena novih tehnologija se nikada neće završiti u potpunosti jer je to stalan i posledični proces primene u praksi novih rezultata nauke, tehničkih sredstava i tehnoloških rešenja.

A izazovi su nivo obrazovanja i ekonomske mogućnosti potencijalnih korisnika, kao i primeri isplativosti takvih ulaganja preko „studija slučaja“ prvenstveno iz naše prakse.

Kolika je spremnost proizvođača da prate i primenjuju savete stručnjaka, da zapošljavaju mlade kadrove, da optimizuju proizvodnju?

Svi poljoprivrednici žele da čuju dobre ali praktične savete, posebno mladi i tržišno orijentisani. Međutim, pitanje je da te savete mogu i da primene u praksi.

Kad se radi o zapošljavanju poljoprivrednih stručnjaka mali poljoprivrednici to mogu da čine jedino udruženi u zadrugu ili eventualno u proizvodne grupe koje kod nas još nisu dovoljno ni afirmisane, a ni pravno regulisane.

Počela je primena IPARD programa. Šta je potrebno uraditi da se to više sprovodi?

Sredstva IPARD-a su skromna predpristupna pomoć EU za poljoprivrednike Srbije, jer su na nivou sredstava koja je za istu namenu svojevremeno dobila Hrvatska (25 miliona evra godišnje ili prosečno po 39,6 evra za svako od 631.522 poljoprivrednih gazdinstava po Popisu poljoprivrede iz 2012. godine), jer nam je Evropska unija „velikodušno“ za budžetski period od 2014. do 2020. godine odobrila ukupno 175 miliona evra, a Srbija ima dva puta više obradivih površina, uslovnih grla stoke i naročito porodičnih poljoprivrednih gazdinstava.
Međutim, i tako skromna sredstva IPARD-a naši poljoprivrednici nisu kreditno sposobni i ne mogu da izfinansiraju bez podrške razvojne banke za sektor agrara sa povoljnim kreditima do momenta povraćaja pripadajućeg dela bespovratnih sredstava.

Na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu „iznedreno“ je puno stručnjaka koji su primenjivali stečena znanja u praksi. Kako je to danas?

Poljoprivredni fakultet u Beogradu, koji je početkom ove godine obeležio ulazak u drugi vek visokoškolskog obrazovanja i baznih i primenjenih istraživanja u oblasti agroprivrede Srbije je, sa Agronomskim fakultetom Sveučilišta u Zagrebu, iškolovao kadrove za sve kasnije formirane fakultete i potrebe visokih i srednjih poljoprivrednih škola u SFRJ. Danas mu je posao olakšan ali i sa većom konkurencijom stručnjaka sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i Agronomskog fakulteta u Čačku.

Radeći Strategiju razvoja zemljoradničkog zadrugarstva u Srbiji (2012) utvrdili smo da čak 85% zemljoradničkih zadruga nema agronoma!? Nasuprot tome, podaci Nacionalne službe zapošljavanja (stanje 28.02.2019.) ukazuju da je, prema njihovoj evidenciji, nezaposleno čak 20.234 poljoprivrednih stručnjaka svih nivoa obrazovanja, od čega je 16.303 poljoprivrednih, veterinarskih i prehrambenih tehničara, 1.156 inženjera i 2.721 diplomiranih inženjera, 48 magistara i mastera, i (verovali ili ne) 6 nezaposlenih doktora poljoprivrenih i veterinarskih nauka!

Koliko je oblast agrarne ekonomije doprinela razvoju poljoprivrede i sponi između poljoprivrede i prehrambene industrije?

Najbolji odgovor u jednoj rečenici je citat iz prigodnog govora dobitnika Nobelove nagrade američkog profesora Teodora Šulca (1979): „Siromaštvo je pokazatelj nepoznavanja ekonomike poljoprivrede“! To znači da nije zemlja siromašna samo zato što je agrarna, već ako proizvodi tržišno nekonkurentnu hranu ili agrarne sirovine i ako prodaje relativno jeftine agrarne sirovine umesto prehrambenih proizvoda u komercijalnim pakovanjima, i ako ne eliminiše sve nepotrebne posrednike između proizvođača i potrošača.
Zahvaljujući razvoju nauke, tehnike i tehnologije razvijala se i prehrambena industrija. Ona je omogućila produženje roka upotrebe prerađenih agrarnih sirovina, smanjila gubitke svežih proizvoda (kalo, rastur), snizila troškove transporta prerađevina u odgovarajućoj ambalaži, proširila asortiman prehrambenih proizvoda koji, umesto pojedinačnih svežih poljoprivrednih proizvoda, sadrže kombinacije različitih vrsta proizvoda, i povećala profitabilnost agrobiznis sektora privrede.

Najveću razvojnu šansu srpske poljoprivrede koja je bez GMO, vidim u što većem stepenu finalizacije naših poljoprivrednih proizvoda (sortiranjem, doradom, preradom) u komercijalna pakovanja za potrošače sa prepoznatljivom i zdravstveno bezbednijom robnom markom Proizvod iz Srbije – bez GMO / Product from Serbia – GMO free / Продукт из Сербии – без ГМО.

Koji iznos agrarnog budžeta bi omogućio bolji i brži razvoj poljoprivrede? Koji sistem pomoći poljoprivrednim proizvođačima u vidu subvencija bi dao bolje rezultate?

Zakonom o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju do 2015. godine bilo je propisano da se za podsticaje u poljoprivredi i ruralnom razvoju izdvaja minimalno 5 odsto budžeta. Međutim, Zakonom o izmenama i dopunama tog zakona (2015.) taj stav u članu 4. je preformulisan na štetu poljoprivrednika i žitelja ruralnih područja i glasi: „Budžet ministarstva ne može biti manji od 5% budžeta Republike Srbije za određenu godinu, u smislu zakona kojim se uređuje budžetski sistem.“ To znači da od 2015. godine do danas, svi opravdano nužni rashodi MPŠV (plate ministra i svih zaposlenih, troškovi putovanja u zemlji i inostranstvu, materijalni troškovi poslovanja, ulaganja u imovinu ministarstva i naknade štete po sudskim presudama na teret), predstavljaju podsticaje poljoprivrednicima i žiteljima ruralnih područja u Srbiji.
Tako primenjena zakonska odredba, na primeru usvojenog Budžeta Republike Srbije za sledeću 2020. godinu, daje sledeće pokazatelje: 1.132.100.000.000 rsd planiranih ukupnih poreskih prihoda (kao obračunska osnovica) x 5% = 56.605.000.000 rsd – što bi morao da bude minimalni pripadajući deo ukupnog budžeta za razdeo 24 – MPŠV. Međutim, Razdeo 24 – MPŠV (za sve namene!) dodeljeno je 52.713.012.000 rsd odnosno za 3.891.988.000 rsd manje i od zakonom pripadajućih sredstava, što čini 4,65% ili manje za 0,35%.

Međutim, ako obračun izvršimo po ranije važećoj formulaciji, podsticaji za poljoprivredu i ruralni razvoj u 2020. godini umanjeni su za 15.596.247.000 rsd i čine svega 3,62%, odnosno poljoprivrednicima i žiteljima sela oduzeto je čak 27,55% realno pripadajućih sredstava.

U skladu sa navedenim primerima obračuna, u periodu 2012-2020. godine, izvršena je budžetsko smanjenje za oko 100 milijardi dinara ili za dva godišnja ukupna budžeta MPŠV planirana za 2020. godinu ili za 4,2 agrarna budžeta u 2016. godini ‒ kada su planirani podsticaji za poljoprivredu i ruralni razvoj iznosili samo 23.826,620.000 rsd ili svega 2,39% ukupnih poreskih prihoda Srbije!

Smatram da je najbolje vratiti raniju formulaciju podsticaja za poljoprivredu i ruralni razvoj kao dela ukupnog budžeta MPŠV, a sistem raspodele podsticaja/subvencija ne menjati u trajanju od najmanje 5 godina – koji je u EU stabilan za 7-godišnji budžetski period!

Šta uraditi sa državnim poljoprivrednim zemljištem?

Stara kineska poslovica glasi: „Zemljište je majka svih stvari“! Ali, čak su i Kinezi zaboravili na tu njihovu izreku i tokom tri decenije ubrzane industrijalizacije izgubili su oko 50 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta.

Srbija više nije „bogata“ poljoprivrednim zemljištem, jer je Popisom poljoprivrede (2012) prvi put utvrđeno da na području Vojvodine i centralne Srbije raspoloživo poljoprivredno zemljište čini manje od polovine ukupne teritorije (49,8%), dok je u 8 od ukupno 25 regiona odnosno u čak 47 od ukupno 169 opština manje od 20 ari raspoloživog poljoprivrednog zemljišta po stanovniku!

Za vrednost zemljišta iznosim sledeće činjenice za promišljanje:

  • formiranje 1 cm oraničnog sloja u prirodi traje između 1.000 i 25.000 godina, u zavisnosti pedoloških i klimatskih uslova, a to je period života 13 do 133 generacije ljudi (sa prosečnim životnim vekom od 75 godina);
  • za ratarsku proizvodnju potrebna je dubina oraničnog sloja od 20 cm za čije formiranje u prirodi treba između 20.000 i 500.000 godina, a to je period života 267 do 6.667 generacija ljudi;
  • za voćarsku proizvodnju potrebno je 60 cm oraničnog sloja za čije formiranje u prirodi treba između 60.000 i 1.500.000 godina, a to je period života 800 do 20.000 generacija ljudi; i
  • ako je sadašnja minimalna zakupnina 200 evra/ha, ne računajući porast zakupnine zbog očekivane rastuće tražnje za obradivim poljoprivrednim zemljištem kao limitirajućim resursom za prehrambenu održivost čovečanstva, predlažem čitaocima da sami izračunaju kolika je vrednost npr. prodatih 17.000 ha uređenog obradivog zemljišta ‒ u zavisnosti od namene korišćenja (ratarstvo ili voćarstvo), i ne računajući diferencijalnu rentu II po osnovu pogodnosti lokacije takvog zemljišta i pristupačnosti transportu (vodenom, drumskom, železničkom i vazdušnom) i danas velikom tržištu potrošača.

Ovaj hipotetički obračun potvrđuje i staru indijansku izreku: „Mi zemlju nismo nasledili od predaka, već smo je pozajmili od generacija naših budućih naslednika!“

Zbog toga smatram da je Srbija trebala da primeni model korišćenja obradivog zemljišta u Izraelu – gde je 99,75% zemljišta u državnom ili paradržavnom vlasništvu i izdaje se pod zakup farmerima za korišćenje na period do 49 godina, jer se smatra da je radni vek poljoprivrednika duži za čitavu deceniju!

Zalažem se da se svo raspoloživo poljoprivredno zemljište, kao i zemljište koje se ubuduće ponudi na prodaju – ukoliko ga ne kupe poljoprivrednici sa registrovanim aktivnim gazdinstvom (rangirani po nivou školske spreme (od doktora nauka do tehničara i onih sa osmogodišnjom školom), otkupljuje država sa drugim nivoom prava prvenstva, uređuje ili trampom ukrupnjava i daje na korišćenje po pravu prvenstva njegovog zakupa.

Posebno ukazujem da država neodgovorno zapostavlja mere zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta, jer je budžetom za 2020. godinu za te mere na 3,8 miliona hektara planirala svega 182.000.000 rsd. Imajući u vidu usitnjenost porodičnih gazdinstava i posebno napuštenih ili zapuštenih poseda, ako hitno ne preduzmemo mere uređenja i zaštite tih površina kroz deceniju ili dve će mnoga područja Srbije „izrasti u nove Šumadije“! Dovoljno je samo da prošetamo područjima minulih ratnih sukoba oko Srebrenice ili u Krajini i snimimo posledice neumitnog delovanja prirode!

Koja bi bila Vaša preporuka poljoprivrednim proizvođačima za narednu godinu?

Generacijama studenata u Srbiji, BiH i Hrvatskoj, u neformalnom razgovoru, govorio sam da postoje tri načina gubitka novca: (1) najbrži, u kockarnici, (2) najslađi, za pojedina zadovoljstva i (3) najsigurniji, u neosiguranoj i nestručnoj poljoprivrednoj proizvodnji!

Veliki agrobiznis sistemi mogu sebi da priušte tzv. ekonomiju obima i da na 20.000 ha ostvare dobit od po 200 evra i to je suma od 4 miliona evra. Međutim, te kompanije su i najveći investitori u agrobiznis sektor u Srbiji.

A mali proizvođači imaju više mogućnosti:

  • da proizvode za sebe i samo odabrane prijatelje zdravstveno bezbednu hranu ili
  • da se udruže i proizvode specijalizovanu hranu najvišeg kvaliteta pod zajedničkom robnom markom i pojedinačnom identifikacijom komercijalnih proizvoda (zbog eventualne odgovornosti i sledljivosti proizvođača) za kupce koji ne pitaju „koliko košta“, već da li takvih proizvoda ima uvek ili
  • da se udruže u proizvodne grupe (50 i više gazdinstava) i bazirajući se na radnoj snazi specijalizuju za najprofatibilnije proizvodnje koje će ih ravnomerno godišnje angažovati i obezbeđivati zadovoljavajući prihod – na primer: 10 ari jagoda + 20 ari trešanja + 20 ari malina + 10 ari krastavčića na naslonu + 20 ari kupina + 20 ari paprike za ajvar + 50 ari kupusa za kišeljenje...


Izvor: 
Bilten "Za našu zemlju" - broj 83, decembar 2019. godine - Victoria logistic 



ARHIVA PPNS 

GM SISTEMI ISHRANE I NJIHOV EKONOMSKI UTICAJ - TATJANA BRANKOV, KOVILJKO LOVRE: SRBIJA

GOLI JE CINIZAM ’PREPORUKA’ DA SE TRČI OKOLO PO TUĐA ZNANJA I TEHNOLOGIJU!

ZNATE LI VI ŠTA JE TO ČERI PARADAJZ? MODIFIKACIJA GENA JEDNE ODVRATNE ŽIVOTINJE I JEDNE BILJKE 

 

DR STOJKOVIĆ: ZLOUPOTREBA GMO MOGUĆA I SA LJUDSKIM EMBRIONOM (2017); PROTIV GMO - ONO ŠTO NE ZNAMO, NE TREBA DA NUDIMO (2012)

PO ZAKONU O GMO, U SRBIJI ZABRANJENO OKO ČETIRI TONE POŠILJAKA, ALI KONTROLISANO TEK 4-7% OD 2013. DO 2017.

 

VIKILIKS: SRBIJA - NOVI ZAKON O GMO NE PODLEŽE STO, VLADA OBEĆAVA DA ĆE GA IZMENITI VREMENOM


 

PRVI PRVI NA SKALI Sadrzaj O GMO

● O GMO ● Roba bez GMO ● Foto ● Video (O GMObez prevoda) ● Članci (domaći medijistrani mediji) ● Dokumenti (domaći izvoristrani izvori) ● Svet ● Evropa ● Srbija ● Gradovi-opštine ● Kragujevac bez GMO ● M. M. Ševarlić

 

KRAGUJEVAC BEZ GMO FB GRUPA
SRBIJA BEZ GMO FB STRANA 


ARHIVA PPNS

  • AGROPARLAMENT - PORED OSTALOG O GMO
  • NIJE DOKAZANO DA JE GM HRANA ZDRAVSTVENO BEZBEDNA
  • RADIO BEOGRAD 1 - NOVINARENJE: O GMO

Detaljnije

 

PPNS/O GMO/EVROPA

 

PPNS/O GMO/SVET

 

PPNS/O GMO VIDEO

 

PPNS/O GMO/DOKUMENTI


PRVI PRVI NA SKALI 
FB STRANATVITERINSTAGRAM

PRVI PRVI NA SKALI Podrska PPNS

ARHIVA PPNS

PRVI PRVI NA SKALI Udruzenje osnovano

DREN

DOM

POTROŠAČI

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar