"Vuk! Vuk! To je vuk!" - vikali su korisnici društvenih mreža ovih dana nakon objavljivanja fotografije paradajza iz čijeg su ploda kao mali alieni provirivale isklijale semenke. GMO, Monsanto, vanzemaljci, aktuelna vlast..., svi su prozivani u propratnim porukama.
A paradajz je samo uradio ono za šta je "programiran" - krenuo je da se razmnožava nakon što su se za to stekli povoljni uslovi. Za to što ga je čovek slagao da su uslovi pravi, nije kriv paradajz, kriv je čovek. Krivi smo mi.
Da objasnim, u prirodi to ide ovako:
Kad plod sazri, prezri i padne na zemlju (govorim o pravoj prirodi, bez uplitanja čoveka), semenke nikad ne krenu odmah da klijaju. Kad bi se to desilo, odavno ne bi bilo nikakvih plodova, pa verovatno ne bi bilo ni nas.
Semenka mora da sačeka. Dok je još u plodu koji se polako raspada, semenka je pod uticajem absicinske kiseline (poznate i kao ABA hormon) koji je u pravom smislu reči kočnica, prepreka na kojoj piše: "Čekaj, nije još vreme!". I semenka čeka. Dnevna temperatura polako pada i semenka padne u zimski san. Dok spava, nivo absicinske kiseline opada i kad dođe proleće i temperatura počne da raste, nivo ove kiseline je toliko nizak (ili je više uopšte nema), da semenka popije vlagu iz okolnog tla, sačeka da temperatura malo poraste i... o-pa, isklija pored dvorišne česme ili u nekom delu bašte i pojave se mladi paradajzi nikli iz prošlogodišnjih semenki.
Kod nekih biljaka, mora da prođe i po nekoliko godina mirovanja pre nego što semenke počnu da klijaju. Za neke biljke (četinare) potrebno je da semenke prođu kroz određeni period niskih temperatura, da "prožive" zimu, pa ako je zima bila previše blaga, na proleće uopšte neće da klijaju same. Zbog toga se za mnoge biljke koristi proces "stratifikacije" semena - semenke se drže u frižideru nekoliko nedelja, upravo da bi bile prevarene da su preživele pravu zimu i na taj način ispunile uslov za klijanje.
E sad, kakve to veze ima sa slikom koja se pojavila na internetu?
Odgovor je u paradajzu kad mu vreme nije. I to nema nikakve veze sa vlašću, mega-firmama i zlim tehnologijama, ima veze sa nama i našom željom da imamo sve 365 dana u godini. Ako ste u pedesetim godinama, lako se možete setiti da pre tridesetak godina niste mogli ni da sanjate i nije vam padalo na pamet da oko Nove godine ili tokom februara kupujete svež paradajz. Nije ga bilo nigde osim tu i tamo kao kuriozitet u nekim ekstra skupim specijalizovanim prodavnicama. I kad se takav paradajz pojavio, govorilo se da je "plastičan", "čista hemija", "preskupa glupost" i slično. Ko je hteo paradajz mogao je da pije sok od paradajza ili da ga konzumira na neki drugi način iz zimnice koja se pravila.
Međutim, došle su nove tehnologije, unapređeno je skladištenje i transport povrća i malo po malo, više nije bilo tako čudno da se u prodavnicama pojavljuju lubenice, paradajz, grožđe, jagode..., u vreme kad im nije sezona. Ako nije kod nas, negde drugde jeste, mnoge mediteranske zemlje su usavršile non-stop proizvodnju nekih kultura i za desetak dana od branja, ti plodovi su već u našim radnjama, po ceni koja jeste veća od uobičajene, ali više i nije tako basnoslovna.
Ali, ipak platimo i po neki dodatak na račun.
Da sad ne ulazim u priču o ukusima, mirisima i načinima kako se do tih plodova uglavnom dolazi, samo ću pomenuti nekoliko osnovnih "caka" uz pomoć kojih u februaru kupujete čvrst crveni paradajz, kao da je sad ubran u komšijskoj bašti.
U zavisnosti od toga koliko daleko plodovi treba da putuju, beru se u raznim fazama nedozrelosti. Banane koje do nas dolaze iz Centralne i Južne Amerike beru se potpuno zelene. Paradajz koji nam dolazi iz neke od mediteranskih zemalja se bere kad je tek malo porumeneo. Ubrani plodovi se čuvaju i transportuju u hladnjačama koje na tačno određenoj temperaturi i stepenu vlažnosti čuvaju njihovu "svežinu" skoro u nedogled. Jer, medjunarodni transport, razne carine, inspekcije, dozvole, političke i trgovačke odluke,... mogu neku pošiljku zaustaviti u mestu i na nekoliko nedelja.
Kad dođu na odredište, opet u zavisnosti od trenutne situacije na tržištu, brže ili sporije se pušta u proces indukovanog dozrevanja uz pomoć etiola ili nekog od preparata na bazi etiola. I mi, koji se do radnje probijamo kroz sneg do pojasa, na rafovima nalazimo svež paradajz, grožđe, banane..., "Sveže".
Šta svi možemo da vidimo na onim fotografijama?
Plodove ubrane ko zna gde i ko zna kad, držane verovatno desetak dana u nekom spremištu na niskoj temperaturi, pa onda gurnute u proces bržeg sazrevanja na višoj temperaturi i "okupani" etiolom da dobiju lepu, crvenu boju. I semenka se prevari, pomisli da je došao već april i - tras, preko noći svaka pusti svoje klice i kad kući donesete ove plodove i rasečete ih, naiđete na nimalo lep prizor. Po internetu možete naći fotografije klica koje su probile plodove i kao u filmu "Osmi putnik" iz svojih domaćina izvirile napolje. Ovaj proces se inače i zove viviparija, tj. rađanje živog organizma unutar tela "majke", kao što se i mi razvijamo i rastemo unutar tela naših majki. Proces nesvojstven biljkama, ali, morali smo da se umešamo, ovako ili onako.
Pre par godina sam i sam naleteo na jedan ovakav primer, ali je u pitanju bio limun (slika je loša, ali se vidi klica koj izlazi iz rasečenog ploda).
Znači, niko nije kriv i svi smo krivi. Da li tržište kreira kupce ili kupci kreiraju tržište, neka o tome raspravljaju mnogo stručniji na tu temu i na nekom drugom mestu. Da nema potražnje za paradajzom u vreme kad mu nije vreme, ne bi ga bilo na rafovima, ne bi ga niko kupovao i ne bi bilo ovako neprijatnih iznenađenja. Ovaj postupak rade svi, u celom svetu, to je jedini način da u neko mesto zavejano snegom dopremite plod koji je par dana ranije rastao na osunčanim plantažama u nekoj subtropskoj zemlji.
Do sad je otkriveno da neki varijeteti paradajza češće podležu ovoj pojavi nego neki drugi i da su bi-kolor varijeteti osetljiviji od jednobojnih (s obzirom na stanje na našem tržištu, ove varijante ste 100% pošteđeni). I ne, nema nikakve veze sa super-firmama i zlim tehnologijama, evo slike jednog ploda iz moje bašte, znači staro seme, odgajano bez mrve hemije i čak nije prolazilo kroz neki ekstra hladni tretman (slika je iz oktobra).
Ako išta ne valja u ovim plodovima, ne valja sve ono što inače pojedete u plodovima u kojima nema isklijalih semena, Same klice nisu otrovne, ali su bljak ukusa i nisu jestive, tako da ovakav plod u svakom slučaju nećete pojesti. Na ovaj način, ove klice će vam sačuvati malo zdravlja, a ako ste ovo kupili u radnji koja iole drži do sebe - vratiće vam novac.
Nemam nikakvih zabluda, ovaj tekst neće biti ni približno šerovan onoliko puta kao što je šerovana ona fotografija. Neće dostići ni 5% tog broja. Ni oni koji su je šerovai na moj zid, neće podeliti dalje ovo objašnjenje. Ali, kad sedeći put vidite tu sliku, obratite pažnju na tekst koji je prati, jednom je to "moja drugarica", drugi put je "kupio sam ovo da nahranim kornjaču" (pisao muškarac), treći put je "naše sugrađane truje jedan trgovinski lanac", pa onda naravno Monsanto, GMO, neki političari... Nije problem u nečijem neznanju. Problem je što će ovakvu vest iskoristiti mnogi da na njoj sakupe neke poene, bilo koje vrste.
Nemojte im to dozvoliti.
Srdačan pozdrav iz vrelog plastenika.
Predrag Marepannonium Radojević
* * *
ZABLUDE O PARADAJZU
Sve sorte koje nisu crvene ili žute su GMO
Jedna vrlo opasna i krajnje destruktivna zabluda. Zbog svoje lepote i "fotogeničnosti" tj. pravilnog oblika i ravnih površina na koje se u fotošopu ili nekom drugom programu može nalepiti sve i svašta, paradajz je postao omiljen objekat umetnika koji fotomontažama pokazuju sva zla GMO sorti. Posebna priča je i to da naviknuti na jednolične "crveni i svi ko jedan" plodove po marketima i katalozima, ljudi počinju da sve što nije "glatko, pravilno i ravno" poistovećuju sa GMO. Skoro sam imao primedbu da slika jednog od mojih plodova purple kalabasha, kome je "grbavost" sortna odlika, pokazuje GMO plod?! Sorta stara najmanje 300 godina postaje GMO zato što nije pravilnog oblika, hej!
Znaju me i kao Manusa, Svetioničara, u poslednje vreme sam postao i Mare (od Mare Pannonium Garden)... Rođen u Leskovcu, živeo u Beogradu, vrtlarim u Pančevu. Nije mi se dalo da mi stečene diplome obezbede neki lep, stalni posao. Osuđen da večito nešto učim, da se dokazujem, pitam, istražujem i isprobavam. Od majke nasledio ljubav prema pisanoj reči, od oca ljubav prema zemlji i prirodi uopšte. Od obe porodice nasledio upornost, veru da mogu i zrno tvrdoglavosti. Uz životinje sam postao bolji čovek ali sam u bašti našao potpuni mir. Uz jednu zelenooku, svako jutro je nova radost, a svaki smiraj dana dobija smisao.
Kad odrastem, nadam se da ću postati dobar baštovan.
Komentara: 0