Sticajem okolnosti pre izvesnog vremena našao sam se u društvu u kojem se vodila ozbiljna, povremeno i veoma žučna prepirka između pristalica racionalnog, strogo naučnog pogleda na svet i onih koji su ljudsku intuiciju, stara apokrifna znanja i magijske moći suprotstavljali takozvanim dogmama čiste nauke. Posebno je polemiku izazvalo različito shvatanje pojma vremena, zapravo nemogućnost objašnjenja nekih pojava kao što je životna sekunda, kada se u nekim izuzetnim situacijama, čitav život sažme u tu osnovnu vremensku jedinicu. To proširi razgovor na slične teme, pa se nastavi o različitim oblicima svesti, između ostalog i o meditaciji, sposobnosti da se ovlada sopstvenom svešću i tako uđe u nove dimenzije prostora i vremena. Tom prilikom jedan od prisutnih, možda najstariji, sudeći po sedoj bradi i proređenoj kosi, koji je do tada samo ćutao i slušao zamoli za tišinu. Kada konačno dobi reč započe pripovest koju u celosti prenosim, a čiju istinitost i verodostojnost prepuštam čitaocima da poveruju ili ne, kao što je ostavio i nama prisutnima pripovedač.

„Oni koji me poznaju, ima ih ovde, mogu potvrditi da nisam osoba koja je sklona lažima, izmišljanjima ili poluistinama.“ Suprotstavljene strane se utišaše, a pripovedač, u tišini koja je zavladala, oklevajući jedan trenutak, kao da se premišlja, nastavi sa pričom. „Mnogo sam propatio proteklih godina jer sam u jednoj nesreći, u jednom nesrećnom trenu, izgubio sve ono najdraže što sam imao. A imao sam ženu koju sam voleo, trogodišnjeg sina koji mi je svakim danom otkrivao radost roditeljstva, malo je reći da sam ih obožavao, oni su mi bili bukvalno sve, sve ono što je životu davalo smisao. Kada tako jednom dobijete sve što vam u životu nešto znači, uvek se negde, pritajeno javlja i pomisao na opasnost da sve to izgubite. To nekako ide jedno uz drugo, radost i strepnja, snaga i slabost, vera i neverica. Život pokatkad krene neslućenim putevima koji su izvan naše kontrole. Kao da bivamo kažnjavani zbog potpunosti sreće koja nas na neki način odvaja od sveta. Ništa nije nepriličnije nego biti bezgranično srećan u jednom svetu prepunom jada i nesreće. Tako ja vidim stvari. Što je najčudnije na neki način sam slutio ono što će se dogoditi. Ponavljao mi se jedan čudan san: kuća u plamenu, vatra u kojoj nestaje sve ono do čega mi je stalo, što mi je u životu nešto značilo, a ja stojim bespomoćan pred stihijom, potpuno paralisan kako se u snu obično događa. Takvi snovi postoje, snovi koji nagoveštavaju ono što će se dogoditi, snovi koji dolaze iz budućnosti. Postoje mnogi zapisi o opominjućim snovima koje samo treba razumeti, dobro i pravilno rastumačiti. Međutim, ta vrsta upozorenja mimoilazi nas, pripisujemo ih nekakvom izvrnutom, maglovitom svetu sna. Znate kako se kaže: San je laža, a Bog je istina. Eto, ni ja nisam obratio pažnju, a upravo se dogodilo ono predskazano. Kobni događaj odigrao se jednog oblačnog kišnog popodneva. Grmelo je i sevalo, priroda je besnela, vladalo je veliko nevreme. Ostao sam do kasno pregledajući neke spise. U jednom času našao sam se u potpunoj tami, što je očevidno bila posledica orkanske oluje. Pipajući po mraku, pronašao sam svećnjak, pokušao da zapalim sveće. U tom trenutku čitava kuća se zatresla od silnog udarca groma. Ruke su mi zadrhtale. Ispustio sam svećnjak. Plamen je zahvatio zavese, obuzela me panika, gust dim me omamio i dok sam shvatio šta se događa plamen je gutao sve oko mene. Gore na spratu, spavali su žena i dečak. Sve se tako brzo odigralo, nisam mogao ništa da učinim, vatrena stihija preprečila mi je put, zatvorila prolaz. Pao sam na stepeništu zagušen dimom i ostao da ležim bez svesti. Tako su me pronašli, a tragove velike nesreće nosim i danas“.

Čovek zastade sa pričom. Ispruži ruke, pokaza šake u ožiljcima, a kada potom pomeri svileni šal oko vrata i tu su bili vidljivi tragovi udesa koji su potvrđivali verodostojnost priče. Nije mogao da zaustavi suzu što se pojavila u krajičku oka. Obrisa je ozleđenom šakom.

„Nesrećan sticaj okolnosti izazvao je tragediju. Jedan moj nespretan potez učinio je da od najsretnijeg čoveka postanem najnesretniji, bez onih koje sam toliko voleo, koji su mi značili sve, bez kuće u kojoj sam odrastao, od koje je ostalo samo zgarište“.

Opet je zaćutao za trenutak.

„Nikada nisam uspeo da se oslobodim užasnih slika koje su mi se javljale iznova i iznova. Proganjalo me je nepodnošljivo osećanje krivice. Želeo sam da i ja umrem, ali bio sam kukavica da na jednostavan način prekratim muke. Ne stidim se da kažem kako sam izvesno vreme proveo među teškim bolesnicima u jednoj kući strave, među umobolnicima, u kući iz koje malo ko izađe kada jednom uđe. Pokušali su da me leče potpunim zaboravom. Da izbrišu sve ono što je činilo moj život, i ono lepo i ono stravično. Dobijao sam lekove koji su stvarali haos u mojoj svesti i čija je svrha bila da zaboravim i ko sam i šta sam. Našao sam snage da prekinem tu nasilnu terapiju i da uz pomoć nekoliko prijatelja što su još uvek verovali u mene, napustim užasnu ustanovu. Ali sloboda u kojoj sam se ponovo našao bila je sloboda očajnika. Lutao sam ulicama izbezumljen od neizrecivog unutrašnjeg bola, težeg, nepodnošljivijeg, od svake vidljive rane. A onda, u vreme ponovnog dubokog rastrojstva koje je pretilo da me sasvim uništi, sreo sam čoveka koji me je vratio u život, učinio ono što se činilo nemogućim. Spominjem njegovo ime sa osećanjem strahopoštovanja i odanosti. Zove se Leon Horovic, tada sam prvi put čuo to ime, a verujem da ga sada i vi prvi put čujete. Taj me je čovek uveo u tajne kabalističke meditacije. Doktor Horovic je nekada bio mladi psihijatar koji se nezadovoljan dostignućima ove grane medicine posvetio meditaciji. Od mladog darovitog naučnika postao je neka vrsta pustinjaka, na kraju i mistik. Ali, pitam ja vas, poštovana gospodo, gde su danas granice nauke i mistike? Najpoznatija naučna imena idu na razgovore i razmenu mišljenja sa poznatim misticima jer su granice saznanja pomerene prema neistraženim i onostranim područjima. Fizika je sve više metafizika, psihijatrija sve bliže mistici. Horovica sam upoznao na preporuku svoga dobrog prijatelja, a Leon Horovic me prihvatio kada je shvatio dubinu i težinu moga očajanja. Želim odmah da vas upozorim, kao što je doktor Horovic upozorio mene. U kabalističkoj literaturi postoje upozorenja da je nepripremljeno ulaženje u ove oblasti svesti veoma opasno i da zauvek može oštetiti psihu. Neke vizije mogu biti lažne i dolaziti iz mračnih predela egzistencije. Počeo sam da odlazim kod njega na seanse, isprva sumnjičav i nepoverljiv, a zatim kao u nekoj groznici jer su se u mojoj svesti počeli otvarati do tada nedokučivi i neistraženi prostori. U potpunoj tami doktor Horovic je zapalio sveću govoreći da se moram usredsrediti na majušni plamen koji, kako sam se već uverio, može dostići neslućenu snagu i moć. U kabalističkoj Knjizi o sjaju, čuvenom Zoharu, piše da u kontemplaciji plamena treba uočiti pet boja: belu, žutu, crvenu, crnu i nebesko plavu. Koncentracija se postiže kada se javi nebesko plavo polje oko tame. Ma koliko se tama širila oko njega je uvek nebesko plavo. To je najlepša nebesko plava koja se može zamisliti. To je postizanje višeg stanja svesti u kojem prestaju da važe fizički zakoni, putujemo brzinama višestruko većim od brzine svetlosti, gde ne postoje prostor i vreme kako ih mi shvatamo. Tu je sve izmešano, sve dostupno: prošlost, sadašnjost, budućnost. Uz pomoć doktora Horovica i uporne vežbe zavladao sam najsloženijim oblicima vizualizacije, onoga što se vidi jedino unutrašnjim okom. Našim fizičkim očima sagledavamo tri dimenzije. Unutrašnjim okom uspevamo da uđemo u svetove četiri i pet dimenzija. To su opasna putovanja na kojima se možete nepovratno izgubiti, biti progutani u neomeđenim ambisima prostora i vremena, ako nemate iskusnog i pouzdanog vodiča. Sledeći uputstva i saglasnost pomoć doktora Leona Horovica ja sam se jednoga dana, posle ozbiljnih priprema, uputio na takvo putovanje.“

Pripovedač je za trenutak zastao jer se začuo žamor. Neki od prisutnih su tiho negodovali. Nisu shvatali čemu vodi ova ispovest koja je postajala sve čudnija. Ipak, većina je želela da sasluša ovo po svemu neobično izlaganje.

„Ne govorim ništa osim sušte istine. A istinu je nekada teško prihvatiti. Kao što je teško prihvatiti sve ono što ne proizilazi iz našeg svakodnevnog iskustva. Jasno i bez okolišenja ću reći: Ništa nisam činio iz puke znatiželje ili verovanja u natprirodno. Moja opsesija, ne znam kako bih to drugačije nazvao nego opsesijom, bila je da se moram osloboditi užasnog osećanja krivice, sa kojim više nisam mogao živeti. Čitavim svojim bićem, duhovnim i fizičkim, žudeo sam da se vratim u prošlost, u onu olujnu noć. Ne, ne govorim o zaboravu, uzimanju nekih opojnih i halucinantnih droga. Ovde je reč o mističnom putovanju. Kao što hirurzi uspevaju da odstrane deo bolesnog tkiva, tako u mističnim putovanjima odstranjujemo bolesni deo prošlosti. Ovo, verujem, mnogima deluje kao čista fantazija, kao što je i meni isprva tako delovalo. A kada sam, posle dugih, upornih i napornih seansi shvatio kako izmenjena stanja svesti znače i drugačiji odnos prema prostoru i vremenu, moj život je opet imao smisla, a moje seanse sa psihijatrom i kabalistom, dobile su pravu svrhu. Verovatno slutite šta je trebalo da bude cilj moga puta. Da postignem vrhunski stupanj meditacije koji se naziva nebesko plavo. I da potom rizikujući sve uronim u sopstvenu prošlost“.

Za trenutak se činilo da nećemo dočekati završetak ove ispovesti jer je nekakav grč prošao čovekovim telom, zagrcnuo se, a krupne graške znoja pojavile se na licu. Izvadio je maramicu, obrisao oznojeno čelo. Nastavio je glasom koji je primetno podrhtavao.

„I ogromnim naporom volje, sledeći stroga uputstva i drevnu tehniku meditacije, uspeo sam, ostvario uranjanje u to čudesno plavetnilo, nešto neopisivo što je izvan svakog ljudskog iskustva. A iz tog okeana plave svetlosti, put me je vodio pravo u onu noć, u onu sobu, u tamu koju je samo povremeno osvetljavao blesak munja. Začuo sam onu istu grmljavinu što me je godinama pratila kao najgora noćna mora. Instiktivno pružih ruku da dohvatim svećnjak, ali sam je brzo povukao potpuno svestan posledica toga čina. Kroz glavu mi je proletela slika požara koju mogu izazvati svojom nespretnošću. Naslanjajući se na zidove, došao sam do stepeništa, popeo se na sprat, ušao u sobu gde su spavali žena i dete. Bili su tu, u dubokom snu, ni nevreme što je besnelo, ni ta podivljala priroda, nisu mogli da naruše njihov dubok, zadovoljan san. Želeo sam da im priđem, dodirnem ih, poljubim. Glas doktora Horovica dolazeći iz jednog drugog paralelnog sveta upozorio me je da se moram vratiti. Slike u mojoj glavi su se opet izmešale, nestalo je sobe, kuće, utihnula je oluja, ugledao sam u daljini zračak svetla kojem sam se približavao velikom brzinom, uleteo sam u taj tunel svetlosti i ponovo našao u ordinaciji doktora Horovica. Sve se dogodilo upravo tako kako sam opisao. Boravio sam tamo, u svojoj prošlosti i u kritičnom trenutku drugačije postupio nego onda kada sam izazvao nesreću. Bio sam iscrpljen, malaksao, nekoliko dana proveo sam u nekoj vrsti košmara, a kada sam ponovo osetio da čvrsto stojim na zemlji, počela je da me proganja neodoljiva želja, gotovo fizički bol, da se vratim u grad iz koga sam otišao posle onog kobnog događaja i posetim mesto tragedije. Ništa me nije moglo zaustaviti u toj suludoj nameri, ni upozorenja o opasnostima unutrašnjeg putovanja, ni strah da ću ponovo upasti u težak oblik depresije iz kojeg sam se upravo izvlačio.

I stigao sam u grad svoje mladosti. Prolazeći kroz poznate ulice činilo mi se kako se ama baš ništa nije promenilo, da je sve isto onako kao u vreme kada sam ga, verujući da je to zauvek, napustio. Stajao sam pred kućom od koje je nekada ostalo zgarište, a sada je bila tu čitava, nedirnuta, nepromenjena. Prišao sam ulaznim vratima, zazvonio. Čuli su se koraci, otvorila su se vrata i našao sam se oči u oči, verovali ili ne, sa samim sobom, sa onakvim kakav sam bio pre dvadeset godina. U unutrašnjosti sobe, video sam ženu i dete, moju ženu i moje dete. Stajao sam na ulaznim vratima nesposoban da kažem ijednu reč, ja starac, obrastao u bradu, sede kose. Počeo sam nešto da mucam, osećao sam se kao prosjak, kao neko ko je došao da mu udele nešto iz pređašnjeg života. I vrata se zalupiše preda mnom.

Eto, to sam želeo da vam ispričam. Ja sam se zaista vratio u prošlost, izmenio prošlost. Učinio da postoje dva paralelna života. Onaj u kome se dogodilo sve ono što je od mene načinilo to što sam sada i ovaj drugi život u kojem se požar nije dogodio. Oba su moja života, očevidno u različitim vremenskim dimenzijama. Koji je onda moj pravi život? Ovaj ili onaj? Koji sam ja pravi? Mladi čovek na vratima svoje kuće ili starac što stoji pred vama? Tamo gde je sve podložno promenama svaki odgovor je samo postavljanje novih i novih pitanja. Mi smo istovremeno ovde i negde drugde, na ko zna na koliko još mesta, u koliko još svetova, u koliko još života. I ništa nije postojano, ni sreća, ni nesreća, ni radost, ni patnja. Za nekoga to može biti utešno, za nekoga strašno i neprihvatljivo saznanje. Prihvatili ili ne, to vam je jedina, puna i prava istina“.

BIOGRAFSKA BELEŠKA

FILIP DAVID (1940, Kragujevac). Književnik, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd. Godine 1991. udaljen sa posla zbog osnivanja Nezavisnog sindikata Radio televizije Beograd. Jedan je od osnivača Nezavisnih pisaca, udruženja osnovanog 1989. u Sarajevu koje je okupljalo najznačajnije pisce iz svih delova bivše Jugoslavije i osnivač Beogradskog kruga (1990), udruženja nezavisnih intelektualaca. Napisao je više TV drama, drama i filmskih scenarija. Objavio tri knjige pripovedaka: Bunar u tamnoj šumi, Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Princ vatre; romane Hodočasnici neba i zemlje, San o ljubavi i smrti; knjige eseja Fragmenti iz mračnih vremena i Jesmo li čudovišta, Svetovi u haosu. Zajedno sa Mirkom Kovačem objavio Knjigu pisama 1992-1995. Pripovetke i roman su, između ostalih, dobile nagrade: nagradu za najboljeg mladog pisca, nagradu Udruženja pisaca „Milan Rakić“, Bigzovu i Prosvetinu nagradu za najbolju knjigu godine, Andrićevu nagradu. Televizijska drama Jednog dana, moj Jamele predstavljala Jugoslovensku radio televiziju na međunarodnom TV festivalu u Pragu 1969. Od početka rata na prostorima bivše Jugoslavije napisao veći broj angažovanih tekstova pod zajedničkim nazivom Zapisi iz mračnih vremena. Tekstovi su emitovani na francuskom radiju (RFI), objavljivani u Našoj borbi, Feral tribunu i mnogim drugim časopisima u zemlji i inostranstvu. Član je književne Grupe 99, osnovane na Frankfurtskom sajmu knjiga 1999. Njegove knjige prevođene su na više jezika (mađarski, francuski, albanski, švedski, italijanski, engleski, poljski, makedonski, esperanto), a pripovetke se nalaze u dvadesetak antologija na raznim svetskim jezicima. Davidov poslednji roman "Kuća sećanja i zaborava" ušao je u najuži izbor za godišnju nagradu nedeljnika NIN za najboji roman objavljen na srpskom jeziku u prethodnoj godini. 

* * *

INTERVJU 

Filip David
ISAK BAŠEVIS SINGER SA OVIH PROSTORA...

Ovaj razgovor upriličen je između ostalog i iz želje da se čitaoci ovog časopisa upoznaju bliže sa jevrejskom pričom jedinog grada1 u Srbiji u kojem ne postoji jevrejska opština i iz koga je sve jevrejsko stanovništvo pobijeno istog onog oktobra kada i đaci kragujevačke gimnazije. Naravno, ovaj intervju nije namenjen samo kragujevačkim čitaocima „Koraka“, već svima onima koje zanima predistorija jednog dobrog a po jednom detalju i jedinog pisca savremene srpske književnosti...

KORACI: Rođeni ste u Kragujevcu, mada se ne bi moglo reći da ste suštinski iz Kragujevca – s obzirom na godine koje ste proveli izvan. Imate vrlo zanimljivu porodičnu pozadinu. Možete li nam reći nešto više o svom poreklu, a da se vezuje za Kragujevac?

FILIP DAVID: Iz Kragujevca je porodica moje majke Roze. Njen otac, moj deda, Miša Judić posedovao je pre Drugog svetskog rata trgovinu konfekcije u Glavnoj ulici. Miša i njegova supruga Flora imali su sedmoro dece, četiri sina i tri ćerke.

KORACI: Da li postoji nešto što Vas lično veže za Kragujevac, neko mesto, ulica, fotografije, porodične priče? Da li Vam je ostalo u sećanju da su Vaši roditelji voleli Kragujevac? Ili neka priča vezana za grad?

FILIP DAVID: Moja majka je bila jako emotivno vezana za Kragujevac. Tamo se rodila, odrasla. Kada se 1934. udala za moga oca, preselili su se u Sremsku Mitrovicu gde je otac radio kao sudija. Majka je redovno, sve do početka rata gotovo svakodnevno obilazila svoje roditelje, braću, sestre i njihovu decu. Početkom 1941, u vreme okupacije i uvođenja rasnih zakona, otac je morao da napusti posao. Sa majkom i sa mnom, imao sam tek godinu dana, našao je utočište u sremskom selu Manđelos. Tu smo živeli pod lažnim imenom, a otac se pridružio partizanima na Fruškoj Gori. Majka je tek pred kraj rata saznala da je gotovo čitava njena porodica (roditelji, sestre, jedan brat) stradala u kragujevačkom oktobru 1941, a maloletni sestrići ubijeni na Starom sajmištu. To je toliko potreslo da je izgubila moć govora, više od tri meseca nije mogla da izusti nijednu reč. Jedva se oporavila od tog strašnog šoka.

KORACI: Poznato je da je u domu Vašeg rođaka doktora Moše Elija bila prostorija rezervisana za sinagogu. Nalazila se u ulici Kneginje Ljubice 9, na mestu gde su sada pomoćne prostorije hotela ,,Kragujevac“. To je ujedno bila i jedina kragujevačka sinagoga. Novine su pisale, „Glas Šumadije“, na primer, da se tu organizovalo bogosluženje u čast ustoličenja kralja Aleksandra, 1931. godine. Da li znate nešto o tome iz porodičnih priča?

FILIP DAVID: O tome ne znam mnogo. Poznato mi je samo da sam se rodio u sanatorijumu doktora Elija, zeta porodice Judić i da je doktor Moša Eli pogubljen početkom rata od nacista zbog pomaganja pokretu otpora.

KORACI: Kod mene je, sticajem nekih okolnosti, dospela pozivnica za venčanje dr Moše Elija i Sarine Judić, Vaše tetke. Te porodice više nema ni u telefonskom imeniku Srbije. Da li Judići postoje još negde ili su zbrisani 1941. kao i svi Jevreji Kragujevca?

FILIP DAVID: Moj ujak Bata (Uzijel) Judić bio je u zarobljeništvu i kada se posle rata vratio u Kragujevac tu više nije zatekao nikoga od porodice. Otac, majka, sestre, brat, a i njegova dva sina, jedan od deset, drugi od dvanaest godina, svi su stradali. On je nastavio da živi u Kragujevcu i sve do njegove smrti 1979. brat i ja smo redovno dolazili u Kragujevac na po desetak dana. Stanovao je u porodičnoj kući u ulici Kneza Miloša, prekoputa kasarne u blizini Gimnazije. Sa puno radosti i uzbuđenja dolazio sam kod ujaka. Imao je sačuvane predratne dečje knjige i stripove, što je tada bila retkost. Čitao sam, prelistavao, po tome pamtim ove boravke. A u dvorištu Gimnazije družio sam se sa vršnjacima i šutirao loptu.

KORACI: O Vašim delima se čak malo zna, s obzirom na njihov kvalitet i književnoistorijsku zanimljivost. Autor ste zanimljivih, i tematski vrlo čudesnih, romana HODOČASNICI NEBA I ZEMLJE i SAN O LJUBAVI I SMRTI, I MNOŠTVA PRIČA... Pisali ste i knjigu SVETOVI U HAOSU, gde ste Kiša nazvali obeleženim biografijom. Da li ste i Vi obeleženi biografijom?

FILIP DAVID: Svakoga od nas obeležava biografija. To je neumitno. Svoju prvu priču napisao sam u trećem osnovne. Bio je to opis jednog doživljaja iz rata. Priču sam poslao na konkurs „Pionira“, jedinih dečjih novina koje su tada izlazile i dobio prvu nagradu, fotoaparat, između četiri hiljade pristiglih radova. Bežanja, skrivanja, stalni strah da će se otkriti ko smo, sve to nije moglo da prođe bez ozbiljnih trauma, nečega što se duboko usadilo u mene. Iz psihologije je dobro poznato da su ti prvi doživljaji, prvih četiri ili pet godina života, presudni za formiranje ličnosti. Dakle, van svake sumnje, te godine obeležavaju moju biografiju i nezaobilazni su deo onoga što sam.

KORACI: Izjavili ste jednom prilikom sjajnu rečenicu: „Ja sam Srbin jevrejskog porekla“. To je odlična koncepcija građana, zapravo, Srbija je zemlja ne Srba već građana Srbije; uostalom Jevrejin se nekada zvao Srbin Mojsijeve vere... Jevreje je pak nemoguće doživeti kao nacionalnu manjinu. To je bar moj osećaj. Da li Vi nazirete razlog zašto je to tako, imaju li Jevreji neku specifičnost koja ih odvaja od drugih naroda kod nas?

FILIP DAVID: U televizijskoj emisiji jedan od sagovornika postavio mi je pitanje o mojoj nacionalnosti. U kontekstu čitavog razgovora ono je zapravo bilo nepristojno, to je bio pokušaj da me diskredituje kao nekoga ko nema prava da govori o „srpskim problemima“, jer nije Srbin. Ne držim previše do nacionalne pripadnosti, jer je to nešto dato rođenjem, a ne nekom našom zaslugom, ali je činjenica da Jevreji u Srbiji nisu nacionalna manjina. Ako postoji neka specifičnost onda je u tome da većinski narodi, ne samo u Srbiji nego gotovo svuda, nikada i do kraja ne prihvataju jevrejsku asimilaciju i da u svakoj sredini, pa i u onoj u kojoj više nema Jevreja ili ih ima veoma malo, postoji antisemitizam. To je u stvari niz predrasuda i stereotipa koji mogu biti religiozne, ekonomske ali i političke prirode.

KORACI: Podsetiću čitaoce, Vaše teme su tesno vezane za jevrejsku mitologiju, koju srećemo kod Singera, i u tome ste definitivno unikatni na ovom prostoru – naš Singer. Da li je Vaša jevrejska duša, kako je to shvatao veliki filozof Majmonides, tragala za temama koje su okupirale i Singera, svesno ili ste nesvesno težili ka tom svetu?

FILIP DAVID: Singer, van svake sumnje jeste jedan od pisaca koga veoma cenim. Ali do Singera sam došao, da tako kažem, preko hasidizma, preko Martina Bubera i njegovih hasidskih priča. Kada sam objavio svoju prvu knjigu priča Bunar u tamnoj šumi, poznati hrvatski književni kritičar Branimir Donat napisao je kako je očevidno da je mladi pisac pod uticajem Kabale i onirističke literature. U tom trenutku nisam ništa znao o Kabali i jevrejskoj mističnoj tradiciji, a malo, veoma malo, o, recimo, nemačkoj romantičarskoj i fantastičnoj književnosti. Ali pošao sam tragom Donatove konstatacije. I tako sam preko Šolemovih tumačenja kabalističkih tekstova stigao do hasidizma, zasnovanog na kabalističkim učenjima i legendama, pa do književnosti pisane na jidišu, i kruga pisaca bliskih Isaku Baševisu Singeru. To je, dakle, bio izbor po srodnosti. Ali, bilo je tu i drugih uticaja, Edgar Alan Po, Lavkraft, Kafka, Birs, priče iz 1001 noći, Jan Potocki. Čitanje je jednako važno kao i samo pisanje. Od svakog dobrog pisca se može nešto naučiti. U to sam bio uveren kada sam počeo da pišem, u to sam uveren i danas. Ne treba bežati od uticaja, samo je važno da ne postanete rob uticaja, da ne izgubite samosvojnost, da na vreme izgradite svoj stil.

KORACI: Koja je Vaša omiljena Singerova priča? Ili priče...

FILIP DAVID: Teško mi je da izdvojim, ali, evo: zbirka Kafkin prijatelj i druge pripovetke, Kruna od perja, romani Mađioničar iz Lublina, Neprijatelj, jedna ljubavna priča. Kada bolje razmislim pomalo je nepravdeno da bilo šta izdavajam.

KORACI: Koga od savremenih pisaca biste izdvojili, da su prijali Vašim potrebama? Stranih ili domaćih, svejedno.

FILIP DAVID: Za mene je posebno bilo važno i inspirativno druženje sa Mirkom Kovačem, Danilom Kišom, Borom Pekićem. Objavili smo istovremeno svoje prve knjige u „Prosveti“, bili su nam slični književni afiniteti, počeli smo da se družimo, čitamo ono što smo pisali, komentarisali, kritikovali. To prijateljstvo je nenarušeno trajalo do prerane Kišove i Pekićeve smrti. Sa Kovačem koji živi u Rovinju i danas sam u veoma prijateljskim odnosima. Čujemo se skoro svakog dana. Objavili smo i zajedničku knjigu Knjiga pisama 1992-1995. Razmenjujemo knjige, filmove, razgovaramo o svemu, politici, književnosti. Mirko Kovač je u ovome trenutku najznačajniji pisac na prostorima bivše Jugoslavije. Podjednako pripada srpskoj, hrvatskoj, bošnjačkoj i crnogorskoj književnosti.

KORACI: Koga biste ipak izdvojili od jevrejskih pisaca – Davida Grosmana, Jozefa Agnona, Abrahama Jehošuu, Jehudu Amihaja, Amira Ora, Amosa Oza?

FILIP DAVID: Najbliži mi je srednjeevropski krug pisaca. To su pisci koji su pisali između dva svetska rata: Kaneti, Muzil, Karl Kraus, Jozef Rot, Kafka, Šulc. Anski i Isak Babelj u Rusiji. Njihov uticaj se preneo potom preko Okeana, nasledili su ga predstavnici i tvorci moderne američke i svetske književnosti Belou, Doktorov, Malamud, Filip Rot, Pol Oster. Taj uticaj „srednjeevropljana“ traje i danas.

KORACI: Da li se slažete sa oštrom opaskom Abrahama Jehošue da je judaizam/jevrejsvo u dijaspori samo igranje jevrejstvom?

FILIP DAVID: Moje mišljenje je upravo suprotno. Autentična jevrejska književnost, ako tako nešto uopšte postoji, pisana je u dijaspori. Ono što se danas piše u Izraelu to je pre svega izraelska književnost. Kao što sam već spomenuo, ostaje međutim otvoreno pitanje šta čini suštinu „jevrejstva“ a prema tome i „jevrejske književnosti“. Bio sam, zajedno sa Davidom Albaharijem pre nekoliko godina na jednom skupu u Jerusalimu gde se o tome razgovaralo. Razišli smo se bez zaključka jer je nas dvadesetak koji smo došli iz različitih krajeva sveta pisalo na dvadesetak različitih jezika, na različite teme. Svi smo na neki način bili „jevrejski pisci“ ali nismo ni mogli ni umeli da definišemo šta je to u stvari. Jedino su nam imena uglavnom bila tipično jevrejska. Možda je najbliža istini konstatacija da su jevrejski pisci oni koje drugi vide kao jevrejske pisce.

KORACI: Znam da je definicija jevrejskog pisca vrlo složena... Albahari kaže da je to pisac jevrejskog porekla koji uglavnom piše o jevrejskim temama. Da li ste Vi jevrejski pisac? Predrag Palavestra Vas jeste uvrstio u svoju knjigu JEVREJSKI PISCI U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI, ali kakav je Vaš osećaj po tom pitanju?

FILIP DAVID: Delimično se mogu složiti sa Albaharijem. Ali to je samo deo istine. Pa ni Albahari nije pisac koji isključivo piše o jevrejskim temama. Zanimljivo da Danilo Kiš nije voleo da ga definišu kao „jevrejskog pisca“. Objašnjavao mi je kako je to način da te eleminišu, isključe iz matične književnosti, iz književnosti jezika na kojem pišeš. Kasniji književni i politički sporovi sa ciljem da diskredituju Kiša, pokazali su da je Danilo bio u pravu. To sam na neki način osetio i sam. Ima pokušaja, i ne samo pokušaja, nekih mojih političkih neistomišljenika da me isključe iz srpske književnosti dokazujući kao sam samo „jevrejski pisac“. A to po njima znači, ovde ne pripadaš, sklonili smo te. Ako me već pitate, ponavljam onaj odgovor: ja sam srpski pisac jevrejskog porekla čija su dela inspirisana prevashodno jevrejskim temama, jevrejskom mistikom. Teško mogu sebe da sagledam izvan srpske književnosti.

KORACI: I za kraj, pisali ste predgovor knjizi JEVREJI U KRAGUJEVCU, a i 2012. godine su prvi položili vence stradalim jevrejskim žrtvama u Bagremaru (naselje u Kragujevcu gde postoji spomenik). Uz to, na Fejsbuku postoji i grupa Jevrejska zajednica Kragujevac (iako zvanično ne postoji). Šta Vi mislite, da li bi i na koji način trebalo obeležiti jevrejsko postojanje u tom gradu? Da li bi, u najmanju ruku, trebalo postaviti ploču na mestu gde je bila kuća Moše Elija i uvesti odrednicu Jevreji u LEKSIKONU GRADA KRAGUJEVCA koji će izaći u izdanju Službenog glasnika? Da li bi možda bilo lepo napraviti neku izložbu, kulturni događaj ili slično o toj temi? Da li bi rabin trebalo da očita molitve na grobovima nastradalih u Šumaricama?

FILIP DAVID: Do početka rata prisustvo Jevreja u Kragujevcu bilo je zapaženo. Već to što je najveći broj stradao u tragičnom kragujevačkom oktobru znači da su zauvek ostali povezani sa svojim gradom. Da su zauvek ostali njegovi stanovnici. Ne znam koliko je urađeno da se sačuvaju svedočanstva o tome. Brkićeva i Minićeva knjiga Jevreji u Kragujevcu dragoceno je svedočanstvo i vredan prilog toj istoriji. Sa druge strane, da budem sasvim iskren, onaj veliki krst na ulazu u grad, kao čisto hrišćanski simbol, ne pripada podjednako svim žrtvama.

Razgovor vodila Sofija Živković
Izvor: Koraci 4-6/2013