Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

Kineska kreda

22.08.2014

Krompir; Oslobodilac; Taj narod

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dom/roditelji/amber-alert-da-li-ces-pomoci-ako-znas-da-mozes.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/sumadija-i-pomoravlje-dusa-srbije.html http://prviprvinaskali.https://prviprvinaskali.com/strane/donacije-i-sponzorstva.html http://prviprvinaskali.com/clanci/korona/da-li-ce-se-beskontaktni-toplomeri-koristiti-u-osnovnim-i-srednjim-skolama-kragujevca.html

Krompir; Oslobodilac; Taj narod

Krompir

Krenuo građanin Dburčer na pijacu. Skupo mu ovo, skupo mu ono, plus što je totalno finansijski indisponiran, što će reći ništa od toga što se tu po tezgama izležava ne može da pazari ni pod razno.

Ali kada čovek ima sreće! Pred nosom mu pade jedan krompir sa tezge i počne da se kotrlja niz padinu pijačnog prostora. Možda bi građaninu Dburčeru svašta moglo da promakne, ali kada je hrana u pitanju to se apsolutno graniči sa neverovatnim.

Ne gubeći vreme sjurio se za tim krompirom pobeguljom koji je najverovatnije bio loptastog oblika, zbog čega se kotrljao zavidnom brzinom. Eto kako male stvare postižu dominantne role u životima ljudi i konačno odučuju o njihovoj sudbini!

Dakle, građanin Dburčer juri sa pomenutom krtolom, dahće, stenje, srce hoće da mu iskoči, ali se ne predaje, što sve pomno prate kupci pijačnih đakonija. Oni su se lično mogli uveriti kako se dotični gubi i konačno nestaje sa vidika. I niko više dugo nije čuo ništa o njemu.

Prošlo je od tada dosta vremena, kada je stigla neverovatna vest da je građanin Dburčer jureći za krtolom stigao u beli svet i tamo uspeo. Pričaju ljudi da je pun kao brod. Pretpostavljaju da će se jednog dana vratiti i kupiti tu pijacu na nizbrdici, to mesto odakle mu se posrećilo.

Ali narod ko narod! Poznati su stanovništvu slučajevi sa nošenjem gajbica i proizvodnjom ašova i pijuka, ali ovoga puta sve je u domenu prirodnoga. Uz to, vole ljudi da ogovaraju pa još uvek prepričavaju kako je građanin Dburčer u predhodnoj fazi ulazio namrgođen i zabrinut u bakalnicu da kupi kilo hleba. Pričaju još neke gluposti, ali se u potaji spremaju za njegov povratak. U svojim stanovima i porodičnim kućama oni istrajno dižu tegove i uporno rade laku gimnastiku.

U okviru treninga oni obavezno odlaze na pijacu i motre kada će nešto od oblog voća i povrća krenuti da se kotrlja. I odmah se bacaju u trk jer, kada se gospodin Dburčer vrati, sve će ovo dobiti smisao i imaće samo jedan cilj, da se stigne u taj beli svet i tamo uspe.

* * *

Oslobodilac

Ja sam bio svuda. To je bilo teško, ali takav sam prirodno. Nije meni toliko stalo do toga, no protiv prirode se jednostavno ne može. Imao sam i saoborce. Oni su se takođe borili, ali ja sam kao najpožrtovaniji uglavnom ginuo.

Kada je neprijatelj mirovao, ja sam se svađao sa prijateljima, zbog treninga i da ne ispadnem iz forme. Znao sam da ništa ne može da me iznenadi, ali uvek može nešto da iskrsne.

Ja sam u ratu bio strašan. Jedno vreme sam redovno donosio pobedu, a posle je to postalo teško i opasno breme. Onda, moglo se desiti da me uhvate sa pobedom u naručju, pa da mi odnesu, a mene da obeleže, što jedva čekaju. Zato sam rešio da pobedu zakopam pod jedno drvo u nekom mestu. Dobro sam zapamtio, a nacrtao sam minijaturnu kartu i zavukao je u šupljinu gangrenoznog zuba. I končić sam crveni vezao oko palca bele noge za svaki slučaj. Tako sam ponekad, u pauzi borbenih dejstva, mogao da se posvetim mirovnim procesima.

Pa sam onda lepo rešio da odem, tako bez ičega, u narod, i da se lično uverim treba li njemu uopšte ta pobeda i da li je čega drugog željan, a ne da ga ja oslobađam u tako ogromnim količinama možda savim nepotrebno. Ljudi su uglavnom bili zauzeti svojim svakodnevnim poslovima. Jurili su hleb, cigarete, mleko, brašno, benzin. Niko se na mene oslobodioca nije ni osvrnuo i to mi je bilo krivo. Ja, koji sam toliko mnogo oslobađao, i više nego što treba, i tamo gde ne treba, računajući - slobode ljudima nikad dosta, nisam zaslužio da me oni sada ne prepoznaju. To sam i rekao jednom od retkih prolaznika na koga sam naleteo. Skupilo mi se, morao sam, ali taj me je gledao prilično nezainteresovano, kao da me ne razume, a imao je beli štap i tamne naočare. Posle sam čuo da je to posmatrač iz sveta. U tom momentu bio sam toliko ljut da je prava sreća što neprijatelj od nekud nije banuo. Smlavio bih ga za sekundu. To niko ne bi stigao da registruje, a ljudi bi nastavi da žive kao da se ništa nije dogodilo.

Onda sam odlučio da se vratim. Predhodno sam iskopao onu pobedu, poneo je kući, i stavio je u orman. Pa kada se zaželim, otvorim ormar i uđem unutra. U tim trenucima kažem sebi: Nikada više slobode nisi imao!.

* * *

Taj narod

I Bog je digao ruke od tog naroda. Narod je ponosan i dostojanstven. Nema kod njega Bože oprosti i Bože pomozi. Doduše, dešavalo se svakom pripadniku da se jutrom probudi i pogleda u ogledalo i obavezno zaključi pri tom: Bože, što sam poružnio, što sam oprljavio, što sam se prozlio! Kao da sam iz italijanskih vestern-špageta izašao!

I gde god su taj narod prikazivali u svetu uklapali su ga u horor šemu. Ko god tamo negde, tura zavaljenog u fotelju, promatra te prikaze strave i užasa, obavezno u jednoj ruci drži glogov kolac, a u drugoj najmanje češanj belog luka, za svaki slučaj. Oni sa slabijim živcima pokrivali su se ćebadima preko glave pri praćenju tih informacija ili su predhodno uzimali sredstva za smirenje.

Dakle, tražio taj narod đavola, u svakom momentu i na svakom mestu. I onda, pristigao mu Đavo kome se odmah dopala celokupna atmosfera, spontanost građana i prirodni ambijent. Narod mislio da je on to došao samo po svoje, no nije. Ni sam Đavo ne može da ponese toliko bez obzira što nema nikakav osećaj odgovornosti.

Odmah se uklopio, a u prvom kontaktu sa narodom poneo je utisak koji ne vara: Kada vidim ove ovde ni ja nisam toliko crn! A taj narod je imao poluvekovnu naviku da odmah pohrli u srce i uopšte da se tako koronarno iživljava. Ali, vidi čuda, Đavo nema srce. Nema on ni dušu, ali to je najmanje bitno. Ima taj samo organe i institucije nekog svog paklenog sistema kao što je kazan, na primer. Ih, gde ga nađe! Navro narod na i u kazan ko lud, jer taj ga sud neodoljivo podseća da se nekad dobro jelo. I sam Đavo se našao u čudu, kao i uvek kad je morao da zaključi da je Đavo odn’o šalu. Zavirivao je on u svojoj karijeri u razne vrste rajeva, čisto radi orijentacije, ali ovo ga je toliko dotuklo da je nadalje ostao bez inicijative.

Ovde je neko pre njega sve toliko detaljno i dobro uradio, da tu više nema šta da se radi. Čak je i prinudne odmore izmislio.

Zalazio taj narod da se ovaj izvlači pa pokušao da ga pridobije telegramima podrške, obećanjima da mu bolje ne treba, da će trpeti k’o pseto, da će moralno još više posrnuti, da će prionuti na razaranje privrednog i društvenog života, da će pomoći razvoj kriminala u svim oblastima, a i žrtvovaće se do daske. Pa onda poslao svoje predstavnike dođavola misleći da će im se Crni smilovati. Đavola, ne popušta ovaj! Strpljivo ih je saslušao i onda ih ispratio rečima: Sve je to lepo rogati, repati, crni narode. Zlo je ovde idealno, da vam bolje biti ne može. Ni ja vam bolji pakao ne bih mogao napraviti i uopšte ne razumem kog vi đavola od mene tražite.

Nakon toga ostade tu da se onako neobavezno vrzma.

Raša Papeš
Foto: Ithlini

FB POŠTOVAOCI RAŠE PAPEŠA

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar