Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

Razni autori

11.10.2014

Ignoramus et ignoramibus (Poslednji si)

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dom/roditelji/amber-alert-da-li-ces-pomoci-ako-znas-da-mozes.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/sumadija-i-pomoravlje-dusa-srbije.html http://prviprvinaskali.com/strane/donacije-i-sponzorstva.html

Priča iz neobjavljene knjige

Predugo sam skrivala poglede rukama. Želja da sakrijem svoje osećaje, a izlivali su se na sve strane. Glupo je što sam se kajala, što sam umišljala da uvek mogu dobaciti daleko! Prekorevala sam sebe, a nisam shvatala: Nije bitno kada će suze prestati, bitno je naći dlanove koji će ih skupljati. Oči ne liju, dok srce ne zaboli! Dok se moja senka vukla stazama vaskolikim, ja sam se osećala kao cveće koje nikome ne miriše. Bila sam razranjavljena, gola i sva raščupana, bila sam žena pauk na Dalijevoj slici*. Lutala sam po Ukletoj plaži i tražila... Smisao. Kao da ustajala rana može iščiliti ikada. Ja sam ignorisala pomisao: smisao ponekad ubija oči koje ga vide!

Ipak, sram me je obujmio, pomislivši da bih svoje snove mogla načiniti siročićima. Oni imaju samo mene! Zato sam nastavila da sanjam. I dok se sve što sam imala i poželela, smutljivo, jadno otapalo, gusto, kao vosak razlivalo, ja videh: San je nestao, mutna slika pred očima žednim lutanja.

Damari u slepoočnicama, najaviše dolazak. Dolazi spokojstvo makar malo, dolazi ljubav možda! I glava mi pretrnu u nadi.

Na Ukletoj plaži sedela sam nemo. Moje bdenje je trebalo da dozove zoru. Moje utrnulo srce patilo je te noći u malom nekonvencionalnom prostoru obamrlog, otupelog tela. Pogledala sam gore u prozirnu vertikalu neba. Zar je noć prošla tek tako? U kosi potražih trag pijane noći. Srce mi se prazni, kolena kajanjem pune. A zemlja, razranjavljena od mnogih kiša, sada je suncu krala sjaj.

Od poroznih obećanja koja sam davala sebi i drugima, ostale su samo nerasanjene reči za ovo jutro: Moje su oči sive! - Ne govori tako, lepe su kao plavo more, čula sam jedan glas, kao najlepšu pesmu novootkrivene ptice.

- Ne, sive su kao more, rekoh zaneto, budeći se iz apatije svojih igara na toj obali.

I obalu ozari zlatni dan! Ja odmah zlatnu obalu uspavane školjke i malih barki što ih ljuljuška ritam vragolastih talasa, proklamovah našom. Meki maestral mi pomilova kosu njegovom rukom. Udahnuh maslinu i aromu dva smokvina drveta, vinjagu što će vina dati na jesen, muškatlu i limunov cvet opao po masnoj zemlji bakrene boje.

Naveče je opet padala hladna kiša, a ja sam se kao ptić u gnezdu uvila u njegov zagrljaj. Sada greje jedan glas: - Beskrajno sam srećan i neizmerno tužan. Ja sam mrzeo kišu. Sada nas skriva od čitavog sveta. Čuva nas od nas! Moram da smislim nešto, neki prihvatljiv oblik za mene i tebe...

Rika groma pocepa tamni mlaz noći, i sve se slilo u jedan treptaj neba: munja, oblak, voda. U jedan treptaj njegovog oka. Sa malom suzom u uglu, koja ispliva zato što nismo celi.

Vetar zasvira kroz limene oblake, moju pesmu:

- Sada sam pravi cvet.

Cvet spoznao život:

Sunce, voda, vazduh i zemlja.

Cvet je upio suzu iz njegovog treptaja, i ja ga zamolih:

- Pusti me da verujem da znam tvoje snove!

- Arijadno, ti držiš konac.

- Pusti me da spavam u tvojoj kosi.

Bojeći se istine on reče, kao za sebe: Nebo su napokon izdrobile kiše. Postaje sve svetlije i čistije.

Slušajući kako kiša besomučno tuče na staklu, šapatom, bojeći se da niko ne čuje jedva izustih: Pusti me da izgubim sve, i sve samo zbog tebe!

Nebo je još uvek točilo tugu, u alhemiji sa ljubavlju i požudom činilo naš povlašćeni prostor. Sada sam u sferi opojnog, čistog zraka i slatke nigdine, saznala da je to moguće, i da ne treba pristajati na manje. Davno se u meni začeo Remboov uzvik: ’’Pravi život je drugde!’’, i on sada dobi svoj puni smisao. Valjda tamo gde prestaje biti istinit, a počinje da biva lep! - rekoh ne žaleći ništa, ne žaleći ni sebe.

Oslobođena seksualnost slavi svoj uzneseni trenutak. U dekoru ljubavi, dostojanstva i slatke pripadnosti. I oko nas je eterični omotač, štiti nas od destrukcije gluposti i ljudskog ništavila.

Poslednji si, prošaputala sam da zidovi ne čuju.

Uveče smo nas dvoje ruka u ruci. I sada smo MI. Cvet visokog kestena, baca se pred naše noge, dok purpurna kiša prestaje nad našim glavama. Zagrme automobili, i prenu me, tek toliko da shvatim da konačno mogu pogledati u čisto nebo: Ogledalo nebesko narcistički prisvajam! Bezdan sveta u koji želim! Uranjam, čeznem, plešem i živim. Padam, plačem, sanjam, osvajam!

A sa bulevara se rastopi medeni vonj lipe kroz prolećni zrak. Maslinasti rub doline drema, uspavan slatkim dodirima nebesa.

Sumrak je kraj dana, ili je početak noći?! - upitah, jer sam znala da on zna, zna da ne očekujem odgovor. Ipak smo nas dvoje zajedno krenuli na ovaj put, kao zemaljske izbeglice. I prihvatili večno mladu budućnost za nas, pripremljeni da se ona možda nikada neće desiti. I prihvatili smo još: naše prazno ne mora biti bezbojno, naše eterizovano ne mora biti bezlično. Zato se i od vazduha može graditi! I mi postajemo vazduh, prožimamo se svuda, ima nas u svemu, jednostavni u svojoj jedinstvenosti. I svom jedinstvu.

Ovo su trenuci čulne obmane, a možda i nisu, pomislih. Počinjem razumeti kako je Buda na orlovskim visinama Himalaja otkrio svoj satori! A i Zaratustra je dete visina! On pronađe moje Biće u potrazi za dalekim domom. A bilo je teško... U momentima šizofrenih raskola, kada sam se pretvarala da ja nisam. Napuštala sam sebe, i gledala kako prolazim mimo sebe. A bilo je teško.... Sada sam zavladala čitavim prostorom, i ne samo u sebi, i ne samo viđenim, željenim, sutrašnjim.

Kada stvarnost izda, provizorno pretvaramo geografske, prostorne, vremenske koordinate u sebi prijemčive i prisvajamo ih kako želimo. Reka tada može biti crvena, a planina plava. Mi usamljeni, a voljeni do ludila. Haos beskrajan, a život prekrasan! Život koji želimo, uči nas oslobođenjem od sveta! Uči nas lepoti muzike duše, nežno miluje naše visine, radost nam daje da se otisnemo u dubine.

Htedoh da mu kažem da mi besplodna uteha nije potrebna, ali... I on to već zna. Zato mu šapnuh jednu tajnu: Jesam tamo gde se zadržati neću! Makar i da se u komade razbijem. I sreću, i tugu, u sebi naći ću. Nisam tamo gde sa žudnjom idem!

Zahvalan na tome, on me nežno dodirnu po kosi: Deca za večno rađanje o tome svedoče.

I već su mi suze navirale, skupiše se u dnu grla: Kako napraviš da nisam jedna od stotinu? Da pripadam vazduhu i ljubavi?

- Tako što si poslednja.

Dragana Džajević Zlatičanin


Biografska beleška

Dragana Džajević je rođena 1977. godine u Kragujevcu. Diplomirala na Pravnom fakultetu u Kragujevcu.

Svoju prvu zbirku moderne kratke priče pod naslovom ‘’Robinzoni u trendu’’, objavila početkom 2010. godine, za Banatski kulturni centar. Nakon toga, svoju karijeru gradi u Izdavačkoj kući "Publik Praktikum" iz Beograda, za koju je kao dečiji pisac objavila 36 knjiga za decu. Priređivač je šest štampanih izdanja.

Osim toga, bavi se poslovima lekture, korekture, i pripreme publikacija za štampu.

Radila i radi kao slobodni pisac, copywriter i bloger na području Evrope, Australije i Rusije. Takođe uređuje svoj lični website i svoj blog.

Aktivno se bavi književnom kritikom, esejistikom, i ostalim proznim žanrovima. Saradnik je i autor nekoliko portala i štampanih časopisa za književnost i kulturu.

______________________

* ignoramus et ignoramibus (lat.)- Ne znamo, a nećemo nikada ni znati
*’’Ukleta plaža’’, - Salvador Dali 

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar