Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

Razni autori

03.03.2015

Važno je probiti se u svojoj zemlji

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dom/roditelji/amber-alert-da-li-ces-pomoci-ako-znas-da-mozes.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/sumadija-i-pomoravlje-dusa-srbije.html http://prviprvinaskali.com/strane/donacije-i-sponzorstva.html

Stvarno ne znam šta bismo radili da nam nije naše sove. Mi, šumska stvorenja, samo njoj možemo da zahvalimo što je pored nas sova, a ne kakva druga zver.

Naša sova uvek sedi na jednom te istom mestu na drvetu. Njene buljave oči i prema telu nesrazmerno velika glava, dokaz su požrtvovanosti koje je sova kroz vekove posvetila nama, našim precima i potomcima.

U ovoj šumi svakom se zna mesto i svako ima svoje zaduženje. Evo, na primer, ja sam glista. Moj je zadatak da većinu vremena provodim pod zemljom ili na zemlji pod lišćem.

Ima nekih ovde koji i nisu zadovoljni postavljenim zadatkom. Gledaju u vrh drveta i u sovu na vrhu krošnje i bune se što je ona na vrhu, a mi na dnu. Ja lično mislim da oni od drveta ne vide šumu! Kako bi to bilo nepraktično da smo svi na vrhu. Tesno je tamo. Ako misle da svako od njih pojedinačno treba da bude na vrhu, bez prisustva drugih, onda nemaju pravo da se bune, jer to isto sama čini i sova.

Zec, kao najhrabriji među njima, jednom mi je predložio da pokušamo skinuti sovu s njenog postamenta. Žalio mi se kako mu već kičma puca od stalne jurnjave za plenom. Nisam prihvatio! Gliste nemaju kičmu. Lako se savijamo i prilagođavamo uslovima staništa. Svako nek se bori za sebe, a samo se sova bori za sve nâs.

Kad čovek bolje razmisli, moj posao uopšte nije težak. Rijem zemlju, bušim lišće... Rečju, pravim plodan humus i to je sve. A humus je jako značajan. Od humusa drveće brže raste. Samim tim, poboljšava se i položaj naše sove.

A sova se žrtvuje za nâs. To mnogi zaboravljaju ili namerno prenebregavaju. Stoji na vrhu drveta. Ponekad i pogleda u Sunce. To Sunce nama glistama nikako ne odgovara. Zahvaljujući sovi viđamo ga sve ređe i ređe.

Neke ranije generacije neosvešćenih ptica i još nekih životinja, u jatima i čoporima su prelazili van granica naše šume u potrazi za plodnijom zemljom. Mladost – ludost! Nenaviknuti na uslove novog staništa proždrljivo su navalili na pojila i hranila koja su im se nudila i ubrzo su zasluženo crkli. Mi ovde zahvaljujući umerenosti i štedljivosti, uspešno vegetiramo već decenijama. Imaćemo i vode i hrane i više nego što nam treba. To nam je obećala sova. Postepeno – korak po korak. Gliste su bar navikle da nikud ne žure.

Nije lako rukovoditi šumom. Sova ustane još pre zore, nekad mi se čak čini i da uopšte ne spava. Meni je lako. Moje sluzavo telo može ići kud god mu drago. Sovi je, međutim, teže. Njene oči ne mogu gledati iskosa levo i desno ne pomerajući glavu. Svaki pogled zlonamernima je lako čitljiv. Kada posmatra, mora okretati celu glavu. Pogleda li na zapad – cela glava se okreće na zapad. Katkad pogleda i na istok – cela glava se okrene na tu stranu. Sva sreća pa je sova obdarena da joj se glava može okretati za čitavih sto osamdeset stepeni, čak i više, po potrebi.

Ponekad sova, samo kada misli da ne može sve sama, dozvoli da joj se na drvetu u osmatranju pridruži i posestrima kukuvija. E, tad počinje pravi mukotrpan posao za njih. U isto vreme i tužan i veseo. Tužan zbog načina na koji se ostvaruje, a veseo zbog rezultata koje na kraju postiže. Sova i kukuvija u paru počnu da nariču i kukaju.

Najpre je kuknjava upućena onim bivšim zlohudim vremenima kad su ovom šumom vladale neke druge ptice, ili neke druge životinje; ne znam ni sâm, već sam naterao sebe da zaboravim to vreme. Taj kukavni uvod krivljenja bivših upravitelja neobično dugo traje, nekad mesecima, a nekad godinama, ali tako mora.

Zatim sova i kukuvija prkose Suncu koje nas neštedimice prži. Od te kuknjave puca kamen, zaustavi se vijugavi potok, životinje padaju u dubok san pobožno prepuštajući da oni na vrhu urade sve umesto njih.

Jedino što se dešava pri kuknjavi je opadanje lišća. Do malopre ozelenelo drvo, sad u potpunosti dobija požutele i skvrčene krošnje. Počinje da zbacuje sve sa sebe. A to je divno! Lišće pada na zemlju, počinje da truli, u čemu mu mi gliste svesrdno pomažemo. Tada nastaje divna rastresita zemlja od čega drvo sve više i više buja. Kasnije drvo opet zbaci sve sa sebe. I tako u nedogled, možda bi neko pomislio. Varljiv li si, poglede, kad u svetlo gledaš!

Mi ne radimo to tek reda radi. Naš cilj je da drvo sve više raste, da se sova sve više uzdigne, dok na kraju ne dosegne visinu Sunca. Onda počinje konačni obračun. Apokaliptični! Cilj je uništiti Sunce. Tada ćemo biti sami sebi dovoljni. Niko neće ugrožavati našu šumu iz okolnih džungli i šumaraka. Životinje neće imati potrebu da posećuju druge šume i pašnjake. U stvari, drugih neće ni biti, jer nisu prilagodljivi i nemaju naviku da žive bez Sunca kao mi.

Na poslednjem šumskom savetu pre četiri godine, odlučili smo da ovako postupimo. U poslednje vreme teško se orijentišem u vremenu. Lakše se snalazim u prostoru. Te četiri godine nekad mi prođu za čas, a nekad mi se čini da se to vreme oteglo kao gladna godina puta četiri. Zato je tu sova. Čim je nezadovoljna razvojem šume i učinkom nâs koji u šumi živimo, sazove šumski savet i svako od ponuđenog odabere ono što smatra da je prikladno.

Neki nisu bili zadovoljni odlukama poslednjeg saveta. Ponajpre neki krupniji žitelji šume, vukovi i medvedi pre svega. Oni su nam govorili kako su videli Sunce i kako ono uopšte nije baš toliko štetno kao što nam je rekla sova. Na sreću, naša je šuma ustrojena tako da vlada pravo većine. Nas savitljiih i prilagodljivih crva i glista ima mnogo više nego tih bednih kičmenjaka koji narušavaju naš mukom stečeni poredak. Uzjogune se i uznemiravaju nas radišne. Svojim krupnim telesinama dižu prašinu. Prosto ne može da se puzi zbog njih. Naše mišljenje je ipak prevagnulo. Većina tih kičmenjaka su prihvatili vladajuću sutuaciju. Doduše nevoljno. Evo ih ovde pored mene, riju i kopaju rupe u zemlji. Retki primerci pomenutih nazovi viših vrsta, još su živi, ali već su na izdisaju. I dalje se boje mraka. Ne shvataju jednu vrlo bitnu stvar: ako znaš i prihvatiš da je sve oko tebe u šta gledaš mrak, onda ti i nije žao što ništa ne vidiš.

Hvala sovi, naše drvo sve više i više raste. Po sovinom optimističkom proračunu, dosegnućemo Sunce na kraju ove četiri godine koliko smo odredili na poslednjem šumskom savetu. Tad sledi konačni obračun. Ako dâ sova i ako ishod bude povoljan, ni nebo nam neće biti granica.

Marko Miljković
Ilustracija: ccad.edu

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar