Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

Bojana Krstić-Mihajlović

04.10.2015

Georgi Gospodinov - Fizika tuge

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dom/roditelji/amber-alert-da-li-ces-pomoci-ako-znas-da-mozes.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/sumadija-i-pomoravlje-dusa-srbije.html http://prviprvinaskali.com/strane/donacije-i-sponzorstva.html

Fizika tuge, roman tople intimnosti, introspekcije, meditacije nad sećanjima i proživljenim, roman dubokog zagledanja u dubine sopstvenog bića, ali i svih bića na planeti Zemlji kroz nasledno i kolektivno nesvesno, lako se može smestiti između dve Gaustinove misli: "Postoje samo detinjstvo i smrt. I ništa drugo između..." i "Samo prolazno i efemerno vredi da bude zapisano." Na razmeđi ovih misli duhovnog vodiča autora, naratora i glavnog junaka, stiže se do motivacionog i tematskog jezgra ovog poetskog romana.

Ovo je priča o tuzi, njenom duhovnom i metafizičkom izvoru i njenom materijalnom, fizičkom biću. O tuzi ukorenjenoj u genetski materijal, u kod postojanja, onoj taloženoj kroz vekove, poput geoloških slojeva u steni od postanka sveta. Tuzi primitivnih jednoćelijskih organizama, biljaka, oblaka, čoveka; zapisanoj u epskom heksametru i mitovima, tim jaslama čovečanstva. O tuzi nasleđenoj od dalekih predaka koja se još vuče za nama kao rep i malje u majčinoj utrobi i tuzi bliskih predaka u čije se lavirinte sećanja može ući tom čudnom metodom nazvanom empatija. Pisac, kroz perspektivu dečaka, odraslog čoveka i starca, kroz sopstvena i sećanja drugih, kao vešt psihoanalitičar prepoznaje poigravanje latentnog i skrivenog sa svesnim i izgovorenim. Zadire u tajne svoje porodice, naslućuje neizgovoreno.

Uz tugu kao dominantno osećanje sveta (Ona postoji u fizici, ima svoje agregatno stanje, gasovita je jer nema sopstvenu zapreminu i formu, gravitacijsko polje joj je slabo pa lebdi oko nas, migrira...), provlači se nit još jednog ukorenjenog osećanja – doživljaja napuštenosti (Minotaur, Edip, Ivica i Marica, Ružno pače...). Tuga i napuštenost koje izranjaju jedna iz druge i prosto se ne zna šta je čemu uzrok, a šta posledica, iznedrene su kao dva osnovna motiva na kojima počiva mitologija, to detinjstvo čovečanstva, a time i kolektivno nesvesno. A njihova materijalizacija, tj. fizička obličja su Minotaur i lavirint. Minotaur, jadno i napušteno dete mitologije, izrod greha i kazne, pola čovek, a pola bik, ostavljen od majke i prognan od strane oca, simbolično je nasleđeni greh napuštanja deteta (strah od napuštanja i izgubljenosti su dominantni strahovi detinjstva). Priča o piščevom dedi koji je kao trogodišnjak bio napušten u mlinu (porodična tajna saznana ulaženjem u bočne hodnike sećanja-lavirinta dedine sestre), nastavlja se na uvodnu priču ovog romana o prvoj poseti vašaru i susretu sa dečakom-bikom zatvorenim u kavezu od koga je deda kao dečak onemeo, a pripovedač od ovog (kroz dedina sećanja proživljenog iskustva) kao i od sopstvenog sećanja na žutu kuću i čudan urlik-mukanje iz nje u noći, trajno oboleo od, kako će kasnije saznati, patološke empatije ("tamo gde je neko drugi osećao bol... otvarao se hodnik koji me je usisavao u sebe... u tamne galerije prećutanog", str. 96) koja se i fizički nastanila u njegovom telu (zujanje u uhu).

Preosetljivi pisac-dečak koji svoja sećanja piše nevidljivim mastilom i odlaže ih u kutije u suterenu u kome je živeo, pripoveda priče kroz empatiju, subjektivisanjem tuđih osećaja oko sebe. Kada odraste i izgubi taj osećaj (rođenje ćerke), on postaje kolekcionar, kupac tuđih životnih priča. Piščeve priče nekada su samo isečci sećanja, komadi filmske trake prekidani na više mesta, ali i realno, vremenski i mesno određene priče o Bugarskoj u doba socijalizma, Drugom svetskom ratu, putovanjima po svetu... To su uvek priče o uzvišenom u običnom i svakodnevnom ("...istorija se kotrljala sokacima, a moj otac se najviše divio muškatlama po prozorima", str 201).

Lajtmotivi, Minotaur, čiju stranu priče mitologija nije, ali psihologija može da da i njegovom domu-lavirintu, kao praljudskoj postojbini (DNK lanac ima formu lavirinta, ljudski mozak, gastrointestinalni trakt...), dominantni su do te mere da pisac izjednačava sebe sa dečakom-bikom ili ga smatra ne-rođenim bratom, a sam roman ima formu lavirinta (priče se nastavljaju jedna na drugu kao hod kroz glavne i lutanje bočnim hodnicima lavirinta).

Sve odiše erudicijom, reminiscencijama na pročitano, na mitologiju, književnost, nauku (kvantna fizika). Smenjuje se pripovedanje u prvom i trećem licu, jednina i množina, pisac se obraća čitaocu, pravi pauze za njega, upozorava ga na "bočne hodnike", na digresije. Ovo je istovremeno i autobiografski roman i pokušaj predstavljanja duhovne istorije čovečanstva, veliki esej o usamljenosti i smrti, o prožimanju duhovnog i fizičkog, potiranju njihovih granica.

Izdavač: Geopoetika: Beograd, 2013.

Bojana Krstić-Mihajlović
Preporuke za čitanje - Kragujevačko čitalište, broj 38

NARODNA BIBLIOTEKA SAJTFB STRANA


PPNS/KG VODIČ

PPNS/RADION

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar