Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

Bojana Krstić-Mihajlović

01.11.2015

Kristof Ransmajer - Atlas uplašenog čoveka

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dom/roditelji/amber-alert-da-li-ces-pomoci-ako-znas-da-mozes.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/sumadija-i-pomoravlje-dusa-srbije.html http://prviprvinaskali.com/strane/donacije-i-sponzorstva.html

Video sam... Tako Ransmajer počinje svih svojih sedamdesetak priča-putopisa ove knjige pokušavajući da, kroz svojevrsnu sinesteziju – preplitanje i spajanje raznorodnih čulnih utisaka, jednom rečju koja povlači samo vizuelno, viđeno i osmotreno, pruži čitav niz nepodrazumevanih oseta – čuo sam, osetio, duboko i emotivno proživeo.

Na ovaj način on, na najtananiji i najemotivniji način, putopisu, koji kao žanr to i podrazumeva, daruje subjektivnost, emociju i liričnost. Njegove priče sa putovanja nose imena mesta i građevina samo kao pozadinu na kojoj se odvija život. Život uobičajen i njegovim okom posmatrača neometen: život žene na psihijatrijskom odeljenju u Beču, mladog kraljevskog albatrosa na Novom Zelandu, pauna na zidu negde u Nju Delhiju, uspavanog čoveka sa petoro dece na obali reke u podnožju Alpa, pastirskog psa u Likiji, ženke kita i njenog mladunčeta u vodama Kariba. Junaci priča su obični ljudi: posmatrači ptica, fotografi, čamdžije, ptice i životinje, sablasti, prazna klupa na autobuskoj stanici... Njihovi se životi odvijaju uobičajeno, u okruženju kojem pripadaju, otkrivajući našem putniku posmatraču običan detalj iz svakodnevnog, ljudskog ili nagonskog, životinjskog sveta, velikog u svojoj jednostavnosti, drugačijem jer se dešava po običajima nekog drugog sveta. Ransmajer tako, prati uzvodnu migraciju lososa koji krvareći polažu svoja jaja („Povratak“, „Kanada“), pliva tik uz ženku grbavog kita koja pred njim izranja iz sna i pušta „svoj dah prema oblacima, u moj svet, kao svetlucavi vodoskok“ („U dubini“, str. 101)... Prati život i smrt („Video sam otvoreni grob u hladu araukarije visoke kao kula...“, „Hercfeld“, str. 25), spaja nesvakidašnje i profano („okrenuli su se(...) od neponovljivog kosmičkog događaja(...) sagnuli se ka nemom, posramljenom čoveku, ponudili mu pružene ruke...“ „Berači zvezda“, str. 34). Preživljava i jednu tuđu životnu priču („Devojčica na mećavi“, „Austrija“) − priču svoje rano preminule saputnice, pominje neke detalje iz sopstvenog života („Oproštaj“, „Austrija“)...

Njegove priče teku spontano, protkane nekom melanholičnom niti čoveka koji je video i osetio jer se „odvažio na otvoreno, u daljinu“; čoveka koji je svoja „geografska“ lutanja fotografisao emotivno i toplo, sa osećajem za detalj, prepoznajući malo u velikom, sitnicu koja ostavlja bez daha, sa potrebom za pripovedanjem kao načinom da se ne zaboravi, da se iscrta i obeleži sopstveni atlas viđenog.

Izdavač: Geopoetika: Beograd, 2014.

Bojana Krstić-Mihajlović
Preporuke za čitanje - Kragujevačko čitalište, broj 38

NARODNA BIBLIOTEKA SAJTFB STRANA


PPNS/KG VODIČ

PPNS/RADION

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar