Lipo mi je, lipo mi je,
Na lažini suvoj ležat,
Na osami blizu mora,
Nad pučinom tebe gledat, a - moj galebe!

Tebe gledat, s tobom letit,
Povrh svega nimat straja,
Pa prkosit svakoj buri,
I neveri ča sve vaja, a - moj galebe!

ča sve vaja, u svom bisu,
Da i more vrije, pini,
Bit gospodar, usrid svega,
Živo klicat, u visini

U visini, kada sunce,
Bes pristanka nami sije,
I da ništa na tvon nebu,
I na moru bisno nije, e - moj galebe!

Bisno nije, dokle krila,
Tebe nose, kud god želiš,
Pa neveri, oli suncu,
Ti se rugaš, i veseliš!

Na osami, blizu mora,
Dok se sunce, zemlji smije,
Slušan tebe kako klićeš,
Lipo mi je, lipo mi je,
Moj galebe!

OLIVER DRAGOJEVIĆ - GALEB I JA

ALBUM "MELANKONIJA", 1977.

Jednom odleteće ptice.
Ulice naše ostaće bez sunca.
Čovek ispratiće ženu.
Dugo na vetru on stajaće sam.

Jednom odlazi svako
putem svog života,
na rastanku samo srce kaže:
"Ja ću se vratiti!

A sad adio,
a sad adio,
i ko zna gde,
i ko zna kad.

Gledam nepoznata lica,
svaki taj čovek ja bih mog’o biti.
Gledam, ljube se i plaču.
Svi putuju, ja ostajem sam.

Gledam oči dečaka.
Vraća me detinjstvu,
pogašena svetla na peronu…
Takva si, mladosti!