Razgovarali smo sa Zoranom Ćirjakovićem, predavačem na Fakultetu za medije i komunikacije, bivšim specijalnim dopisnikom "Njuzvika" i "Los Anđeles Tajmsa", nekadašnjim novinarom NIN-a, stručnjakom za interkulturalne komunikacije koji je proputovao celi svet.
...
Šta Vas motiviše da promišljate toliko intenzivno o Drugoj Srbiji?
Mene fascinira i inspiriše perverzija, ne toliko zlo po sebi. Ne koristim ovu reč u nekom puritanskom smislu. Ono što je kod Druge Srbije perverzno jeste što mnogi, nikako ne svi, mrze, gade se, preziru Srbe na isti način na koji ultranacionalisti preziru Hrvate, Bošnjake, sve muslimane, itd. To je ta perverzija koja mene dira, tvrde da su liberalni, da su demokrate, a mrze druge mržnjom šovinista. Ali mislim da je jako važno istaći da nisu svi u Drugoj Srbiji isti, da mnogi nisu ni plaćenici, niti autošovinisti. To je mnogo složeniji milje nego što se obično veruje. Naravno, postoji grupa, koja nije velika, ali je prilično glasna, koju možemo opravdano nazvati autošovinistima. Nažalost, njihov uticaj i u inostranstvu i u Srbiji nije mali, posebno na mlade ljude, koji uskraćenost sve češće vezuju za činjenicu da žive među Srbima.
...
Znači, prema tom stanovištu, kompletan srpski narod je genocidan?
Dominatno tumačenje pojave nacizma u Nemačkoj jeste da je za sve zločine krivo 2% "trulih jabuka". Znači, holokasut obično biva objašnjen patološkim ponašanjem pojedinaca kakvo postoji u svim narodima sveta, tu nema ničeg nemačkog. Zvanična verzija, na primer, Aušvica, jeste da su krivci otpadnici od kulture, od sofisticiranog nemačkog društva, i zato uvek slušamo o nacističkom zločinu, a jako retko o nemačkom zločinu u Aušvicu. S druge strane, kada se govori o Srebrenici i srpskim zločinima, onda su oni apsolutno srpski, bivaju objašnjeni jednom navodno patološkom kulturom. Dakle, stalno nam se sugeriše da je Aušvic slučajno nemački, omaklo im se, banalnost jednog sasvim univerzalnog zla, a da Srebrenica nije samo srpska već slika i prilika srpske kulture. Takvo, rasističko tumačenje nije slučajnost. Ono je proizvod moćnog intelektualnog i aktivističkog preduzetništva, autoriteta koji uporno "dokazuju" da genocidna vertikala kreće od ne znam kog Nemanjića, koji je navodno silovao maloletnice, preko Garašanina i memoradnuma SANU, pa onda, Srebrenica postaje jedini mogući, prirodan završetak srpske istorije, što podrazumevai da je svaki Srbin postao kontaminiran našom genocidnom kulturom. Po tom odvratnom narativu, svi smo "zaraženi" i svako od nas mora ne samo da se dekontaminira, već svi moramo da živimo dekontaminaciju i stalno dokazujemo da se nismo u međuvremenu rekontraminirali, da odolevamo toj genocidnoj gravitaciji. To je jedna sofisticirana, i samim tim opasnija i perverznija vrsta rasizma. To više nije onaj primitivni, diskreditovani esencijalizam. Neoesencijalisti su odustali od eugenike i fiziognomije, njihov rasizam je kulturalan i sociološki, deluje naučno, i zato je mnogo podmukliji, teško ga je diskreditovati i nazvati pravim imenom. Intelektualni očevi i majke našeg autošovinizma se stalno pozivaju na različite, ozbiljne naučne pristupe i teorije, vole istoriju dugog trajanja i antropološke studije,i onda zaključe da smo bolesni i da nam nema leka, da je cela Prva Srbija "ćelija genocidista-spavača" koji samo čekaju sledeću priliku da kolju i siluju.
Komentara: 0