Deset godina od smrti Ljube Tadića... Jedan od najvećih srpskih i jugoslovenskih glumaca svih vremena, Ljuba Tadić, bio je u prilici da sve što je veliko gleda izbliza i da sve što je važno čuje iz prve ruke. Otkada je kročio na pozorišnu i javnu scenu, neobuzdanog temperamenta i naravi, raskošan i plah, izražajan i ubedljiv, vazda je tragao za nekim svojim, osobenim izrazom, grabio i odbijao uloge, ostavljajući za sobom snažne, pomešane utiske oduševljenja i gorčine.
Miris pozorišta osetio je još kao dečak u okupiranom Kragujevcu, kao statista u jednom komadu o streljanim đacima. Pozorište mu se odmah svidelo. Glumu je oduvek shvatao kao igrariju: "Dođeš iz stvarnosti i počneš da se igraš, da kreiraš", tako je govorio.
Ako bismo se osmelili na bilo kakvu, makar uslovnu, kategorizaciju Tadićevih likova onda ga najpre vidimo u ulogama pobunjenih mladića (Raskoljnikov), buntovnika bez razloga (Tom u "Staklenoj menažeriji"), potom kao glumca koji miri sartrovske i krležijanske tokove, da bi vrhunio u ulogama usamljenih mudraca (Sokrat, Kralj Edip, Prota Mateja i tri puta, ujedno i poslednji, kralj Lir).
Veliki u doživljaju i ekspresiji sudbonosnog, Ljuba Tadić je s lakoćom igrao Dostojevskog i Beketa, Krležu, Sartra i Brehta, Tenesi Vilijamsa i Platona, Harvuda i Šekspira... Bio je jednako uspešan u tragedijama i komedijama, u pozorištu, na filmu i televiziji. Dva puta je dobijao Oktobarsku, nagradu grada Beograda i Sedmojulsku, četiri puta Zlatne Arene, Zlatni lovorov vjenac, Dobričin prsten, osvajao je Sterijine nagrade, aplauze, pohvale i pokude. Govorio je da se seća samo uspeha i aplauza, a da sve ostalo potiskuje i prekriva zaboravom.
Uz obilje dokumentarnog materijala i ekskluzivne snimke sa proba "Kralja Lira", emisija sadrži i poslednji intervju koji je Ljuba Tadić dao za televiziju, autoru ovog TV feljtona, posle premijere u Ateljeu 212, nekoliko meseci pred smrt.
Komentara: 0