Danas je Đurđevdan, jedan od najznačajnijih verskih praznika u srpskom narodu. To je legendarni dan prolećnjeg okupljanja hajduka.
Prema običaju, toga dana rano ujutru izlazi se na uranak, u prirodu, tamo se doručkuje. Ovde je drevni običaj da se ide u Šumarice na uranak. Romi u Liciki posebno proslavljaju ovaj dan.
Od 1996. godine to je Slava grada. Nekoliko razloga uticalo je da se ovaj dan proglasi za dan grada. Veruje se da je čuvena skupština u manastiru Vraćevšnici proglasila 1818. godine Kragujevac za prestonicu obnovljene srpske države, mada o tome nema čvrstih dokaza. Na ovaj dan knez Miloš je u Kragujevcu sazivao redovne Narodne skupštine zato što veliki broj porodica iz Kragujevca slavi ovog sveca, bilo kao slavu ili preslavu. Zanimljivo je da su Romi iz Licike krajem prošlog veka (1897) primili Hristovu veru i da su im uz bogatu gozbu kumovale najuglednije kragujevačke porodice. Otuda se u gradu i danas može čuti da se Romi često oslovljavaju sa „Kume”, od strane žitelja ovog grada. Đurđevdan je i poseban dan, na koji su se prema verovanju sastajali hajduci. Narodni pevač je to izrazio rečima: „Đurđev danak, hajdučki sastanak”. Kragujevac je od prvog svog pominjanja 1476. godine (kada je raseljen) važio kao jatačko mesto hajducima. Ovaj dan je duboko urezan u pamćenju stanovnika ovoga grada po raznim manifestacijama u slavu proleća. Veruje se da je Sveti Đorđe zaštitnik Hristove vere i stanovnika ovog grada. Kada smo donosili odluku da ovaj dan proglasimo za dan grada, u okviru šire akcije davanja gradu i drugih znamenja (grba, zastave i dr), gotovo svi su podržali jednoglasno taj predlog.
Malo se zna o ovom svecu, zaštitniku grada.
Sveti Velikomučenik Georgije (Đorđe) „Pobedonosac” ili Kapadokijski je istorijska ličnost. Živeo je u vreme rimskog cara Dioklecijana (284-305). Đorđe se rodio u Kapadokiji u Maloj Aziji. Bio je veoma mlad kada mu je otac umro. Posle smrti oca, preselio se sa majkom u Svetu zemlju. Tu je odrastao i upoznao se sa Hristovom verom koju je prihvatio. Đorđe je brzo napredovao u vojsci i ubrzo zauzima značajan položaj u rimskoj vojsci i u vreme najljućeg progona hrišćana, bio je zapovednik jedne vojne jedinice od hiljadu vojnika. Sam car postavio ga na taj položaj jer se on odlikovao hrabrošću, bistrinom i dobrotom i bio je njegov miljenik. Kad mu je umrla majka, Đorđe je oslobodio sve svoje robove, a celo očevo imanje razdelio sirotinji. Bilo mu je 20 godina kada je odlučio da svoj visoki položaj žrtvuje radi pomoći braći hrišćanima. Sa jednim svojim vernim slugom, otišao je kod cara Dioklecijana u Nikomediju da ga ubedi da prekine progon hrišćana. Međutim, svi njegovi pokušaji da odvrati Dioklecijana od daljeg progona hrišćana, nisu urodili plodom.
Na zahtev cara Dioklecijana da se odrekne Hristove vere, Đorđe je odgovorio da „on nije samo hrabar vojnik carev, već još hrabariji vojnik Hristov i da se ne plaši muka i teškoća zbog ovog svog ubeđenja”.
Car ga je zbog toga najpre ražalovao, a zatim naredio da se izbatina kako bi ga odvratio od hrišćanske vere. Potom je naredio da ga bace u jamu sa negašenim krečom, u koju je sipana voda, ali kako Đorđe ostane nepovređen, car naredi da mu se obuje usijana gvozdena obuća, i sa šibama sprovede do tamnice. Međutim, preko noći Đorđe je bio isceljen i stražari ga nađu zdravog i živog. Tada Dioklecijan naredi da ga tuku volovskim žilama. Ni to nije pomoglo, a on je i dalje ostao postojan u Hristovoj veri. Nije uspeo pokušaj cara da ubedi Đorđa lepim rečima i da ga odvrati od Hristove vere. Noć pred odlazak caru, Đorđe je prema legendi, usnio san u kome mu se javio Isus Hristos koji mu na glavu stavlja pobednički venac i koji mu je tada rekao da ne klone duhom jer će ga uskoro primiti k sebi.
Car Dioklecijan je naredio da dovedu Đorđa iz tamnice i naredio mu da prinese žrtvu rimskim bogovima. Đorđe ovo caru nije mogao odbiti, kao vojnik. Međutim, prema legendi, kada je trebalo da prinese žrtvu Apolonu, desilo se čudo. Pošto je prišao kipu boga Apolona i prekrstio ga desnom rukom, pred velikom množinom sveta, kip je pao, a potom i svi kipovi u hramu. Car i careva supruga Aleksandra, koji su prisustvovali ovom događaju, zanemeli su od čuda. Legenda dalje kaže da je careva žena Aleksandra tada uzviknula: „I ja verujem u onog boga koji Đorđu daje toliku snagu”. Car Dioklecijan je tada naredio da se oboje pogube. Na putu gde je trebalo da ih pogube, carica Aleksandra se pomoli Hristu i umre, a Đorđe ponosno dođe na gubilište. Pogubljen je u 1 sat po podne, 6. maja (23. aprila) 290. godine tako što mu je carev dželat odsekao glavu. Dan kada je pogubljen Sveti Đorđe slavi se u našem narodu kao Đurđevdan, 6. maj (23. april po starom kalendaru).
Prema zaveštanju, njegovo telo je preneto u grad Lidu i tamo sahranjeno. Na njegovom grobu podignuta je crkva, a u njoj se čuvaju mošti svetog velikomučenika Đorđa. Dan kada je obnovljena crkva u kojoj se čuvaju mošti Svetog Đorđa, 16. novembar (3. novembar po starom kalendaru), u našem narodu zove se Đurđic, a mnoge porodice ga proslavljaju. Sveti Đorđe se na ikoni predstavlja u vojvodskom odelu sa kopljem kojim je pobedio aždaju i štitom, u celom stasu telesnom. On je mučeničkom smrću pobedio aždaju (simbol mnogoboštva) i kopljem joj zadao smrtni udarac.
Vrlo brzo posle njegove smrti, car Konstantin uspostavio je hrišćanstvo kao zvaničnu crkvenu religiju rimske imperije, što je bio kraj stradanju hrišćana. Zbog verovanja u pobedu nad mnogoboštvom Svetog Đorđa nazivaju još i Pobedonosac. Mnogi vojnici i vladari prizivali su ga u pomoć zbog toga. Tako je u carskoj Rusiji za hrabre vojnike bio ustanovljen orden „Krst Svetog Đorđa”.
Danas sam prisustvovao otvaranju izložbe karikatura jednog od najstarijih i veoma cenjenog kragujevačkog karikaturiste Aleksandra Krnje Dimitrijevića. Posle smo sedeli u kafani „Stara Sbija”, uglednoj kafani, koju zovu i „prva dama boemije” ovog grada. Karikaturisti Mića Miloradović i Vladimir Stevović „Beluga” sporečkali su se oko nečega. Stari računi.
Veče sam proveo u kući sa porodicom. Slušao radio.
Petak 7. maj
Oko podneva išao sam u kragujevačko naselje Pivara, gde sam nekad stanovao. To je gradsko naselje sa desne strane Lepenice. Na Pivaru se, kao na kakav đerdan, nastavlja radničko naselje Nova kolonija, podignuto između dva rata, zatim Bresnica jedan, dva, tri i četiri (koju ovde zovu Bangladeš, zbog nedovršenih kuća). Ova naselja nastajala su posle 50-ih godina prošlog veka.
Na desnoj obali Lepenice pored železničke i autobuske stanice nema drugih značajnijih gradskih orijentira. Svako ko dolazi u Kragujevac sreće se sa ovim dosta neuređenim gradskim prostorom.
Na desnu obalu Lepenice može se doći preko tri mosta: dva betonska i Ćiftine ćuprije (pešačkog mosta). To je veza sa levom obalom grada gde su smeštene gotovo sve institucije i ustanove od značaja za funkcionisanje grada.
Svuda su vidljivi tragovi ratnog razaranja i ratna psihoze kod ljudi.
Veče mi je prošlo u čitanju.
Subota 8. maj
Danas je oko 2.20 časova, pogođena sa više projektila kasarna „Radomir Putnik” u naselju Erdoglija. Dve kasarnske zgrade, u neposrednoj blizini kuće u kojoj živim, mnogo su oštećene. Zgrade su građene krajem XIX veka i predstavljaju spomenik kulture.
Zgrada kasarne pogođena je sa tri projektila i potpuno je porušena. U pauzi vazdušne opasnosti išao sam do ovih vojnih objekata. Kolateralna šteta je velika. Stradala je benzinska pumpa u blizini kasarne, zdravstvena stanica broj pet i mnogo privatnih kuća u naselju Erdoglija.
U vreme eksplozije i granatiranja, našao sam se u kući. Pavle se igrao na pesku ispod velike jabuke koja pravi hlad, a supruga Zorica bila je na spratu. Sva sreća pa su prozori bili otvoreni i strujanje vazduha u vreme eksplozije bilo je dobro. Na soliteru „Ipsilon” stradala su sva stakla na svetlarniku.
Geleri od neprijateljskih bombi padali su po celom naselju. Jedan geler pao je na kuću u kojoj stanujem i polomio četiri crepa.
Posle prestanka vazdušne opasnosti dugo sam obilazio Erdogliju i razgovarao sa ljudima. Najviše su stradale kuće koje su bile blizu kasarne.
Danas je pogođena zgrada kineske ambasade u Beogradu. Poginulo je nekoliko kineskih državljana, zbog čega može da dođe do velikih komplikacija.
Nedelja 9. maj
Maj mesec može da bude hladan. Danas je Dan pobede u Drugom svetskom ratu. Proveo sam dan tražeći geler od najnovijeg bombardovanja. Jedna komšinica koja stanuje u susednoj kući, pokazuje mi sa terase mesto gde je pao geler. Geler je sa krova kuće pao na šupu naslonjenu uz kuću i otkotrljao se. Posmatram taj mali predmet, nepravilnog oblika oštrih ivica, ne teži od 35 grama, na kome ima nekoliko nejasnih slova, koji je mogao da usmrti nekoga od nas. Sva sreća pao je na kuću. Četiri polomljena crepa na kući zamenio sam sa jednim komšijom koji stanuje preko puta.
Dugo sam posle toga razmišljao o ratu koji nas je zadesio.
Suočen sa ratnim nedaćama i događajima u kojima se uništava sve, od materijalnih do kulturnih dobara, čovek poseže za olovkom i pribegava vođenju dnevnika kako bi ostavio pisani trag o sebi. To je prirodna potreba, da se trgne iz letargije, ravnodušnosti i malodušnosti. Tako nastaju dnevnici, neka vrsta subjektivnih hronika, koje u nedostatku drugih svedočanstava postaju veoma dragocen izvor saznanja za istoričare. Vođenje dnevničkih beleški iz dana u dan, kod autora budi nadu i hrabri ga da istraje i da kroz dubinsku samoanalizu, učini život podnošljivijim i lakšim u tim teškim vremenima. To je osnovni smisao što sam se upustio u tako zahtevan posao.
U teoriji istorije nedostaju knjige koje bi se bavile problemima sa kojima se danas suočava ljudska zajednica, pa i sam pojedinac, kada zapadne u konflikt i dođe do rata ili neposredne ratne opasnosti. Nedostaju dela koja bi se bavila pitanjima psihološke analize ljudi koji vode ratove, a to je potrebno kako bi se dobili svi aspekti za razumevanje rata.
Dakle, ovaj rat se pored društveno–istorijskog i političkog aspekta, mora sagledati i sa psihološkog aspekta. Moraju se istražiti psihičke pobude koje su pored ekonomskih i političkih nužnosti uticale na to da čovek posegne za oružanim sukobom u XXI veku. Pitanje za psihologe i psihijatre je da li u čoveku postoje mesta gde su u kori velikog mozga nataloženi instikti koji se u određenom trenutku iz nesvesnog dela čovekove ličnosti aktiviraju i dovedu do ratnog sukoba. Pošto ljudsko društvo nije starije od pola miliona godina, a pojava pisma nije duža od 5.500 godina, biće sasvim jasno koliko ima nepoznanica kada je u pitanju ljudska psiha. Život na planeti počeo je naglo da se menja poslednjih 200 godina, a pojam svet javlja se tek pre 500 godina. Zahvaljujući tehničkim inovacijama i dostignućima, ljudi mogu da planiraju i sopstvenu i kolektivnu budućnost, ali ne mogu da predvide iz kojih sukoba i konflikata može da dođe do oružanog sukoba i rata.
Ljudi koji su poveli ovaj rat, nazivaju ga „humani rat”. Opravdavaju ga time da ga vode radi zaštite i „očuvanja ljudskih vrednosti”. Pošto su isključili političke i istorijske uzroke rata, oni u moralnom smislu ponižavaju neprijatelja, kako bi njegove potrebe, ne samo definitivno suzbili, nego njegove stanovnike propagandom pretvorili u ljudske gnusobe, koje treba fizički uništiti i vratiti u granice koje su oni zacrtali. Iz istorije znamo da su ovakvi ratovi brutalni i nečovečni.
Osnovno pitanje koje se postavlja: U ime koga oni vode ovaj rat? Ako ga vode u ime čovečanstva, treba da znaju da pojam čovečanstvo, isključuje pojam neprijatelja i da i savezi država kakav je NATO i državena zajednice kakva je SR Jugoslavija pripadaju čovečanstvu i da je taj pojam ustvari zloupotrebljen, kao što su i ciljevi za koje se bore nečovečni.
Ponedeljak 10. maj
Prvi radni dan u nedelji. To je onaj osećaj kada ustaneš i vidiš nebo obavijeno kišnim oblacima. Nekoliko minuta posle prestanka vazdušne opasnosti, ustao sam i išao u prodavnicu.
Vesti se smenjuju: NATO avioni noćas su gađali niški aerodrom Štimlje i industrijsku zonu Čačka. Poginule su četiri osobe.
Bombardovan je i aerodrom Ponikve kod Užica, Sjenica, Sombor i skladište „Naftagasa” i „Prva iskra” u Bariču. U ovoj fabrici bio je zaposlen moj stariji brat Ratko.
Stvari koje nam se dešavaju najgori su osećaj bespomoćnosti. Sve ovo mi se čini kao velika elementarna katastrofa koja nas je zadesila. Još nismo svesni posledica. Vojsci je najteže jer je ona bespomoćnija utoliko više što ne raspolaže oružjem kojim se može suprotstaviti neprijatelju...
Naslovne ilustracije: Sveti Đorđe, mozaik u Crkvi u Lidi, gde je sahranjen (snimio: Goran Radovanović, Uskrs 2006); ciljevi na Kosovu po mapi koju je nakon vazdušnih udara prikazao tokom konferencije za štampu u NATO-u 10. maja 1999. general-major Valter Jerc (Walter Jertz)
Komentara: 0