ZBORNIK RADOVA NAUČNO-STRUČNOG SKUPA SA MEĐUNARODNIM UČEŠĆEM TEHNIKA I INFORMATIKA U OBRAZOVANJU – TIO 2012
Konferencija se održava pod sloganom: Stvarajmo uslove za život i rad na Zemlji za naše potomke
(izvod)
RADIONUKLIDI (RADIOAKTIVNE MATERIJE)
Krajem XIX-og veka i početkom XX-og veka došlo je do epohalnih otkrića. Otkrića rendgenovih zrakova (1895), radioaktivnosti (1896), elektrona (1897), radijuma (1898), razdvajanje radioaktivnog zračenja (1899), prirodu beta-zraka (1900), prirodu alfa-zraka (1908), prvi veštački radio-aktivni elemenat-fosfor-30, kao i beta+raspad (1934), K- zahvat (1937) i konačno (1939) cepanje atomskog jezgra urana, tzv. fisiju.
Većina atomskih jezgara koja postoje u prirodi su stabilna, tj. ostaju nepromenjena beskonačno dugo vremena. Neka jezgra elemenata su nestabilna, imaju osobinu da se iznenada spontano transformišu u drugo jezgro uz zračenje određenih čestica, koje s velikom energijom izleću iz jezgra i ova pojava je poznata kao fenomen radioaktivnosti. Pri neutronskom bombardovanju izotopa urana atomske mase 235 (U-235), dolazi do cepanja U-235 (nuklearna fisija) na dva nova atoma približno jednake mase, uz oslobađanje velike količine energije.
Ove promene su zapazili O. Hahn. i L. Meitner-ova 1938. godine. Do prve primene atomske energije dolazi 1945. godine. U 8 sati 15 minuta, 6. avgusta 1945. godine Američki bombarder B-29 bacio je bombu na Japanski grad Hirošimu i usmrtio oko 140.000 stanovnika, a tri dana kasnije (9. avgusta 1945. godine) bačena je atomska bomba na Japanski grad Nagasaki, u kome je poginulo oko 80.000 stanovnika. Negativne posledice na preživele stanovnike su dalekosežne, mnogo ih je kasnije umrlo od leukemije i drugih malignih oboljenja. Deca rođena kasnije bila su sa velikim fizičkim i mentalnim oštećenjima. Došlo je do dužeg kontaminiranja, voda, zemljišta i životnih namirnica. Ukupan broj žrtava nastradalih na licu mesta i nakon bombardovanja posle šezdeset godina je 242.437.
Posledice osiromašenog urana (OU) sadržanog u NATO projektilima na zdravlje stanovništva i čovekovu okolinu
Prema nekim procenama, za vreme zalivskog rata (Irak 1991. godine) eksplodiralo je 320 tona osiromašenog urana (OU). Britanski "Sundaytelegraph" prenosi da je u Zalivskom rato bačeno 910.000 projektila, u Bosni i Hercegovini 10.800 i na Kosovu i Metohiji u 1999. god. oko 50.000 bombi. Američki vojni lekar, konstatovao je da prilikom pregleda vojnika (učesnika u Zalivskom ratu) u njihovom organizmu konstatovane su znatne količine urana. Udisane aerosolne čestice uranovih oksida ostajale su u plućima izazivajući rak pluća, a neke su ulazile u krvotok i zahvatale bubrege i kosti.
Procenjuje se da bi ukupna količina nuklearnog, otpada bačena u ratnoj zoni u Iraku, mogla da izazove oboljenje oko 250.000 Iračana. Od 697.000 američkih i drugih vojnika koji su služili u Zalivskom ratu više od 90.000 ima zdravstvene probleme-respiratornu disfunkciju, probleme sa funkcionisanjem bubrega i jetre kao i sa memorijom, zatim glavobolje, groznicu, nizak krvni pritisak, od toga je njih 500 umrlo. Kod dece ovih vojnih veterana koja su začeta i rođena posle Zalivskog rata konstatovan je nedostatak očiju, ušiju, infekcija krvi, spojeni prsti, respiratorni problemi. Profesor dr. Ginter Horst (Nemac), proveo je 5 godina u Iraku od 1991. godine do 1996. godine studirajući posledice kod stanovništva i konstatovao masovno oboljenje dece od leukemije, anemije, akutnih poremećaja funkcija jetre i bubrega (kod male dece) koje uzrokuju nagomilavanje vode u trbušnoj duplji i vrlo brzo se završavaju smrtnim ishodom, kao i broj prevremeno rođenih i mrtvorođenih beba.
Kod odraslog stanovništva zabeležene su različite vrste kancera, slabljenje imunološkog sistema (opadanje kose, ispadanje zuba, opšta slabost, vrtoglavica, bol u mišićima, glavobolja).
Kanadski vojnik Džozef Torn Riordan, koji je učestvovao u ratu u Zalivu, patio je od gubitka pamćenja, disajnih problema, promene boje očiju i na kraju od raka. On je tražio da se njegovo telo posle smrti ispita, kako bi se utvrdio uzrok njegovog oboljenja. Nakon smrti, (1999. godine), Riordana u njegovim kostima otkriven je uran.
Britanski "Sandej telegraf" preneo je podatke NATO-a prema kojima su američki borbeni avioni 1994. i 1995. godine u Bosni i Hercegovini ispalili oko 10.800 granata sa OU. Svaka granata sadrži 300gr. ove opasne materije. Ovu miniciju su nazvali "Srebrni metak", zbog toga što ima veliku probojnu moć (40mm-70mm debljine čelik probija). Zdravlje nacije je dugorečno ugroženo upotrebom radio-aktivnog oružja podseća dr Zoran Stanković, načelnik sudske patologije na VM-a Beograd. Ovo oružje posle eksplozije stvara oko 70 odsto aerosola. Aerosolne čestice se unose udisanjem, a u organizmu se mogu rasejavati u unutrašnje organe-mozak, bubrege, kosti, pluća, ulaze u lanac ishrane i podzemne vode. On navodi primer devetogodišnje devojčice (u Bosni i Hercegovini) koja je najverovatnije udahnula čestice uranijuma i kojoj su otpali nokti, zatim je imala niz teških problema na koži, plućima, bubrezima, a potom i epiletične napade.
Novinska agencija Beta (Pale), navodi da se u Bratunac doselilo oko 4.500 Srba izbeglica iz Hadžića (koji su bili 1995. godine izloženi najačim udarima NATO avijacije) i da ih je umrlo od raka unutrašnjih organa, ili srčanog udara više od 400.
Stručnjaci različitih profila: lekari, hemičari, fizičari, biolozi i ekolozi bili su jedinsteveni da je NATO koristio osiromašeni uran za vreme bombardovanja naše zemlje. Ovo je konstatovano na savetovanju u vladi Srbije.
Nemački ministar odbrane Rudolf Šarping je zamerio SAD što je NATO prilikom bombardovanja srpskih položaja 1994. i 1995. godine u Bosni i Hercegovini i 1999. u SRJ koristio bombe (projektile) koji su u sebi sadržale čestice radioaktivnog plutonijuma, za koji se veruje da je glavni uzročnik kancerogenih bolesti.
Ovo pitanje pokrenuto je nakon što se saznalo o porastu broja pripadnika međunarodnih snaga na Kosovu i u Bosni obolelih od kancerogenih bolesti, pre svega od leukemije. Reč je o sastavu Kfora.
Panika u Italiji-stiže račun OU. Italijani traže od svoje vlade, uzroke smrti italijanskih vojnika koji su bili u misiji na Balkanu, kao i o četvorici vojnika koji su dobili decu sa veoma teškim deformitetom. Ovi vojnici su u Bosni prikupljali materijal zaostao iza bombardovanja. U Italiji je od kraja ratova na Balkanu (Bosni i Hercegovini i Kosovu i Metohiji) od takozvanog balkanskog sindroma umrlo 45 italijanskih vojnika povratnika sa Balkana, i obolelo još njih oko 515 od raka štitne žlezde.
Posledice bombardovanja 1999. god. mogu da prouzrokuju:
poremećaj centralnog nervnog sistema,
porast malignih oboljenja (rak pluća, štitne žlezde, jajnika i organa za varenje) i
leukemija,
psihološke tegobe,
probavne smetnje,
poremećaji prirodne ravnoteže životne sredine,
poremećej klime na ograničenim prostorima i u ograničenom obimu,
uništavanje flore i faune,
uništavanje ozonskog omotača,
zagađenje vazduha, zemlje, vode i podzemnih tokova,
Bombardovanje naše zemlje imalo je dve ključne uloge:
Stvaranje nuklearnih deponija, gde su padali projektili kojima je istekao rok i
Formiranje eksperimentalne laboratorije, za ispitivanje najnovijih tipova oružja i eksploziva (rakete najnovije generacije i laserski vođene projektile)
Ukupna količina osiromašenog urana (OU), bačenog na Srbiju i Crnu Goru, identična je ukupnoj količini atomskih bombi bačenih na japanske gradove: Hirošimu i Nagasaki 6. i 9. avgusta 1945. godine.
Đina Mertens, lekar i član organizacije „Lekari protiv atomskog rata“ (dobitnik Nobelove nagrade za mir), je rekla da uran sadržan u NATO municiji istovremeno i radioaktivno zrači i ima hemotoksično dejstvo, te da se u organizmu, zbog dugog raspada, zadržava zauvek. Kao moguće posledice navela je koštana oboljenja (uključujući i kancerogena), bubrežne bolesti, anemiju i oštećenja embriona.
Napred navedene podatke dr Mertens je iznela 28. aprila 1999. godine na konferenciji za novinare u Bonu (Nemačka), kao i podatke o načinu na koji zdravlje, tlo i vazduh uništava osiromašeni uran sadržan u municiji koju NATO koristi, dr Mertens je zapitala prisutne: Da li biste Vi voleli da živite na takvoj zemlji! Ja ne!
NATO nije imao pravo da bombarduje Srbiju. Svi imamo pravo na prirodnu smrt. U ovom trenutku osećamo na užasan način nedostatak Ujedinjenih nacija, jedne organizacija koja je trebalo i koja je morala da interveniše (Žoze Saramago, portugalski nobelovac).
Sve dok ne bude postojala politička volja kod elite na vlasti da se do istine o posledicama bombardovanja dođe, bićemo svedoci lažnog blagostanja koje nas sve ubedljivije vodi ka definitivnoj propasti i nestanku (Vinko Đurič, NATO genocid).
Posledice NATO agresije na bezbednost i zdravlje na radu u našoj zemlji već su prisutne, a biće i dalje izražene u dugom vremenskom periodu.
Prvi smo u Evropi po pitanju raka grlića materice, a u Pčinjskom okrugu (Vranje) krajem prošlog veka, rađalo se dvadesetak dece sa deformitetima, a u 2009. godini bilo ih je 73.
Da bi se donekle sprečili negativni efekti od posledica bombardovanja SR Jugoslavije (Srbije) 1999. god, potrebno je pratiti alfa aktivnost u životnim namirnicama, vodi, zemljištu, krvi i urinu.
Da bi se usaglasili naše zakonodavstvo u oblasti unapređenja zaštite životne i radne sredine sa propisima Evropske unije, potrebno je da obezbedimo 10,5 milijardi evra. Ova sredstva bi trebalo da budu usmerena na postrojenja: prečišćavanje vode, deponija, recikilažu otpada.
Posle najtoplijeg januara u istoriji (tačnije od 1880. god) svetski političari u Vašingtonu su u februaru 2007. god potpisali (konačno) dogovor o borbi protiv globalnog zagrevanja.
Smanjenje štetnog uticaja buke vrši se:
putem individualnih zaštitnih sredstava,
kolektivnim merama zaštite,
smanjenjem nivoa buke na samom izvoru.
Za rešavanje otpada (smeća) koristiti plazma gasifikaciju (plazma tehnologiju).
Da bi se obezbedila bolja zaštita zdravlja stanovništva i unapređenje životne i radne sredine potrebno je da Vlada Srbije izdvoji znatno više finansijskih sredstava nego što je do sada izdvajala.
Foto: Zoran Petrović/PPNS Izdavač: Tehnički fakultet Čačak, Univerzitet Kragujevac
PREPORUKA PPNS
UNEP-ov program za čišćenje
Kompleks Zastava je bio gađan dva puta u aprilu 1999. godine, a NATO bombardovanje izazvalo je veliku štetu objektima, uključujući elektranu, traku za montažu automobila, lakirnicu, računarski centar i traku za kamione. Neki delovi objekta su potpuno uništeni. Glavni problemi koje je identifikovao UNEP procenom nakon gađanja su:
visoke koncentracije PCB-a i dioksina na podu farbare Zastava Automobila i obližnjih jama za otpadne vode;
PCB u okviru Trafo stanice elektrane Zastava Energetike;
sedimenti u reci Lepenici.
Sanacija betonskog poda zagađenog PCB-om u lakirnici Zastava automobila
Pozadina projekta
Tokom sukoba na Kosovu 1999. godine, bombardovanje je oštetilo transformatore u dvema halama za farbanje koji sadrže PCB ulje. Približno 2.150 kilograma PCB ulja je iscurilo iz transformatora i prosulo se na betonski pod u smeru obližnjih jama za otpadne vode. Analize uzoraka uzete tokom misija UNEP-a 1999. i 2000. godine, pokazale su visok nivo PCB-a i PCDD/F (dioksina i furana) u ostacima na vrhu poda. Dalje istrage UNEP-a 2001. godine su potvrdile da je PCB prodreo na površinu od približno 150kvm betonskog poda hale za farbanje do dubine od približno 25 centimetara, zagađujući zemljište ispod na nekim mestima. Čak 30.000 mg/kg PCB-a je pronađeno u gornjim slojevima betona u blizini nekadašnjih transformatora, dok su u drugim delovima hala za farbanje koncentracije bile manje od 50mg/kg. Oko 400kvm manje zagađenog betona je identifikovano u ostatku hala za farbanje i na području prema novoj jami za osnovnu boju. Koncentracije dioksina i furana u betonu bile su veoma niske, zbog čega je PCB postao glavni parametar brige za projekat čišćenja.
Ciljevi projekta
Rizici koji proizlaze iz kontaminacije PCB-a prvenstveno su uključivali izloženost radnika koji rade u halama za farbanje. Shodno tome, ciljevi projekta bili su smanjenje zdravstvenih rizika za radnike fabrike da bi se izbeglo dalje unakrsno kontaminiranje i da bi se otpad pravilno skladištio kako bi mogao u budućnosti da se transportuje...
Komentara: 0