Upozorenje: NEMA POTREBE ZA STRAHOM! Poskok često ne gradi velike spletove. Uglavnom se pari jedna zenka sa jednim muzjakom ili sa najviše dva mužjaka, a ređe više. AKO NAIĐETE NA NJIH, NEMOJTE IH UBIJATI VEĆ MIRNO PRODUŽITE DALJE. POSKOKA LJUDI NE INTERESUJU I NIKADA, APSOLUTNO NIKADA NEĆE SAM NAPASTI. Mužjaci NE čuvaju svoje ženke. Nemojte se bojati da će se prenamnožiti.
VIDEO: RAZMNOŽAVANJE POSKOKA
Imajte u vidu da od rođenih beba preživljava samo jedna i da 50% ženki poskoka uginjava nakon porođaja. Broj je regulisan prirodnom selekcijom - pritiskom abiotičkih faktora i njihovih predatora (zmijama se hrane ptice, druge zmije, lisice itd). Nijedna naša vrsta ne može da se prenamnoži - ima je onoliko koliko treba da je ima. Prenamnožavaju se samo vrste koje su unesene iz drugih zemalja jer nemaju prirodnih neprijatelja. To su npr. ambrozija, američki somić, sunčica itd.
Broj zmija koji vidite je tu da bi kontrolisao brojnost njihovog plena - žaba, guštera, miševa i pacova... I da bi njihovi predatori imali šta jesti. A sve u cilju održanja ravnoteže u prirodi, a to nama omogućava hranu, vodu, kiseonik...
Ukoliko vam se čini da ih ima mnogo u ovom periodu to je zato jer se razmnožavanje odvija u ovom periodu. UKOLIKO UBIJATE POSKOKE, NJIHOV PLEN SE PRENAMNOŽAVA I RASTE PRITISAK BILJOJEDA NA NAŠE ŠUME I LIVADE ŠTO SE ZAVRŠAVA EROZIJOM, POPLAVAMA I ŠIRENJEM ZARAZNIH BOLESTI. ZBOG TOGA OSTAVITE POSKOKE ŽIVE, KAKO BI SVOJ POSAO U PRIRODI RADILI KAKO TREBA I TAKO NAM NEPOSREDNO POMAGALI.
Poskok se pari krajem aprila i u maju (u zavisnosti od staništa). Različiti faktori životne sredine od kojih su verovatno najznačajniji temperatura i fotoperiod utiču na određene delove mozga zmije, posebno na hipotalamus i pinealnu žlezdu. Kao odgovor na faktore životne sredine, pinealna žlezda luči na melatonin koji reguliše fiziologiju i ponašanje zmije.
Takođe, faktori životne sredine aktiviraju i delove mozga koji stimulišu sintezu gonadotropnih hormona koji dalje stimulišu gonade - testise kod mužjaka i jajnici kod ženki. Dalje, dolazi do sinteze polnih hormona - progesterona, estrogena i testosterona. Progesteron je ključni hormon za razvijanje embriona. Estrogen je ključan za vitelogenezu, rast kanala jajnika, razvoj sekundarnih polnih karakteristika kod ženki i reproduktivno ponašanje. Testosteron reguliše razvoj sekundarnih polnih karakteristika kod mužjaka.
Sve ovo na kraju dovodi do parenja. Poskok nije socijalna životinja. U većem broju ga možete videti samo u periodu parenja i pritom ne formira velike spletove. Mužjaci nekada učestvuju u borbama za ženku - podižu prednji deo tela i guraju se pokušavajući da obore protivnika na tlo. Najčešće krupniji mužjak pobedi. Nakon parenja, mužjak i ženka se razilaze.
Kao i sve naše vrste, poskok ima značajnu ulogu u kruženju materije i proticanju energije u prirodi. Ova zmija kontroliše populacije miševa i pacova, pa samim tim i sprečava širenje zaraznih bolesti. Zato je velika greška ubijati ga. Pored toga, poskok je prema nacionalnom zakonu zaštićena vrsta. Uprkos tome, on je ugrožen jer često biva ubijen zbog predrasuda i straha. Takođe, poskoci su u prošlosti mnogo izlovljavani zbog upotrebe otrova pri čemu jedinke nisu vraćane u divljinu, već su umirale zbog neadekvatne brige.
Nema sveobuhvatnih publikovanih podataka o stanju populacije poskoka u Srbiji. Cilj ovog projekta je da se naučnim metodama proceni stanje odabranog uzorka populacija poskoka u Srbiji putem monitoringa i doprinese obrazovanju lokalnog stanovništva o značaju ove vrste.
VIDEO: VRAĆANJE ŽENKE POSKOKA NA MATIČNO STANIŠTE NAKON MERENJA
ZMIJE OTROVNICE I PRVA POMOĆ U SLUČAJU UJEDA
Za sada, nažalost, za teritoriju Srbije ne postoje objedinjeni podaci o ujedima otrovnih zmija, njihovom tretiranju u zdravstvenim ustanovama i eventualnim posledicama koje ti ujedi imaju na ljude. U nekim od zemalja u okruženju postoji uređenija evidencija – ali u tim državama i zmije su brojnije, te su i susreti ljudi sa njima češći nego u Srbiji.
Primera radi, za jedan diplomski rad u Hrvatskoj prikupljeni su podaci o ujedima zmija u okolini Zagreba i u južnom delu zemlje, na granici sa Bosnom i Hercegovinom, za period između 1998. i 2008. (61 otpusna lista). U prvom regionu registrovano je prosečno 4,8 ujeda godišnje, a u drugom 1,3; ujedene osobe imale su uglavnom posledice umerene težine, a smrtnih slučajeva nije bilo. Za Bosnu i Hercegovinu objavljeni podaci postoje, npr. za područje Mostara: u periodu od 1983. do 2006. registrovano je ukupno 389 ujeda otrovnih zmija. Gotovo polovina ujedenih su zemljoradnici; od njih je preko 99% bilo ujedeno po prvi put, većinom za otkriveni deo tela; ujedi su bili najčešči između juna i septembra (bezmalo 65%). Od svih tretiranih osoba preminula je jedna.
Veoma često se broj i efekti ujeda otrovnih zmija preuveličavaju, ne samo u našoj zemlji. Međutim, sve se češće ističe da, čak i u predelima sa neuporedivo većim brojem otrovnih vrsta zmija (npr. Australija) tokom godine više ljudi strada od uboda medonosnih pčela nego od ujeda ovih otrovnih gmizavaca.
Kao i u drugim regionima pod uticajem umerene klime, većina zmija u Srbiji, uključujući i otrovnice, može se sresti od ranog proleća do pozne jeseni. Ujed otrovnica poznaje se po dve ubodne ranice na odstojanju od 6 do 10 milimetara, koliki je razmak otrovnih zuba naših vrsta. Otrovne zmije ponekad nanesu i tzv. suvi ujed, pri kojem ne ubrizgaju otrov (tragovi zuba mogu postojati, ali su suvi). Takav ujed služi samo da zastraši napadača.
Ujed pri kojem zmija ubrizga otrov u ranu praćen je, najčešće, bolom i otokom. Znaci trovanja zavise od opšteg zdravstvenog stanja ujedene osobe i od dela tela na kojem je ujed: izraženiji su ako je ujedena starija osoba ili dete, te ako je ujed lociran na glavi ili vratu. Od simptoma se javljaju: znojenje, opšta slabost, ubrzano disanje, dijareja, povraćanje i gubitak svesti. Tragovi ujeda obično krvare, brzo se javlja oteklina, utrnulost i crvenilo. U nekim slučajevima mogući su i masovni otoci. Od prve pomoći treba primeniti samo istiskivanje mesta ujeda do pojave sukrvice: rana se nikako ne sme isisavati! (postoji velika šansa da u usnoj duplji postoji mikro-ranica preko koje otrov može ući u krvotok. Jedino što se još može uraditi odmah nakon ujeda jeste spajanje ranica ujeda finim rezom (skalpelom ili nožem), čime se povećava površina za istiskivanje otrova. Otrov koji se zadržao na površini kože treba jednostavno obrisati suvim ubrusom (otrov ne može da prodre kroz neoštećenu kožu). Ujedeno mesto po mogućnosti tretirati hladnim oblogama. Ujedenome treba dati što više tečnosti (vode!). Uzimanje alkohola, kafe, čaja, energetskih pića ili bilo kojih lekova nije dozvoljeno: većina tih supstanci dovodi do širenja krvnih sudova i povećavanja propustljivosti njihovih zidova (jednom rečju, pospešuje se cirkulacija krvi), čime se olakšava prodiranje otrova dalje od mesta ujeda. Izuzetno je važno i da se ujedena osoba umiri: panika i nagli pokreti ili trčanje, između ostalog, ubrzavaju cirkulisanje krvi (i limfe) kroz organizam i samim time samo doprinose širenju toksina kroz organizam.
Važno je imobilisati ujedeni ekstremitet. U nekim slučajevima (kada ste znatno udaljeni od naseljenog mesta) može se primeniti i podvezivanje ako je osoba ujedena za ekstremitet (ruku ili nogu). Podvezivanje se vrši uz oprez, jer se u slučaju neadekvatne podveske ili dužeg zaustavljanja krvotoka može naneti šteta veća od one koju bi prouzrokovao sam otrov. Kao podvesku ne treba koristiti pertle, užad i slično, nego trakaste komade tkanine (npr. zavoj): cilj podvezivanja nije potpuno prekidanje cirkulacije iznad ujedenog mesta, nego njeno usporavanje, relativno ravnomerno raspoređenim pritiskom na većoj površini. Podvesku povremeno treba otpuštati, pa nanovo umereno pritezati. Nakon ukazane prve pomoći ujedenu osobu treba transportovati do najbliže zdravstvene ustanove, gde će biti na odgovarajući način pregledana i zbrinuta. Serum protiv zmijskog otrova sme dati samo osoba ovlašćena za to (lekar)! Samoinicijativno i davanje seruma van zdravstvene ustanove nije preporučljivo: moguća je pojava anafilaktičkog šoka, usled kojeg može doći do smrtnog ishoda, i to u roku od nekoliko minuta!
Mora se imati na umu da klinička slika i opšte stanje ujedene osobe izgledaju veoma loše, ali je prognoza posle ukazane prve pomoći pozitivna. Smrtni ishodi su, u slučaju ujeda naših otrovnica, izuzetno retki. Kako je napred navedeno, na otrov su osetljiviji deca i stariji, kao i alergične, hronično obolele ili osobe slabijeg imuniteta. Zdrav odrastao čovek se od ujeda uglavnom potpuno oporavi i najčešće ne oseća nikakve posledice.
Kako lekarska pomoć nije uvek dostupna, preventivne mere su, ipak, najbitnije kada je u pitanju rizik od ujeda otrovnih zmija. Pre polaska na nepoznat teren treba se informisati o potencijalnim opasnostima – ne samo o npr. konfiguraciji terena, postojanju izvorâ i sl, nego i o živom svetu sa kojim su susreti u divljini neizbežni. Zbog toga u principu pri kretanju kroz prirodu treba nositi čvrstu obuću i što čvršće, duge pantalone, i strogo voditi računa o tome gde se spuštaju ruke (npr. pri branju biljaka ili veranju uz stene) i gde se staje ili seda, pošto su noge i ruke najčešća mesta ujeda. Komentari i izgovori poput: „Neću valjda u sred leta da nosim duge pantalone i duboke cipele?!“ ne spadaju u domen racionalnog razmišljanja i ponašanja.
U Srbiji su prisutne tri vrste otrovnica, iz porodice Viperidae-a:
Poskok(Vipera ammodytes) je vrsta koja se može sresti na gotovo svim mestima do 1.500 mnv južno od Save i Dunava. Poskok je naša najveća otrovnica. Preferira osunčana staništa, kao što su kamenjari, otvorene osunčane šume, žbunje i slično. Često se nalazi u neposrednoj blizini naseljâ. Ova vrsta je u Srbiji zaštićena.
Šarka(Vipera berus) je zmija sa prilično fragmentisanim (rascepkanim) arealom u Srbiji. Iako se obično povezuje sa visokoplaninskim staništima, ove vrste ima i u nizijama. U Vojvodini se može sresti na nekoliko lokaliteta, kao što su Fruška gora, Vršački breg, Obedska bara i Zasavica. Na ovim mestima u Vojvodini populacije su prilično male, tako da je mala verovatnoća da se sretnete sa ovom vrstom zmije. Južno od Save i Dunava sa šarkom se možete sresti na nekoliko planina, kao što su Kopaonik, Stara planina, Šar planina. Šarka je u Srbiji strogo zaštićena vrsta.
Foto: Aleksandar Simović/Sonja Đorđević
Šargan(Vipera ursinii) je naša najmanja otrovnica, ujedno i najbezazlenija. U Srbiji ima veoma ograničen areal i može se sresti samo na Šar planini i Prokletijama. Šargan je takođe strogo zaštićena vrsta. Prema Crvenoj listi Međunarodne unije za zaštitu prirode, ova vrsta je ranjiva.
Foto: Milivoj Krstić
Objavljeno: 27. marta 2014.
Iz arhive - maj 2014.
Apel medijima i stanovništvu u vezi sa zmijama koje se pojavljuju na poplavljenim područjima
Molimo sve štampane i elektronske medije, kao i građane, dobrovoljce koji su preko tvitera, fejsbuka i drugih mreža uključeni u razmenu životno važnih informacija, da ne podižu i ne šire paniku: dosta je muke i ovako, nema ni potrebe ni razloga da se stvara atmosfera histerije zbog zmija koje ljudi sve češće sreću. Kako navode izvori na internetu, ljudi u pomoć zbog zmija već zovu i vojsku. To je zaista neracionalno i samo dodatno komplikuje spasavanje ljudi, domaćih životinja i domova. U situaciji koja je zadesila zemlju potpuno je razumljiva panika i histerija, ali nemojmo otežavati rad spasiocima.
Zmije u ravničarskim područjima Srbije su neotrovne i potpuno bezopasne – ako se izuzme nekoliko lokaliteta u Vojvodini na kojima ima šarki. Najčešće se sreću smukovi i vrste vezane za vodu – ribarice i belouške. Sve navedene vrste mogu da narastu do 1,5 ili čak 2 metra, pa mogu delovati zastrašujuće, ali potpuno su bezazlene. Moguće je videti i smukulju, ali ova vrsta je relativno retka. Dosta je i sitnija od ostalih. Nažalost, ljudi je, zbog riđe boje i šara, često mešaju sa šarkom. Neretko se i od ribarice pomisli da je šarka. U stvari, ljudi najčešće bez pardona ubijaju sve što makar i liči na zmiju.
Sve zmije mogu da plivaju i uglavnom se dobro penju po vegetaciji – i po kućama.
Koliko smo uspeli da ispratimo objave na društvenim mrežama, sve do sada fotografisane (viđene ili ubijene) zmije bile su smukovi i ribarice.
Od otrovnih zmija, u užoj Srbiji su prisutni šarka i poskok. Ne tvrdimo da ih nije moguće sresti u poplavljenim područjima, posebno uz reku Savu – neke su mogle i doplutati iz uzvodnih predela – ali čak ni od njih ne preti neminovno smrtna opasnost.
Naše otrovnice se od drugih vrsta zmija lako razlikuju: duž smeđih ili sivih leđa imaju tamnu cikcak šaru. Šarke mogu biti i potpuno crne.
Kao i druge životinje, zmije samo pokušavaju da se spasu i pobegnu na suvo. Nisu se naprasno pojavile niotkud, uvek su bile oko nas. Nisu donete odnekud i puštene da bi nam dodatno zagorčale život. I njih voda isteruje iz skloništa; uplašene su, dezorijentisane i nervozne, baš kao i mi.
Već se u poplavljenim područjima pojavio i veliki broj glodara – koji takođe samo pokušavaju da se spasu od vode. Mnogima su gnezda upravo u nasipima pored reka, i sad su potopljena i razrušena. I glodara je uvek bilo svuda oko nas, ali ih u uslovima kakvi su sada ima više na neuobičajenim mestima.
Glodari prenose zarazne bolesti koje mogu biti pogubne po ljude; često su pacovi osnovni, presudni faktor u izbijanju i širenju strahovitih epidemija. Zmije ne prenose nijednu bolest na ljude. Zmije se hrane glodarima. Mogu da se zavuku i tamo gde mačke i psi ne mogu. Odrasli smuk može da pojede čitavo leglo pacova. Zmije mogu pomoći da se umanji broj pacova i miševa.
U uslovima kada se na potopljenim područjima nalazi veliki broj lešina, kada su izlivene septičke jame i raznete deponije, a temperature rastu, vrlo je verovatno da će doći do pojave i širenja infekcija. Glodari će se svakako hraniti otpacima i lešinama na koje budu nailazili, i kretaće se po naseljima. I oni će, možda, biti izbezumljeni i agresivni. Najezda glodara je ono što treba da nas brine. Takozvana najezda zmija je pojava kojoj zapravo treba da se radujemo. One su nam pravi – u stvari jedini – prirodni saveznik u borbi sa glodarima.
Ukoliko primetite zmiju, zaobiđite je, pustite je da prođe ili je, ako je baš neophodno, uklonite sa puta – dovoljno je pomeriti je štapom. Nijedna zmija neće napasti čoveka osim u samoodbrani (vodene zmije čak veoma retko pokušavaju i da se brane). Ako vas smuk ili ribarica i „napadnu“, ništa vam se ne može dogoditi. U slučaju da zaista naiđete na otrovnu zmiju, takođe je prosto zaobiđite ili sklonite. Ako vas ipak ujede otrovna zmija, pod uslovom da ste potpuno sigurni da ste dobro prepoznali vrstu, potrebno je primeniti mere prve pomoći i obratiti se lekarima, koji treba da daju protivotrov.
Sve vrste zmija u Srbiji su zaštićene zakonom i ne smeju se ubijati.
Ispred Srpskog herpetološkog društva „Milutin Radovanović“,
dr Ljiljana Tomović, vanredni profesor na Biološkom fakultetu u Beogradu
dr Sonja Đorđević, naučni saradnik na Biološkom fakultetu u Beogradu
Aleksandar Simović, student Biološkog fakulteta u Beogradu
Komentara: 3
Дијана
Мали додатак, тј. преправка: Шарке више не настањујују Србију! Тачно је да су последње биле на Старој планини, али их већ дужи низ година нема...
Baki
Viđene na Rtnju i okolini !
Djole
Molim ljude da ne ubijaju zmije, one su nama neophodne a mi njima nismo ni potrebni.