"Džepni ugovori" truju Srbiju

INTERVJU: Dr Miladin M. Ševarlć, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu o prisustvu genetski modifikovane hrane u Srbiji
 

Beograd – Genetski modifikovana hrana, ili skraćeno GM, jedno je od glavnih tema kada je reč o opstanku sveta i čovečanstva danas. Dok proizvođači ove hrane i zagovornici genetskog inženjeringa ističu korisnost ovakvih proizvoda, dobar deo naučne javnosti se ovome protivi i upozorava na nesagledive posledice „izigravanja Boga“. Svetsku, ali i domaću javnost šokirali su nedavno objavljeni rezultati francuskih istraživača prema kojima su pacovi, koji su hranjeni genetski modifikovanim kukuruzom, mnogo brže obolevali i imali velikih zdravstvenih problema.

Tim povodom, domaća javnost imala je prilike da čuje i profesora Miladina M. Ševarlića sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, koji je veoma oštro govorio o prisustvu GM hrane u Srbiji preko svetskog giganta „Monsanto“, ali i o veoma jakom uticaju GM lobija u našoj zemlji.

U želji da ova tema ne ostane samo na nivou jednog televizijskog obraćanja, već da bude produbljena, a sa namerom da saznamo kakva je zaista opasnost od GM hrane i koliko je ona prodrla u naše živote, „Svedok“ je razgovarao upravo sa profesorom Ševarlićem.

Šta je problem sa genetski modifikovanom hranom?

Genetički inženjering je biotehnološka metoda stvaranja novih oblika života, nasilnim prebacivanjem gena iz jednog u drugi organizam različitih vrsta laboratorijama - koji se nikada ne bi desio u prirodi, kao i njihovog patentiranja radi sticanja prava pojedinih multinacionalnih kompanija na globalno „vlasništvo nad životom“ – ne samo biljaka i životinja, već i ljudi kao potrošača hrane, sa nepredvidivim i nekontrolisanim posledicama po život na planeti Zemlja.

Pojava i ekspanzija proizvodnje, prerade i prometa GMO i proizvoda od GMO na razmeđu između XX i XXI veka postavljaju brojna pitanja – od etičkih, preko zdravstveno i ekološko bezbedonosnih do ekonomskih, zakonodavnih i političkih, koja se mogu razmatrati na lokalnom, nacionalnom i globalnom nivou.

Prvi problem je što imamo ukrštanje gena jedne vrste sa genima biljke i životinje druge vrste (bakterije sa kukuruzom, pauka sa kozom, ribe sa paradajzom,...), a možda već sada a u budućnosti vrlo izvesno i sa čovekom (svinje sa čovekom – da bi se od takve „humanoidne svinje“ koristili organi za transplataciju pri operacijama ljudi). To može da bude vrlo loše jer se u prirodi tako nešto nikada ne dešava i ne znamo kuda to vodi. U prirodi se čak ne vrši ukrštanje između različitih vrsta riba, a kamoli između riba i drugih životinja, a pogotovu ne između riba i biljaka.

Drugi problem je što su svi GM organizmi „programirani“ da ili same proizvode insekticid (kukuruz) i tako ubijaju ne samo štetne već i korisne insekte i pčele, ili da budu otporne na totalni herbicid (soja) – koji uništava svu floru i faunu na tretiranim površinama izuzimajući GM biljku. A o posledicama zagađenja zemljišta i vodotoka izlišno je i ukazivati. Primera radi na zemljištu gde se gaji GM soja i koristi totalni herbicid u sledećoj godini nije moguće uzgajati lucerku, jer ostaci tog „biorazgradivog“ totalnog herbicida uništavaju imuni sistem lucerke.

Treći problem je što svi rezultati istraživanja ishrane eksperimentalnih životinja sa genetski modifikovanim proizvodima pokazuju izuzetno loše rezultate po zdravlje tih životinja.

Možemo zaključiti da nemoguće je održati prehrambenu bezbednost čovečanstva samo na bazi jedne genetski modifikovane biljke iz jedne vrste biljaka. Priroda ima bogatstvo koje nijedna laboratorija u svetu ne može i nikada neće moći da zameni.

Šta može da krene po zlu kada je reč o korišćenju genetski modifikovane hrane?

U drugoj generaciji eksperimentalnih životinja zapažaju se problemi u unutrašnjim organima. U trećoj generaciji, javljaju se tumori. U četvrtoj generaciji javlja se velika smrtnost i besplodnost. Ako bismo to projektovali na ljude, to znači da ova generacija koja sada jede genetski modifikovanu hranu, znajući da to jede ili ne, kroz 75 godina bi imala katastrofalne posledice.

To su dokazali mnogi naučnici i u Rusiji, ali i na Zapadu. Engleski istraživač mađarskog porekla, doktor Pustaji, zbog javnog saopštavanja tih rezultata bez dozvola multinacionalnih kompanija praktično je izopšten iz naučnog sveta i njegova karijera je uništena. Džon Fagan je 2009. radio analizu 136 do sada javnosti dostupnih studija i naučnih radova koji govore o argumentima za i protiv genetski modifikovanih organizama. U tom radu pobio je sve argumente koje su multinacionalne kompanije isticale u svojim marketinškim kampanjama „za GMO„.

Takođe, u poslednjoj deceniji naučnici su otkrili 12 u SAD a 24 vrste korova u svetu koje su postale otporne čak i na totalni herbicid koji se koristi na poljima zasejanih GM sojom. Zato se, pored totalnog herbicida, koriste i posebni selektivni herbicidi što uvećava potrošnju tih opasnih hemikalija i povećava zagađenje zemljišta i vodotoka.

Poseban problem jeste što multinacionalne kompanije ne dozvoljavaju da na deklaracijama proizvoda koji sadrže sirovine od genetski modifikovanih biljaka i životinja stoji upozorenje potrošačima da taj proizvod sadrži genetski modifikovane sirovine. Zašto bi neko ko proizvodi nešto što tvrdi da je dobro izbegavao da istakne to što je navodno dobro i sebi napravi pozitivan marketing?!

Zašto?

Nesporno je da su multinacionalnim kompanijama veoma dobro poznate štetne činjenice o genetski modifikovanoj hrani i oni, prikrivajući te podatke, pokušavaju da izbegnu da narednim generacijama ljudske civilizacije plaćaju enormne odštete zbog mogućih štetnih posledica po osnovu konzumiranja tih proizvoda.

Na svu sreću, i pored desetine miliona dolara koje su proizvođači GMO uložili u kampanju u Kaliforniji da se onemogući referendum o obaveznom isticanju oznake „GM“ na proizvodima koji se dobijaju od GMO, raste društvena odgovornost sve većeg broja udruženja potrošača i pojedinih trgovačkih lanaca da se u SAD uvede obaveza označavanja takve hrane.

Sumnje u ispravnost hrane od GMO potvrđuje i nedavna odluka velikog lanca samoposluga „Hol fuds” u SAD i Kanadi da će, zbog zahteva potrošača, u narednih pet godina prvi uvesti obeležavanje genetski modifikovanih sadržaja u svojim namirnicama.

Kada je genetski modifikovana hrana ušla u široku upotrebu?

Genetski modifikovane biljke su u široku upotebu ušle početkom 1990-ih. Danas su one doživele ekspanziju zahvaljujući monopolu multinacionalnih kompanija i političkom uticaju vlade najjače države na svetu koja stoji iza njih. Te biljke sada zauzimaju oko 160 miliona hektara, sa obrazloženjem da je njihova proizvodnja rentabilnija i bezbedna, što naučno nije dokazano.

Nedavno su francuski naučnici objavili rezultate svog dvogodišnjeg istraživanja koje su sprovodili u tajnosti?

Njihovi nalazi su potpuno suprotni od tvrdnji multinacionalnih kompanija. Zao duh je pušten iz boce. Mi sada, osim prehrambeno-bezbednosnih posledica, ne znamo ni kakve će posledice biti po različite vrste mutacija koje mogu da nastanu u prirodi.

Multinacionalne kompanije jedino interesuje profit, a time se realizuje drugo Kisindžerovo načelo da „ko vlada hranom, vlada ljudima“.

Da li bi Srbija trebalo da se otvori za genetski modifikovane biljke i životinje?

Ne vidim zašto bi Srbija sa pet miliona hektara poljoprivrednih površina odnosno četiri miliona hektara obradivih površina, i sa sedam miliona stanovnika sebi dozvolila te ucene da gaji genetski modifikovane organizme. Tu je prvo zdravstveno-bezbedonosni problem koji oni više ne mogu da prikrivaju.

Drugi, agroekonomski problem je da, prema mojim proračunima, za milion i 200 hiljada hektara površina pod kukuruzom, a Srbija je 10. izvoznik kukuruza u svetu, mi bismo morali godišnje da dajemo, prema sadašnjim cenama setvenih jedinica semena GM kukuruza u SAD, između 120 i 290 miliona dolara samo za nabavku takvog semena. To bi bio trošak svake godine, buduće da genetski modifikovano seme kukuruza ima u sebi takozvani terminator gen koji onemogućava da se seme koristi i naredne godine.

Kakve bi to posledice imalo po naše poljoprivredne institute i fakultete?

Naši instituti nemaju takvu tehnologiju. Dakle, ta semena bi morala da se uvoze. Reč je o potpuno monopolskom položaju stranih kompanija. Reč je o jednoj, i još tri sa njom direktno ili indirektno povezane kompanije, čijim se genetski modifikovanim semenom zasejava oko 160 miliona hektara i planiraju da zauzmu milijardu hektara u svetu sa GM biljkama.

Šta bi za Srbiju značilo i koliko bi je koštalo da proizvodi GM hranu?

To bi bila i agroekonomska katastrofa.

Prvo, izgubili bismo najprofitabilniji deo agroprivrede – proizvodnju semena i sadnog materijala, a naša semena se izvoze i u inostranstvo (Rusija, Belorusija, Iran, ...). Ako bismo to ovde dozvolili ne bismo imali nikakav moralni a ni marketinški argument drugima da nudimo svoje seme i sadnice, a da ga ne koristimo kod nas. Na taj način bismo direktno izgubili 5.000 radnih mesta u industriji semena i sadnog materijala u Srbiji, a indirektno 50.000 radnih mesta, odnosno bez izvora prihoda za život ostalo bi oko 150 hiljada stanovnika.

Drugo, po osnovu direktnih troškova nabavke semena GM kukutuza, soje, uljane repice, krompira, paradajza..., sa jedne strane, i smanjene cene tih GM komercijalnih proizvoda u odnosu na cenu konvencionalno proizvedenih istih proizvoda (trenutna cena GM soje je 460 evra po toni, a konvencionalno proizvedene soje čak 550 evra po toni, odnosno razlika je 90 evra po toni u korist proizvođača koji ne gaje GM soju!), Srbija bi godišnje gubila namanje 500 miliona evra prihoda, a to je približno 40 odsto vrednosti suficita u našoj spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u 2012. godini.

Od kada je i koliko GM hrana prisutna u Srbiji?

GM hrana je u Srbiji prisutna posle 2000. godine. Odlukom tadašnje savezne vlade SRJ prihvaćen je „trojanski konj“ u vidu donacija SAD od 50.000 tona sojine sačme za proizvodnju koncentrovane stočne hrane, od genetski modifikovane soje. Praktično je tada taj genetski modifikovani proizvod ušao u lanac ishrane stoke u Srbiji.

Takođe, zbog otvorenosti granica imali smo ilegalni uvoz semena GM soje bez terminator gena, koja se i u narednim ciklusima može reprodukovati. Tako se, bez odgovarajuće kontrole poljoprivredne inspekcije i prećutne saglasnosti GM lobija među našim neodgovornim političarima, na srpskim njivama danas ilegalno seje nekoliko hiljada hektara GM soje, koja završava u lancu ishrane stoke uglavnom na porodičnim poljoprivrednim gazdinstvima.

Da li se u srpskim radnjama nalaze proizvodi sa GM organizmima? Da li su oni jasno deklarisani?

Neodgovorno bi bilo da tvrdim da je imamo, niti da je nemamo. Ali znam da sigurno nije deklarisana ako je ima na našem tržištu – čime obesmišljavamo osnovno ljudsko pravo da potrošač zna šta jede i da ima mogućnost izbora. Ipak, kao agrarni ekonomista ne mogu da se otmem utisku da je kilogram žive mere koka nosilja, posle perioda eksploatacije u proizvodnji jaja, dakle najlošija kategorija živine, skuplja nego kilogram nekih pilećih proizvoda.

Postavlja se pitanje šta sadrže ti pileći proizvodi ako su oni jeftiniji u prodavnici nego kilogram žive mere najlošije kategorije živine?!

Najviše kritika upućeno je na račun kompanije „Monsanto„. Ona posluje i u Srbiji. Sa kime posluje i od kada?

Ta najveća i najprepoznatljivija multinacionalna kompanija za genetski modifikovane proizvode, ovde je prisutna po osnovu predstavništva koje ima. Na svaka tri meseca, kao vid marketinga, preko medija objavljuju oglase u kojima traže regionalne menadžere, a da pritom možda uopšte ne primaju nove ljude. Takođe, prisutna je preko naših agrobiznis kompanija sa kojima poslovno sarađuje. Pritom, treba imati na umu da ta najveća bioinženjering kompanija ima proizvode i koji nisu genetski modifikovani.

Pomalo, kao „svetska zavera“?

Kada se radi o tim moćnim kompanijama u oblasti hrane u svetu, one su praktično objedinile „sveto trojstvo“: genetski modifikovane organizme, sredstva za zaštitu bilja uključujući i totalne herbicide i farmaciju koja od svega toga treba da leči potrošače. Tako da imaju tri nivoa zarade.

Kako to „Monsanto“ utiče na srpsku Vladu? Imaju veoma jak lobi. Ko čini taj lobi u Srbiji?

Pojedini političari, novinari i naučnici. Obrazloženje pojedinih naučnika je da Srbija ne bi trebalo da ostane u takozvanom tehnološkom mraku. Podsetio bih na bolest ludih krava. Tako su nam pre 30 godina govorili da nema nikakvih problema da se koriste konfiskati iz klanične industrije u proizvodnji stočne hrane. Kada je došlo do problema i prenošenja te bolesti na ljude, onda je nastao haos u svetu. Da li nam je tragedija sa japanskom atomskom centralom posle cunamija dovoljna opomena da se i u državama koje su izezetno dobro uređene i visokorazvijene može desiti tragedija koja izaziva posledice slične tragediji posle bacanja atomskih bombi!?

Koliko zemlje su pokupovali stranci u Srbiji i da li preko njih dolazi genetski modifikovana hrana u Srbiju?

Za sada ne toliko direktno, ali indirektno verovatno jesu. Odgovor se krije u takozvanim džepnim ugovorima. Za takve ugovore sam prvi put pre 20 godina čuo od kolega iz Poljske. To su ugovori sklopljeni u advokatskim kancelarijama. Fizička osoba ili pravno lice dobije novac da pod svojim imenom kupi određenu zemlju. Osoba koja je kupila tu zemlju potpisuje fiktivni ugovor da je pozajmila novac i mora da ga vrati. Posle protoka određenog vremena, pošto ta osoba ne vrati novac, po ugovornoj obavezi dolazi do preuzimanja te imovine i tada se pojavljuje onaj koji zapravo jeste pravi kupac.

Kada sve to uzmemo u obzir, preti li Srbiji mogućnost da ostane bez sopstvene hrane?

Udara se na poslednje ostatke sistema koji može da garantuje elementarnu samostalnost i održivi opstanak jednog naroda. Mi se hvalimo da izvozimo kukuruz kao sirovinu, a ne „hvalimo se“ da uvozimo zamrznuto meso iz drugih zemlja kojima izvozimo kukuruz.

Ali, kako se ispostavilo, meso nije jedino što uvozimo. Tu je i krompir, jabuka…

U uslovima globalizacije proizvodnje i liberalizacije tržišta to se ne može apsolutno sprečiti. Ali, mi ne radimo ništa da sprovodimo kampanje kakve se sprovode u Hrvatskoj i Sloveniji a koje glase: kupujmo naše. Je’l mislite da će Šveđani ili Norvežani pre da kupe strani proizvod nego svoj, bez obzira na cenu?!

Mi smo uništili predfarmerski sektor. Hemijska i mašinska industrija su razorene NATO bombardovanjem, a onda je to dokrajčeno privatizacijom. Umesto da proizvodimo kombajne, mi smo potpuno infrastrukturno obezbeđen „Zmaj“ koji je proizvodio kombajne raskrčmili velikim svetskim lancima koji danas uvoze 90 odsto poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Na taj način izvršena je okupacija srpskog tržišta stranim proizvodima.

Dužina transporta jednog komercijalnog pakovanja nekog proizvoda u međunarodnim lancima hipermarketa u proseku je 2400 kilometara. A dužina transporta nekog našeg proizvoda koji kupujemo sa zelene pijace, uključujući i transport sirovina i prerađevina, jeste 80 kilometara. Dakle, plaćamo trideset puta veće troškove transporta proizvoda u međunarodnim lancima. Kako je moguće u takvim uslovima da je inostrani proizvod, pod uslovom da se radi o istom kvalitetu, cenovno konkurentan?

Kako onda često vidimo da je jabuka iz Srbije skuplja nego jabuka iz inostranstva?

Zato što smo urušili zadrugarstvo. U zemlji koja ima sitna porodična poljoprivredna gazdinstva bez zadrugarstva koje može da objedinjuje veliki broj malih proizvođača, ne možete očekivati više. Zato od srpskih poljoprivrednika najviše koristi imaju dileri koji prodaju industrijski repromaterijal i nakupci i prekupci koji od seljaka uzimaju poljoprivredne proizvode i preprodaju ih na pijacama ili sa tako koncentrisanom ponudom snabdevaju hipermarkete. Zahvaljujući tome, mi imamo među nakupcima one koji primaju pomoć iz centara za socijalni rad, a voze se u BMV-u koji su zaradili na grbači srpskog seljaka. Postoji li u Srbiji strategija poljoprivrede i kakve su mere koje država preduzima u ovoj oblasti?

Vlada je 2005. donela Strategiju razvoja poljoprivrede, a nosilac je bila tadašnja ministarka iz G17 Ivana Dulić Marković. Politikom G17 oko rasparčavanja uređenih zemljišnih kompleksa bivših velikih društvenih poljoprivrednih kombinata načinjen je katastrofalan promašaj, jer su uređeni zemljišni kompleksi tih kombinata bili najveća konkurentska prednost srpske poljoprivrede u odnosu na farmerski sektor EU.

Osporavate i način na koji se postupalo sa zemljištem u državnoj svojini.

Ne mogu da zaboravim nezainteresovano držanje političara oko raspračavanja poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini.

Recimo, kompleks od 1244 hektara uređenog državnog zemljišta u opštini Srbobran koji je koristio PIK „Bečej“, nakon izmena Zakona o poljoprivrednom zemljištvu, raspodeljen je trojici paora. Dakle, nisu oni postali zakupci do 50 ili sto hektara već desetostruko više. E sada je pitanje, da li neko može da obrađuje tri ili četiri hiljade hektara, a nema nijednog zaposlenog radnika?!

A u vreme tranzicije otpušteno je preko 53.000 radnika iz sektora poljoprivrede i uništeno preko 30 farmi sa više od 300 muznih krava u privatizovanim poljoprivrednim preduzećuima.. Decenijama su država i poljoprivredni kombinati ulagali u proces arondacije i komasacije zemljišta, u sisteme za navodnjavanje, vetrozaštitne pojaseve, gradili moderne repro centre za goveda, svinje i živinu i farme muznih krava, tovnih svinja, brojlera i koka nosilja,… To smo sve devastirali rasparčavanjem državnog poljoprivrednog zemljišta.

Kada bi naši proizvođači dobijali subvencije kao američki farmeri, naš kukuruz bismo proizvodili ne po ceni od 27 već po ceni od 15 dinara. A ovogodišnja suša u svetu, uključujući i SAD, pokazala je da sve one marketinške priče o otpornosti na sušu genetski modifikovanih semena ne piju vodu. U 2012. godini posledice suše u SAD, samo na kukuruzu i soji (koji su najzastupljeniji među GM poljoprivrednim proizvodima) iznosila je preko 30 milijardi dolara. To američke osiguravajuće kompanije nisu mogle da isplate bez podrške sa 18 milijardi dolara iz budžeta. Nije valjda da su njihove kompanije koje proizvode seme GM kukuruza i soje američkim farmerima prodavali manje kvaliteno GM seme nego poljoprivrednicima u drugim zemljama?

A šta je sa biodizel gorivom? Da li je opravdana bojazan da će, ako se koriste žitarice u proizvodnji benzina, sa druge strane nestati hrane?!

Oko toga postoji velika polemika i u svetu. Tu nije reč samo o korišćenju poljoprivrednih proizvoda, već i o vodi. Hiljadu kubnih metara vode iskorišćenih u poljoprivrednoj proizvodnji donose vrednost od 500 dolara, a hiljadu kubnih metara vode u industriji donose prihod od 10.000 ili 12.000 dolara. Gde će onda voda otići?!

Kako je u regionu kada je reč o GMO?

Bugarska je donela zakon kojim je dozvolila uzgoj genetski modifikovane hrane, pa je pod pritiskom javnosti od toga odustala. U Rumuniji ima oko sto hiljada hektera genetski modifikovanih poljoprivrednih kultura. U Mađarskoj toga nema. Hrvatska je takođe to zabranila. Gde god je pravno neuređen i ekonomski nesamostalan sistem, tu postoji mogućnost uticaja i zaobilaženja volje naroda.

Jel’ imate vi problema zbog ovoga što govorite?

Direktno ne, ali indirektno da, u vidu sugestija… Ipak, iznosim argumente i sa svima sam spreman da sučelim stavove „za“ i „protiv“.

Šta savetujete običnim ljudima kako bi bili sigurni da jedu zdravu hranu?

Kupujte od onih kojima verujete i koji jedu ono što vama prodaju. Dovoljno je da jedna zgrada od 20 stanova angažuje tri seljaka da za stanare te zgrade planski proizvode. Iz te zgrade sedmično može da ide jedan auto kod tih seljaka i da isporučuje sveže proizvode porodicama. Važno je da se izbace posrednici. U Srbiji je mnogo „parazita“ između poljoprivrednika i potrošača pa najgore posledice trpe upravo te dve strane. Mora se ponovo uzdići kreditno zadrugarstvo u Srbiji kako bi finansirali poljoprivrednu proizvodnju sa sredstvima po nižim kamatama nego što su kamate poslovnih banaka. Ali moramo imati i potrošačke zadruge da bi izbacili brojne posrednike između proizvođača i potrošača.

Genetski modifikovana soja u Srbiji!

Mi danas imamo nekoliko hiljada hektara pod genetski modifikovanom sojom u Srbiji, iako inspekcija tvrdi suprotno. Na otkupnim mestima za soju, preko uzorkovanja, vrlo lako može da se utvrdi da li ima genetski modifikovane soje. Naša soja koja nije genetski modifikovana tražena je od brojnih kompanija u svetu, posebno iz oblasti prehrambene industrije, i postiže izuzetnu cenu na svetskom tržištu.

Tri katastrofalne greške srpskih vlasti u poljoprivredi

Naša vlast je „u ime naroda“ napravila dve katastrofalne greške koja će imati katastrofalne posledice po razvoj poljoprivrede Srbije. Sada smo u situaciji da ova vlast napravi eventualno treću grešku koja bi bila zabijanje glogovog kolca u srce srpske poljoprivrede.

Prva greška je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU. U njemu stoji da će četiri godine od dana potpisivanja Sporazuma kupci iz EU steći pravo da kupuju poljoprivredno zemljište pod istim uslovima kao i naši građani. To je apsurd ako se uporede naše i njihove plate. U startu su domaći kupci neravnopravni.

Druga greška jeste što smo brzopleto verovali obećanjima ciklično promenljivih ljudi iz rukovodstva EU koji obmanjuju zemlje koje nisu u njihovom članstvu, pa smo poverovali da više nema dodatnih uslova kada smo prihvatili Prelazni trgovinski sporazum sa EU, a po kojem od 2014. godine praktično neće biti nikakve razlike između carinskih stopa Srbije i zemalja Unije.

Treća greška je što se strancima ovde daju ogromne pogodnosti i podsticaji, a našim poljoprivrednicima se ne pruža ni najmanji deo takve podrške.

A posebno će pogubno biti ukoliko sadašnja ili neka buduća vlast pod pritiskom SAD, zbog prijema Srbije u Svetsku trgovinsku organizaciju, izmeni sadašnji Zakon o GMO i dozvoli uzgoj GM biljaka i životinja, kao i uvoz i plasman hrane od GM sirovina.

Stočarstvo u Srbiji trajno uništeno

Više sam nego uveren da smo dosadašnjim „ad hoc“ merama agrarne politike, od ministra do ministra, uništili stočarsku proizvodnju kao daleko vredniji deo poljoprivrede. Mi smo stočarstvo uništili: u periodu od 1966-2012. godine smanjen je broj uslovnih grla stoke sa 1,579.000 na 766.000 ili za 51,5 odsto, odnosno sa 0,4 na svega 0,2 uslovna grla stoke po hektaru obradive površine. Zato je danas i učešće stočarstva u vrednosti poljoprivredne proizvodnje danas je ispod 30 odsto, a verujem da će posle sagledavanja rezultata suše u 2012. godini i još uvek aktuelne afere sa aflatoksinom u mleku biti i ispod 25 odsto. To nas stavlja na dno evropskih zemalja po zastupljenosti stočarstva u vrednosti ukupne poljoprivredne proizvodnje. Mislim da više nećemo moći da izvršimo oporavak stočarske proizvodnje, te da će Srbija postati trajno uvozna zemlja za stočarske proizvode koji su izuzetno skupi.

U stočarstvu i poljoprivredi mora da se radi stalno, a naši „sposobni agrobiznismeni“ koji zakupljuju hiljade hektara zemlje, žive po gradovima, voze džipove i u lizing uzimaju traktore „Džon Dir“… Dakle, novac im ne ostaje u Srbiji već ide dalje. Tako je uništeno srpsko stočarstvo.

„Monsanto„, najveći proizvođač genetski modifikovanog semena u Srbiji preko Miodraga Kostića i MK Grupe

„Monsanto“ je multinacionalna korporacija iz SAD koja se bavi poljoprivredom i jedna je od vodećih proizvođača genetski modifikovanog semena. Osnovana 1901, do 1940. godine je bila među vodećim proizvođačima sintetičkih vlakana u SAD. Do 2002. bila je među 10 najvećih hemijskih giganata u SAD, da bi se potom okrenula biotehnologiji i danas drži 90 odsto svetske proizvodnje genetski modifikovanog semena.

Ova kompanija je često bila predmet napada naučnika, poljoprivrednih proizvođača i potrošača širom sveta. Najnoviji udarac došao je prošle godine iz Francuske, kada je tim tamošnjih naučnika objavio da su rezultati istraživanja na pacovima koji su jeli GM kukuruz kompanije „Monsanto“, pokazali da su oboleli od tumora i imali teška oštećenja bubrega i jetre. Ova informacija navela je francusku vladu da od Agencije za bezbednost hrane EU traži procenu validnosti ranijih nalaza stručnjaka o GM kukuruzu.

Inače, „Monsanto“ se i ranije sukobljavao sa Francuzima koji nisu bili voljni da dozvole njegov prodor na evropsko tržište. Depeše američkih ambasada koje je objavljivao „Vikiliks“ 2010. otkrile su da je američki ambasador u Parizu 2007, nakon zabrane da genetski modifikovani organizmi kompanije „Monsanto“ uđu u Francusku, predlagao „recipročne mere“.

Proizvodi kompanije „Monsanto“ prisutni su i u Srbiji od 2007. Predsednik Upravnog odbora MK Grupe Miodrag Kostić i direktor multinacionalne kompanije „Monsanto“ za Istočnu Evropu Gerhard Rosa potpisali su 16. maja 2007. ugovor o strateškom partnerstvu kojim je „MK Grupa“ postala zvanični uvoznik i distributer Monsanto hibridnog semena kukuruza, suncokreta i uljane repice za tržište Srbije.

U javnosti je u više navrata pominjano da su SAD Srbiji, kako bi postala član Svetske trgovinske organizacije, postavile uslov da dozvoli slobodan uvoz genetski modifikovane hrane. Ovo pitanje pomenuo je i potpredsednik SAD Džosef Bajden prilikom posete Beogradu 2009, kada mu je navodno obećano da će to biti rešeno.

Amerikanci hoće da Srbija proizvodi i GM šljivu

Prošle godine smo na Poljoprivrednom fakultetu imali predavanje američkih istraživača o genetski modifikovanoj šljivi koja je otporna na virus šarke. Oni su nam preporučili tu novu sortu, „medeno-slatku“, umesto dosadašnjih, koje nisu otporne na šarku.

Srbija se udara u najranjivije i ekonomski najznačajnije delove poljoprivrede. Ovo je jedini segment privrede Srbije koji je još uvek održiv i koji omogućava naciji bilo kakvu samobitnost i samostalnost. Udara se na kukuruz, soju, šljivu… Na sve ono što izvozimo. Na taj način se eliminiše samostalnost srpske održivosti.

Svako ko je boravio u SAD unosio je u sebe GM hranu

Svi koji smo bili u SAD po bilo kom osnovu tokom proteklih dvadesetak godina sigurno smo konzumirali genetski modifikovanu hranu a da to ne znamo, jer na američkom tržištu nema oznake za genetski modifikovanu hranu u deklaracijama. Ali jedno je koristiti tu hranu desetak ili mesec dana, a drugo hraniti se sa njom stalno. Zamislite kada bi antibiotike koristili tokom čitavog života, a ne samo u vreme kada nam je imuni sistem oslabio usled povremenih infekcija.

Pravo je pitanje koji su motivi američke administracije da dozvoli da na deklaracijama proizvoda koji sadrže te sirovine nema obaveštenja za kupce. To takođe zloupotrebljavaju multinacionalne kompanije sa marketinškim obrazloženjem: „pa nećemo mi valjda da trujemo naše stanovništvo“.

Pravo pitanje je – kome je namenjena ta hrana? Sigurno nije namenjena multimilionerima.

GM biljke koje detektuju eksploziv u minskim poljima

Postoje i genetski modifikovane biljke koje menjaju boju ukoliko ih zasejete na minskim poljima. Na taj način one reaguju na eksploziv i deminerima pokazuju gde se nalaze mine. Međutim, hrvatska Vlada posle ratnih sukoba na njenoj teritoriji nije dozvolila da se zaseju te biljke jer je njihov Nacionalni savet za biološku sigurnost ocenio da ne postoji mogućnost da se u slobodnom prostoru kontroliše delovanje tih genetski modifikovanih biljaka na ekosistem.

A da li su te iste genetski modifikovane biljke koje reaguju na prisustvo eksploziva korišćene na pojedinim lokalitetima u Srbiji posle NATO bombardovanja? Ako su korišćene, da li postoji praćenje njihovog uticaja na životnu sredinu i gde se mogu naći za javnost dostupni podaci takvih istraživanja?

Stranci mogu, ja ne mogu?!

Ja kao redovni profesor i šef Katedre za ekonomiku poljoprivrede i tržište na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu sa mojom platom u iznosu od 700 evra mesečno za godinu dana mogu zaraditi da kupim 1,5 hektara manje kvalitetnog obradivog zemljišta, a moj kolega iz Holandije sa svojom godišnjom profesorskom platom može u mojoj državi da kupi 15 hektara zemljišta!

Ne samo što prodajemo obradivu zemlju strancima, nego i vodu. Koliko je do sada toga rasprodato i gde nas to vodi?

Nažalost prodavali smo sve prirodne resurse, iako smatram da je to protivustavno jer prirodni resursi ne bi smeli da budu predmet prodaje. Svojevremeno, kada je vršena privatizacija „Knjaz Miloša“, razgovarao sam sa tadašnjim direktorom Agencije za privatizaciju i on mi je rekao da se ne prodaju vodni resursi nego kapital firme. Kada sam predložio da ću, ako je to tako, da napravim konzorcijum koji će da skupi 10 miliona tadašnjih maraka i da pored fabrike „Knjaz Miloš“ napravimo drugu, još moderniju fabriku i da sa istog izvora eksploatišemo vodu i plaćamo nadoknadu koliko i drugi proizvođači, rečeno mi je da ne može, već da te ugovore tražim na od novih privatnih vlasnika?

Nisu sporni samo vodni resursi, već i, recimo, bušotine za naftu u Srbiji, koje su takođe date po jednoj vrlo niskoj ceni u odnosu na cenu koja se dobija u drugim zemljama.

Takođe, čak ni za potrebe istraživanja i pripreme rada za jedan međunarodni naučni skup o efektima privatizacije prirodnih resursa u tranzicionim zemljama Jugoistočne Evrope, nisam mogao dobiti na uvid u Agenciji za privatizaciju nijedan prmerak ugovora o privatizaciji poljoprivrednog zemljišta, izvorišta voda i rudnika u Srbiji!? Zato se osnovano postavlja pitanje (ne)transparentnosti ugovora o prodaji prirodnih resursa, ali i svih drugih ugovora o privatizaciji firmi u tzv. društvenom sektoru svojine? A negativni efekti i posledice devastacije su očigledni posle nekoliko godina preko poništenih ugovora u oko 25% ukupno privatizovanih poljoprivrednih preduzeća u Srbiji.

Šta Srbija treba da uradi?

Srbija treba da odlaže stupanje u međunarodne organizacije (STO) i regionalne grupacije (EU) sve dok ne izvrši odgovarajuće pripreme za zaštitu nacionalnih interesa za održivo gazdovanje prirodnim resursima, očuvanje biološke raznovrsnosti i obezbeđenje prehrambene sigurnosti sopstvenog stanovništva, uz rastući izvoz tržišno prepoznatljivih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda iz organske i integralno kontrolisane konvencionalne poljoprivrede.

Konretno, Srbija treba mnogo više nego do sada da učini na doslednoj primeni Zakona o GMO (2009), zaštiti od ilegalnog uzgoja i prometa GMO na lokalnom i nacionalnom nivou (obrazovanje proizvođača i potrošača, usvajanje Deklaracija sa porukom „Mi ne želimo GMO na našoj teritoriji – Ostavimo zemlju naših pradedova našoj deci bez GMO!“ – što je Skupština Grada Čačka 28. januara 2013. godine usvojila prva u Srbiji a do danas je već dvadesetak opština to isto učinilo, značajnije povećanje kazni za kršenje propisa o zabrani uzgoja GMO, ekonomsko podsticanje organske i integralno kontrolisane konvencionalne poljoprivrede, organizovanje višegodišnjih istraživanja za pojedinačne GMO u kontrolisanim uslovima naših instituta radi dobijanja nezavisnih rezultata istraživanja...).


Svedok
Milan Dinić

Print Friendly and PDF

Komentara: 0

Dodaj komentar

Facebook komentari