Odsustvo strategije; Slučaj ’borovnica’

Odsustvo strategije; Slučaj ’borovnica’

Mi smo jedna od retkih zemalja u svetu koja nema strategiju razvoja poljoprivrede, odnosno strategija razvoja poljoprivrede SRJ koja je zvanično usvojena 1999. godine nije operacionalizovana, a posle promena 2000. godine i uspostavljanja novog ustrojstva zajednice država, takav dokument nije moguće doneti na nivou državne zajednice zbog poznatih političkih razloga, ali ni Republika Srbija nije nominovala sopstvenu strategiju. Tragično je za zemlju koja ostvaruje skoro trećinu bruto nacionalnog proizvoda iz poljoprivrede da nema zacrtanu strategiju njenog razvoja. Neobično je i pogrešno da su na izradi strategije razvoja naše poljoprivrede u tranziciju angažovani strani stručnjaci, koji nisu osetili ni "t" od tranzicije. Indikativno je da u ekipi koja to radi nije zastupljen nijedan naš, ali ni stručnjaci iz Slovenije i Poljske, koje su nama slične po agrarnoj strukturi, i nedavno su priključene Uniji. Jedino države iznikle iz bivše Jugoslavije i Poljska imaju iskustva sa dominacijom privatnog sektora u poljoprivrednoj proizvodnji u periodu socijalizma, dok su sve ostale postkomunističke zemlje ušle u tranziciju sa agrarom u državnom vlasništvu i u njima je koncipiranje strategije razvoja sasvim drugačije. Nažalost, a koliko je meni poznato, nije angažovan niko za koga se može reći da je poznavalac specifičnosti naše poljoprivrede.

Slučaj "borovnica"

Nedavno je, na osnovu nalaza Instituta za zaštitu zdravlja iz Podgorice, zabranjena prodaja Fruktalovog soka od borovnice na teritoriji Crne Gore. Nekoliko dana kasnije, slična zabrana je stupila na snagu i u Srbiji. Razlog: višestruko veća radioaktivnost nego što je našim propisima dozvoljeno, koja je potvrđena u Institutu za medicinu rada i radiološku zaštitu "Dr Dragomir Karajović".

Prema propisima koji važe u Evropskoj uniji, količina radioaktivnosti soka od borovnice može biti čak 300, a ako je namenjen deci onda "svega" 140 bekerela po kilogramu soka. Inkriminisani Fruktalov sok bio je daleko ispod količine radioaktivnosti koju toleriše Unija, čak dvadeset puta, ali ipak višestruko veća nego što dozvoljavaju naši propisi. Naime, po važećim propisima, prehrambeni proizvodi koji se uvoze ne smeju imati veću količinu radioaktivnosti od sličnih domaćih proizvoda, odnosno veću radioaktivnost od prirodnog fona na teritoriji državne zajednice. Kod nas se borovnica ne uzgaja plantažno kao u drugim zemljama, već fabrike sokova otkupljuju ubranu divlju borovnicu. Ne može se sa sigunošću reći, ni približno, koliko iznosi godišnja berba ovog šumskog voća, ali se zna da je udeo proizvodnje soka od borovnice u ukupnoj produkciji sokova veoma mali. Količina radioaktivnosti borovnice ubrane kod nas iznosi između jedan i tri bekerela po kilogramu, što znači da sok od domaće borovnice nema više od jednog bekerela.

Istim povodom, iz prodaje su povučeni i sokovi od borovnice robne marke Halo, oni koji su proizvedeni od borovnice iz uvoza. Najznačajniji izvoznik ovog voća je Ukrajina, tako da prisustvo radioaktivnog cezijuma 137 i ne čudi. Tu borovnicu otkupljuju uvozno-izvozne firme iz Holandije i Austrije i reeksportuju ih dalje. Posle havarije nuklearne elektrane Černobilj, granica dozvoljene radioaktivnosti u prehrambenim proizvodima je višestruko povišena i tako usaglašena sa novonastalim okolnostima.

Po međunarodnim standardima o radioaktivnosti, koje su donele Međunarodna komisija o zaštiti od jonizujućeg zračenja (ICRP), Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) i Svetska zdravstvena organizacija (WHO), maksimalna ukupna doza unesena indigestijom, za odraslog čoveka ne sme biti veća od 770 bekerela godišnje, što je daleko strože od preporuka Evropske unije. Ti standardi su ustanovljeni pre Černobilja, ali ljudski organizam nije posle havarije postao otporniji, nego je proizvodnja nečega bila ugrožena pa su zato propisi menjani.

Međutim, teško je razumeti, s obzirom na to da se inkriminisani sok godinama uvozi na naše tržište, a ne zadovoljava domaće propise, zašto je tek sada uvoz zabranjen jer teško je poverovati da je u Ukrajini radioaktivnost povećana tek ove godine, dve decenije posle havarije. Sve miriše na to da neko nije savesno obavljao povereni mu posao, ali i na to da je na nečiji mig, neznano čiji, pravna država počela da deluje i zabrana je sprovedena. U jednom ranijem razgovoru za "Vreme", ministarka poljoprivrede dr Ivana Dulić-Marković rekla je da nije zadovoljna radom poljoprivrednih inspektora i na tome ima još dosta da se poradi, pre svega da državni službenici ne budu zaštićeni kao retke zveri.

Sadržaj je obljavljen kao anterfile u sastavu intervjua za članak novinara Zorana Majdina: ISTRAŽIVANJE - PROIZVODNJA VOĆNIH SOKOVA U SRBIJI: FRUIT OF SERBIA

Izvor: Vreme broj 711
Foto: srbijadanas.com 

Print Friendly and PDF

Komentara: 0

Dodaj komentar

Facebook komentari