Srbija mora da se okrene sebi

Srbija mora da se okrene sebi

Prof. dr Miladin M. Ševarlić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu i član UO Društva srpskih domaćina, ocenjuje da Srbija ima sve resurse da postane svetski proizvođač i izvoznik organske hrane.

„Srbija mora da se okrene sebi, barem u poljoprivredi. Ako vlasti misle da razvoj poljoprivrede može da se bazira samo na osnovu inostranog kapitala, onda to neće biti srpska poljoprivreda, onda profit neće ostajati u Srbiji ni biti u funkciji njenog daljeg unapređenja, a mi ćemo postati samo jeftina radna snaga na zemljištu koje će od nas kupiti stranci. Mogući su, naravno, i drugačiji koncepti ako narod uzme vlast u svoje ruke i preko svojih neposredno izabranih poslanika, po imenu i prezimenu a ne po partijskim listama, oformi Vladu koja će da bude odgovorna takvom narodnom parlamentu i uspostavi potpuno drugačiji odnos snaga između Skupštine koja bi bila nadređena Vladi Srbije. Bez toga ne vidim nikakvu perspektivu za Srbiju“, rekao je prof. dr Miladin M. Ševarlić, naš ugledni agroekonomista, dugogodišnji šef Katedre ekonomike poljoprivrede i tržišta na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, počasni profesor Volgogradskog državnog agrarnog univerziteta i član UO Društva srpskih domaćina, u novije vreme široj javnosti poznat kao borac protiv uzgoja i prometa GMO u Srbiji, i uopšte.

Šta se sa srpskom poljoprivredom dogodilo u toku proteklih dvadeset i kusur tranzicionih godina?

– Srpska poljoprivreda je u ovom periodu doživela sudbinu ukupne privrede, a to znači izuzetno veliku devastaciju, kako činjenjem tako i nečinjenjem „političke elite“ koja nikada nije snosila odgovornost za svoje kardinalne nacionalne promašaje. Od potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) Srbije Evropskoj uniji, mi smo jedina država u svetu koja je dozvolila da još u procesu pridruživanja, pre nego što uopšte dobijemo pristup evropskim fondovima za poboljšanje konkurentnosti nacionalnih poljoprivreda i regionalnog ruralnog razvoja, poljoprivredno zemljište, kao najznačajniji privredni resurs za poljoprivrednu proizvodnju, prodajemo strancima pod istim uslovima kao državljanima Srbije. Sve druge zemlje su tu odredbu SSP-a vezale za datum početka članstva u EU, a neke su čak izborile i moratorijum od sedam do dvanaest godina posle prijema u EU, dok je Mađarska, čak sedam godina posle ulaska u EU, promenila Ustav i zabranila prodaju obradivog poljoprivrednog zemljišta kao najznačajnijeg nacionalnog resursa u cilju očuvanja porodičnih poljoprivrednih gazdinstava.

Da li je moguće da naši političari ne shvataju štetnost takve odluke po Srbiju, ili, iz određenih razloga, svesno ulaze u ovakav aranžman?

– Na žalost, potpisivanje SSP-a bilo je u funkciji predizborne kampanje tadašnjih partija na vlasti, DS i njenih koalicionih partnera od jednih do drugih izbora, bez uvida u realne mogućnosti i bez uključivanja stručne javnosti u proces pregovora. Nažalost, ni sadašnji režim, koji ima apsolutnu većinu u Skupštini Srbije, ne uvažava uticaj stručne javnosti, već donosi odluke na osnovu onoga što kažu pripadnici dela struke koji su članovi vladajuće partije, ili su od strane iste te partije nominovani bez uticaja naučno-stručnih asocijacija i šireg razmatranja ključnih nacionalnih pitanja o ekonomskom razvoju zemlje.

Postoji li, i kakva, nacionalna strategija razvoja poljoprivrede i prehrambene industrije, i u kojoj meri se ona ostvaruje?

- Postoji Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije koja je usvojena prošle godine, za period od 2014. do 2024. godine, i treba da se operacionalizuje sa dva nacionalna programa: programom razvoja poljoprivrede i programom ruralnog razvoja u petogodišnjim trajanjima. Međutim, ja sam učestvovao u izradi tri nacionalne strategije razvoja poljoprivrede i bio rukovodilac Strategije zemljoradničkog zadrugarstva Srbije, i odgovorno tvrdim da nacionalne strategije služe za predizborne kampanje i umirivanje savesti političara da su nešto učinili. Te strategije ostaju mrtvo slovo na papiru, jer ih ne prate i izvori sredstava koja su neophodna za promene i unutar poljoprivrede. Recimo, ove godine u budžetu Srbije nije ispunjena osnovna zakonska premisa, da po Zakonu o poljoprivredi i ruralnom razvoju najmanje pet odsto sredstava iz nacionalnog budžeta bude za agrarni budžet. To je samo deo budžeta Ministarstva poljoprivrede, koji je namenjen za subvencije poljoprivrednim gazdinstvima i podsticaj razvoja poljoprivrede i ruralnih područja po različitim osnovama. Tih para nema i neće ih ni biti, a nešto ne može da se dobije ni iz čega.

Koliko je devastaciji srpske poljoprivrede doprinela totalna liberalizacija tržišta i nakaradna privatizacija u periodu tranzicije?

– Zahvaljujući prethodnim vladama, mi smo našu poljoprivredu i privredu uopšte uništili upravo tim potpunim otvaranjem tržišta, i procesom privatizacije, što je bilo sasvim neprimereno posle NATO agresije. Danas imamo nekoliko stotina hiljada hektara najplodnijeg zemljišta, pre svega na području Vojvodine, koje je defakto u rukama stranaca, iako zakon to ne dozvoljava. Naši političari, pre svega iz G17, pronašli su takozvani „modus vivendi“ i na teritoriji Republike Srbije „ćerke“ inostranih kompanija osnovali kao domaća pravna lica. Tako su stranci dobili mogućnost da ravnopravno sa domaćim kupcima učestvuju u privatizaciji i kupuju naše poljoprivredno zemljište i sve druge resurse. Naše firme u takvim uslovima ne mogu da budu konkurentne, jer nemaju pristup kapitalu kakav imaju „ćerke“ inostranih firmi, niti imaju pravo prvenstva, zaštitu i lobističku podršku od strane naše vlade, kao što „ćerke“ inostranih firmi imaju od svojih ambasada. Ako ova generacija nije bila sposobna da sa resursima koje je imala obezbedi sebi održiv ekonomski razvoj, pitam se šta će naredne generacije moći da učine bez ikakvih resursa. Jer, mi smo rasprodali prirodne nacionalne resurse – zemljište i vodne izvore, što u toj meri nije učinila nijedna zemlja osim Srbije.

Postoji li još mogućnost i načina da Srbija zaustavi negativne procese na koje je vlast pristala u ime naroda zarad ulaska u EU bez alternative?

– Svima koji se zalažu za promenu SSP-a i odredbe po kojoj se Srbija od 1. septembra 2017. obavezuje na prodaju obradivog zemljišta kupcima iz EU pod istim uslovima kao i domaćim, poručujem da ne verujem u tu mogućnost jer je izuzetno teško ubediti sve članice da sada menjaju tako složen mehanizam koji su već prihvatile. Nama će, kao što je već najavila i hrvatska predsednica, postavljati i dodatne uslove. Zato se zalažem da umesto promene SSP-a insistiramo na promeni Zakona o poljoprivrednom zemljištu, na način da u njega ugradimo sve ono što je ugrađeno u zakone članica EU, pa ako to budu osporavali, onda ćemo insistirati na pravu analogije. Jer, ne može u okviru EU neki zakon da važi za određenu grupu zemalja, a za neke druge zemlje da ne važi. Mi moramo da shvatimo da je Zakon o zemljištu poslednji bastion odbrane zemljišnih resursa u Srbiji, pri čemu se u slučaju promene Ustava koja se najavljuje, nažalost, ne zbog poljoprivrednog zemljišta već zbog Kosova i Metohije, treba ugledati na Mađarsku, koja je kao punopravna članica EU zbog sprečavanja prodaje zemljišta strancima promenila Ustav.

U Srbiji još niko ne spominje takozvani Transatlantski trgovinski sporazum između SAD i EU. Šta on donosi globalno, i kako će da se odrazi na Srbiju?

- Mi ćemo pod uticaj spomenutog Sporazuma potpasti kao zemlja koja čeka na pridruživanje EU, i pošto je naše tržište potpuno otvoreno kao „švedski sto“, posledice po našu zemlju biće teške. Već sada, na „Zelenoj nedelji“ u Berlinu, gde su počeli štrajkovi zbog ovog Sporazuma, a koji se šire i po drugim zemljama EU, videlo se da Unija nema ni ekonomsku ni političku ni vojnu moć da zaštiti interese evropske dvadesetosmorke i budućih članova EU, već trpi snažan američki uticaj po pitanju plasmana svih vrsta prerađevina i svih vrsta žitarica i uljarica koje su bazirane na GMO. Imajući u vidu da SAD i njihove multinacionalne kompanije uključene u proizvodnju GMO proizvode ogromne količine tih proizvoda i u zemljama Južne Amerike, gde se mesečno krči i po pet hiljada hektara prašume koje milenijumima nisu krčene, a radi se o izuzetno plodnim zemljištima, koja se tretiraju ogromnim količinama hemikalija sa vrlo štetnim totalnim herbicidom, dobija se proizvodnja koja se pod dampinškim uslovima plasira na evropsko tržište kroz stočnu hranu i stočarske proizvode.

Da li to znači da svetske multinacionalne kompanije žele jedino profit, čak i po cenu ljudskih života, ne obazirući se na rezultate naučnih istraživanja o posledicama upotrebe GMO?

- Najnovija medicinska istraživanja pokazuju da u urinu potrošača u Evropi postoje nekoliko puta veće količine rezidua glifosata od maksimalno dozvoljenih, što ukazuje na povećanu potrošnju GMO i njihovih proizvoda, ali i sve veću upotrebu totalnog herbicida u evropskoj poljoprivredi koja nije zasnovana na GMO. Najveći deo međunarodnih organizacija, Svetska trgovinska organizacija (STO) posebno, pod uticajem su moćnih država i korporacija. Uslov za ulazak u STO je da se ne zabrani promet proizvoda od GMO, a ne uzgoj. Kod nas se to uvek tumači tako da ide na vodenicu kompanija koje proizvode GMO i naši političari uvek gledaju da ispune njihove maksimalističke zahteve, jer su zainteresovani za njihovu podršku. Njih, nažalost, sledi i dobar broj novinara, i mojih kolega koji se bave naučnoistraživačkim radom jer im obezbeđuju prohodnost na međunarodnim skupovima i objavljivanje radova u referentnim časopisima.

Neverovatna je i pomisao da se oni nadaju kako će njihovi potomci biti pošteđeni od štetnih posledica?!

– Bojim se da oni sebe vide kao izuzete od štetnih posledica GMO, ali to je pošast koja nikoga neće zaobići. Nažalost, stradaće mnogo nevinih, kao što već i stradaju oni koji žive na rubovima parcela na kojima se uzgajaju GMO, pogotovo tamo gde se vrši aviozaprašivanje, kao na primer u Argentini, gde je masovna proizvodnja GM soje i zaprašivanje totalnim herbicidom. Mene najviše zabrinjava sledeće: ako je to zaista tako kvalitetno, zašto izuzetno bogate kompanije koje proizvode GMO ne dozvole nezavisno istraživanje. Profesor Seralini je već dokazao štetnost korišćenja GMO u ishrani eksperimentalnih pacova i rezultate njegovog istraživanja objavio je najreferentniji časopis u svetu. Onda se desio naučni nonsens da je isti taj članak diskreditovan, a da pre toga nije sproveden eksperiment koji bi poništio njegove rezultate. Na svu sreću, posle ponovne recenzije, on je objavljen u drugom referentnom časopisu, sa svim zaključcima prof. Seralinija i njegovog tima. U svakom slučaju, ono što zadesi biljke i životinje kad-tad zadesiće i ljude, pošto je čovek na vrhu lanca ishrane u odnosu na biljke i životinje.

Ko su najveći zagovornici i lobisti GMO u Srbiji?

Najveći lobisti su političari, zbog toga što Srbija ima jedan anahron politički sistem u kome su predsednici partija vlasnici mandata poslanika. Od predsednika partije zavisi da li će neko biti poslanik, partije posluju kao akcionarska društva, i pozicione i opozicione, predsednici partija su vlasnici zlatne akcije, ukoliko se neki član pobuni može da dobije jedino „šut“ kartu, a praktično na teritoriji Srbije mi danas imamo više od trećine opština koje nemaju poslanika u Skupštini Srbije, iako ima 168 opština. Kakva je to demokratija, ko zastupa njihove interese? Ja se zalažem da se vlast vrati narodu i da narod bira poslanike po imenu i prezimenu u svom izbornom okrugu, jer Beogradu sa 81 i Novom Sadu sa 19 poslanika malo fali da imaju skupštinsku većinu.

Osim retkih izuzetaka, ljudi od struke o tome ćute, a akademici SANU ne oglašavaju se čak ni o najvažnijim pitanjima od nacionalnog interesa, pod izgovorom da neće da služe dnevnoj politici. Kuda to vodi Srbiju?

- Ne pripadam grupi koja je spremna da po svaku cenu kritikuje sve nacionalne institucije, od Vojske, preko SPC do SANU, bez obzira na probleme preko kojih povremeno dospevaju u javnost. U vreme kada je generalni sekretar SANU bio akademik Radomir Lukić, bio sam izabran za člana Odbora za selo SANU (1990) i bio sam tada najmlađi član. Bio je tu i naš čuveni ruralni sociolog, prof. Đura Stefanović, poznat kao organizator dvadeset „Vlasinskih susreta“ na temu sociologije sela, i ponovo smo reizabrani kada je Odbor preuzeo akademik Dragan Škorić. Međutim, prošle godine sam dobio rešenje o razrešenju bez ikakvog obrazloženja. Želim da verujem da to nije zbog mojih stavova o GMO, ali ću svoje aktivnosti u vezi s tim i dalje nastaviti, a oni koji su doneli takvu odluku verovatno će se jednog dana, kada sagledaju posledice svoga činjenja, preispitivati sami pred sobom.

Koji su, zasad, rezultati Vašeg činjenja u organizovanju svenarodnog otpora uvođenju GMO u srpsku poljoprivredu i prehrambenu proizvodnju?

- Pokušavajući da nešto korisno uradim za Srbiju, ja sam kao pojedinac koji ne pripada nijednoj političkoj partiji napisao tekst prve deklaracije protiv GMO koji je 30. januara 2013. usvojila Skupština grada Čačka. Zatim su drugi tekst deklaracije napisali i „Zeleni Srbije“, tako da su naše dve Deklaracije dosad usvojene u 121 gradu i opštini, što čini tri četvrtine od ukupno 168 lokalnih samouprava u Srbiji, sa više od 85 odsto ukupnog stanovništva i sa oko 90 odsto od 250 poslanika u Narodnoj skupštini Srbije. Ako su narodni poslanici istinski predstavnici naroda, postavlja se pitanje da li oni imaju moralno pravo da glasaju za eventualne izmene Zakona o GMO koji će ići na ruku lobistima GMO i američkim multinacionalnim kompanijama, a da ne uvaže najdemokratskiji način odlučivanja koji postoji u našoj zemlji, a to su skupštine opština i gradova od granice sa Makedonijom (Trgovište) do krajnjeg severa Srbije (Subotica).

Međutim, uništavanje srpske poljoprivrede i sela započelo je mnogo decenija pre pojave EU i GMO. Je li to bio pripremni period za ovo što sada snalazi Srbiju?

- Selo i seoska poljoprivreda, kao i seoski način življenja, najznačajniji je vid vitalnosti jedne nacije. Pa zar mislite da bismo mi izdržali balkanske ratove, Prvi i Drugi svetski rat da nije bilo sela i seljaka! I zar bismo izdržali NATO agresiju? Naravno da ne bismo! Uništavanje srpskog sela počelo je sa procesom industrijalizacije i potrebom da se izgrade infrastrukturni objekti, počev od pruge Brčko–Banovići, hidrocentrala Vrla 1, Vrla 2, itd., kada je ogroman broj mladih ljudi iz sela otišao na radne akcije i mesecima radio bez ikakve nadoknade, umesto da razvija svoje gazdinstvo. Deo njih je po ubrzanom postupku dobijao nekakve kursističke kvalifikacije i odmah bio dislociran kao radnička klasa negde u industriji. Drugi vid uništavanja je uvođenje sovjetskog modela kolhoza u srpsku poljoprivredu, potpuno neprimerenog tradicionalnoj vezanosti srpskog seljaka za dedovinu i očevinu, kojim je trebalo da se anulira sve što je „mirisalo“ na privatnu svojinu i da se stvore kolektivne zadruge. Srećom, to je trajalo do 1953. godine, kada su zadruge reorganizovane. Mnogi agroekonomisti i agrarni istoričari ne znaju da mi nemamo zakon po kome su konstituisane seljačke radne zadruge, ali imamo Uredbu o reorganizaciji seljačkih radnih zadruga, što je nonsens u praksi. To samo govori o dominaciji politike u poljoprivredi.

Do danas se, izgleda, politika prema selu nije promenila, i parola „bolje zadnji u gradu nego prvi u selu“ još uvek važi. Šta mora da se dogodi da se Srbi osveste?

- Nažalost, drugi egzodus nastao je sa donošenjem Zakona o udruženom radu sredinom osme decenije 20. veka, kada su u Vojvodini sve zadruge transformisane u osnovne organizacije kooperanata i postale delovi organizacionih jedinica poljoprivrednih kombinata. Tada smo imali Zadružni savez Vojvodine, a da nije bilo nijedne zadruge u Vojvodini, nego samo osnovne ili radne i složene organizacija kooperanata. Sledeći antiporodični cunami došao je sa tranzicijom, kada smo za deset godina izgubili više od 150 000 ili 20 procenata ukupnog broja porodičnih gazdinstava. Takva devastacija nije zabeležena ni u državama gde su vođeni ratovi i harale epidemije različitih bolesti, a da niko od agrarnih poslenika u Srbiji nije reagovao na to. Sad je situacija u selima još teža, čitava područja bukvalno ostaju pusta, ali niko ne razmišlja o tom strateškom problemu. Jer, teritorija je kao sistem spojenih sudova. Ako sa jednog područja ode neko stanovništvo, neko drugo će doći sa drugog područja. To mogu da budu i imigranti, jer Srbija je prva posle Grčke na udaru afričkih imigranata koja, po mom mišljenju, nije stihijska, već organizovana. Mi u odnosu na ukupan broj stanovnika imamo izuzetno veliki broj imigranata, jedina „srećna“ okolnost je što Srbija za njih nije atraktivna zbog ekonomskih problema, pa svi nastoje da preko Mađarske odu u EU. Bojim se da ćemo u narednom periodu po tom pitanju da imamo mnogo problema.

Da li je moguće, i korisno, da se sada obnove zadruge*?

– Problem sa zadrugarstvom je što zadrugari nisu bili vlasnici zadruga, i što je politika uvela kategoriju društvene svojine u zadruge i nije htela da prizna zadružnu svojinu koja oduvek postoji kao ustavna kategorija, pa i u Ustavu iz 2006. godine. Dakle, od 1953. do 2006. gubi se kontinuitet zadružne svojine, i to je bio predmet brojnih manipulacija na relaciji zadružna – nezadružna imovina. Samo od 1962. do 2012. više od 400 000 hektara zemljišta nestalo je iz zaduržnog sektora. Izračunajte po ceni po kojoj je Srbija prodala zemlju arapskom fondu (12.000 evra), to je praktično 4,8 milijardi evra. Dalje, gde su prerađivački kapaciteti, brojne klanice, mlinovi, silosi, pekare, uljare… Cela prehrambena industrija Srbije nastala je na bazi tih zadružnih nukleusa čak i iz perioda pre Drugog svetskog rata. Rukovodio sam i izradom Strategije razvoja zemljoradničkog zadugarstva u Srbiji koju Ministarstvo poljoprivrede nikada nije ni razmatralo, iako je finansirana sredstvima Svetske banke. Nju je radilo osam naših i šest inostranih eksperata iz oblasti zadrugarstva, a Zadružni savez Srbije do danas nije hteo čak ni da je „okači“ na svoj sajt, a kamoli da počne da je primenjuje u praksi. Zadružni sektor Srbije ima slavnu tradiciju, jer godinu dana posle osnivanja prve zadruge u selu Vranovo, koja više ne postoji, 1895. formiran je Glavni savez srpskih zemljoradničkih zadruga, koji je bio jedan od dvanaest osnivača Međunarodnog zadružnog saveza u Londonu iste godine. Nažalost, danas u zadružnom sektoru postoji tek nešto oko 100 000 hektara zemlje, od čega je čak 54 % državna svojina, svega 17 % zadružna svojina, a 28 % društvena svojina koja još uvek nije prevedena u zadružnu svojinu. U svetu ne postoji zadružni sektor u kome je u zadružnoj svojini manjinski deo imovine zadruga.

Znači, događa se obrnut proces od poželjnog!

– Da, događa se još jedan nonsens! Mi smo imali Zakon o stečaju iz 2009. koji je sprovođen po ubrzanom metodu i samo u periodu od 2010. do prve polovine 2012. likvidirano je 736 zemljoradničkih zadruga u Srbiji, ili dve petine ukupnog broja, pa su tako čitave oblasti ostale bez zadruga. Ti stečajevi su samo otvarani i zatvarani, jer niko od poverilaca nije bio zainteresovan da plaća enormne takse i da poteže sudske sporove, pa je tako sva preostala imovina u tim zadrugama, umesto da bude vraćena zadružnim savezima i posluži za formiranje novih zadruga, ili jačanje postojećih, preneta u Republičku direkciju za imovinu i na taj način podržavljena, što je nonsens u odnosu na sva međunarodna pravila vezana za zadružni sektor, i ko zna šta će biti s njom. Jer, Republička direkcija tu imovinu daje na raspolaganje lokalnim samoupravama, a našao sam podatak da su u jednoj opštini imovinu likvidirane zadruge po osnovu stečaja dali na raspolaganje nekom preduzeću za film i režiju.

Nedavno smo čuli da će Grad Beograd ubrzo prodati i PKB. Šta PKB znači za Srbiju?

- PKB je bio svetski kuriozitet u pogledu formiranja agrobiznis kompanije. Ako ništa drugo, treba uzeti „Knjigu utisaka“ i pročitati mišljenja visokih gostiju iz sveta tokom nekoliko decenija. Među njima je i Maknamara, koji je napisao da tako nešto ne postoji ni u SAD, i da su SAD počele da razvijaju sistem agrobiznisa na bazi koncepta PKB i modela koji je razvio Pera Zečević, tadašnji generalni direktor, sa svojim timom. PKB je primer onoga za šta se Evropa danas zalaže, a to je agroekonomija bazirana na znanju. Zečević je imao podršku političkog rukovodstva zemlje da u Pančevačkom ritu razvije jedan model, koji je u vreme ourizacije bio najveći agrobiznis sistem, sa oko 360 pravnih lica na teritoriji svih republika i pokrajina SFRJ. Uništavanjem PKB praktično je počelo uništavanje srpske agroprivrede u celini, ne samo poljoprivrede, nego i postfarmerske faze, znači prerađivačke industrije, trgovine, itd. Zamislite sistem u kome imate PKB banku kroz koju cirkulišu novac svih 360 pravnih lica, i koji ne zavise od skupih bankarskih kredita, iako su tada mogli da koriste i kredite iz takozvane primarne emisije pod veoma povoljnim uslovima, što danas niko u agroprivredi ne može da koristi. Imali su i svoju trgovinu, veletrgovinu za izvoz, agroinženjering za projektovanje. PKB je preko agroinženjeringa izvezao više od milijardu dolara „sive mase“, odnosno pameti, praveći agrobiznis kombinate u Rusiji, Iraku, Tanzaniji, Libiji, čak i u južnoameričkim zemljama, gde je učestvovao u pojedinim projektima. PKB je bio na listi najvećih jugoslovenskih izvoznika, i posle Jugoimport SDPR-a koji je pokrivao celokupnu vojnu industriju, najpoznatija firma iz SFRJ u zemljama „trećeg sveta“. Međutim, nekome u Srbiji se očigledno žuri da PKB proda pre 1. septembra 2017. godine, kada će poljoprivredno zemljište biti duplo skuplje zbog navale kupaca iz EU-28, pa će dobro da zaradi na preprodaji.

Kako je počelo razbijanje PKB, i ko danas taj proces želi da dovede do kraja?

– Razbijanje je započelo tako što je najpre uništena „PKB banka“, zatim je iz PKB izuzet „Imlek“, pa „Frikom“, znači sve ono što je praktično stvoreno radom na njivi i u štali. Sve je to proglašeno samostalnim privrednim subjektima, a onda je došao proces tranzicije u kome su ti subjekti privatizovani, i danas je PKB ostao praktično ogoljen. Posebno je pitanje kakvu poruku aktuelna vlast prodajom PKB šalje poljoprivrednicima koji u proseku imaju po četiri hektara zemlje. Ako država priznaje da PKB sa 7 500 hektara sopstvenog i 17 000 hektara državnog zemljišta koje mu je dato na korišćenje bez plaćanja naknade nije rentabilan, i koji ima 22 000 krupne stoke, goveda svih kategorija, najveću mlečnu farmu u Evropi, nekoliko hektara zemlje pod staklenicima i toliku mehanizaciju, stotine kilometara sistema za odvodnjavanje i sisteme za navodnjavanje, toliko vetrozaštitnih pojaseva, uređenih poljskih puteva i tako dalje, koji ima svoj aerodrom za poljoprivrednu avijaciju, onda je problem u njegovom menadžmentu. To što je PKB u problemu, samo je dokaz da nije izvršena korporativizacija i da nije razlučeno rukovođenja koje treba prepustiti menadžerima izabranim po konkursu na osnovu biznis plana čije će ispunjavanje predstavnici države kontrolisati svakih šest meseci. Nijedan seljak, a kamoli agrarni stručnjak, ne veruje da PKB ne može da bude profitabilna firma.

Imate li Vi ideju o nekom boljem rešenju za PKB?

– Naravno da imam. Ako PKB danas duguje nekoliko desetina miliona evra, zar nije jednostavnije prodati nekoliko stotina hektara zemlje na obilaznici pored surčinskog aerodroma i staviti PKB na zdrave noge da donosi profit? Drugo važno pitanje je kako je moguće da PKB pređe u vlasništvo Grada Beograda? Ne znam zašto je sadašnja vlast nastavila da sledi ono što su započeli Tadić i Đilas. PKB je državna firma, državno vlasništvo, i odlučivanje o njoj ne treba da se prepusti lokalnim samoupravama jer, po toj analogiji, sutra, recimo, Leskovac može da traži da proda „Porečje“ u Vučju, Bečej da proda PIK „Bečej“ itd. U ovom slučaju se gubi pravni osnov za jednak tretman svih privrednih subjekata u Srbiji. Ja sam predlagao jedan drugi model, koji, nažalost, nije prihvatila čak ni naučna zajednica. Predlagao sam da dva ili tri preduzeća ostanu kao državne firme, da se spoje sa naučnoistraživačkim institutima i visokoškolskim obrazovnim ustanovama i da se naprave obrazovno-istraživački i visokotehnološki proizvodni centri, po ugledu na američke univerzitete, jer u Americi imate objedinjene farme od nekoliko hiljada hektara zemljišta, i poljoprivredno savetodavstvo, i fakultete. Jer, gde će naši studenti da obavljaju stručnu praksu, a magistranti i doktoranti da vrše istraživanja u praksi? Zar mislite da će neka privatna agrobiznis kompanija, čak i ako je i u vlasništvu domaćeg posednika, da dozvoli tako nešto? O stranima da i ne govorimo. Zašto se PKB ne bi udružio sa Poljoprivrednim i Veterinarskim fakultetom u Beogradu, sa Institutom za kukuruz i Institutom za stočarstvo u Zemun Polju, sa Institutom za ekonomiku poljoprivrede u Beogradu, da svi zajedno funkcionišu kao jedna celina!

Proces predavanja strancima svega i svačega doveo je do toga da sada Hrvatska dominira u srpskoj agroprivredi, a Nemac obnavlja svinjarstvo. Zar srpski seljak ne ume da sledi sjajnu tradiciju Miloša Obrenovića?

– Moj je utisak da se realizuje jedan smišljeni koncept koji nikada dosad nije analiziran kritički, a to je da su samo „naši momci – loši momci“. Takozvani domaći tajkuni predodređeni su da u procesu tranzicije odrade prljav posao zarad novih inostranih gazda kojima će posle biti prisiljeni da predaju imovinu i poslove. Tako smo već izgubili kompletnu trgovinu poljoprivredno-prehrambenim proizvodima i uopšte kolonijalnom robom, pa danas, izuzev DIS-a i „Univereksporta“, nemamo nijednu nacionalnu kompaniju koja je prepoznatljiva na ovom tržištu. Ali zato u svakom kutku Srbije postoje inostrani hipermarketi. Mi zaista treba da se zapitamo kako je to agroprivreda Hrvatske, koja je po svim potencijalima duplo manja od naše agroprivrede, uspela da ovlada tolikom imovinom u Srbiji, i da praktično preuzme toliki deo resursa i kapitala u agroprehrambenom sektoru Srbije. Uzmite samo izvorište mineralne vode „Mivela“. Ona je među pet najkvalitetnijih mineralnih voda u Evropi, s obzirom na značaj magnezijuma i balans između magnezijuma i drugih elemenata u toj vodi. Nemačka kompanija „Tenis“ sigurno neće da organizuje sopstveni tov svinja u Srbiji, ona će samo da organizuje kooperante koji će i dalje da snose kompletan rizik u toj proizvodnji, a stranac će da ubira profit na bazi samo organizacije proizvodnje, prerade i plasiranja prehrambenih proizvoda od svinjskog mesa na naše i na druga tržišta – kada Srbija bude eliminisala vakcinaciju od svinjske kuge zbog koje naše meso nema pristup na tržište EU.

Dakle, kako ocenjujete stanje i perspektive srpske poljoprivrede sa stanovišta mogućnosti izvoza, pogotovo u Rusiju?

– Izvoz srpske poljoprivrede stagnira. To što imamo povećanje izvoza, rezultat je smanjenja stanovništva za 35 000 godišnje. S druge strane, nama brže raste uvoz nego izvoz. Srbija, nažalost, ima 424 000 hektara nekorišćenog poljoprivrednog zemljišta. Ako bismo jednu trećinu od toga zemljišta, ili oko 150 000 hektara, sertifikovali samo u toku jedne godine za organsku poljoprivredu, mogli bismo zaposliti 450 000 radnika u organskoj poljoprivredi i postati zemlja sa najvećim sertifikovanim površinama i vodeći proizvođač organskih poljoprivrednih proizvoda za tržište EU, pa i Amerike, Japana, itd. EU ima pola milijarde potrošača, a njih 10 odsto preferira organske proizvode, i oni su platežno sposobni, i Srbija bi mogla da bude svetski lider u proizvodnji organske hrane i da ima marketinški imidž zemlje bez GMO. I zato je potrebno da ne dozvolimo uzgoj GMO u našoj zemlji i sačuvamo stečeni imidž najvećeg evropskog proizvođača genetski nemodifikovane soje. Što se izvoza u Rusiju tiče, bojim se da na njenom velikom i zahtevnom tržištu nismo dovoljno konkurentni i da ne možemo da zadovoljimo ni potrebe same Moskve, ali je to, pre svega agroekonomsko pitanje.

Nipodaštavamo vlastitu pamet

– Stranci već uveliko rade na našoj zemlji. Italijanska kompanija „Ferero“ planira da proizvodi lešnike na 10 000 hektara. Zašto mi to nismo mogli da uradimo? Ako bi na 424 000 hektara zasadili samo lipu, bagrem i kesten, dobili bismo tri cvetnice na kojima može da se razvije pčelarstvo, i ako ne računamo drvnu masu, lipov cvet ni kesten, samo po osnovu 300 kilograma meda po svakom hektaru Srbija bi godišnje mogla da zaradi čak 636 miliona evra! Ove se cvetnice ne tretiraju nikakvim herbicidima od kojih su pčele ugrožene, a za plasman takvog meda ne postoji nikakvo ograničenje, nigde u svetu.

Izvozimo kukuruz umesto šunke

– Veliki sam protivnik ideologije pojedinih ministara koji su tvrdili da svaki seljak treba da bude samostalan tržišni subjekt. Izvinite, ako velike agrokompanije ne mogu da sagledaju tržišne promene ni u našoj zemlji, a kamoli u svetu, bez tuđe pomoći, kako će 628 000 seljačkih gazdinstava da se bave analizom tržišta? A nemamo nijedan institut koji se bavi analizom tržišta poljoprivrednih proizvoda osim po ad hok porudžbini. Srbija je danas 10. u svetu izvoznik merkantilnog kukuruza, a nekada smo izvozili konzerve šunke i pirotski kačkavalj američkoj vojsci!

GMO pritiska i vrhovne sudije SAD

– Bolest ludih krava nas je upozorila da sve što nije u skladu sa prirodom ne može da bude na dobrobit čovečanstva. Genetske modifikacije nisu u skladu sa prirodom i posebnu štetu će naneti poljoprivredama koje ne vladaju tim visokim tehnologijama genetskih modifikacija. Problem je odluka Vrhovnog suda SAD da se genetske modifikacije priznaju kao patentno pravo, što kompanijama dozvoljava da manipulišu sa prirodnim genima, a kako su to geni iz prirode, otkud onda sticanje prava na licencu? Tu kontradiktornost je pravno nelogično braniti i ona je doneta pod pritiskom američkih GM kompanija i lobista iz američke administracije sa tri naspram dva glasa vrhovnih sudija SAD.

* Dokumentarac o zadrugama (i svemu što se dešavalo i još uvek se dešava u zadružnom sektoru) RT Vojvodine, možete pogledati OVDE. 

Foto: Arhiva PPNS/Miloš Milivojević
Izvor: Geopolitika br. 83


GRADOVI I OPŠTINE SRBIJE PROTIV GMO

● O GMO ● Roba bez GMO ● Foto ● Video (O GMO/videobez prevoda) ● Članci (domaći medijistrani mediji) ● Dokumenti (domaći izvoristrani izvori) ● Svet ● Evropa ● Srbija ● Gradovi-opštine ● Kragujevac bez GMO ● M. M. Ševarlić (nazivi aktiviraju linkove)

MMS o PPNS

Print Friendly and PDF

Komentara: 0

Dodaj komentar

Facebook komentari