Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

Prestoni Kragujevac

06.10.2019

Prestoni Kragujevac: Kasapnica i kantar; Crtice iz života jednog poslovnog čoveka

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dom/roditelji/amber-alert-da-li-ces-pomoci-ako-znas-da-mozes.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/sumadija-i-pomoravlje-dusa-srbije.html http://prviprvinaskali.com/strane/donacije-i-sponzorstva.html

PRESTONI KRAGUJEVAC - RADOMIR J. POPOVIĆ, ALEKSANDRA VULETIĆ, PREDRAG ILIĆ

  • PREDGOVOR; IZ SADRŽAJA; BELEŠKE O AUTORIMA
  • RAĐANJE PRESTONICE
  • DVOR
  • KNJAZ I PRAVITELJSTVO SRPSKO U KRAGUJEVCU
  • KRAGUJEVAC - VOJNA PRESTONICA
  • PRESTONICA PO VOLJI NARODA 1840-1841. GODINE
  • PRESTONIČKI SLUŽBENICI
  • ŽIVETI U KRAGUJEVCU

Detaljnije

 

Kasapnica i kantar

Stanovnici srpskih varoši sveže meso mogli su da kupuju samo na jednom mestu – u varoškim kasapnicama. Svako opštinsko mesto u ondašnjoj Srbiji imalo je kasapnicu koja je na licitaciji izdavana u godišnji zakup. Jednom godišnje, pred uskršnje praznike, opštinske vlasti pozivale su čaršilije na licitaciju i onome ko bi ponudio najvišu zakupninu ustupali su pravo da varoš snabdeva mesom u narednih godinu dana.119 Zakupac kasapnice dobijao je objavlenije u kojem su bila definisana njegova prava i obaveze. On je dobijao ekskluzivno pravo prodaje mesa u varoši, a bio je dužan da obezbedi svakodnevno snabdevanje varošana svežim i kvalitetnim mesom. Za potrebe ishrane u kneževom konaku korišćena je uglavnom stoka iz kneževih obora, ali neretko se dešavalo da se i za tamošnju ishranu meso kupuje u varoškoj kasapnici. Kao i nad drugim oblastima trgovine, država je kontrolu uspostavila i nad kupoprodajom mesa, odnosno nad radom kasapnice. Za tu kontrolu postojao je, međutim, dodatni razlog sanitarne i zdravstvene prirode; strogo regulisana prodaja mesa u varoši trebalo je da spreči eventualnu pojavu bolesti izazvanih konzumacijom neispravnog mesa. Stoga je zakupac kasapnice bio obavezan da kupuje živu stoku, klanje je morao da obavlja izvan čaršije, a meso u kasapnicu da donosi očišćeno.120 Pravo kupovine mesa izvan kasapnice bilo je ograničeno; u svakoj objavi o zakupu kasapnice navođeno je ko sme i u kojem slučaju to da radi. Tako je u objavi iz 1827. godine navedeno:

„Meandžijama kragujevačkim, za potrebu meana njinih, dozvoljava se da oni samo pečenja radi, i to samo jagnjad klati mogu, a za kuvanje jagnjeće meso i matoro, kako za kuvanje, tako i za pečivo, od kasapina uzimati moraju. Pročim pak žiteljima kragujevačkim dozvoljava se da samo onda kod svoje kuće brava zaklati mogu kad koji u kakvom slučaju celo potrebovanje bude. A s drugim podeliti, ili čast (deo) koju drugom prodati, konečno zabranjeno je. Kad u jesen vreme bude da se salane drže, onda je slobodno svakomu koji god hotio bude takovu, obače izvan čaršije i varoši držati, no izvan salane svoje meso krčmiti ni jedan da se ne drzne”.121

Zakupac kasapnice morao je da prodaje meso po unapred utvrđenim cenama; odluka o njihovoj visini donošena je u Kragujevačkom sudu, u dogovoru sa kasapima i varoškim kmetovima.122 Cene mesa formirane su na osnovu cene žive stoke, računajući pri tom dobit od 50% za zakupca kasapnice. Na primer, Jorgaću Krstiću, koji je kasapnicu zakupio 1827. godine, opredeljeno je da oku ovčijeg mesa prodaje po 12 para, oku goveđeg mesa po 10 para, oku kozjeg mesa po 8 para; jagnjeće meso od Đurđevdana do Petrovih poklada bio je dužan da prodaje po 16 para na oku, a posle Petrovdana po ceni ovčijeg mesa.123 Cene mesa u kasapnici su, dugoročno posmatrano, rasle; godine 1836. goveđe i kozje meso prodavano je po 46 para, ovčije po 50 para, a jagnjeće po 70 para za oku.124 S obzirom na to da se cena žive stoke menjala i tokom godine, kasapi su se često žalili na propisane im cene i tražili njihovo povećanje.125 Odluka o povećanju cena u nekim slučajevima dolazila je kao rezultat praktičnog ispitivanja tržišta. Na primer, kada se zakupac kasapnice Lazar Ilić početkom 1835. godine žalio na trenutnu cenu mesa, Kragujevački sud je postupio na sledeći način:

„Izašla su u čaršiju dva člena naša, g. Mijailo Radovanović i Stojko Stojanović i kupili su jedno goveče za 90 groša, koje dali su zaklati i izmeriti, i procenivši kožu na 30 groša, a 53 oke mesa računajući svaku oku po 46 para, stalo je 60 groša i 38 para, iz čega su se uverili da kasapin na to goveče nije dobio više od 38 para. Zato smo mi, da kasapin ne bi na šteti bio, odlučili da goveđe meso krčmi po 50, a ovče po 54 pare”.126

Osim žalbi na propisane im cene, zakupci su se žalili i na nelojalnu konkurenciju mehandžija. Iako su bile dužne da meso za mehanske potrebe, izuzev jagnjadi, kupuju u kasapnici, mehandžije su to pravilo često kršile i stoku kupovale po selima; na taj način su smanjivale svoje rashode, ali su istovremeno ugrožavale kasapske prihode.127 Osim na mehandžije, kasapi su se žalili i na stanovnike Sušice da nelegalno prodaju stoku u čaršiji.128

U kasapnici je prodavano jagnjeće, ovčije, kozje i goveđe meso, a te vrste mesa su se mahom mogle naći i u mehanama. Gajenje svinja bilo je usmereno prvenstveno na izvoz, a znatno manje na ishranu stanovništva; stoga država nije nalazila za shodno da utvrđuje cene svinjskog mesa na tržištu. Pošto je i svinjetina postepeno počela da ulazi u ishranu varošana, zakupac kasapnice je 1834. godine zatražio da se mehandžijama zabrani prodaja svinjskog mesa, „iz uzroka što oni koljući svinje štetu kasapnici njegovoj pričinjavaju, jerbo varošani videći da se svinjsko meso krčmi i jevtinijom cenom prodaje, radije ono uzimlju, nego s kasapnice goveđe iliti ovčije i kozije, pak da zato i više puta morao je po nekoliko oka goveđeg mesa baciti”.129

Godine 1827. kasapnica je izlicitirana na 650 groša.130 Sledeće godine izlicitirana je na 3.150 groša, a visina zakupa se i narednih nekoliko godina kretala oko te sume novca. Istovremeno sa licitacijom kragujevačke kasapnice, licitirane su i druge dve kasapnice u Kragujevačkoj nahiji – u Batočini i u Rači. Njihov zakup bio je znatno jeftiniji od zakupa kragujevačke kasapnice, pošto je i dobit u njima bila znatno manja. Na primer, zakup kasapnice u Batočini 1831. godine je, zajedno sa zakupom kantara, iznosio 140 groša, a u Rači samo 40 groša.131

Nesiguran prihod, na šta je uticalo ne samo variranje cena žive stoke, već i nelojalna konkurencija u vidu prodaje mesa po mehanama i u čaršiji, uticao je na to da je zakupnina kragujevačke kasapnice 1832. godine pala na 160 talira, tj. na polovinu sume postignute prethodne godine.132 Te godine jedva je nađen zakupac kasapnice, a i sledećih godina bilo je mnoštvo problema u vezi sa zakupom. Na zahtev kasapa uvedena je i taksa na pečenu jagnjad koja je prodavana u mehanama u iznosu od 15 para; tu svotu mehandžije su bile dužne da isplate kasapima za svako jagnje „krčmljeno” u njihovi mehanama.133 U to vreme počela je sa radom i kasapnica u Paliluli koja je doprinela padu prodaje mesa u glavnoj varoškoj kasapnici. Stoga su nestašice mesa u kasapnici bile sve češće.134 Godine 1834. uvedena je praksa izdavanja kasapnice na tri godine, a naredne godine ukinuto je plaćanje zakupnine; kasapnicu je trebalo da dobije onaj ko se na licitaciji obaveže da će meso prodavati po najnižoj ceni.135

Usled širenja varoši i uvećanja varoškog stanovništva, kragujevačka opština zatražila je 1829. godine otvaranje još jedne kasapnice, budući da je postojeća „visoko u vrh čaršije”, pa stanovnici „donje male” često ostanu bez mesa dok dođu do nje.136 Toj molbi se nije izašlo u susret. Tri godine kasnije usledila je nova molba, s obrazloženjem da „jedna kasapnica ne može dospeti konacima ovdašnjim i svoj varoši dovoljno mesa davati”.137 Otvaranje većeg broja kasapnica u varoši, da bi „narod udobnije s mesom moći služen biti”, konačno je omogućeno uredbom iz 1835. godine.138

Osim na nedostatnost jedne kasapnice, varošani su imali i druge primedbe na njen rad. Najčešće pritužbe odnosile su se na cene koje su u pojedinim slučajevima bile više od propisanih, na zakidanje na vagi, nestašice mesa, kao i na praksu da se, protivno uredbama, stoka kolje pored kaspanice, u čaršiji, i tako zagađuje životna sredina.139 Primedbe na rad kasapa dolazile su i iz kneževog konaka; u jesen 1826. godine knežev haznadar Jakšić ukorio je Stojka kasapina što je konaku isporučio mršavo meso, primetivši „a kad tako ovde dajete, u čaršiji biva jošt i gore”.140 Kako bi se stalo na put nesavesnom radu kasapa, njihov rad je od 1835. godine nadgledala kragujevačka policija. Dužnost policije bila je da svakog dana dolazi „na osmotrenje stoke koju je [kasapin] naumio klati; a policija će biti dužna dobro motriti, da stoka nije vrlo mršava, ili bolestna”. Osim za nadzor nad kvalitetom stoke, policija je bila zadužena i za nadzor nad tačnim merenjem u kasapnici: „Policija mora iznenadnim nadgledanjem na to motriti po samoj dužnosti svojoj, ne čekajući, da joj se ko za to tuži”.141

Trgovci su u svojim radnjama mogli da mere robu čija težina nije prelazila 25 oka. Sva roba koja je bila teža od 25 oka morala je da se meri na opštinskom kantaru. Kao i kasapnica, i opštinski kantar izdavan je u godišnji zakup. Zakupcu kantara nalagano je da robu meri ispravnim kantarom i da po unapred utvrđenom cenovniku – merini, od prodavaca naplaćuje taksu. Iznosi merine objavljivani su svake godine. U objavi koju je u proleće 1827. godine dobio zakupac kantara Stojča Pavlović, iznosi su bili sledeći: „od 100 oka vina koje se unosi u čaršiju, 12 para, od 100 oka rakije 20 para i od 100 oka soli 4 pare. Od proči pak stvari, proči ječma, pšenice, kukuruza, brašna, meda, voska, masla, loja i tome podobni, od svake čekije [merenja] po 4 pare”. Pomenuti Stojča je kantar te godine zakupio za 1.500 groša,142 dok je zakup kantara u Rači iznosio 60 groša, a u Batočini 40 groša.143

Crtice iz života jednog poslovnog čoveka

Zakupci varoške kasapnice bili su najčešće trgovci i mehandžije; da bi zakupili kasapnicu morali su biti solidnog finansijskog stanja, pošto su svojom imovinom jemčili da će platiti izlicitiranu arendu, odnosno zakup. Jedan od njih bio je i Vučko Nešić (Nešković), koji je kasapnicu držao u zakupu od 1828. do 1831. godine, jedno vreme samostalno, a potom sa ortacima. Vučko je po osnovnom zanimanju bio papudžija, ali se kao ambiciozan čovek bavio i trgovinom; sa poslovnim ortakom, trgovcem Stojanom Topal Pavlovićem, trgovao je kožama, a trgovački putevi vodili su ga do Plovdiva; sa pomenutim ortakom držao je i salane pored varoši u kojima je topio i prodavao loj.144 Kao papudžiju i poslovnog čoveka Vučka Nešića u dokumentima prvi put srećemo 1826. godine: tad je izvesnom starcu Joksi prodao par jemenija za 6 groša, a kupac ga je tužio sudu jer su mu se jemenije posle manje od dve nedelje raspale.145 Kada je zakupio kasapnicu, okolni žitelji počeli su da se žale na njega da stoku kolje pred kasapnicom i tako zagađuje bunar koji se nalazio u blizini, sa kojeg je pola čaršije nosilo vodu za piće; „i ona sva krv i nečistota slivaju se u rečeni bunar od koje nečistote sada se i voda ucrvljala”, naveli su ogorčeni varošani u svojoj žalbi Kragujevačkom sudu. Pošto su članovi suda izašli na teren i uverili se da je žalba varošana opravdana, Vučku su izrekli novčanu kaznu i naložili mu da ubuduće stoku kolje izvan čaršije.146 Osim negodovanja zbog zagađenja vode, varošani su se žalili i na cene mesa koje su bile više od propisanih; na osnovu tih optužbi, 1829. godine kažnjen je Jorgać Krstić, Vučkov ortak u zakupu kasapnice.147

I dok su se mušterije žalile na Vučka, on se žalio na svoju glavnu konkurenciju – mehandžije: u septembru 1829. podneo je tužbu protiv četvorice mehandžija da oni protivno uredbi „kolju matore brave, peku i krčme” u svojim mehanama. Pošto je sud ustanovio da su Vučkove optužbe opravdane, optuženima je izrekao novčane kazne, a polovina te svote trebalo je da se isplati Vučku na ime pretrpljene štete.148 Osim pritužbi na mehandžije, Vučko je imao primedbe i u vezi sa cenom mesa. U proleće 1830. godine Kragujevački sud je pozvao zakupce kasapnica u Kragujevcu, Batočini i Rači da se izjasne o cenama mesa za tekuću godinu. Zakupci u Batočini i Rači izjavili su da su zadovoljni postojećim cenama, dok se Vučko izjasnio da on po trenutnim cenama „poslovati nikako ne može”.149 Posle korekcije cena u korist kasapa, Kragujevčani su počeli da se žale na nestašice mesa u kasapnici:

„Više puta podnošene su tužbe sudu našem od žitelja kragujevački[h] protivu kasapina varoškog Vučka papudžije, da on mesa u kasapnici svojoj svagda neima, i da ljude koji bi mu na kasapnicu po meso došli, s povikom isprati. Tako između proči [drugih], danas predstali su sudu narodnom Marko Božurac, Ranđel Nikolić, Jovan Janaćko, Filip terzija, i Kara Ahmet, i tužeći se protivu Vučka, pokazuju da on njih, kad na kasapnici njegovoj mesa traže, psuje i ruži. Do pre povišene takse na meso, njegov je u prizreniju tom izgovor bio da on ne može zbog jeftine takse na meso stoku bez velike svoje štete klati. Sad pak, povišena budući taksa na meso, mogao bi s priličnom fajdom meso na kasapnici svojoj krčmiti... po predloženoj tužbi gorerečeni[h] ljudi, koji traže da za svoju ’ranu mesa na kasapnici kupiti mogu, predstavlja sud naš predstojeći predmet Sudu narodnom na rešenje”.150

Godine 1832. zakup kasapnice preuzeli su Mladen Stojanović i Ilija Mirković. Vučko nije propustio priliku da svojim naslednicima inventar kasapnice naplati po mnogo višoj ceni od one koju je sam svojevremeno platio; da su prevareni, novi zakupci shvatili su tek godinu dana kasnije.151 Vučko Nešić nastavio je da se bavi raznim poslovima, a 1836. godine postao je i zakupac varoškog kantara; knez Miloš je tad preporučio sudu da Vučkovo imanje za svaki slučaj intabulira pre nego što mu kantar da u zakup.152 Uprkos iskazanom kneževom nepoverenju, Vučko Nešić je, kao i znatan broj drugih čaršilija, u vreme sukoba između pristalica Obrenovića i ustavobranitelja iskazao odanost knezu.153

119 Od sredine 30-ih godina 19. veka zakup kasapnice bio je na tri godine.
120 Za posao klanja stoke i tranžiranja mesa zakupci su obično angažovali najamne radnike.
121 AS, SOK, DP, 1827/247.
122 Isto, 1832/395, 398.
123 Isto, 1827/247.
124 Isto, 1836/252; videti i: 1835/203.
125 Isto, 1830/212; 1832/348, 395, 398; 1833/872; 1834/446; 1835/13, 133, 203, 320.
126 Isto, 1835/13; slično i 1830/12.
127 U septembru 1829. kažnjene su, na primer, četiri mehandžije zbog kupovine i klanja stoke za mehanske potrebe, videti: isto,1829/685, 689.
128 Isto, 1832/348, 1000.
129 S obzirom na to da su se prvi put sreli s molbom da se spreči prodaja svinjskog mesa, članovi Kragujevačkog suda su se obratili višim instancama za instrukcije po tom pitanju, videti: isto, 1834/188.
130 Isto, 1827/247, 809.
131 Isto, 1831/429.
132 Isto, 1832/315, 348.
133 Isto, 1834/152. Mehandžije su se pobunile i odbijale da plaćaju taksu. Godine 1832. izjavile su na sudu da je te godine „kasapnica više poklonjena, nego što je u zakup data”, pa su tražile da i njima „Gospodar nešto pokloni”, videti: isto, 1832/492.
134 Isto, 1832/315, 348; 1833/590.
135 Isto, 1835/68; Zbornik zakona i uredaba u Knjažestvu Srbiji, knj. 30, Beograd 1877, 51–54. Godine 1836. kasapnica je na licitaciji dostigla cenu od 242 talira, AS, SOK, DP, 1836/157.
136 AS, SOK, DP, 1829/183.
137 Isto, 1831/287.
138 Zbornik zakona i uredaba, knj. 30, 51.
139 AS, SOK, DP, 1838/893.
140 Jakšić je primetio i da je cena mesa u Kragujevcu za dve pare veća nego što je u Kraljevu,
Knjažeska kancelarija. Kragujevačka nahija 1815–1839, 466.
141 Zbornik zakona i uredaba, knj. 30, 52.
142 AS, SOK, DP, 1827/381. Sledeće godine zakup kantara iznosio je 1.075 groša, isto, 1828/697, a 1830. godine – 87 talira, odnosno 870 groša, videti: isto, 1830/64.
143 Isto, 1827/382, 383.
144 Isto, 1836/361, 651.
145 Vučko je prema odluci suda nezadovoljnom kupcu morao da vrati novac, a kupac mu je raspale jemenije vratio, videti: isto, 1826/457.
146 Isto, 1829/242, 328.
147 Isto, 1829/450.
148 Isto, 1829/685, 689.
149 Isto, 1830/212.
150 Isto, 1831/140.
151 Isto, 1833/1023.
152 Isto, 1836/312; 1837/341; AS, KK, XV/1762, 1774.
153 Videti napomenu br. 247 u prvom delu knjige.

PRVI PRVI NA SKALI 022 Prestoni Kragujevac Veliki konak (snimak Anastasa Jovanovica)

PREDSTAVLJANJE KNJIGE: TONSKI SNIMAK (29:36)

PRVI PRVI NA SKALI FB STRANATVITERINSTAGRAM

PRVI PRVI NA SKALI Podrska PPNS

ARHIVA PPNS 



PRVI PRVI NA SKALI Udruzenje osnovano

DREN

DOM

POTROŠAČI

PRVI PRVI NA SKALI Sadrzaj O GMO

● O GMO ● Roba bez GMO ● Foto ● Video (O GMObez prevoda) ● Članci (domaći medijistrani mediji) ● Dokumenti (domaći izvoristrani izvori) ● Svet ● Evropa ● Srbija ● Gradovi-opštine ● Kragujevac bez GMO ● M. M. Ševarlić

KRAGUJEVAC BEZ GMO FB GRUPA
SRBIJA BEZ GMO FB STRANA 

APELI

KG VODIČ

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar