Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

Prestoni Kragujevac

22.09.2019

Prestoni Kragujevac: Mumdžije, trgovci

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dom/roditelji/amber-alert-da-li-ces-pomoci-ako-znas-da-mozes.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/sumadija-i-pomoravlje-dusa-srbije.html http://prviprvinaskali.com/strane/statut-ppns.html http://prviprvinaskali.com/strane/statut-ppns.html

PRESTONI KRAGUJEVAC - RADOMIR J. POPOVIĆ, ALEKSANDRA VULETIĆ, PREDRAG ILIĆ

  • PREDGOVOR; IZ SADRŽAJA; BELEŠKE O AUTORIMA
  • RAĐANJE PRESTONICE
  • DVOR
  • KNJAZ I PRAVITELJSTVO SRPSKO U KRAGUJEVCU
  • KRAGUJEVAC - VOJNA PRESTONICA
  • PRESTONICA PO VOLJI NARODA 1840-1841. GODINE
  • PRESTONIČKI SLUŽBENICI
  • ŽIVETI U KRAGUJEVCU

Detaljnije



Mumdžije

Poslovno okruženje i klimu u kojoj je većina kragujevačkih zanatlija radila dobro ilustruju prepreke i ograničenja sa kojima su se u svom radu suočavali članovi mumdžijskog esnafa. Mumdžije su proizvodile sapun i sveće, a cene njihovih proizvoda su, kao i cene proizvoda većine drugih zanatlija, bile unapred određene. Žalbe mumdžija tokom 20-ih i 30-ih godina 19. veka uglavnom su se odnosile na niske cene njihovih proizvoda i na nelojalnu konkurenciju trgovaca. Već 1819. godine kragujevačke mumdžije su tražile od kneza Miloša da zabrani trgovcima proizvodnju i prodaju sveća.58 Godine 1828. mumdžije su izrazile nezadovoljstvo cenama i tražile da im se propisane cene sveća od jednog groša i sedam para povise na 60 para, a cene sapuna sa 28 para na jedan groš. Pošto je razmotrio njihovu molbu, Kragujevački sud im je dozvolio da povećaju cene svojih proizvoda, ali u manjem iznosu od onog koji su tražili. „Kome se nađe skuplje da prodaje, da se udari 50 štapa kazne”, pisalo je u odluci suda.59

Cena izrade sveća i sapuna zavisila je od cene loja na tržištu. S obzirom na novo poskupljenje loja, u oktobru 1830. godine mumdžije su tražile novo povećanje cena svojih proizvoda. Mumdžije – njih sedmorica koliko ih je tada bilo u Kragujevcu, pozvane su u sud, zajedno s osmoricom „kmetova i glavni ljudi varoši naše”, pred kojima je trebalo da se izjasne „pošto mogu odsad do idućeg Dmitrovdana sveće i sapun prodavati u svojim mumdžinicama”. Mumdžije su se izjasnile da pri trenutnoj ceni loja u čaršiji, „sveće niže od tri groša i 20 para, a sapun od dva groša prodavati ne mogu”. Osim povećanja cena, mumdžije su tražile i da ih država zaštiti od nelojalne konkurencije: „da se zabranjuje loj svakom u čaršiji našoj za toliko vremena kupovati, dokle se ne bi mumdžije s nužnim za celu godinu snabdele.” Varoški kmetovi i članovi suda smatrali su da je molba mumdžija opravdana, „budući da je cena loja u čaršiji našoj na sto i deset para do tri groša odskočila”. Tako je u sudu sklopljen novi „kontrakt između opštinstva i mumdžija varoši naše” i potom poslan Opštenarodnom sudu na odobrenje.60

Cene loja u čaršiji su, međutim, i dalje rasle. Mumdžije su za rast cena krivile prekupce – strane trgovce koji su u čaršiji kupovali loj, ali i kragujevačke mehandžije; naročito su bile kivne na izvesnog Mladena mehandžiju, „koji više od 1.000 oka loja kod sebe ima”. Sud je stoga 1831. godine opet pozvao sve varoške kmetove i u njihovom prisustvu saslušao novu žalbu mumdžija. Kmetovi su potvrdili da cena loja u čaršiji raste i saglasili su se sa mnjenjem mumdžija da „jabancima [strancima] i meandžijama treba zabraniti prekupovinu loja dok god mumdžije za celu godinu ne bi se s nužnim lojem snabdeli”.61 Pretnju poslovnim interesima mumdžija nisu, međutim, predstavljali samo pripadnici drugih esnafa; nelojalnu konkurenciju su, kao što ćemo upravo videti, imali i unutar svog esnafskog udruženja.

Jednog avgustovskog dana 1832. godine kragujevačke mumdžije stupile su u štrajk. Tog jutra sve mumdžinice u čaršiji bile su zatvorene, pa Kragujevčani nisu mogli nigde da kupe ni sapun ni sveće. Mnogi od njih su to veče proveli u mraku. Štrajk mumdžija ozbiljno je remetio život u varoši, pa su se mnogi varošani, uključujući i najistaknutije kneževe činovnike, obraćali Kragujevačkom sudu tražeći od njega da što pre reši nemilu situaciju. Sud je pozvao ili, bolje rečeno, uhapsio mumdžije. Na isleđenju pred sudom, mumdžije su izjavile da su svojevremeno postigle međusobni dogovor o zakupu loja od opštinskih kasapa, koji bi im bio dovoljan da snabdevaju čaršiju svećama. Međutim, njihov ustabaša Milija ih je preduhitrio, „zakupivši sav loj od kasapa za sebe samog i preko 400 oka, koje sveća koje sapuna, odnese na Valjevo te proda, zato se mi, vele, i rasrdimo, i dogovorimo da sveće i ne pravimo, nego na njega da se oslonimo da čaršiju snabdeva, kad je kadar na jabanu [na stranu] toliko prodavati i od kasapa sav loj zakupiti”. Sud je naložio varoškom policajcu da pregleda mumdžijske dućane i da ustanovi koliko u njima ima loja. Policijski uviđaj pokazao je da u mumdžinicama ima 1.040 oka loja, i to kod Milije ustabaše – 250, a kod ostalih mumdžija: Cvetka – 600, Đorđa – 80, Ćire – 20, Vuka – 50 i Guše – 40 oka. Na osnovu uviđaja sud je zaključio da su mumdžije „skoro do Dmitrova dana čaršiju sa svećama snabdevati mogli” i da ih stoga treba kazniti, a naročito njihovog ustabašu, zbog ispoljenog „bezobrazija”.62

Nemila situacija sa mumdžijama i neophodnost urednog snabdevanja varoši njihovim proizvodima nagnala je kneza Miloša da sudu i varoškim kmetovima naloži da izaberu dvojicu mumdžija koji će ubuduće čaršiju tokom cele godine snabdevati svećama; ostale mumdžije trebalo je, kako im je knez preporučio – da „kasiraju”. Sud i kmetovi izvestili su kneza da „budući da se sada loja jedva može naći, toga niko nije hteo da se primi do Cvetka mumdžije, no samo pod ugovorom da mu se loj od svih mumdžija teslimi i taksa na sveće s dvadeset para povisi. Naš sud je s varoškim kmetovima odobrio iskanje njegovo i on se obvezao do Dmitrova dne čaršiju sa svećama i sapunom snabdevati”. Uskoro je, međutim, i Cvetko tražio povećanje cena svojih proizvoda, pa se od ovog sistema snabdevanja čaršije svećama i sapunom ubrzo odustalo.63 Već sledeće, 1833. godine, mumdžije se ponovo javljaju sa zajedničkim zahtevom za povećanje cena sveća i sapuna i pravo prvenstva kupovine loja u čaršiji.64

Bavljenje mumdžijskim zanatom očigledno nije donosilo znatniju finansijsku dobit. Stoga su se pojedine mumdžije, kao uostalom i predstavnici mnogih drugih zanata, upuštali u trgovinu i druge poslove. Tako se izvesni Stevan Papajanja, koji je u Kragujevac došao iz Osmanskog carstva, upisao u mumdžijski esnaf, „no pored mumdžinice vodio je u ortakluku s Mihailom molerom ovdašnjim i drugu trgovinu..., trgovao nekom ribom”. Drugi došljak se, pak, kratko vreme bavio mumdžijskim zanatom u Kragujevcu: „ovde u kavani kod Stevana Novakovića, sadanjeg pisara suda banjskog živio, kod kojeg je neko vreme i služio, pa je uz’o kazan od Stojana Topal Pavlovića pod kiriju za 40 groša da sapun peče i sitnu stoku topi, pa nije platio...” Ostavši dužan kiriju za kazan, otišao je iz Kragujevca u Kruševac, „gde je sad kasapin i dućandžija”.65

Osim mumdžija, i druge zanatlije tražile su od organa vlasti da ih zaštiti od konkurencije. Kujundžije su se, na primer, žalile na trgovce koji po selima prodaju metalne proizvode i time štete njihovom esnafu. Stoga je sud 1834. godine dao dozvolu njihovom članu, Petru Matejiću, da „ide po selima nahije naše, gde bi našao srebrare da po selima srebro prodaju, da onakove pod stražom sudu našem dotera”.66 Godine 1837. Nedeljko Đorđević, ustabaša mehandžijski, dolazio je u kragujevačku policiju „s više meandžija i predstali s molbom da se bakalima zabrani vino, rakiju i ostale njima pripadajuće stvari u bakalnicama njinim krčmiti”. Esnaf mutavdžijski tražio je da se samo njegovim članovima dopusti da u čaršiji kupuju kozine.67 Ćurčije su zahtevale da se samo njima odobri kupovina jagnjećih i ovčijih koža u čaršiji, a članovima drugih esnafa i stranim trgovcima da se dozvoli kupovina koža samo od ćurčija.68

Godine 1831. u Kragujevcu je bio 41 ćurčija, a njihovom esnafu pripadalo je još osam zanatlija – po četvorica tabaka i sarača. Prema mnjenju članova suda, samo polovina njih bavila se isključivo svojim zanatom, a druga polovina se pored ćurčiluka bavila i trgovinom ili se, pak, sasvim ostavila zanata i bacila samo na trgovinu. Među njima je bio i Stojko Stojanović, jedan od najviđenijih ljudi u čaršiji i docniji predsednik Kragujevačkog suda. Petar Vesović, takođe viđeniji čaršilija, koji se pominje i kao jedan od varoških kmetova, imao je čak tri zanimanja: pored ćurčiluka i trgovine, bavio se i terzilukom. Esnafska pravila, koja su članovima jednog esnafa zabranjivala bavljenje zanatima drugih esnafskih udruženja, „zaobišao” je tako što je terzijsku radnju otvorio na ime sina, koji je učio terzijski zanat.69

Trgovci

Trgovci su bili najpreduzimljiviji deo varoškog stanovništva.70 Prema vrsti robe kojom su trgovali i obimu trgovačkih poslova međusobno su se znatno razlikovali. Osim bakala koji su trgovali prehrambenim proizvodima i boltadžija koji su trgovali robom široke potrošnje, trgovinom su se bavili i pripadnici mnogih zanata kojima je trgovina bila dodatno zanimanje, a često je postajala i osnovno poslovno opredeljenje, s obzirom na to da im je omogućavala veće prihode nego bavljenje zanatskim delatnostima. Kao što smo već pomenuli, polovina ćurčija u Kragujevcu se početkom 30-ih godina bavila i trgovinom.

Trgovci koji su se bavili isključivo dućanskom trgovinom – bakali i boltadžije, ostvarivali su niže prihode od ostalih trgovaca. Tako se u jesen 1833. bakalin Mita Stefanović žalio da već 14 godina drži bakaluk u dućanu, ali da se „sad bakaluk namnožio, gotovo da nema dućana koji bakaluk ne prodaje, i zbog umnoženija tolikih bakalskih dućana, kao i zbog skupih kirija dućanskih”, njegova trgovina mu je donosila sve manje prihoda.71 Ostavljajući po strani trgovce stokom, od kojih su mnogi bili u ortakluku sa knezom Milošem, znatnije prihode mogli su da ostvare trgovci koji su robu kupovali i prodavali na strani. Preduzimljiviji među njima su za razvoj svojih poslova uzimali i zajmove iz narodne blagajne; tako se 1836. godine kao dužnici „narodne hazne” pominju trgovci Ivko Stojanović i Đorđe Vasić.72

Kragujevački trgovci trgovali su širom Srbije, po evropskim predelima Osmanskog carstva, kao i južnim oblastima Habzburške monarhije. Od domaćih destinacija koje su posećivali, najčešća je bio Beograd, u kojem su kupovali raznovrsnu robu koja je pristizala iz susedne Monarhije.73 Kragujevačke zanatlije i trgovci u Beogradu nisu samo kupovali robu, već su je i prodavali: abadžije Nikola Anđelković i Stefan Banjanin nosili su, na primer, vunu na prodaju; Nikola Tomović tražio je dozvolu „da kupuje po vilajetu kože i nosi u Beograd na prodaju”; trgovac Lazar Ilić kupio je svinjsku mast u kragujevačkoj čaršiji, a potom je preprodao u Beogradu.74 Trgovačke veze bile su razvijene i sa varošima poput Jagodine i Ćuprije, a kragujevački trgovci su zalazili i u druga mesta, poput Svilajnca, Smedereva, Požarevca... Po orijentalnu robu za svoje dućane trgovci su se često upućivali u Sarajevo. Rasprostranjena je bila i trgovina sa Nišem, Leskovcem, Pirotom i Vranjem, a vođena je i sa Prištinom, Prilepom i Skopljem. Kragujevački trgovci stizali su i do Plovdiva, Sereza i Vidina.75

Veliki deo trgovačkog prometa odvijao se na panađurima (vašarima), na koje je odlazio i veliki broj kragujevačkih trgovaca i zanatlija. Za zanatlije, panađuri nisu bili samo dobra prilika za prodaju zanatskih proizvoda, već i za kupovinu neophodnih sirovina po cenama povoljnijim od onih koje bi platili u kragujevačkoj čaršiji. Najveći i najpoznatiji panađur u onovremenoj Srbiji bio je panađur u Valjevu; trajao je po nedelju dana, a održavao se tri puta godišnje – na Cveti, Ilindan i Miholjdan.76 Osim panađura u Valjevu, trgovci i zanatlije odlazili su i na druge panađure po Srbiji i Osmanskom carstvu – u Požegu, Ćupriju, Pirot itd.77 Kragujevački trgovci stizali su i do Pešte; Stevan Pavlović i Lazar Protić su u leto 1835. na tamošnjem vašaru kupovali „sitniji espap” za svoje dućane.78

Država je imala nadzor nad putovanjima trgovaca i njihovim poslovima. Za svako putovanje trgovci su od lokalnih vlasti morali da traže izune – trgovačke pasoše, u kojima je bio naznačen i broj dana koji mogu da provedu na putu. Uobičajeno je bilo, na primer, da se trgovački pasoši za Beograd izdaju na osam dana, dok se za put u udaljenija mesta, poput Sarajeva, dobijao pasoš na 30 dana. Trgovci su pre puta morali da obezbede i jemce za svoje eventualne dugove i druge finansijske obaveze. Kupoprodaja robe širom Srbije i po susednim predelima Osmanskog carstva mogla je da im donese, za ono vreme, znatnu finansijsku dobit. Istovremeno, bila je skopčana i sa izvesnim rizicima i ograničenjima; na primer, u doba epidemija čitave varoši stavljane su pod karantin, pa je zamiranje trgovine u njima nanosilo štetu velikom broju trgovaca.

Sastavni deo čaršije, na kojem je ostvarivan najveći deo trgovačkog prometa, bio je pazar, odnosno pijaca. Pazarni dan u Kragujevcu bila je nedelja, sve do 1839. godine kada je za pazarni dan određena subota.79 Prema nekim mišljenjima, kragujevačka pijaca je već tokom prvih godina po okončanju ustaničkog perioda bila najjača u zemlji.80 Potrebe Dvora i stanovništva koje je neprekidno raslo, sve veći broj stranaca, kao i okolnost da u varoši nije bilo Turaka, imali su u tome presudnu ulogu. Na kragujevačkoj pijaci su mnogi stanovnici okolnih sela prodavali svoje proizvode, kao i sam knez, koji je tokom samo jedne godine prodao 5.000 oka kupusa iz svoje bašte koja se nalazila u varoškom ataru, pored Lepenice. Velikom trgovačkom prometu na pijaci doprinosilo je i to što se u Kragujevcu nalazilo stovarište soli u kneževom vlasništvu, na kojem su seljani kako iz bližih, tako i iz udaljenijih sela kupovali so, a usput donosili i svoje proizvode na pijacu.81

Kao i za zanatske proizvode, i za osnovne prehrambene proizvode cene su bile unapred određene. Tako je, na primer, u maju 1822. godine, u čaršiji pročitan „tarif” prema kojem je trebalo da se prodaju prehrambeni proizvodi: „Leb, koji dobro pečen da bude, jedna oka 8 para; Meso jagnjeće sirovo, jedna oka 20 para; Meso jagnjeće pečeno, jedna oka 30 para; Sir slan, jedna oka 24 pare; Sir neslan iz cedila, jedna oka 12 para; Mleko kiselo, jedna oka 8 para; Mleko presno, jedna oka 6 para. Da se niko usudio ne bi u čaršiji ovoj skuplje od opredeljene cene prodavati”.82

U cilju koncentracije trgovine i zanatstva u varoškim centrima – čaršijama, država je u više prilika izdavala uredbe kojima je zabranjivala otvaranje dućana po selima. Kapetanima Kragujevačke nahije je, na primer, 1830. godine naloženo „da obnaroduju da je strogo zabranjeno po selima dućane držati i u njima meku rubu [odelo, haljine] prodavati, kao što su dosad neki preko zapovesti držali”. Nije bilo dopušteno ni torbarenje, tj. da u sela zalaze „oni trgovčići koji su dosad imali običaj da rubu u torbama ili bisagama po selima nositi i prodavati. A šta više, preporučujemo vam da zabranite o praznicima crkvama, gde se sabori kupe, rubu odnositi i prodavati, no svaki koji želi takvu trgovinu voditi, neka u varoši ili palanki dućan ima, i onde, kako svi proči, na svom dućanu neka rubu prodaje”.83 Iako je 1831. godine otvaranje seoskih dućana pod određenim uslovima dozvoljeno, svaki vid trgovine koji se odvijao izvan njih i dalje je zabranjivan.84

Osim otvaranja dućana po selima, država je u cilju zaštite domaćih zanatlija i trgovaca zabranjivala i stranim trgovcima da donose robu i prodaju je na malo u čaršiji. Zabrane, međutim, nisu mogle da iskorene nelegalnu trgovinu, o čemu svedoče ponovljene molbe kragujevačkih trgovaca i zanatlija da ih država zaštiti od nelojalne konkurencije.85 Trgovci su se žalili kako na strane trgovce, tako i na seljane koji su u čaršiji kupovali raznoraznu robu a potom je preprodavali. Tako je, na primer, u jednoj žalbi navedeno da pojedini seljani „so, s kola na krupac prekupljuju, razbijaju i drugima na oku krčmeći preprodaju. Ima i onih koji s vučijama svoje vino i rakiju donose i u čaršiji na oku krčme, na koje prekupaca nema. Ima i onih koji kože goveđe cele u čaršiji prekupljuju i svoje domaće u čaršiju donose, na opanke režu i prodaju”.86

Varoški policajci bili su dužni da pazarnim danom vode računa da se u čaršiji ne vodi protivzakonita trgovina. U jednom od redovnih policijskih raporta navedeno je: „Što se tiče pak čaršinlija i proči seljaka, da na sokake izlaze, ljude predusretaju i da od nji u čaršiju donoseće na prodaju stvari prekupljuju i skupljom cenom prodaju, takovi se pri jučerašnjem pazaru naći nije moglo.”87 Pojedini trgovci koji su se bavili nezakonitom trgovinom, pozivali su se pred vlastima na različita, manje-više nestandardna odobrenja „viših” vlasti za svoju rabotu. Kujundžija Vule Mrlješević je, na primer, došao u Kragujevački sud da traži trgovački pasoš „da može po celom predelu da ide i po selima srebro da prodaje”, pozivajući se da za tu trgovinu ima odobrenje Sime Milosavljevića Paštrmca.88 Napred navedeno nije bilo specifičnost samo kragujevačke čaršije; trgovina je na sličan način uređivana, a esnafski propisi kršeni i u drugim varošima Srbije.

Naslovna ilustracija: Pasoš na ime Radivoja Stojkovića iz Grabovca, Kragujevac 19/31. maj 1836. (Narodni muzej Kragujevac)

58 Knjažeska kancelarija. Kragujevačka nahija 1815–1839, 78.
59 Sud im je dozvolio da cene sapuna povise na 60 para, dok im je za sveće propisao cenu od 36 para, a ne jednog groša, koliko su mumdžije tražile, AS, SOK, DP, 1828/40, 47. Vrednost groša je varirala; 1825. godine iznosila je 80 para, a potom je pala na 50 para, videti: D. Milić, Trgovina Srbije 1815–1839, Beograd 1959, 251.
60 AS, SOK, DP, 1830/571.
61 Isto, 1831/960, 961.
62 Isto, 1832/795.
63 Isto, 1832/799, 905.
64 Isto, 1833/1544.
65 Isto, 1831/155; 1835/22.
66 Isto, 1834/23.
67 Arhivska građa za zanate, 135; AS, SOK, DP, 1832/658.
68 Ćurčije su zahtevale da „svaki strani trgovac koji iz druge varoši ili iz drugog predela u čaršiju našu s namerenijem da kupuje kože dođe, na parče on nikako kupovati ne može, no na topalj. Ako hoće na parče, onda je dužan da ovde dućan pod kiriju uzme, i pred svojim dućanom, ne hodeći po čaršiji, kože na parče kupuje”, AS, SOK, DP, 1830/297; 1831/484.
69 Isto, 1831/487.
70 O ovome opširnije u: B. Miljković Katić, Struktura gradskog stanovništva, 87–120.
71 AS, KK, XV/1301.
72 Isto, 1723.
73 AS, SOK, DP, 1828/1126, 1132, 1164, 1211, 1194, 1214, 1221; 1831/113.
74 Isto, 1828/1165, 1215; 1835/222.
75 Isto, 1828/1162, 1166, 1167, 1170, 1198, 1199, 1201, 1208, 1216, 1242, 1244; 1830/353; 1831/40, 167,
236, 266, 332, 353, 421, 655, 859, 887, 1032; 1832/123, 149, 207, 444, 480, 487. Trgovac Milisav Miletić
je, na primer, otišao u Vidin 1830. godine da kupuje so i sa sobom poveo sedmoricu rabadžija iz Mečkovca, isto, 1830/422.
76 D. Milić, nav. delo, 129–131.
77 AS, SOK, DP, 1828/1136. Panađur u Ćupriji ustanovljen je 1835. godine, videti: D. Milić, nav. delo, 135. Spisak imena kragujevačkih trgovaca koji su odlazili na pirotski vašar 1828–1836. objavio je Ilija Nikolić, videti: Prilog poznavanju privrednih veza Pirota i Kragujevca za prve vlade kneza Miloša Obrenovića (1815–1839), Zbornik radova „Pirotska buna 1836”, Pirot 1997, 132–136. U spisku se nalazi 135 imena.
78 AS, SOK, DP, 1835/251.
79 Uredbom za svetkovanje nedelje i prazdnika, donetom u jesen 1839, zabranjeno je svako poslovanje nedeljnim i prazničnim danima, Zbornik zakona i uredaba i uredbenih ukaza izdani u Knjažestvu Srpskom, I, Beograd 1840, 113–115.
80 M. D. Popović, Kragujevac i njegovo privredno područje. Prilog privrednoj i socijalnoj geografiji grada i okoline, Beograd 1956, 265.
81 Isto.
82 AS, ZMP, 5868.
83 AS, SOK, DP, 1830/460, 480.
84 Godine 1833. izdata je u tom smislu sledeća naredba lokalnim starešinama: „Neki trgovci od Niša i proči strana koji neku rubu u torbama donose i na parče prodaju po palankama i selima i sotim u vreme pazarskog dana trgovcima našim štetu nanose u tom što narod premamljuju i svoje stvari hrđavije črez povišenijeg novca prodaju. Zato da ne bi trgovci naši na takove torbare tužili se, nalažemo vam da onakovima zabranite rubu pazarnim danom otvarati i na parče prodavati, no da mogu samo đuture, u čaršiji, trgovcima i pročim prodavati. Pri tom zabranjuje se trgovcima kako našim, tako i stranim, po selima hoditi, rubu u torbama nositi i prodavati”, AS, SOK, DP, 1833/462; slično i: 1835/101. Taksa za otvaranje seoskih dućana bila je visoka – 50 talira; stoga nije bilo moguće njihovo otvaranje u većem broju, videti: D. Milić, nav. delo, 147.
85 Tako su na primer, u jednoj žalbi naveli da trgovci sa strane „rubu sašivenu u ovdašnju čaršiju donose i na parče prodaju, koji se skoro svakog pazarnog dana ovde s rubom nalaze”, videti: isto, 1833/465.
86 Isto, 1835/303.
87 Isto.
88 Ne znajući kako da postupi u ovom slučaju, Kragujevački sud je zatražio mišljenje više instance – Opštenarodnog suda srpskog, isto, 1833/335. I Mijailo, aladžar iz Velesa, koji je 1826. prodavao robu u čaršiji, pozivao se na dozvolu viših vlasti, isto, 1827/109.

PRVI PRVI NA SKALI 022 Prestoni Kragujevac Veliki konak (snimak Anastasa Jovanovica)

PREDSTAVLJANJE KNJIGE: TONSKI SNIMAK (29:36)

PRVI PRVI NA SKALI FB STRANATVITERINSTAGRAM

PRVI PRVI NA SKALI Podrska PPNS

ARHIVA PPNS 



PRVI PRVI NA SKALI Udruzenje osnovano

DREN

DOM

POTROŠAČI

PRVI PRVI NA SKALI Sadrzaj O GMO

● O GMO ● Roba bez GMO ● Foto ● Video (O GMObez prevoda) ● Članci (domaći medijistrani mediji) ● Dokumenti (domaći izvoristrani izvori) ● Svet ● Evropa ● Srbija ● Gradovi-opštine ● Kragujevac bez GMO ● M. M. Ševarlić

KRAGUJEVAC BEZ GMO FB GRUPA
SRBIJA BEZ GMO FB STRANA 

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar