Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

Prestoni Kragujevac

26.08.2019

Prestoni Kragujevac: Prestonica po volji naroda 1840-1841. godine, II deo

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/strane/statut-ppns.html http://prviprvinaskali.com/strane/statut-ppns.html

PRESTONI KRAGUJEVAC - RADOMIR J. POPOVIĆ, ALEKSANDRA VULETIĆ, PREDRAG ILIĆ

  • PREDGOVOR; IZ SADRŽAJA; BELEŠKE O AUTORIMA
  • RAĐANJE PRESTONICE
  • DVOR, I-III DEO
  • KNJAZ I PRAVITELJSTVO SRPSKO U KRAGUJEVCU, I-IV DEO
  • KRAGUJEVAC - VOJNA PRESTONICA, I-II DEO
  • PRESTONICA PO VOLJI NARODA 1840-1841. GODINE, I DEO

Detaljnije



Dok je knez Mihailo u Kragujevcu pripremao i jačao odbrambene snage, u Beogradu su odnosi ustavobranitelja i vlasti dovedeni na ivicu sukoba. Uhođenje porodica ustavobraniteljskih prvaka od strane policije, paskvile i glasine protiv vlasti koje su ustavobranitelji širili, stvarali su svakodnevno incidentne situacije. Portin komesar Musa efendija nije želeo da dođe u prestonicu, već su knez Mihailo i veći deo Centralnog pravlenija (Savet, Ministarstvo unutrašnjih dela i kancelarija Kneževog predstavništva) iz Kragujevca prešli u Topčider 19. jula i tamo ostali do 7. septembra 1840. godine.270 U Topčideru i Beogradu, a ne u prestonici Kragujevcu, trebalo je uz Portino posredništvo rešiti spor između srpske vlade i opozicije. Topčider je dva letnja meseca 1841. bio nezvanična prestonica Srbije. Porta je time što komesara nije uputila u Kragujevac, faktički odbila da prizna prestonički status te varoši. Dogovoreno je da se problem iznese na Narodnu skupštinu koja je sazvana za Svetog Iliju. Porta je fermanom koji je predstavljen na Narodnoj skupštini tražila od srpske vlade uspostavljanje reda i poretka u zemlji, garantovanje lične i imovinske bezbednosti, a komesar Musa efendija je od poslanika tražio izjašnjenje o uzrocima krize.271 Narodna skupština, kojom je rukovodila vlada, na taj zahtev odgovorila je tužbom protiv vodećih ustavobranitelja (tzv. Okrivljujući akt), navodeći da su oni glavni krivci za izazivanje nemira u zemlji. Na osnovu te tužbe, obrazovana je komisija („Črezvičajna komisija”) koja je trebalo da ispita navode Narodne skupštine i u kojoj su bile sudije Apelacionog suda i sudije okružnih sudova. Pošto se ustavobranitelji nisu odazvali pozivu komisije, ponovo su prebegli pod tursku zaštitu u beogradsku tvrđavu. Budući da spor između vlade i opozicije nije rešen, 36 ustavobranitelja je krajem oktobra 1840. godine pod predvodništvom Musa efendije napustilo Srbiju. To je bila prva masovna politička mirnodopska emigracija iz Srbije, čime je, privremeno, rešen spor vlade i opozicije.272

Portin komesar je osporio i kneževu odluku o premeštanju prestonice u Kragujevac. Tvrdio je da je centralna zemaljska uprava sa Portinom dozvolom 1839. godine preneta u Beograd, da je ta varoš pogodnija za prestonicu i da knez Mihailo može ubuduće da bira bilo koje pogodno mesto za prestonicu, ali uz prethodnu saglasnost Porte. Sa tim argumentima istupio je krajem avgusta. Knez Mihailo je poricao da je od Porte traženo odobrenje za prenos prestonice 1839. godine, da su knez i Savet trenutno u Beogradu, a da je prestonica tamo gde su arhiva i državna blagajna – u Kragujevcu. Obavezao se da će ubuduće, ukoliko se ukaže potreba za promenom prestonice, obratiti osmanskim zvaničnicima.273 Malo je trebalo da se istorija pobuna vojske kragujevačkog garnizona ponovi. Naime, za vreme trajanja Narodne skupštine u Beogradu, vojnici u Kragujevcu koji su se knezu zakleli na „slepo privrženije, pokornost i vernost” nameravali su s oružjem da krenu u Beograd. Zaustavljeni su upornim zauzimanjem oficira, a kao ustupak omogućeno im je da pošalju delegaciju u Topčider. U vojničkom buntovanju u Kragujevcu deblji kraj su izvukli ekspeditor pošte Jovan Milenković, na koga je pala sumnja da je, navodno, otvarao pisma koja je knez upućivao vojsci, kao i Miloš Saranovac, nadzornik džebane. Knez je u Kragujevac, radi smirivanja bunta, uputio „starog i hrabrog vojnika” Danilovića koji je došao iz Rusije i koji je kneževo naređenje („voena zapovest”) trebalo da saopšti vojnicima, za koje je knez saznao „da su neki mironarušitelji opet soldate moje s tim, za me las- kaltelnim izgovorom pobunili, kao da je potreba da me oni čuvaju i da motre, da mi se nikakvo zlo ne dogodi”.274 Svaka pobuna je protivna zakonima, „volji mojoj”, naglasio je knez, i kažnjava se smrću i zato naređuje vojnicima da se pokoravaju zapovestima pretpostavljenih.

Zbog oproštajnog sastanka s Musa efendijom i ugušenja Mačvanske bune, knez je od 28. oktobra do 18. novembra ponovo odsustvovao iz Kragujevca. Njegovim povratkom u prestonicu nastupilo je vreme slavlja i veselja.275 Poslednjih novembarskih dana odigrana je pozorišna predstava „Ženidba cara Dušana” koju je sa svojom učenicima i kolegama pripremio profesor Liceja Atanasije Nikolić, u Dvoru je obeležen imendan kneza Mihaila, načelnik Garnizone vojske Danilović je priredio bal, kasnije u Dvoru proslavljena je krsna slava Obrenovića Sveti Nikola.276 Ipak, osećaj privremenosti i nestalnosti visio je iznad prestoničkog statusa Kragujevca.277

Radosav Marković piše da su na odluku kneza Mihaila da prestonicu vrati u Beograd 1841. godine uticali „saveti barona Livena, prijateljstvo sa Rusijom, naročito ojačano saradnjom u niškom ustanku”.278 Naime, spoljna politika Rusije u Istočnom pitanju i prema sukobljenim stranama u Srbiji počela je da se menja 1841. godine. Era ruskoosmanskog savezništva, u stvari ruskog protektorata, bližila se kraju. U tom periodu knez Miloš je platio visoku cenu proterivanjem s prestola. Rusija, kao sila zaštitnik autonomije Kneževine Srbije, uputila je u Srbiju specijalnog izaslanika barona Nikolu Livena sa zadatkom da utvrdi uslove izmirenja vlade i u emigraciju prognanih ustavobranitelja. Pregovori su najpre vođeni u Kragujevcu, potom u Beogradu i dogovoreno je da će vlada amnestirati emigrante, omogućiti im povratak u službu, garantovati ličnu i imovinsku bezbednost, a da će se prognanici obavezati da prihvate kneževu milost i da ne rade protiv vlade.279 Predloženi sporazum, koji je knez oberučke prihvatio i obznanio u proklamaciji početkom aprila, ustavobranitelji su smatrali ponižavajućim, jer su bili uvereni da su proterani kneževom krivicom i tražili su da im Porta omogući bezuslovno vraćanje na stara zvanja.280 Međutim, Liven je trebalo da uveri kneza Mihaila u prijateljstvo Rusije.281 Kada se zna da je ruski konzul Vašćenko u Srbiji od 1838. godine bio „duša opozicije” s vidnim udelom u proganjanju kneza Miloša iz Srbije i sa rezervisanim stavom prema vladi kne- za Mihaila do kraja 1840. godine, očigledno je bilo da je ruska spoljna politika od proleća 1841. godine menjala kurs i podržala vladu mladog kneza. U očima ruskih diplomata knežev ugled je porastao za vreme Niške bune koja je trajala od sredine aprila do početka maja 1841. godine, za koju postoje indicije da su sa pripremama bile upoznate ruske diplomate.282 Liven je prvo u Kragujevcu, potom u Beogradu na zajedničkom sastanku sa Ćamil pašom 31. marta 1841. godine, predlagao knezu Mihailu da prestonicu vrati u Beograd.283

U kneževoj okolini, pre svih Jevrem Obrenović i, naročito, knežev predstavnik Đorđe Protić, zalagali su se napuštanje Kragujevca. Razlozi su bili lični, jer su obojica svojim opozicionim delovanjem protiv „starog Gospodara” navukli bes Miloševih pristalica, kojih je više bilo u Kragujevcu nego u Beogradu. Da su „miloševci” bili jaki i da su predstavljali opasnost za kneza Mihaila i njegovu vladu potvrdila je tzv. Peketina buna u avgustu 1840. godine.284 Privid smirenja unutrašnje krize i podrška Rusije uticali su presudno na kneza Mihaila da 7. maja 1841. godine izda ukaz o preseljenju prestonice iz Kragujevca u Beograd.285 U proklamaciji koja je izdata istog dana navedeni su razlozi premeštanja prestonice. Knez se, naime, lično uverio „da je neobhodimo potrebno da Centralno pravlenije, u Beogradu prebiva, što sam u kratko ovom vremenu po delu praviteljstvenom više puta negda sa samom mojom kancelarijom, a negda i sa personalom Sovjeta i sa popečiteljstvima u Beograd odlaziti, i tamo duže vreme baviti se morao”, što su u Beogradu „većil cara našeg” i strani konzuli. Narod se uverava da će knez i vlada ubuduće brinuti o napretku otečestva, s poukom da se u državne poslove ne meša, da se povinuje vlastima u cilju opšteg napretka”.286 Načelstvo kragujevačko je 14. maja 1841. izvestilo Ministarstvo da je Proklamaciju „primilo i da je istu sredstvom potčinjeni mu sreski načelnika celomu narodu kao i policijom ovdašnjom varošanom obznanilo”.287 Za prenos arhive i stvari unajmljeno je u kragujevačkoj okolini oko „30 volujski kola”.288

Kragujevac su najpre napustili knez Mihailo, Savet i ministarstva, koji su 13. maja prispeli u Beograd. Početkom juna premešten je Apelacioni sud, nešto kasnije blagajna, i na završetku školske godine Licej.289 Upravu nad menzulanom i poštom preuzelo je okružno načelstvo.290

Kragujevac je ponovo postao, sada trajno, okružno sedište. Ponovo su opustele državne zgrade i opala je cena stanova. To je pobudilo Načelstvo kragujevačko da se obrati Ministarstvu finansija u septembru 1841. godine s predlogom da se „novija i bolja zdanija pravitljestvena” izdaju pod zakup, a starije zgrade koje se ne mogu i „pod pravu kiriju” da se besplatno ustupe i zauzvrat da se održavaju i po potrebi repariraju.291 Načelstvo je potom izvestilo Ministarstvo unutrašnjih dela koje državne zgrade mogu da se izdaju u zakup: „zdanije kod crkve”, „zdanije u kom je okružni sud bio”, „zdanije kod Tabane” „zdanije u kom su sada Načelničestva kancelarije smeštene”, „zdanije (kućica) kod Tabane” koja je izdata jednom podoficiru. Naime, iz izveštaja se saznaje da je posle premeštanja prestonice okružni sud prešao, bez znanja Načelstva, u zgradu Saveta, dok se u zgradu okružnog suda samovoljno preselio Primiriteljni sud opštine kragujevačke. Načelstvo je predlagalo i tražilo dozvolu od pretpostavljenih „poradi rasporstranenija svoji kancelarija” da se smesti u zgradu Saveta, a okružni sud iz te zgrade da pređe u nekadašnju zgradu Apelacionog suda, jer je zgrada Saveta „za klasu tvrđe nego druga ovde nalazeća se zdanija praviteljstva”.292 Ministarstvo finansija, koje je upravljalo državnom imovinom, dozvolilo je u oktobru 1841. da se okružno načelstvo premesti u zgradu Saveta „i da na raspoloženije svoje uzme četiri sobe, a sobu zasedanija Sovjeta i drugu manju pored ostavi”. Dotadašnju zgradu načelstvo da izda „pod kiriju”, a kuću gde je bila Tipografija i zgradu kod crkve da ne izdaje do daljnjeg. Bivša zgrada Okružnog suda ustupljena je u zakup Primiriteljnom sudu opštine kragujevačke. Naknadno, u „zdaniju kod crkve gde je Licej bio”, jedna prostorija je izdata za vojne krojače, a druga za magacin i kancelariju.293

Vojska, magacini naoružanja i artiljerija su ostali u Kragujevcu posle premeštanja prestonice u Beograd, kao značajna poluga vlasti kneza Mihaila. Zbog toga, ne slučajno, poslednji obračun Obrenovića i ustavobranitelja odigrao se u Kragujevcu u Vučićevoj buni 1842. godine. Ranije zavrbovani oficiri kragujevačkog garnizona predali su se predvodniku bune Vučiću, koji je kao i 1839. godine slavodobitno ušao u varoš. Vučić je posle kratkog obračuna kod Žabara protiv kneževe vojske, primorao kneza na povlačenje prema Beogradu i napuštanje Srbije. Vojska je posle Vučićeve bune pretrpela novi udar, jer su mnogi oficiri u strahu od odmazde prebegli u Austriju.

Ustavobranitelji, kada su se dokopali vlasti, u kriznim situacijama su se zanosili mišlju da prestonicu vrate u Kragujevac, kao na primer Stevan Knićanin i Ilija Garašanin krajem 1843. i početkom 1844. godine. Ilija Garašanin je 12. februara 1844. godine obavestio Lazara Teodorovića, tada kapućehaju u Carigradu, „...i zato ništa nam [ustavobraniteljima-prim. R.P.] ne ostaje u ovakim opstojateljstvima činiti, no da se u Kragujevac preselimo i tim da se u vnutrenosti utvrdimo što bolje možemo, pak odande da se od podobnih napadenija s pravima našim, dok možemo, branimo. Sumnju veliku imam da li će Porta dozvoliti da u Kragujevac sedimo; to bi za sada najpreče za nas bilo”.294

Kragujevac iz političkih razloga nije mogao postati prestonica, zbog podela koje su nastale među ustavobraniteljima, budući da se Vučić od 1845. godine stavio „u protivborstovo” vladi i s obzirom da je imao snažan uticaj u Šumadiji, naročito, u Gruži. To je na najbolji način pokazala Petrovska narodna skupština u Kragujevcu 1848. godine, na kojoj je trijumfovala Vučićeva demagoška politika. Umesto političkog centra, Kragujevac je svoje prednosti pokazao kao vojni centar i centar vojne industrije. Odluka ustavobraniteljske vlade o preseljenju Topolivnice iz Beograda u Kragujevac 1851. godine imala je dalekosežne posledice za dalji razvoj Kragujevca.295

270 AS, MUD-p, 1840, I, 27. Ministarstvo unutrašnjih dela je 3. septembra 1840. godine obavestilo okružna načelstva da će 7. septembra „Gospodar knjaz naš s Centralnim pravlenijem” iz Topčidera u Kragujevac poći i preporučuje „Načelničestvu da se ono od sada u Kragujevac Popečeiteljstvu ovom otnosi i sva pisma na nadelžatelstva Centralnog pravlenija u Kragujevac ekspedira”.
271 R. J. Popović, Toma Vučić Perišić, 126–127. Iz varoši Kragujevca za poslanike su izabrani Sima Radivojević i Stefan Ilić (AS, MUD-p, 1840, V, 2). Iz Kragujevačkog okruga Narodnoj skupštini su prisustvovali Đorđe Stefanović iz Grbice, Milutin Đorđević iz Vrbeta, Paun Minić iz Sibnice, Vučko Paunović iz Pajsijevića, Jovan Mesar iz Šatornje, Pavle Lukić iz Masloševa, Luka Sandić iz Bukovika, Adži Živko Milovanović iz Bukovika, Mijat Petrović iz Rače, Cvetan Nikolić iz Batočine, Mata Dimitrijević iz Jagnjila, Proko Novaković iz Žabara, Nikodije Mirosavljević iz Ratara, Petar Vukićević iz Svetlića i Gliša Arsenijević iz Turčina (SN, br. 31, 3. avgust 1840).
272 R. J. Popović, Avram Petronijević, 136–137.
273 R. Marković, Pitanje prestonice, 127–128.
274 SN, br. 32, 7. avgust 1840. Knez je Vojnu zapovest izdao 16. avgusta 1840. i njome je pozvao vojnike na pokornost (SN, br. 33, 10. avgust 1840).
275 Srpske novine opisale su knežev povratak u Kragujevac. „Dolazak njegov u varoš Kragujevac [6/18. novembra] okolo 8 sati po turskom oglasila su zvona kragujevačke crkve i neprestano pucanje topova. Jedna rota naodoćeg se vojinstva sa svirkom bande svoje dočekala ga je na tako zvanom parade placu u frontu” SN, br. 46, 9. novembar 1840).
276 SN, br. 47, 16. novembar 1840; br. 52, 21. decembar 1840. Atanasije Nikolić je „dramu u tri čina s pevanjem `Ženidba cara Dušana`” počeo da priprema za vreme letnjeg raspusta zajedno sa kolegama i učenicima i predstava je premijerno izvedena 19. novembra u „velikom hodniku školskom”. „Odelo i dekoracije skrpimo kako se moglo i delo bude vrlo dobro i na zadovoljstvo Knjaza predstavljeno. Melodije za pesme udesim sa kapel-majstorom Šlezingerom, i koji su imali pevati, nauče sa Šlezingerom pojedince, a posle probe više puta cela se prestava udesi” (Atanasije Nikolić, Biografija Atanasija Nikolića verno svojom rukom napisana, priredili Miloje Sarić i Aleksandar Petrović, Flogiston VII (2001), 236).
277 Knez je 16. januara 1841. prispeo u Beograd, a 19. januara prisustvovao je balu koji je u svojoj kući priredio Jevrem Obrenović (SN, br. 2, 11. januar 1841).
278 R. Marković, Pitanje prestonice, 128–130. Radosav Marković jedino nije u pravu kada tvrdi da je u proleće rešeno emigrantsko pitanje.
279 Izaslanik Liven i ruski konzul Vašćenko boravili su u Kragujevcu od 22. do 28. marta 1841. godine (R. Marković, nav. delo, 128).
280 R. J. Popović, Avram Petronijević, 138. Oktobra 1841. ustavobraniteljima, izuzev Tome Vučića Perišića, Stojana Simića i Milutina Garašanina, omogućen je povratak u Srbiju.
281 Ruski poslanik u Carigradu Titov u pismu konzulu u Srbiji Vašćenku 5. marta 1841. preporučivao je da sarađuje sa Livenom, čiji je zadatak bio da podrži vladu kneza Mihaila i obuzda samoljublje starešina (Političeskie i kulьturnыe otonošeniя Rossii i Serbii v 30–50-e godы XIX veka, Dokumentы rossiйskogo MID, Moskva 2013, 224); R. J. Popović, Delatnost prvog ruskog konzula u Srbiji Gerasima Vašćenka 1838–1843. godine, Istorijski časopis LXV (2016), 183–204.
282 V. Vučković, nav.delo, 25. Za vreme trajanja bune knez Mihailo je odlučno reagovao, pružio je utočište za 1.400 porodica koje su prebegle u Srbiju i aktivno je sarađivao sa ruskim predstavnicima, pre svih Vašćenkom. Baron Liven u izveštaju Ministarstvu inostranih dela 2. juna 1841. pohvalno je ocenio „mladog vožda Srba” (Političeskie i kulьturnыe otonošeniя, 232).
283 N. Popov, Srbija i Rusija od Kočine Krajine do sv. Andrejske skupštine III, Beograd 1870, 100–102; R. Marković, nav.delo, 129.
284 R. Marković, nav. delo, 131. Petar Ilić Peketa je dvadesetih godina, kao momak kneza Miloša, izvršavao najstroža kneževa naređenja. Bio je tatarin, carinik i sreski načelnik Moravskog sreza u Požarevačkom okrugu 1838–1840. godine. U avgustu 1840, uz podršku kneginje Ljubice, pokrenuo je bunu sa ciljem da na presto vrati kneza Miloša. Sa pristalicama je stigao do Mokrog Luga. Posle pregovora sa knezom Mihailom vojsku je raspustio. Osuđen je i umro je u zatvoru u Loznici 1843. godine (R. J. Popović, Ilić Petar Peketa, Srpski biografski rečnik 4 (2009), 157).
285 „Ukaz: Uverivši se iz više prilika i opstojateljstva, da je neobhodimo nuždno, da Centralno Pravlenije u Beogradu obitava, ja sam, soobražavajući se potrebama praviteljstvenim, osnovanim na težnju k vozvišeniju blagostojanija narodnjeg, našao za dobro zaključiti, da se Centralno Pravlenije iz Kragujevca u Beograd premesti, i po tomu izdajući Ukaz ovaj u smislu tom, preporučujem, da sva centralna nadležatelstva, osim Kazanačejstva i Apelacionog suda, koja će do drugog opredelenija moga u Kragujevcu ostati, odma seliti se počnu kako će što skorije moći u Beograd prispeti, imajući svako nadležatelstvo posle svoga preselenija u Beograd cirkulirati njemu podvjedomstvenim vlastima, da će unapredak u Beogradu dejstvovati, i sve korespondencije i snošenija vlasti s Centralnim Pravlenijem da se ot onog dana u Beogradu adresiraju. V No 454, u Kragujevcu 25. aprila 1841. Mihail M. Obrenović, knjaz srpski” (AS, MUD-p, 1841, IV, 16).
286 AS, MUD-p, 1841, XI, 16; R. Marković, nav. delo, 131.
287 AS, MUD-p, 1841, XI, 16.
288 AS, MUD-p, 1841, III, 1.
289 R. Marković, nav. delo, 131.
290 AS, MUD-p, 1841, III, 5.
291 AS, MF, 1841, VI, 411.
292 Isto.
293 AS, MF, 1841, VI, 411.
294 Prepiska Ilije Garašanina, 74.
295 R. J. Popović, Borba za Kragujevac. Značaj Kragujevca u političkim borbama u Srbiji 1839– 1848. u Zbornik radova sa naučnog skupa Kragujevac prestonica Srbije 1818–1841, Kragujevac 2006, 13–27; Ž. Spasić, Prestonica Kragujevac, 172.

PRVI PRVI NA SKALI 022 Prestoni Kragujevac Veliki konak (snimak Anastasa Jovanovica)

PREDSTAVLJANJE KNJIGE: TONSKI SNIMAK (29:36)


PRVI PRVI NA SKALI Podrska PPNS

ARHIVA PPNS 



PRVI PRVI NA SKALI Udruzenje osnovano

DREN

DOM

POTROŠAČI

PRVI PRVI NA SKALI Sadrzaj O GMO

● O GMO ● Roba bez GMO ● Foto ● Video (O GMObez prevoda) ● Članci (domaći medijistrani mediji) ● Dokumenti (domaći izvoristrani izvori) ● Svet ● Evropa ● Srbija ● Gradovi-opštine ● Kragujevac bez GMO ● M. M. Ševarlić

KRAGUJEVAC BEZ GMO FB GRUPA
SRBIJA BEZ GMO FB STRANA 

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar