Proces doseljavanja stanovništva u varoška naselja po okončanju ustaničkog perioda bio je praćen širenjem varoškog prostora. Godine 1818. Kragujevac je imao 193 kuće, a dve decenije kasnije broj kuća bio je udvostručen. Najgušće izgrađen deo kragujevačke varoši bio je njen poslovni deo – čaršija, koja je bila ispunjena pretežno dućanima. Tokom prvih decenija 19. veka na čaršijskim placevima podizane su i kuće; pretpostavljamo da u većini slučajeva nisu građene na frontalnim delovima placeva, okrenutim ka čaršiji, već u dubini, na prostoru iza dućana.278 U varoši, izvan čaršije, kuće su bile grupisane u mahalama (malama). Prostorni raspored stambenog fonda po mahalama predstavljao je urbanistički relikt osmanskog perioda; u trećoj i četvrtoj deceniji 19. veka u Kragujevcu se pominju, na primer, Erdoglijina mala, Donja mala, Ciganska mala i „Mala u vr’čaršije”.
Znatan deo varoškog stanovništva se, osim bavljenja delatnostima karakterističnim za urbane sredine – trgovinom i zanatstvom, bavio i poljoprivrednom proizvodnjom za sopstvene potrebe. Većina kuća u varoši imala je prostrane okućnice koje su korišćene za uzgajanje poljoprivrednih kultura i za držanje stoke.279 Osim obrađivanja zemljišta unutar okućnica, žitelji Kragujevca su tokom 20-ih i početkom 30-ih godina 19. veka krčili, zagrađivali i kultivisali i prostrane komplekse opštinskog zemljišta izvan naselja.280 Osim varošana, kultivisano zemljište izvan varoši imao je i knez, koji je svoj Dvor u Kragujevcu, kao i onaj u Požarevcu, organizovao kao poljoprivredno imanje.281
Ilustrativan primer procesa zagrađivanja zemljišta oko Kragujevca predstavlja spor između varošanina Milovana Stevanovića i čaršijskog kneza Vese Milovanovića. Stevanović je 1835. godine tužio kneza Vesu da mu je preoteo zemljište, izjavivši na sudu da je sa svojim bratom pre sedam godina jednu njivu u Erdoglijinoj mali, koja je imala „blizu 5 plug[ov]a zemlje”,282 iskrčio i od velikih panjeva očistio. Okolno zemljište istovremeno su krčili i kultivisali drugi žitelji Kragujevca. Posle tri godine, većina njih je odustala od obrađivanja svojih krčevina, pa je i Stevanović od svoje digao ruke, budući da nije mogao da je ograđuje sa sve četiri strane. Tri godine kasnije, njegove komšije su se ponovo prihvatile svojih krčevina, pa je i on nameravao da ponovo obrađuje svoju; međutim, nju je u međuvremenu poorao i zasejao knez Vesa. Knez se, pak, pravdao da nije znao čija je to njiva; našavši je „zabataljenu”, očistio ju je od šiblja sa pandurom Milićem Teodorovićem, pa je na jednom delu njive zasejao pšenicu, a na drugom delu Milić je zasadio pasulj, za račun kneževog Dvora. Sud je odlučio da knez vrati krčevinu prvobitnom držaocu, pošto sa nje požanje i pobere useve.283
Po starom običajnom pravu, opštinsko zemljište korišćeno je za napasanje stoke. Proces krčenja i zagrađivanja ostavljao je, međutim, sve manje prostora za ispašu. Stoga je 1836. godine knez Miloš naložio „da se sve u ograde uvaćeno Kragujevačko polje, počinjući od krajnji do polja kuća, s obe strane idući k staroj kapeli do sami brda i šuma razgradi, poradi ispusta stoke i da se onako isto rasprostrani kao što je i pre bilo”.284 Na vest da predstavnici lokalnih vlasti počinju da razgrađuju ograđene parcele, žitelji Kragujevca izašli su u Polje i molili da se to ne čini, tražeći da im se poštede usevi, voćnjaci i vinogradi. Suočeni sa njihovim negodovanjem, predstavnici vlasti su odlučili da razgrade samo „one novije i do dve godine zahvaćene zagrade”, a zemljište koje je ranije zagrađeno i kultivisano, ostavljeno je i dalje njihovim korisnicima.285
Umesto divlje prirode, Kragujevac su tokom 20-ih i 30-ih godina 19. veka počele da okružuju njive, voćnjaci, povrtnjaci i vinogradi. Krčenjem i zagrađivanjem zemljišta varošani su opštinsku svojinu postepeno pretvarali u privatnu. Sredinom 30-ih godina u taj proces umešala se država, koja je počela da ograničava pravo pojedinca na prisvajanje kolektivne svojine.
Kuća
Prvih godina po oslobođenju od Turaka, kuće u varoši građene su od slabog materijala. Osnova kuće bila je od bondruka – skeleta od drvenih greda, koji je ispunjavan ćerpičem (nepečenom ciglom) ili čatmom (pleterom).286 Kuće su pokrivane slamom ili krovinom, oblepljivane zemljom i potom krečene; imale su jednu ili više soba, podovi su bili od nabijene zemlje, a prozorska okna prekrivana su hartijom pendžerlijom. U centralnoj prostoriji nalazila se furuna, pored zidova bili su minderluci, pokriveni ćilimima i „uz duvar” naslonjenim jastucima. Spavalo se na patosu; postelja, koja se sastojala iz slamarice, jorgana, ćilima i jastuka, ujutru je sklanjana u dolap. Za osvetljenje korišćene su lojane sveće i luč, a voda za potrebe domaćinstva donošena je sa bunara. Tokom 20-ih godina, stambene prilike nisu bile mnogo bolje ni u kućama imućnijih žitelja; u kneževom konaku do 1834. godine nije bilo kreveta, a ni stolice nisu bile uobičajeni deo enterijera.
Došljaci iz evropskih zemalja su se teško privikavali na nizak nivo kulture stanovanja u srpskoj prestonici. Dimitrije Davidović, koji je u Kragujevac došao 1821. godine, zabeležio je da se morao „naviknuti živeti u maloj od pletara kućici, senom i krovinom pritrpanoj, nemajući do jedne hude sobice bez patosa”. Sredinom 20-ih godina u Kragujevac je iz Beograda sa ženom došao i berberin Nićifor Ninković; kuća koju je kupio za 100 groša bila je „tako malena da u sobi ne može više od tri čoveka stati... Kuća bez ograde na tolikom polju! Čisto me od nje sramota”. Iskustvo sa stanovanjem u prestonici Srbije zabeležio je i Vuk Karadžić: „Dok se nismo preselili u Veliki sud ja sam menjao u Kragujevcu tri kvartira, sve gori od gorega”.287
U Kragujevcu je tokom 20-ih i 30-ih godina bilo dosta povremenih i privremenih stanovnika, koji su u prestonicu dolazili raznim poslovima. Manji broj odabranih gostiju smeštaj je nalazio u Momačkom konaku ili u domu nekog od kneževih činovnika, dok su ostali odsedali po mehanama ili iznajmljivali „kvartire” – stanove u varoši. Ponuda stanova za iznajmljivanje bila je, međutim, veoma mala. Po dolasku u prestonicu, Nićifor Ninković nikako nije uspevao da nađe stan, pošto je u Kragujevcu „svaki načinio za sebe po jednu sobu samo”.288 Neprilike sa kojima se susretao prilikom traženja stana u Kragujevcu zabeležio je i nemački putopisac Vilhelm Rihter:
„Stanovima su svakim danom rasle cene, čovek je morao najmizernije, 5.5 stopa visoke rupe, bez poda i prozora, sa zemljanim podom i zirkama (prozorčićima) u zidovima oblepljenim hartijom, da plaća mesečno četiri do pet guldena”. Osim neudobnosti stanova, Rihter se žalio i na ponašanje stanodavaca, koji nisu imali iskustva sa izdavanjem stanova, pa samim tim ni izgrađenu poslovnu etiku.289 Potražnja stanova porasla je po osnivanju Gimnazije i Liceja; većina žitelja Kragujevca nije imala ni mogućnosti, a ni interesovanja da prima đake na kvartir, pa su oni privremene domove nalazili prvenstveno kod doseljenika iz Austrije, koji su bili spremniji da izađu u susret đačkim potrebama.290
Prvi modernizacijski iskoraci u stambenoj arhitekturi i kulturi stanovanja napravljeni su prilikom građenja konaka: umesto prekrivanja hartijom pendžerlijom, prozorska okna su zastakljena, što je za Kragujevac onoga doba bila velika novina, a umesto tavana sazidan je štokator.291 Tridesetih godina 19. veka počeo je da se zapaža i pomak u izgledu kuća u varoši: zemljane podove u njima postepeno su počeli da zamenjuju patosani; umesto slamom i krovinom, krovovi su počeli da se pokrivaju ćeramidom; minderluke su počele da zamenjuju stolice, slamarice – kreveti, drvene kašike – gvozdeni escajg itd.292
Popisi imovine, koji su najčešće vršeni posthumno, pružaju uvid u imovinsku kartu stanovnika Kragujevca, a delimično i u kulturu stanovanja. Na primeru popisa imovine jednog zanatlije – Jovana bojadžije, izvršenog u maju 1831. godine,293 pokazaćemo kakvom imovinom je raspolagao jedan kragujevački žitelj:
1 stara kuća na tuđoj zemlji 80 groša
1 dućan 400
1 vinograd ?
3 ¾ oke bakra 30
2 motike 6
1 sač i sađak 6
1 tiganj gvozden star 1
1 verige i vatralj 1.20
1 džube staro 10
1 velika i mala puška 6
4 čerge [ponjave] šarene 40
1 kantar 5
1 tepeluk 7
3 jastuka 1.20
1 ½ oke pamuka 24
1 konj prodat 50
1 krava 30
2 teleta 30
1 vepar 40
12 tovara vina 60
800 oka kukuruza 60
1 sekira 2
3 kola sena 10
1 kaca 6
2 bureta 8
1 bačva 15
1 vučija 1
1 razboj i brdo 5
1 anterija, džube i jelek ženski 110
Suma = 1045
Procenjene vrednosti kuće i dućana Jovana bojadžije bile su relativno male. Poređenja radi, kuća trgovca Ilije Markovića procenjena je 1834. godine na 1.000 groša, a dućana na 6.000 groša.294 U oba slučaja, međutim, vrednost poslovnog prostora bila je veća od vrednosti onog koji je služio za stanovanje. Kao i znatan broj drugih Kragujevčana, i Jovan bojadžija imao je u posedu obradivo zemljište – u ovom slučaju vinograd; uz obradivo zemljište imao je i odgovarajući alat i posude – motiku, bačvu, burad i vučiju. Kaca je spadala u standardni deo imovine varošana; u izvesnim slučajevima, uz ovu imenicu stajao je i atribut – „kupusna”. Osim obradivog zemljišta, Jovan bojadžija je posedovao i stoku – kravu, telad i vepra, a uz stoku su išli i seno i kukuruz. Osnovni deo kućnog inventara činili su predmeti koji su se nalazili uz ognjište i služili za spremanje hrane – sač, sađak [sadžak], verige, vatralj i tiganj. Bakar koji se u popisu navodi, verovatno se odnosi na bakarno posuđe. Tanjiri i pribor za jelo se ne pominju, pošto su, u ovom slučaju, najverovatnije bili drveni i kao takvi nisu smatrani predmetima od značajnije materijalne vrednosti. Jastuci i ponjave bili su standardni deo pokućstva. Oružje, u ovom slučaju dve puške, bilo je takođe redovan deo kućnog inventara; zalazeći u kuće pojedinih Kragujevčana, Vilhelm Rihter je zapazio da se na zidovima, uz ikonu i kandilo, gotovo uvek nalazilo i oružje, „koje je često plen iz turskog rata, ili su to stare porodične nasleđene stvari, sve bogato i raskošno urađeno”.295 I dok se posedovanje oružja vezuje za muške članove domaćinstva, razboj i brdo služili su za rad ženskih članova; uz ove predmete pojavljuje se i pamuk, koji je služio za tkanje. Anterija, džube i jelek, standardni ženski odevni predmeti u ono doba, imali su i znatnu materijalnu vrednost; uz njih je, kao ukras za glavu, išao i tepeluk. Odevni predmeti nisu imali samo materijalnu vrednost, već su predstavljali i statusni simbol, kao što ćemo videti u narednom odeljku.
Naslovne ilustracije: Sahan (Narodni muzej Kragujevac); zgrada Mitropolije, akvarel Gliše Godića (Narodni muzej Kragujevac)
278 A. Vuletić, Poslovni i stambeni prostor u gradskim sredinama Srbije sredinom 19. veka – preplitanje i razdvajanje, u: Prostorno planiranje u jugoistočnoj Evropi (do Drugog svetskog rata), Beograd 2011, 441–454. 279 Tako je, na primer, sekretar Suda Lazar Zuban 1831. godine kupio od Miloja Andrejevića „kuću s usevima ovogodišnjim [podvukla A. V.] i s ogradom za osam stotina groša. Kuća ova, koju je Lazar Zuban kupio, stoji na zemlji Gospodarskoj, i ima s leve strane komšiju Gerasima Jovića. S desne strane sokaka, preko koga komšiju ima Nastasa Buljubašu, a preko sokaka stoji kuća Mine pandura”, AS, SOK, DP, 1831/565. 280 Isto, 1826/173, 174; 1827/534; 1831/702; 1833/1149, 1613; 1835/318. Proces krčenja i izdvajanja iskrčenog zemljišta iz opštinskog se u to vreme intenzivno odvijao u celoj Srbiji, B. Miljković Katić, Poljoprivreda Kneževine Srbije, 75. 281 U dokumentima se pominju njegove njive, livada preko Lepenice, čair za napasanje konja, voćnjak i košutnjak, gde je povremeno napasana i stoka doterana sa Divčibara. 282 Jedan plug ima oko 0.3 hektara, M. Vlajinac, Rečnik naših starih mera u toku vekova, Beograd 1964, II, 248. 283 AS, SOK, DP, 1835/279, 341. 284 Isto, 1836/308. 285 Isto. 286 Za izgradnju bondručke konstrukcije korišćena je japija – drvna građa koja je dobavljana iz okolnih šuma. S obzirom na to da je samovoljno sečenje šume bilo zabranjeno, Kragujevčani su morali da traže dozvolu od suda za seču građe neophodne za izgradnju kuća. Krajem 20-ih i početkom 30-ih godina sud je dao znatan broj dozvola za seču japije u Sobovici, Grošnici, Maršiću, Botunjskom lugu, Desimirovačkoj, Krčmarskoj, Jabučkoj i Resničkoj šumi, AS, SOK, DP, 1829/246, 249, 292, 341, 366; 1830/67, 132, 223; 1833/111, 289, 321, 324, 326, 370, 509, 723, 739. 287 N. Ninković, nav. delo, 181; T. Đorđević, Iz Srbije kneza Miloša, 294. 288 N. Ninković, nav. delo, 181. 289 „Pri tom je bio potpuno zavisan od samovolje ovih ljudi, a nedostatak svakog sporazumevanja, svakog pravnog ugovaranja stanarine, o čemu ljudi ovde pojma nemaju, davao im je široko polje za njihovo zlo htenje. Ako su poverovali da bilo-kako bolje mogu da iznajme svoje stanove, onda je čovek morao bez daljega da se iseli; pri tom večita sećanja, čas nije smelo meso da se kuva u kuhinji za vreme posta, da se post ne bi obeščastio, čas nisu smele da se primaju posete, jer je zlovoljna kuće-domaćica tvrdila da ima glavobolju, čas ovo, čas ono; ukratko, bila je prinuda kao da je čoveka primila neka milosrdna ustanova po milosti božjoj”, V. Rihter, nav. delo, 67. 290 AS, KK, XV/1618. 291 Arhivska građa za zanate, XXIX. 292 T. Đorđević, nav. delo, 280–281. 293 Popis imovine izvršen je nakon njegove smrti. Jovan bojadžija je, osim navedene imovine, ostavio i dug u vrednosti od 120 groša, AS, SOK, DP, 1831/600. 294 AS, KK, XV/1335. 295 V. Rihter, nav. delo, 42.
Komentara: 0