Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

Autori i izdanja Kragujevca

10.02.2015

Bojan Otašević - Melanholični čovek renesansnog diskursa

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dom/roditelji/amber-alert-da-li-ces-pomoci-ako-znas-da-mozes.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/sumadija-i-pomoravlje-dusa-srbije.html http://prviprvinaskali.https://prviprvinaskali.com/strane/donacije-i-sponzorstva.html http://prviprvinaskali.com/clanci/korona.html

Povod za razgovor sa kragujevačkim umetnikom je dodela nagrade Vukove zadužbine u oblasti umetnosti.

Vukova zadužbina od 1990. godine dodeljuje godišnje nagrade za nauku i umetnost, u obe kategorije za delo objavljeno, izvedeno ili prikazano u vremenu od 1. oktobra prethodne, do 1. oktobra tekuće godine. Nagrada za umetnost dodeljuje se jednom autoru za originalno umetničko delo nastalo u Srbiji ili inostranstvu, a ove godine je ta prestižna nagrada pripala kragujevčkom umetniku Bojanu Otaševiću. Nagrađen je za izložbu slika velikog formata Razgovori sa prijateljima, koja je otvorena 6. maja – za Dan Grada, u Narodnom muzeju u Kragujevcu, a izložbu je postavila Tatjana Milosavljević, muzejski savetnik i istoričar umetnosti.

Predlog za nagradu Vukove zadužbine mogu da daju pojedinci, društvene organizacije, naučne i prosvetne ustanove, a Bojana su predložile kragujevačke ustanove kulture – Narodni muzej Kragujevac i Narodna biblioteka „Vuk Karadžić”. Dobitnicima su nagrade uručene 10. novembra 2014. godine u prostorijama Vukove zadužbine u Beogradu, a čine ih povelja, plaketa s Vukovim likom i novčani iznos.

U obrazloženju Odbora za dodelu nagrade u oblasti umetnosti, kojim je predsedavao dr Draško Ređep, navodi se da je Otašević sada, kako se odavde čini, u zenitu svoje i inače izbirljive, posuvraćene logike smisla. Kada se iznenada na jednoj njegovoj slici zavijori zeleni pram, vrtoglavica i jeste jedino ostrvo neprekidne, erotske vrteške novog smisla, onog koji je hrabar, aktuelan, harizmatičan.

Ovo je samo jedna u nizu od 19 nagrada talenovanog umetnika Bojana Otaševića, rođenog u Kragujevcu 1973. godine. Diplomirao je grafiku na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde je i magistrirao, a 2014. godine doktorirao u klasi prof. Biljane Vuković i tako postao najmlađi doktor umetnosti u Kragujevcu. Docent je na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, na Odseku za primenjenu umetnost, na predmetu Anatomsko crtanje. Imao je 34 samostalne, i preko 200 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Jedanaest godina je bio likovni urednik i član redakcije časopisa Koraci.

Bojan Otašević je umetnik karakterističnog rukopisa i izgrađenog ličnog pečata, čije je stvaralaštvo prepoznatljivo, bez obzira da li se umetnik izražava kroz likovnu disciplinu grafike ili slike. Prepoznatljiv je i motiv Bojanovih umetničkih dela – figura, a najčešće lik, ili samo njegov deo, koji treba da dočara stanje ljudske psihe koja je u centru višegodišnjeg umetnikovog istraživanja.

KORACI: Kakvo je psihološko stanje bića koje slikate? Da li kroz preplet moćne linije i komplementarnih površina možemo da naslutimo njegov nemi krik?

BOJAN OTAŠEVIĆ: Ideja koja moje slikarstvo pokreće i vodi kroz puteve i stranputice raznih stilova i pravaca aktuelnog vremena je sopstveno insistiranje na potrebi pronalaženja i sjedinjavanja likovnih elementa slike tako da na prvom sloju, koji je dostupan posmatraču, izađe stanje. Kada kažem „stanje” mislim na značenje koje bi bilo jasno odvojeno od „zbivanja” (ne uplićući gramatiku u sve to). Zbivanje u likovnom delu podrazumeva vrstu naracije i proste deskripcije, koje vodi ka ilustrativnosti i uprošćavanju slikarskog jezika. Stanje, koje je meni na prvom mestu, odbacuje delovanje, to jest vršenje radnje, smirujući slikarski jezik na način koji je po neki put i suprotan od školskih slikarskih pravila ili različitih „izama” koji su veoma bitni za pojedine kolege. Predstavljeni zadatak koji sam odlučio da rešavam kroz svoj stvaralački rad u suštini nije težak. Analizom radova majstora slikarstva i grafike kroz istoriju i teoriju umetnosti može se doći do načina ili rukopisa na koji se može osloniti. Ali to meni nije dovoljno, jer sam u suštini svog slikarskog bića ekspresivni umetnik. Na, stilom ekspresivni način, jakim gestualnim potezom, kontrastom u boji i valeru, svetlo-tamnim sukobima rešavati psihološko stanje slike koje podrazumeva smirenost i autokonteplaciju je momenat koji mene interesuje. Pomiriti nemoguće kombinacije mene u kreativnom smislu pobuđuje, podiže i tera na stvaralaštvo. To je možda i deo moje umetnosti koji je probudio interesovanje javnosti.

Insistiranje na ovim i ovakvim elementima likovnosti na mojim radovima rezultiralo je interesovanju za psihološku ravan portretisanih karaktera. Na slikama i grafikama koje izlažem figure i portreti su jako svesni sadašnjice kao i sveg lošeg što ih okružuje. Oni nisu ti koji ustaju i momentalno reaguju. Kroz te slike tražim momenat promišljanja u trenucima iznalaženja rešenja. Duboko zamišljeni, moji likovi ne sagledavaju stvarnost, oni je osećaju. Taj trenutak želim da uhvatim i predstavim. Možda je i to razlog zbog čega su moji radovi „teški”.

KORACI: Da li prijatelji sa Vaših slika razgovaraju samo sa gledaocem ili oni i međusobno komuniciraju?

BOJAN OTAŠEVIĆ: Višesmisleno je značenje mojih razgovora sa prijateljima. Pored iskrenih razgovora sa pravim prijateljima, za koje sam siguran da ih retko ko vodi, jasno je da su u pitanju oni unutrašnji glasovi koje svako od nas ima i sa kojima je u večitoj polemici. Sam umetnički život, bilo koje od umetnosti, zahteva od umetnika totalnu posvećenost, odricanje od spoljašnjosti i trenutne, blještave sadašnjosti. Stalna posveta umetnosti je slična verujućem monaškom životu, u neprekidnoj zapitanosti da li je to što se radi dovoljno iskreno i dobro. Sam u svom ateljeu, sa svojom knjigom ili instrumentom umetnik se stalno preispituje i samoproverava. Ništa ne izlazi slučajno i bez dobre samoanalize. Radovi nastali u takvom abijentu svojom iskrenošću uspevaju da pronađu nit komunikacije sa publikom.

Na velikom broju samostalnih izložbi uspeo sam da osmislim i svoj koncept izlaganja. Cela moja postavka je posvećena jednom posmatraču. Svi postavljeni radovi zatvaraju zamišljeni komunikacioni krug koji prostor galerije dozvoljava, završavajući ga u oku, to jest u glavi jednog posmatrača. Dobro je da taj posmatrač, posetilac izložbe bude sasvim sam sa mojim radovima. Utisak koji stekne prvim pogledom na sve radove odjednom veoma je bitan i nadograđuje se drugim, zasebnim analizama svakog rada posebno.

KORACI: Problemi koje nam životne okolnosti nametnu se lakše prebrode uz savet i lepu reč prijatelja. Međutim, da li ljudi danas dovoljno međusobno razgovaraju o onome što ih tišti ili su izgubili poverenje, pa problem nose isključivo na svojim plećima i ne dele ga lako čak ni sa prijateljima?

BOJAN OTAŠEVIĆ: Spomenuo sam da retko ko od nas vodi iskrene i duge razgovore sa svojim prijateljima, odajući im sva svoja promišljanja i životne probleme. Otuđenje je deo savremenog bitisanja. U isto vreme živimo u gomili, u prenaseljenim gradovima dok smo u isto to vreme usamljeni i nemamo dobro ostvarenu komunikaciju ni sa kim oko sebe. U našem okruženju, koje je dovelo i na rub egzistencije veliki broj ljudi, korumpiranošću i nepoštenjem, nemaštinom i željom za brzi uspeh, čovek, jednostavno, ne sme da se poveri. Ne sme da iskaže šta je problem, ne sme da bude iskren. Umetnici su u prednosti jer su iskreni bar na svojim radovima i to im je ventil koji ispušta suvišni pritisak. Moje slike nose svoje probleme sa sobom. Nude ih svima. Samo iskreni poštovalac umetnosti će prihvatiti ponuđeno i uspeti da ostvari komunikaciju. Sledeći sloj je onaj koji omogućava posmatraču da se poistoveti i prepozna na radovima. Najčistije duše nije sramota zbog toga i ne stide se, već uživaju u samospoznaji i žele da im je pogled stalno na radovima koji ih duhovno uzdižu, ali i oslobađaju.

KORACI: Kako bi izgledao portret čoveka koji živi neopterećen socijalno-političkim temama, ušuškan u blagodeti zemlje visokog standarda i da li bi takav profil umetniku bio inspirativan kao „homo melanholikus” našeg podneblja?

BOJAN OTAŠEVIĆ: Ne verujem da bih se ja bavio takvom umetnošću. Lepo je videti vedrinu i dobro raspoloženje. Dosta publike uživa u tome i to je deo vizuelnih umetnosti koji ih osvežava i ispunjava, i to je sasvim opravdano i legitimno. Podseća me i na komedije koje svi volimo da pogledamo i nasmejemo se iz sveg srca. Ne treba zaboraviti da su najbolje komedije, u stvari, i velike kritike aktuelnog društva i univerzalne satire. Ne bih navodio, ali svi znamo iz domaće kinematografije, recimo, koji su to naslovi. Svi napamet govorimo replike iz tih ostvarenja ali ih uporno i dalje gledamo, svaki put otkrivajući novi umetnički sloj koji nismo uspeli da sagledamo.

„Homo melanholikus” o kome sam ja pisao i umetnički obradio je „melanholični čovek” renesansnog diskursa. Takvo posmatranje stanja tuge, ili depresije, kako se naziva u dvadesetom i dvadeset prvom veku, je melanholija koja se prebacuje na drugi i drugačiji nivo i posmatra kao obavezni čin koji podrazumeva nadahnuće i inteligenciju ljudskih bića zbog svoje intelektualne i kreativne obdarenosti. Psihološka dimenzija genijalnosti otkriva i spaja ljudski talenat sa osnovnom potrebom za preživljavanjem i prevazilaženjem problema. Melanholija koju sam ja obradio u svojim radovima je pohvala svim ljudima koji pokušavaju, u datom trenutku, da reše i obrade jedan od velikog niza životnih problema.

KORACI: Možemo li očekivati da melanholiju modela zameni neko vedrije stanje duha na jednoj od narednih izložbi Bojana Otaševića?

BOJAN OTAŠEVIĆ: Iako dugi niz godina pronalazim način i slikarska, odnosno grafička sredstva za iskazivanje svoje ideje i uporno ih obrađujem na platnima i grafičkim listovima – osećam kako sam temu tek načeo i tek zagrebao ogromnu površinu beskonačnih kompozicija, formata i kontrasta kojima mogu da svoju ideju prenesem na nivou vizuelnih umetnosti. Moji karakteri nisu tužni. Oni su samo zabrinuti, zamišljeni, povučeni u sebe. Oni ne pate i ne tuguju – oni traže rešenje. Rešenje se na mojim platnima još ne sagledava, jer ga možda u ovom trenutku ni ja ne sagledavam. Ali, to ne znači da ga jednog dana neće biti.

Razgovor vodila Marija Jovanović
Izvor: Koraci XLVIII 10-12 2014 

koraci 

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar