Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

Autori i izdanja Kragujevca

01.12.2014

Glava nikad nije cela u ’balkanskoj muci’

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dom/roditelji/amber-alert-da-li-ces-pomoci-ako-znas-da-mozes.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/sumadija-i-pomoravlje-dusa-srbije.html http://prviprvinaskali.com/strane/donacije-i-sponzorstva.html

Izložba slika „Razgovori sa prijateljima” održana ove godine, na Dan grada, 6. maja, u Narodnom muzeju u Kragujevcu, i izložba grafika „Homo melanholikus”, novembra 2013. u Beogradu, u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja „Akademija”, kojom je stekao titulu doktora umetnosti, dva su dela celovitog umetničkog projekta Bojana Otaševića, profesora na Odseku za primenjenu umetnost na kragujevačkom Filološko-umetničkom fakultetu (FILUM-u).

U tematskom središtu njegovog višegodišnjeg umetničkog istraživanja je ljudska psiha, odnosno određeni psihološki naboj koji se razotkriva u introspektivnom poniranju ka „unutrašnjem prijatelju koji ima svoj glas, kritiku, sugestiju, svoje razmišljanje i emociju”. Izložba ulja na platnu u rodnom Kragujevcu donela je Otaševiću nagradu Vukove zadužbine za oblast umetnosti za 2014, a prema ocenama kolega i kritičara ona predstavlja vrhunac stvaralaštva ovog grafičara i slikara, koji je osnovne i poslediplomske studije završio na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Biljane Vuković. „Da, tako su rekli, ali ja ne mogu da se zaustavim. Kako čovek da pobegne od sebe i zanemari svoja interesovanja”, pita se Otašević u razgovoru za naš list.

Interesovanja, dakle, ostaju ista, a vi ih predočavate podjednako i na grafikama i na slikama. U čemu je razlika između ta dva pristupa?

Grafiku i sliku radim paralelno, grafika je pročišćena ideja, a slika donosi više tonova i emocija. Zato pojedine slike podsećaju na grafike, a neke grafike su detalji jedne slike. No, tema je uvek ista. Već godinama me, tako da kažem, muči jedna te ista „priča”, psihološko stanje bića, odnosno lika koji crtam i slikam. Verovatno zbog toga ljudi ponekad ne mogu da razluče šta je grafika, a šta slika. Ali to i nije toliko važno. Važno je da lik ne gleda u vas, već vi u njega. To je refleksija koju želim da izazovem, da posmatrača zainteresujem da se zgleda ne u oko kao organ, već u ono što je iza, a duboko u svakom od nas su „prijatelji” sa svojim mislima i osećanjima. Ukoliko naslutim da se to neće desiti, onda tim radom nisam zadovoljan. Isto važi i za grafiku i za sliku, a razlika, osim ove koju sam pomenuo u vezi sa osnovnom idejom i više tonova je u tome što je slike velikog formata, koje volim da radim i koje su mi bitne, lakše čuvati i izlagati.

Tema vašeg doktorskog rada, izložbe i disertacije, bila je melanholija. Zašto baš to osećanje?

Bio je to dogovor sa mojim mentorom, profesorkom Biljanom Vuković. Reč je, zapravo, o analizi „Melanholije” Albrehta Direra, konkretno pokreta krilate žene. Istorijski gledano, melanholija je doživela veliki pad. To osećanje danas nema nikakve veze sa melanholijom od pre pet vekova. U doba renesanse melanholija je bila deo pogleda na svet uzvišenih ljudi, privilegija onih koji su rešavali teške matematičke probleme i filozofske zagonetke, a danas se to osećanje definiše kao neka vrsta depresije, bolesti nezadovoljnih i neostvarenih. Ta i takva „melanholija” je na ovim našim prostorima i te kako prisutna. Stvara je materijalna beda s kojom se dugo nosimo.

Koliko su vaša dela omeđena geografskim odrednicama i socijalnim momentom?

Omeđena su onoliko koliko smo omeđeni, svi mi koji živimo na Balkanu. Ja već 41 godinu živim u Srbiji, u Kragujevcu. Volim ovaj grad i ovu zemlju, ali nebrojano puta sam od kolega i publike iz dalekog inostranstva, koji su videli moje i radove umetnika iz Crne Gore, Bugarske i nekih drugih komšijskih zemalja, čuo da kažu: „Ne mogu ovo da gledam, to je balkanska muka.” Tako oni definišu našu, balkansku umetnost. Glava koju često crtam nikad nije cela. Uvek je to neki kadar i uvek joj fali neki deo, bez obzira koliki je format u pitanju. Ne radim to namerno, to dolazi spontano. Kao da osećam da je cela glava nešto isuviše lepo, nešto što ovde ne može biti. Upoznao sam ljude iz bogatog dela Evrope i Amerike koji imaju neka moja dela. Siguran sam da i oni vide kako „razgovaram” sa „prijateljima”, ali ne znam kakve zaključke iz toga izvlače. Možda „prijatelje” prepoznaju i u sebi, ali se ne bih kladio da je tako. Pre će biti da je to za njih nešto drugačije, nešto novo.

Hoće li glava koju crtate i slikate ikad biti cela?

Sumnjam da će se to uskoro desiti.

Izvor: Politika

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar