Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement
  • Advertisement

 
 

Autori i izdanja Kragujevca

11.03.2019

Gospodar Vučić 1842. sa Metinog Brda bombardovao Kragujevac

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html

Znameniti Gružani: Toma Vučić Perišić

Istorijski zanimljiva Gruža, kroz vekove je davala značajne ličnosti koje su uticale na tok istorije i svojim delovanjem obeležile vreme u kom su živele. Neprekidna nit gružanskih istorijskih figura traje počev od prve istorijski poznate ličnosti sa ovih prostora, velikog čelnika Radiča Postupovića, koji je stolovao u gradu Borču i bio jedna od najznačajnih ličnosti srednjovekovne despotovine, pa do današnjih dana, kada je mala Gruža dala aktuelnog predsednika Republike Srbije.

Jedna od istorijskih figura Gruže, sa kojom se sudbina u punoj meri poigrala, najčudnovatnija i najinterensantnija iz naše istorije jeste Toma Vučić Perišić. Njegov sjajni uspon od običnog sluge knjaza Miloša, sa kojim se razišao po ličnim pitanjima, gonjen nekontrolisanom mržnjom prema njemu i svim Obrenovićima, on se uzdigao toliko visoko da postaje moćni diktator Srbije. Iz poštovanja ili straha, nazivali su ga gospodar Vučić. Iako je bio osion i gord uživao je ogromnu popularnost u narodu, ponajviše među Gružanima. Koliko je Vučić bio osion vidi se i iz toga što je naredio da se jednom seljaku iz okoline Beograda udari 25 batina, samo zbog toga što ga ovaj nije pozdravio. Njegov kraj je izuzetno tragičan i on bedno skončava svoj život u beogradskom kazamatu.

Vučićevi preci poreklom su Čolakovići iz Šahovića kod Bijelog Polja, odakle su se zbog sukoba sa Turcima doselili u Gornju Vrbavu u drugoj polovini XVIII veka. Otac mu se zvao Periša pa je po njemu poneo prezime Perišić. Dok su se vodile borbe za vreme austrijsko-turskog rata njegova porodica je prebegla u Srem. Toma Vučić se rodio na putu za Srem u mestu Barič. Bilo je to 1787. ili 1788. godine. Porodica je jedno vreme živela u Sremu, a onda se 1791.godine vratila u Srbiju i naselila u gružanskom selu Vučkovica. Njihova Krsna slava je bio Sveti Luka.

Pričalo se da ga je majka Stana, koja je poreklom iz gružanske Gornje Vrbave, začela u grehu sa nekim Turčinom. Po rođenju je dobio ime Toma, bio je bolešljivo dete koje nisu mogle da izleče gorke trave i svakojake vradžbine i bajalice. Neka baba mu je terajući bolesti od njega promenila ime u Vučić iz verovanja da će se davanjem „vučijeg imena” dete spasiti od bolesti i smrti. Kasnije, to ime je čitavih pola veka bilo sinonim junaštva i moći. A sam Toma Vučić Perišić bio je jedan od najbogatijih i najmoćnijih Srba svog vremena.

Toma Vučić Perišić je već 1804. godine došao u ustaničku četu. U Topoli je tokom 1804. učio vojnu veštinu, a posle obuke postao je član Karađorđeve garde. Istakao se kao hrabar ratnik u Prvom srpskom ustanku, naročito u bici na Varvarinu 1810.godine, kada je spasao život Milenku Žujoviću iz Ješevca. Zbog svoje hrabrosti i ratničke veštine, bio je i Karađorđev momak (bećar). Učestvovao je i u Hadži Prodanovoj buni gde je bio jedan od organizatora i predvodnika pobune u Kniću. U Kniću se bilo okupilo 1.000 Gružana pod oružjem. Oni su pod vođstvom Tome Vučića, Jovana Dobrače, Sime Paštrmca, Stanka Milčevića, Nilole Vučkovića i Petra Tucakovića preko noći iskopali šanac. Turci su poslali oberkneza Teodosija Filipovića iz Knića da pregovara sa pobunjenicima i ubedi ih da se umire i odustanu od bune. Pregovori nisu upeli, a Teodosije je jedva izvukao živu glavu. Verujući Milošu Obrenoviću, već prvog dana su se predali Vučić i Paštrmac. Kasnije je većina vodećih gružanskih ličnosti učesnika ove bitke zauzimalo važne položaje za vreme Miloševe vlade. Glavna bitka je bila kod Knića, nasuprot 1.000 Gružana sa turske strane je bilo isto toliko pešaka i oko 150 konjanika. Turke je predvodio Ašim–beg zajedno sa Milošem Obrenovićem i Milosavom sinom kneza Teodosija. Miloš je smatrao da tada još nije vreme za bunu i da ona može doneti samo negativne posledice po Srbe. U odsudnoj bici kod Knića koja se odigrala sledećeg dana Gružani su odneli pobedu i potukli Ašim-begovu i Miloševu vojsku ali su se posle toga razišli i time je označen kraj bune.

Nakon kratkog sukoba kod Knića, Vučić se predao Milošu Obrenoviću, a zatim je stupio u njegovu službu i poslat je Miloševoj kući u Crnuću. Vučić je imao velike ambicije, čekao je priliku da se nametne kao veliki narodni vođa. Tumarao je po Gruži, okupljao pristalice i pripremao pobunu. Bio je zajedno sa Milutinom Garašaninom i vojvodom Lomom jedan od organizatora tajnog sastanka u Rudovcima na kom se govorilo o ponovnom ustajanju protiv Turaka. Bio je u grupi koja je u Konjuši na Lazarevu subotu, dan pre podizanja Drugog srpskog ustanka, rasterala turske haračlije. Nezvanično, Drugi srpski ustanak je počeo dan uoči Cveti, i to baš u Gruži!

Dan uoči Cveti, na Lazarevu Subotu Toma Vučić Perišić, Jovan Obrenović rođeni brat kneza Miloša, Simo Paštrmac, braća Blagoje i Vasa iz Knića, Jovan iz Dobrače, Antonije Pećanin iz Konjuše, Mijailo i Proko iz Zabojnice, sa nekoliko Konjušana i Brestovčana su poubijali turske porezdžije u selu Konjuša i oteli im novac prikupljen od naroda u rudničkoj nahiji.Novac su odneli u Crnuću i predali ga Milošu Obrenoviću. Sutradan su sa Milošem krenuli u Takovo. Toma Vučić nije prisustvovao sastanku u Takovu jer je dan pre bio ranjen u Konjuši. Miloševim ustaničkim četama se pridružio tek neku nedelju kasnije. U ustanku se borio hrabro i neustrašivo ali nije ni izdaleka uspeo da zablista u punom sjaju i nametne se kao narodni vođa. Postao je samo momak Milošev, a to nije zadovoljavalo njegove prevelike ambicije. U julu 1817. godine, knezu Milošu je bio potreban jedan hrabar i odan čovek za izvršenje delikatnog zadatka, iz Kragujevca se morala odneti poruka Vujici Vulićeviću o skidanju Karađorđeve glave. Miloševa odluka za obavljanje tog zadatka je pala na hrabrog Tomu Vučića Perišića pa je on preneo Vujici Vulićeviću poverljivo Miloševo naređenje o Karađorđevom smaknuću.

Toma Vučić je u neposrednoj Miloševoj službi bio do 1822. godine kada je unapređenje i veća ovlašćenja dobio postavljenjem za gružanskog kneza 28. maja 1822. i na tom položaju ostao je do 1827. godine. Bio je najpoznatiji i najzančajniji knez Gružanske knežine. U to vreme je Vučkovica bila administrativni centar knežine Gruže. Međutim, administrativno poslovanje gružanskog kneza nije bilo vezano samo za selo u kojim je sedeo knez. Njegova kancelarija bila je i tamo gde se on trenutno nalazi. Obilazeći gružanska sela sa pisarima i pandurima, nosio je pisaći pribor i mur (pečat) u bisagama i pisao pisma i dokumente u mestima u kojima se trenutno zatekne.

U dokumentima Knjaževe kancelarije po brojem DAB. KK–XV,275 sačuvano je obaveštenje koje je u Radmilovićima 4. jula 1822. godine Toma Vučić Perišić pisao Knjazu Milošu. Vučić Perišić je tada bio zanoćio u Radmilovićima da bi pronašao lopove koji su pokrali putnike iz drugog pašaluka na drumiu između Toponice i Radmilovića. Za vreme dok je okupljao kmetove okolnih sela, stigao je čovek koji je rekao da su pokradene stvari nađene u Bresnici kod nekog Milivoja.

Vučić je itekako umeo da iskoristi položaj kneza gružanskog da ga narod zavoli i da sutra sa njim ide u vatru i vodu. U to vreme, u knežinama Srbije, narod je kulučio knezovima uz svoju hranu i piće. Jedino je u Gruži bilo drugačije, Vučić nije imao veliko imanje pa se njemu nije moralo mnogo kulučiti. Seljaci su dolazili na njegovo imanje, radili i svakog dana dobijali proje, kiselog kupusa i rakije od svog gospodara. Vučić je upoznao dušu seljaka, govorio mu njegovim jezikom ono što ga najviše peče, dizao je glas protiv svih dadžbina, isticao je da na seljaku leži sve i da mu treba sve dati. Vučićev uticaj u gružanskom kraju ostao je izuzetno snažan sve vreme njegovog političkog delovanja. Držao je pod strogom kontrolom buntovne Gružane, koji su se lako mašali oružja. Ipak titula knežinskog kneza nije mogla da zadovolji Vučićeve ambicije, želeo je više od toga i čekao je priliku da zablista. Ta prilika mu se ukazala 1825. godine. U Jasenici je izbila buna protiv Miloša koju je predvodio Milovan Popović Đak. U februaru iste godine Toma Vučić sa Gružanima potukao je pobunjenike, i krvavo ugušio bunu. Pred polazak u bitku protiv pobunjenika dobio je od kneza sablju, koju su dotada nosila jedino kneževa braća Jovan i Jevrem. Milovan Đak je uhvaćen i pogubnjen, a njegova glava je poslata Milošu u Kragujevac. Đakov brat Milić je ubijen, a pobunjenička vojska je razbijena i masakrirana.

Knez Miloš nije blagonaklono gledao na porast Vučićeve popularnosti i uticaja pa je iskoristio priliku da ga smeni sa položaja kneza gružanskog 1827.godine, zbog nedoličnog ponašanja u porodici kada je prilikom druge ženidbe pretukao sina i svoju majku. Knez Miloš je shvatao da Vučić može da bude izuzetno opasan protivnik i da treba da ga drži što dalje od sebe i Kragujevca pa je odlučio da ga protera u Poreč. Vučić je u Poreču započeo trgovinu solju, postao je najveći trgovac i veoma se mnogo obogatio. Međutim ni to nije odgovaralo Knezu Milošu jer je i on sam tragovao solju, a sada mu je Vučić postao veliki konkurent u tom poslu. Iz Kragujevca putuje nova naredba u Poreč, Vučić se premešta u Šabac i postavlja za predsednika suda. Šabačke nahije. Knez Miloš je mislio da će Vučić u Šapcu po njega biti besopasan kao predsednik suda, daleko je od Gruže i odanih Gružana, a istovremeno udaljen je i od trgovine solju. Toma Vučić je vraćen u službu postavljenjem 4. maja 1832. za člana, a 5. juna i za predsednika suda Šabačke nahije i na toj dužnosti je ostao do 18. januara 1833. U leto 1833. pretukao je kmeta Šabačke opštine Jovana Trkića koji ga je tužio knezu Milošu, pa je uhapšen i pod stražom sproveden u Kragujevac. Vučić se pokajao pred Milošem i po prvi put zamolio za oproštaj. Knez Miloš se dvoumio da li da veruje Vučiću i trpi ga ili da se obračuna sa njim i naredi da bude posečen. Znao je da imati Vučića uz sebe znači biti siguran pa je odlučio da ga postavi za člana Suda naroda srpskog u Kragujevcu.

Godine 1834. knez bira svoje prve ministre, i postavlja ih jednog za drugim.najpre ministra pravde i prosvete,zatim unutrašnjih dela pa finansija.Tek tri meseca kasnije knez Miloš postavlja ministra (popečitelja) vojnih dela. Vučić je na položaju popečitelja vojnih dela bio od od 15. juna 1834. do 15. februara 1835. godine. Ministar vojni dobio je svoj prvi zadatak, pod njegovom komandom vojska je iselila Turke iz Sokolske nahije koji su se oko grada Sokola razmestili po selima. Vučić je sa još dva oficira pratio na putu za Rusiju 29 kadeta koji su bili poslati na školovanje za buduće oficire.

Toma Vučić Perišić je bio čuvar Miloševog režima i za vreme Miletine bune 1835.godine. Mileta Radojković, Milosav Zdravković, Đorđe Protić sa naoružanim seljacima, brojno jaki i dobro opremnjeni već su bili krenuli na Kragujevac. Vučić je pomirljivim stavom prema pobunjenicima i posredovanjem kod kneza Miloša doprineo da se buna mirno završi bez ijednog opaljenog metka. Ipak, Miletina buna je bila neposredni povod za donošenje Ustava Kneževine Srbije, kojim je trebalo ograničiti Miloševu apsolutističku vlast. Ustav Knjaževstva Srbije donet je u Kragujevcu 1835. godine, poznat je kao Sretenjski ustav zato što je izglasan na Skupštini koja je započeta na hrišćanski praznik Sretenje Gospodnje. Ovaj Ustav nije formalno nikada priznat, a bio je na snazi samo dve nedelje, pošto su protiv njega bili Osmansko carstvo, Rusija i Austrija, kao i knez Miloš Obrenović. Sretenjski ustav je bio jedan od prvih demokratskih ustava u Evropi, pisan je po ugledu na francuske ustavne povelje i belgijski ustav. Nakon proglašenja Sretenjskog ustava imenovan je Savet čiji je član bio i Vučić do 15. februara 1835. godine. U aprilu 1835. postavljen je za nadzornika državnih građevina (u rangu sa sadašnjom funkcijom ministra građevinarstva), tada se preselio iz Kragujevca u Beograd i tamo živeo do kraja života.

Devetog jula 1835. godine, knez Miloš je sa svojom svitom krenuo na put u Tursku na razgovore sa sultanom i drugim velikanima. U vreme Miloševog boravka u Tuurskoj, Vučić je bio nadzornik kneževe i državne kase u Beogradu i Topčideru. Knez Miloš je u Turskoj kod Sultana primljen sa velikim uvažavanjem kao predstavnik jedne male ali samostalne zemlje. Miloš je vešto izbegavao nove obaveze prema Turskoj, a stare pokušavao da umanji. Knez Miloš se kao pobednik vratio u Srbiju. U dobro zatvorenim kesama nosio je dvadeset dva turska ordena za srpske velikaše. Na zaprepašćenje mnogih, među odlikovanim srpskim starešinama nije bilo Tome Vučića Perišića. To je bila kap koja je prelila prepunu čašu, sujetni i ambiciozni Vučić je krenuo otvoreno u rušenje kneza Miloša ne birajući sredstva. I sam Miloš je shvatio da je pogrešio što nije dodelio odlikovanje Vučiću, znao je koliko on voli titule i počasti. Bio je svestan da Vučić može da ga uzdrma pa čak i uništi. Knez je odlučio da ispravi grešku, a prilika za to se ukazala tek godinu dana kasnije. Starešina Joksim Milosavljević je umro, na njegovim grudima stoji turski orden, skinuće ga i poslaće ga u Beograd Vučiću. Miloš je poslao orden po specijalnom izaslaniku Jakovu Živanoviću. Živanović je uz orden poneo i diplomu i ukaz o odlikovanju. Vučić je energično odbio da primi orden sa odgovorom da njemu ne trebaju tuđi ordeni i da od stida ne može sa mrtvog čoveka uzeti orden. Orden je vraćen Milošu sa Vučićevom molbom za dopuštenje da napusti zemlju i da se preseli u Mehadiju u Vlaškoj. Miloš je mislio da je takva molba kao poručena, bez Vučića u zemlji, udaljenog kilometrima konačno će biti miran. Vučić se preselio u Vlašku da bi organizovao pobunu protiv Miloša. U Mehadiji je primao zaverenike i sa njima kovao plan da zbaci kneza. U Srbiju se vratio u novembru 1837, sa knezom Milošem izmirio se u maju naredne godine i tada mu je vraćeno zvanje kneževog ađutanta u činu polokovnika. Vučić je povratak u Srbiju iskoristio da buni narod protiv kneza Miloša. Svoje glavno uporište je opet našao u Gruži, lutao je Gružom i govorio narodu kratko, jezikom koji razume. Od zaštitnika kneza Miloša, Vučić je postao njegov žestoki protivnik i Ustavobranitelj. Ustavobranitelji su bili nosioci borbe protiv samovlašća kneza Miloša Obrenovića. Oni su se zalagali za donošenje ustava i zakona kojim će Miloševa vlast biti ograničena i uspeli su da se izbore za donošenje takozvanog Turskog ustava.

Nakon proglašenja Turskog ustava koga je Porta predala Srbiji 12. decembra 1838. godine,održana je Narodna Skupština na Kalemegdanu od 13. do 25. februara 1839.godine,na kojoj je Ustav svečano obnarodovan i pročitan. Vučić je ponovo imenovan za člana Saveta 14. februara 1839. Državni savet je imao 17 članova, oni nisu mogli biti zbačeni dok se kod Porte ne dokaže njihova krivica. Pored Vučića, u Savetu je od Gružana bio i Petar Tucaković. Knez Miloš je bio nezadovoljan ustavom koji mu je bio nametnut iz Carigrada i ulazi u otvoren sukob sa Savetom i velikanima. Vučić postaje narodni branilac i zaštitnik, iza sebe ima široke narodne mase koje ga slušuju i poštuju. Kao vešt demagog Vučić je uspevao da ubedi narod da su njegove želje zapravo i narodne. Govorio je da vlast ne treba poštovati i da je najbolja ona vlast koja najmanje košta.

U vreme od 1839. pa sve do 1844. bio je udarna pesnica Ustavobranitelja u borbi protiv kneza Miloša i Mihaila Obrenovića. Ustavobranitelji su se oslanjali na njegov uticaj u narodu, koji je neosporno bio najjači u Gruži. Pored snažnog uporišta u narodu, Vučić je posedovao vojnička znanja pa su ga i zbog toga Ustavobranitelji isticali u prvi plan. Knez Miloš je priželjkivao i potajno podsticao bunu protiv Ustavobranitelja ali ipak je znao da ne postoji ni jedan vojskovođa koji bi mogao da porazi moćnog Vučića. Pokušaj pobune vojske protiv Ustavobranitelja izbio je kada su na Beograd istovremeno krenule pobunjeničke čete iz Čačka predvođene Jovanom Obrenovićem i iz Šapca Milosavom Kaluševićem. Komanda nad vojskom koja je trebalo da zaustavi pobunjenike poverena je lično Tomi Vučiću Perišiću. Miloševi savetnici su vršili pritisak na njega da izda naređenje da se uguši pobuna. U bezizlaznoj situaciji, knez Miloš je 23. maja 1839. doneo apsurdnu odluku da izda punomoćje svom najvećem neprijatelju Vučiću da uguši pobunu. Vučić je i ovog puta iskoristio svoje pregovaračke sposobnoti i uspeo da pobedi pobunjenike bez borbe. Ubedio ih je da se razoružaju i predaju, mudro je odlučio da ne ubija i ne kažnjava pobunjenike ali ih je zato ismejao, naredio je da pobunjeni vojnici skinu svoja odela i tako ih je sproveo u Beograd. Nakon ovog događaja, gospodar situacije u Beogradu je postao Vučić sa svojim pristalicama. On je izdavao naređenja i organizovao red i bezbednost, ispred kneževog dvora više nije stajala straža redovne vojske već Vučićevi vojnici. Na ulicama Beograda su se okupljale mase naroda koje su tražile Miloševu ostavku. Na Skupštini koja se održavala u Beogradu knezu Milošu je bio zabranjen pristup. Na Skupštini se govorilo: “Nek naiđe ovamo knez da ga kamenjem zaspemo. “Abdikacija kneza Miloša je bila neizbežna, 1. juna 1839. godine je došlo i do formalnog akta. Na Miloševa vrata je zakucao Prota Mateja Nenadović i zatražio od njega ostavku, knez je bez razmišljaenja odmah potpisao.

Nakon što je knez Miloš bio prinuđen da abdicira, prema Hatišerifu je predao presto svom starijem sinu Milanu. Milan, bolešljiv i slab nije bio u stanju da upravlja Srbijom pa je Skupština odredila namesništvo knjaževskog dostojanstva, koje bi mu pomagalo. Za namesnike su imenovani Jevrem Obrenović, Avram Petronijević i Toma Vučić Perišić. Suštinski, to prvo namesništvo je u stvari bila prva ustavobraniteljska vlada. Milan Obrenović je umro samo 26 dana kasnije od kada je došao na presto. U Srbiji se postavljalo pitanje ko sada, nakon što je jedan knez abdicirao a drugi umro, može da preuzme presto. Logično je bilo da na presto dođe mlađi Milošev sin, Mihailo Obrenović, ali tome su se protivili Ustavobranitelji.

Vučić je počeo otvoreno i nedvosmisleno da govori o promeni dinastije. Sticao je popularnost u narodu govoreći o nedelima dinastije Obrenović. Međutim znao je da narodu ne vredi samo govoriti već treba uraditi i nešto konkretno. Zato je smanjio porez sa šest na pet talira, pored toga je ukinuo i neke svešteničke takse. Vučić je tada seljacima govorio baš ono što žele da čuju: “Ko ti ustraži više od pet talira poreza, uzmi pušku, pa za krušku, pa u levu sisu. “Vučić je bio nikad popularniju u narodu, svuda je bio red i mir. Oduševljeni seljaci su uzvikivali: “Živeo Vučić“.

Nakon što je išao u Carigrad sultanu na poklonjenje, marta meseca 1840. godine, Mihailo Obrenović je iz Carigrada doneo kneževsko dostojanstvo, Mihailo Obrenović je potvrđen za izabranog srpskog kneza. To je bila situacija sa kojom se Vučić nije mirio, međutim ni novi knez nije bio zadovoljan jer je beratom iz Carigrada bilo određeno da Vučić ostaje u namesništvu. Knez Mihailo međutim, kao i Miloš, nije hteo da vlada sa Ustavom od 1838.godine. Stoga se odmah zamentula borba između njega i Ustavobranitelja, koji su postali i anti-Obrenovićevci. I običan narod se sve više delio na pristalice Obrenovića ili Ustavobranitelja. Milošev brat, Jevrem Obrenović je išao po narodu i obećavao smanjene poreza na tri talira ako se na presto povrati knez Miloš. Ni Vučić nije sedeo skrštenih ruku, on ide svuda po narodu, a ponajviše po Gruži i govori: „Ja se ne bojim nikoga, ni knjaza ni Saveta, ni popečitelja ni mitropolita,i niko ne treba da se boji nikoga, mi smo svi ravni, što je knjaz to je i svinjar, što svinjar to i savetnik, što savetnik to i terzija, što terzija to i sudija, što sudija to i ja, svi smo mi jednaki;ne treba da se samo jedan greje na suncu, a svi mi stojimo u ‘ladu i samo jedan da podigne glavu visoko a mi svi da gledamo u zemlju, no valja da svi gledamo gore i svi da se grejemo na suncu. Ja se ne bojim nikoga, samo se bojim Ustava, pa to ću reći i knjazu Mihailu kao što sam govorio njegovom ocu; čućete vi šta ću mu reći u oči kad dođe; a ako on ne bude radio po ustavu ja ću ga proterati kao i oca; no niko nek ne misli da sam ja protiv kneza Miloša svojom vlašću, ne, njega je prognao ustav. Eto mi u džepu carskih fermana i vi ćete videti što ću učiniti knezu Mihailu, ako se ne bude hteo vladati ljudski. Mi treba da imamo jednog kneza,pa ma ko to bio, knjaz Mihailo ili neko drugi, nama je svejedno; nek niko ne misli da knjaz može da čini u zemlji što hoće; on mora da sluša narod i čini ono što narod hoće i zapoveda.

Bio je to period u životu Vučićevom kada je on stupao zajedno sa narodom i ulagao mnogo da taj narod dobije više nego što su mu davali knezovi dinastije Obrenović. I opet neočekivano, iz nekoliko nahija kreću vojske ka Beogradu da spasu kneza Mihaila od Ustavobranitelja. Šestog maja 1841. godine se na Topčideru sakupila vojska od nekoliko hiljada dobro naoružanih ljudi koja je tražila Vučićevu glavu. Vučić je, da bi spasio svoju glavu, morao da se skloni u tursku tvrđavu u Beogradu kod Husref-paše. U Beograd je stigao specijalni izaslanik Porte, Musa efendija, sa zadatkom da izmiri kneza Mihaila i Vučića. Nakon neuspelog pokušaja pomirenja, Musa efendija se vraća u Carigrad ali sa njim ide i Vučić zajedno sa 36 Ustavobranitelja. Kasnije, na zahtev Turaka i Rusa, knez Mihailo je morao da popusti i dozvoli povratak Ustavobranitelja u Srbiju. Jedanaestog aprila 1842. godine Vučić kreće ka Beogradu, a kroz glavu mu prolaze reči Mustafa-efendije: “Od Obrenovića ni pseto ne sme da ostane u Srbiji; car je tebe izabrao da to izvršiš. On se u tebe uzda da ćeš najbolje moći jer si čovek za kim će se povesti narod“.

Prilika za veliki Vučićev povratak na scenu Srbije ukazala se u noći 31.avgusta 1842. godine,kada je u Smederevu izbila buna protiv kneza Mihaila. Prvog septembra je ka Kragujevcu krenuo Beogradski garnizon, na čelu sa knezom Mihailom, u pratnji kneginje Ljubice, Jevrema Obrenovića, pet državnih savetnika i četiri ađutanta. Prema Kragujevcu se uputio i Toma Vučić Perišić,znao je da mora da stigne pre kneževe vojske, jer u Kragujevcu su topovi i oružje. Na putu ka Kragujevcu, okupio je u Kolarima oko hiljadu odanih boraca. Vučić između ostalih opet okuplja svoje Gružane i ulazi u Kragujevac sa vojskom od oko tri hiljade ljudi. Vojska u Kragujevcu je stala na Vučićevu stranu i dočekala ga kao vođu.Ubrzo su izvukli topove i postavili ih na Metino Brdo.

Predvodeći Ustavobranitelje protiv vojske kneza Mihaila, pobunjeni Vučić je 1842.godine sa Metinog Brda topovima bombardovao Kragujevac, razbio trupe kneza Mihaila i prisilio ga na abdikaciju.

Vučić je, posle odlaska kneza Mihaila bio gspodar situacije, on je bio sve i sva u državi. Vučić je išao u posetu Ćamil-paši i Šekid-efendiji da ih obavesti da je novoizabrani Državni Savet odlučio da se privremena uprava zemlje preda u ruke njemu i Avramu Petronijeviću. Bilo je to vreme u kome je Vučić pomišljao i na to da on treba da bude knez Srbije. Tada je imao neograničenu moć i preveliku popularnost u narodu, ali i naklonost Porte. Ostalo je nepoznato zašto tada nije iskoristio priliku da se proglasi za kneza Srbije.

Potom su Ustavobranitelji na čelu sa Vučićem kao „predvoditeljem naroda“ doveli na presto Karađorđevog sina, Aleksandra Karađorđevića. Vučić je sazvao Skupštinu, koja se održavala u njegovom ratnom logoru, na sredini logora je bio njegov šator, verni momci iz Gruže i osam topova. Narodna Skupština sazvana za izbor vladaoca, izabrala je 2.septembra 1842. godine za kneza Aleksandra Karađorđevića. Turska je rado primila ovu promenu u Srbiji, jer je pobedila stranka koja se naslanjala na Portu, i prihvatila je izbor kneza Aleksandra Karađorđevića, i odmah ga potvrdila za kneza. Rusija je uložila protest protiv izbora novog kneza Srbije, tvrdeći da je on izvršen pod pritiskom. Tako je na navaljivanje Rusije, 15. juna 1843. godine obavljen ponovan izbor, na kome je ponovo izabran za kneza Aleksandar Karađorđević. Rusija je sledeće godine priznala Aleksandra Karađorđevića uz uslov da se Toma Vučić Perišić protera iz Srbije. Vučić je doneo odluku da popusti ruskim zahtevima i odlučio je da napusti Srbiju i odlazi u Vidin. Knez Aleksandar Karađorđević je donekle osećao olakšanje što je Vučić daleko ,čak u Carigradu. Znao je da je Vučić bio daleko spretniji i moćniji od njega i da je on sada tu, radio bi sa njim šta hoće. O Vučićevoj moći u tadašnjoj Srbiji možda najbolje govore reči kćeri kneza Aleksandra Karađorđevića: “Babo nam je knez, majka nam je kneginja, a gospodar Vučić.“

Posle trećeg izgnanstva iz Srbije provedenog u Carigradu, Vučić se opet vratio u Beograd. Knez Aleksandar je bio u nedoumici kako sada Vučiću naći položaj u državnoj upravi koji bi bio dostojan ovakvog velikana. U to vreme je stigla vest iz Šapca o pobuni pristalica Obrenovića. Knez Aleksandar Karađorđević je znao da bunu uspešno može da uguši samo Vučić, ali on se nećkao i izgovarao da je star za takav poduhvat, već mu je 58 godina. Knez je znao da postoji samo jedan način da se Vučić prihvati dužnosti komandanta kaznene ekspedicije i zavede mir u Šapcu. Jedino što je moglo da odobrovolji sujetnog Vučića, bilo je dati mu neku veliku titulu koja sa sobom nosi i moć i čast. Knez Alaksanadar Karađorđević donosi odluku da Vučiću dodeli svečanu diplomu i čin vojvode s titulom „prevashoditeljstva“. Obuzet velikom počašću nosioca titule prvog vojvode u Srbiji, Vučić sa svojim momcima, među kojima je ponajviše Gružana kreće u Mačvu da uguši pobunu Obrenovićevaca. U Mačvu je pre Vučića već bio stigao stari iskusni vojskovođa Prota Mateja Nenadović sa vojskom od oko šesto ljudi. Dok je Vučić sa Gružanima na čelu bataljona i sa dva topa i neograničenim punomoćjem u džepu prilazo Valjevu, buna je već bila ugušena u Šapcu, Loznici i Valjevu. Ali za Vučića posao nije bio završen, on je progonio razbegle pobuljenike po šumama. Vučić je izricao presude, pohvatani pobunjenici su svirepo ubijani i masakrirani. Dva dana su Loznica i Valjevo bili poprište strahovite osvete koju je osmislio i predvodio Vučić. Ipak, to je bio samo početak strahovite pogibije, Šabac je bio određen za osvetničko mesto. Vučić je kao vojvoda bio i tužilac i sudija ali i izvršilac svojih prestrogih presuda. Apsane su bile pretesne pa su zarobljenici sagonjeni u blatnjave obore, pohvatani pobunjenici su batinjani, prebijani topuzom i sečeni sekirom, a streljani naticani na točkove. Vučićevi ljudi su popisivali imanja pobunjenika, oduzimali i prodavali kuće, palili ambare i sekli voćnjake. Vučić je punih petnaest dana i petnaest noći gospodario Šapcem i sejao smrt, patnje i strah. Ljudi oko njega su se čudili, pitali su dokle će da traje ali niko nije smeo da kaže dosta. Mnogi su se zapitali da li je Vuk Stefanović Karadžić bio u pravu pre desetak godina kada je Vučića nazvao narodnim krvopilcem. Prvog novembra 1844. godine je Vučić označio kraj kaznene operacije i naredio pokret ka Beogradu. Vučićeva popularnost u narodu je naglo počela da opada posle svirepog ugušenja ove bune. Iako je imao sva ovlašćenja da upotrebi krajnje mere, brutalan način na koji je on to izveo ne može se ničim opravdati. Po povratku u Beograd, knez Aleksandar je znao da Vučiću mora da se oduži novom titulom, te ga proglašava kabinetskim savetnikom. Vučić tako formalno postaje prva ličnost posle kneza, ima neograničenu moć, ima prava da učestvuje u Savetskim i ministarskim sednicama, uz to ima godišnju platu od tri hiljade petsto talira. Iako formalno prvi posle kneza, Vučić je najmoćniji čovek Kneževine Srbije.

Kao nekada Milošu, kasnije Mihailu, tako i sada knezu Aleksandru Karađorđeviću Vučić postaje otvoreni protivnik. Ubrzo knez Aleksandar doznaje da širom Srbije narod Vučića zove „naš gospodar Vučić“. Vučić sve češće odlazi u Gružu da opipa puls buntovnih i hrabrih Gružana i uvek se uverava da srce Gružana još uvek kuca za njega.

Knez Aleksandar potom optužuje Vučića da održava tajnu prepisku sa prognanim Milošem Obrenovićem. Sukob između kneza i Vučića se sve više zaoštrava, protiv njega se okreće Stevan Knićanin kao i većina Ustavobranitenja. Do skora odan Turskoj, Vučić počinje da traži i dobija podršku od Rusije. Vučić je tražio da se sazove Narodna skupština, a održavanju Skupštine najoštrije se protivio knez Aleksandar Karađorđević. Narodna skupština u Srbiji nije održana još od 1842. godine, kada su na Vračaru narodni predstavnici izabrali novog kneza. Ipak, knez Aleksandar je popustio i Narodna skupština je održana na Petrovdan 1848. godine u Kragujevcu. U prostranom dvorištu Okružnog suda sakupilo se mnogo naroda. Narodni predstvnici iz svih krajeva su birani tako što je na svakih 250 poreskih glava dolazio po jedan čovek. Tu su bili svi popečitelji,članovi Saveta,knez Aleksndar Karađorđević,najzad i Toma Vučić i pored njega hiljade Gružana. Skupštinu je otvorio knez Aleksandar, počeo je da govori o situaciji u Srbiji ali bio je prekinut uzvicima:“Vučić,Vučić!“ Zbunjen, knez nastavlja da govori ali skupštinari uzvikuju: “Neka dođe gospodar u narod!“

Taj gospodar koga narod traži nije niko drigi do Vučić. U situaciji apsolutnog trijumfa Vučića nad knezom Aleksandrom, Ilija Garašanin hitno piše pismo načelniku sreza Kačerskog: “Narod je skoro sav prešao na Vučićevu stranu, no sakupi nekoliko stotina Kačeraca, pa pohitaj ovamo u Kragujevac. “Stiže odgovor da se načelnik razboleo, a nema ko drugi da skupi Kačerce. Skupština nije htela da čuje ništa, samo je klicala Vučićevo ime, knez je shvatio da mora da pogne glavu i ispuni ranije Vučićeve zahteve. Svi Savetnici koji su ranije Vučića nazivali izdajnikom morali su da podnesu ostavke, među njima je bio i Stevan Knićanin. Vučić ipak ovu situaciju nije iskoristio do kraja, da je hteo mogao je da uradi šta hoće, mogao je da zbaci kneza Aleksandra Karađorđevića i da sam bude proglašen za kneza Srbije. Ovog puta bio je zadovoljan moralnom pobedom.

Nakon Petrovske skupštine Vučićev uticaj polako počonje da slabi ali on ne odustaje od namere da obori kneza Aleksandra. Knez i vlada su sprovodili politiku njegove sistematske izolacije. Ilija Garašanin odmah po stupanju na mesto kneževog predstavnika penzionisao ga je 6. oktobra 1852.godine. Ruska diplomatija nije bila zadovoljna Vučićevim penzionisanjem.

Jula meseca 1855. godine, Vučića je zadesila jedna porodična tragedija, umrla mu je supruga Anula, prelepa žena koju je on neizmerno voleo. Govorilo se da je Anula izvršila samoubistvo, otrovala se jer joj gospodar nije bio veran, zabavljao sa drugim ženama.

U međuvremenu i Ilija Garašanin je ušao u sukob sa knezom Aleksandrom i obnovio staro prijateljstvo i savezništvo sa Vučićem. Knez je znao da bi udruženi Vučić i Garašanin za njega predstavljali preveliku opasnost pa je preduzeo sve da ih posvađa.

Protiv kneza Aleksandra Karađorđevića se kovala zavera koju je vodio predsednik Državnog saveta Stefan Stefanović Tenka. Zaverenici su nameravali da ubiju kneza Aleksandra. Za to je unajmljen ubica Milosav Petrović, seljak iz Kragujevačkog okruga, dobio je pušku i sva potrebna uputstva, trebalo je da ode u Brestovačku banju i ubije kneza. Zavera je otkrivena i sprečena, zaverenici osuđeni na smrt a kasnije im je kazna preinačena u doživotnu robiju. Nije bilo dokaza, ali sumnjalo se da je u ovu zaveru bio upleten i Toma Vučić. Nakon tog događaja, Vučić je napustio zemlju i otišao u Italiju. Za zaveru su sumnjičeni i Ilija Garašanin i Miša Anastasijević, međutim ni za njihovo ni za Vučićevo učešće u zaveri nije bilo dokaza. Kada se situacija bar naizgled smirila, Vučić se vratio u Srbiju i zajedno sa Garašaninom i Mišom Anastasijevićem nastavio akciju za zbacivanje kneza. Zbog napete situacije u Srbiji, u Beograd dolazi specijalni izaslanik Porte, Eten-paša. On u pratnji Kabul-efendije dolazi u Beograd 18. marta 1858. godine. Portinog delegata dočekuju dve grupe ljudi, kneževi ministri i Vučić sa svojim pristalicama. Eten-paša je prvo prišao grupi u kojoj su bili Vučić, Garašanin i ostali zbačeni savetnici. Vučić i Garašanin su upotrebili svu svoju mudrost i autoritet da pridobiju Eten-pašu na svoju stranu. Pod pritiskom knez preko noći sastavlja novu vladu i novi Savet, a kao kruna svega predsednik Saveta postaje Toma Vučić Perišić. Vučić je sa svojim istomišljenicima primorao kneza Aleksandra da sazove Skupštinu. Sve je bilo isplanirano, sazvati Skupštinu i oboriti vladaoca. Ali šta dalje. Vučić, sada već starac, zamišljao je da kruniše svoje delo kneževskom titulom. To je ranije mogao da učini lako, bez ikakvih napora, propustio je dve prilike da bude proglašen za kneza Srbije, to je mogao da postigne 1842.godine nakon abdikacije kneza Mihaila i 1848. na Petrovskoj skupštini u Kragujevcu, kada su gotovo svi skupštinari stali a njegovu stranu.

Knez Aleksandar Karađorđević je sazvao skupštinu pod pritiskom opozicije na Svetog Andreja 30. novembra 1858.godine. Svetoandrejska skupština je knezu Aleksandru Karađorđeviću oduzela mandat kneza, i predala ga knezu Milošu Obrenoviću.

Toma Vučić je doprineo i padu kneza Aleksandra Karađorđevića ali nakon njegovoga pada knez Miloš je po povratku na srpski presto naredio da se Vučić pritvori. Nakon što Vučić na Svetoandrejskoj skupštini nije uspeo da osujeti povratak kneza Miloša na presto, povukao se u svoju kuću u blizini Kalemegdana. Uhapšen je na prevaru, njegov prijatelj Filip Stanković ga je namamio da se preda bez otpora. Nakon što se u zatvoru razboleo, prebačen je u Vojnu bolnicu, gde je umro kao politički pritvorenik, pod nerazjašnjenim okolnostima.

Najverovatnije je s knez Miloševim znanjem otrovan. Neposredni izvršioci njegovog ubistva bili su doktor Karlo Beloni i šef Glavne vojne uprave Mladen Žujović. Vučić je u bici na Varvarinu 1810. godine spasao život Milenku Žujoviću, a sada je Milenkov sin Mladen bio jedan od izvršioca njegovog mučkog ubistva. Umro je u mukama 13. jula 1859.godine, a narednog dana sahranjen je u običnom seljačkom odelu. Sahranjen je na palilulskom groblju na Tašmajdanu. Iako su mu za života sva vrata bila širom otvorena, u groblje je unet na sporedna mala uska vrata. Sahranjen je bez počasti, u prisustvu samo nekoliko ljudi. Kraj njegovog groba dan i noć je stajala straža, ali to nije bila počast već predostrožnost i strah kneza Miloša. Miloš se plašio i mrtvog Vučića, ako njegovo telo ukradu Turci i u njegovom telu nađu razorno dejstvo otrova, onda i mrtav Vučić može da bude vođa novih nereda.

Njegovi posmrtni ostaci su sa groblja na Tašmajdanu 1904. godine preneti u Gružu, u grobnicu crkve u Zakuti koja je njegova zadužbina. Zbog toga što je preneo Vujici Vulićeviću Miloševu naredbu za Karađorđevo smaknuće, Vučić je kasnije podigao crkvu pokajnicu u Zakuti.

Vučićevog imena odricaće se svi tek 1859. godine.Tada će jedan poslanik u Narodnoj skupštini podneti predlog da se u Srbiji zabrani ime Vuk, Vukašin, Vučić.

Na 27. sastanku Narodne Skupštine od 10. decembra 1890. godine u Beogradu je o Vučiću kao izdajniku govorio gružanski Narodni poslanik iz Čestina, Đurđe Đorović, koga je Gruža neprekidno 30 godina birala za poslanika: “Ja ne znam da li ima u istoriji zapisano da se je ma koji ministar kaznio za izdajstvo. Izdajstvo se, gospodo, ne kazni, no pokušaj izdajstva. S toga mislim, da treba kazniti, da se pokušaj izdajstva kazni, jer ko je mogao kazniti Vučića kad je izvršio izdajstvo“.

Vučić je bio jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji tog vremena. Svoje bogatstvo je umeo da daje i za opšte narodno dobro. Tako je prvoj građanskoj bolnici u Beogradu darovao 10.000 dukata. O ovom Vučićevom poklonu bolnici pisale su Srpske Novine 1. novembra 1856. godine: “Toma Vučić Perišić, vojvoda srpski, poklonio je bolnici varoši Beograda za umnoženje fonda njenog 10.000 dukata, pored toga jednu baštu i jednu njivu. O tome je između Opštine i g. Vučića i ugovor načinjen… Pored toga da Obština opet iz iste priznatelnosti kad bolnicu podigne, posle smrti g. Vučića 8 kreveta bolnički podigne,i to da 4 nose ime „Zadužbina Tome V. Perišića“, a drugi 4 „Zadužbina Tome V. Perišića za spomen supruge svoje Agnije“. Vučić je podigao novi konak u manastiru u Divostinu, a pored konaka i jednu zidanu česmu. Tokom 1868.godine, Vučić je podigao školu u Zakuti kao i crkvu pokajnicu.

Toma Vučić je bio glavni pomagač i podstrekač u donošenju odluke kneginje Ljubice da ubije Miloševu ljubavnicu, lepu udovicu Petriju iz Sarajeva. Kad mu se jednom Ljubica požalila na Miloša, Vučić je uzviknuo:“A kamo ti kubura, pa ubi pseto.“Vučić je tako dao ideju Ljubici da ubije Petriju i pomogao joj da posle toga pobegne iz Miloševog dvora.

Toma Vučić Perišić se dva puta ženio, prva žena bila je Perunika Žabarac iz Ranilovića, a druga žena bila je Agnija zvana Anula, inače kćerka Farmakija, grčkog hajduka, koga su ubile turske albanske snage pod komandom Ali-paše Janjinskog. Sa prvom ženom Perunikom Žabarac, Vučić imao je dva sina Stevana i Iliju, i dve kćerke, Stanku i Anku. Sa drugom ženom Toma Vučić Perišić nije imao dece.

Stariji sin Tome Vučića Perišića, Stevan Vučić-Perišić, je bio jedan od viđenijih Gružana svoga vremena. Bio je sreski načelnik u knežini gružanskoj od 2. februara 1843. godine, a potom sreski načelnik karanovački od 1844. do 1846. godine. Stevan je bio oženjen Marijom Dobrnjac unukom kneza moravske knežine požarevačke nahije Stevana Dobrnjca, brata vojvode Petra Dobrnjca

Vučićev brat od strica Pavla, Melentije Pavlović, bio je mitropolit Srbije. Melentije Pavlović je 1831. godine nakon dugo vremena postao prvi Srbin na tronu beogradskih mitropolita. Nakon što je Carigradski patrijarh Konstantin I svojim pismom od januara 1832. dao Srpskoj crkvi autonomiju, Melentije je poneo titulu arhiepiskop beogradski i mitropolit srpski.

Melentije Pavlović je rođen u selu Vrbava, bio je iguman u manastiru Vraćevšnica. Melentije je bio i blizak saradnik Miloša Obrenovića. Za Melentija se može reći da je bio duhovni vođa Drugog srpskog ustanka. Osim što je u Takovu blagosiljao Drugi srpski ustanak i Miloša Obrenovića kao vođu, pričestio ustaničku vojsku, učestvovao je u mnogim ustaničkim bitkama. Kao arhimandrit Melentije Pavlović proslavio se u bici na Ljubiću 1815. Kad su turske snage potisnule Srbe na Ljubiću, tako da je poraz izgledao neizbežan, Miloš Obrenović video je arhimandrita Melentija Pavlovića kako je kleknuo na kolena i molio se Bogu. Povukao ga je za rukav i rekao mu da uzme doboš od poginulog vojnika dobošara i da lupa, a da će on vikati na ljude da se zaustave i vrate u borbu. Arhimandrit Melentije uzeo je doboš i udarao u njega i Srbi su se pribirali i ponovo udarili na Turke. U turskom bekstvu preko Morave poginuo je turski komandant Ćaja-Paša.

Posinak mitropolita Melentija Pavlovića je Filip Hristić, kneževski predstavnik i kneževski poslanik. Melentije Pavlović, kao monah nije imao dece. Od njegovog rođenog brata praunuka je majka Milana Stojadinovića, predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije

Potomci gospodar Tome Vučića Perišića i Pavla su Kosta N. Hristić, ministar i kraljevski poslanik, Boško K. Hristić, kraljevski poslanik, artiljerijski brigadni general Milisav Antonijević, divizijski general Nikola LJ. Hristić, artiljerijski brigadni general Milorad Lazarević, pukovnik Mihailo Hristić, kao i dr. Milan Stojadinović predsednik ministarskog saveta (vlade) Kraljevine Jugoslavije…

Potomci Tome Vučića Perišića su akademik Stevan Hristić, vodeći srpski kompozitor prve polovine veka i Vojislav Voki Kostić, kompozitor.

Zetovi (u raznim generacijama) Tome Vučića Perišića i njegovog brata od strica mitropolita Melentija Pavlovića, su, između ostalih Nikola Hristić, četiri puta predsednik ministarskog saveta, prof. dr Sima Lozanić, ministar inostranih poslova, akademik, dr Laza K. Lazarević, akademik, armijski general Milutin Nedić, prof. dr Aleksandar Kostić, kao i Borislav Pekić, književnik.

Saša Zarić
Izvor: Poreklo

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar