In memoriam: Vladimir Jagličić (1961-2021)

"Mi moramo u svojoj sredini delovati, svako od nas ponaosob. To je, po mom mišljenju, jedini način da se svet promeni. Znači, podržati druga koji ne može da izdrži konkurenciju, dati mu u odsudnom trenutku pomoć - možda će mu se promeniti život. To je ta razlika koju moramo da prevladamo...

Svako mora da uradi bar jedan podvig, ako misli da uradi nešto od svog života. Inače se suočava sa prazninom - živeti samo za sebe u svetu koji je pun ljudi je potpuno besmisleno...

Svaki je čovek svet za sebe. Ako čovek sam nešto doprinese oseća se bolje i okolina oko njega se menja nabolje..:"

V. J.

Dana 7. aprila 2021. godine, u 60. godini, preminuo je naš dragi kolega Vladimir Jagličić, književnik.

U svojoj profesionalnoj karijeri radio je kao sekretar Osnovne škole "Đura Jakšić", zamenik glavnog urednika časopisa "Pogledi", novinar-reporter lista "Nezavisna svetlost".

U periodu od 2004. do 2011. godine bio je direktor Spomen-parka "Kragujevački oktobar" gde je dao značajan doprinos uspešnom radu Ustanove i očuvanju svih tradicionalnih manfestacija. Takođe je pokrenuo i kulturno-umetničku manifestaciju "Bdenje", koja se od 2006. godine održava noć uoči svakog 21. oktobra.

Od 2011. godine radio je u Narodnom muzeju u Kragujevcu, kao bibliotekar i urednik pojedinih muzejskih izdanja.

Uspešno se bavio književnošću, autor je na desetine knjiga poezije, proze i prevoda, kao i poeme "Knjiga o zločinu" koja je izvedena na Velikom školskom času 2000. godine. Dobitnik je brojnih značajnih književnih nagrada.

Sa tugom i žalošću kolektivi Narodnog muzeja u Kragujevcu i Spomen-parka "Kragujevački oktobar" opraštaju se od svog dugogodišnjeg kolege i upućuju iskreno saučešće porodici Jagličić.

Narodni muzej Kragujevac

* * *

VLADIMIR JAGLIČIĆ OČIMA RUSKE SABRAĆE

Ovogodišnji dobitnik “Žičke hrisovulje”, pesnik, prevodilac, prozaista i knjigoslov Vladimir Jagličić, već odavno je zaslužio mnogo značajnije nagrade od pomenute, koja mu se uručuje ovih dana. Jagličić je možda najprevođeniji savremeni srpski pesnik na ruski jezik, te stoga objavljujemo tek delić iz njegovog bogatog stvaralaštva u izboru ruskih kolega

Vladimir Jagličić je rođen 4. novembra 1961. godine u selu Gornja Sabanta, u blizini srpskog grada Kragujevca, u učiteljskoj porodici. Dečje i školske godine proveo je u rodnom selu. S Kragujevcom su vezani školovanje u Prvoj gimnaziji i na Pravnom fakultetu, višegodišnjim radom kao urednika revije Pogledi, koja je 80-ih, a posebno 90-ih postala jedna od najčitanijih u zemlji.

U Kragujevcu, kome vernost Jagličić čuva do danas („neću da ostavljam ovaj grad, / večito mu se vraćam“), Jagličić se izgradio u jednog od najistaknutijih pesnika i prozaika savremene Srbije. I dodaćemo – prevodioca, izuzetnog po obimu i kakvoći pesničkih transpozicija koje je ostvario (skoro uvek bez doslovnika^*) s raznih evropskih jezika. Ako to u mladim godinama behu anglo-američke ili francuske stihovne stihije, pa čak i stari latinski jezik (ciklus pesama-tužbalica prognanog Ovidija), to ga je docnije sve iše počeo privlačiti kontinent, „gde je kao ruža ruska poezija cvala“.

Jagličićevi ruski izabranici predstavljeni su srpskom čitaocu ne samo u obliku njihovih antologijskih remek-dela, već i celim zbirkama izabranih pesama; takve su knjige lirike Aleksanndra Bloka, Vjačeslava Ivanova, Nikolaja Gumiljova, Marine Cvetajeve, Arsenija Tarkovskog, Varlama Šalamova.

U tom nizu neočekivanim se mogao učiniti sledeći izbor prevodioca. Početkom 90-ih godina on odlaže na stranu redovne stihotvorne teme i prihvata se prevođenja obimnog proznog rada. To beše odvažna „Rusofobija“ akademika Igora Šafarevića. Uskoro poglavlja knjige, koja je još nedavno i u domovini kolala samo u samizdatskoj verziji, počinju redovno štampati u reviji „Pogledi“. Nedeljnik iz Kragujevca se naglo razgrabljuje i po beogradskim kioscima, a 1993. „Rusofobija“ izlazi kao zasebna knjiga na srpskom – kao prvo izdanje za granicama tadašnje od političkih suprotstavljenosti uzburkane Rusije.

To nije bio čin nečije štamparske okretnosti u nadi na brzu finansijsku zaradu. Srbija je publicističku aksiomu velikog naučnika, matematičara, pročitala kao surovu, proverenu istinu – ne samo o novom svetskom izlivu rusofobije, već i o bestidnom scenariju Zapadom podstrekavane srbofobije. Poslednja je u tom desetleću potukla sve rekorde nekažnjenosti… Najpre podsticanje izvana separatizma i vojnih sučeljenosti u republikama federativne Jugoslavije, zatim ekonomske i političke sankcije baš protiv Srbije, tobože krivoj zbog „velikosrpskog hegemonizma“, nasilno čišćenje iskonskog srpskog stanovništva čitavih oblasti Hrvatske, Bosne i Kosova, američka bombardovanja mirnih beogradskih četvrti, železničkih pruga, mostova na Dunavu, kuća u tom istom Kragujevcu…

Što se tiče rodnog grada, Vladimir Jagličić je u pamćenju svoje porodice, prijatelja, rodbine imao još jedno svedočanstvo slične mržnje. 20 godina pre njegovog rođenja, jeseni 1941. godine, hitlerovska okupaciona komanda je namislila da se primerno osveti mesnom stanovništvu zato što je partizansko-četnička zaseda prethodno u puškaranju kod grada uništila 23 nemačka vojnika. U predgrađe Kragujevca, u šumarak zvani Šumarice, nemački konvoj je izveo (iz računa 100 za jednog) 3.000 ljudi, uglavnom đaka i njihovih nastavnika, i odmah ih sve podvrgao bespoštednom streljanju. Za tako zverski izliv rasizma i mržnje prema slovenstvu svet do tog dana, reklo bi se, još nije znao. A ni o pojedinostima nije odmah saznao. Obelisk na mestu masovnog ubistva će se pojaviti tek posle rata.

S bližnjima živim tik do Šumarica,
i često odem, kad zaboli glava,
u šetnju, pored dece i starica,
i ljubavnika koje krije trava,
gde vetar čuva nečujna opela…

Nisu li pomenskim šuštanjem svojim Šumarice došapnule kadgod pesniku da je upravo on i u obavezi da kaže zemljacima, da donese do svakog Srbina u čemu su smislovi „Rusofobije“? U neustrašivim dokazima ruskog naučnika pred Jagličićem su se razgovetnije ocrtali tada obrisi najnovije bespoštedne najezde, preduzete protiv njegove domovine.

…Bez obzira na nesmanjenu iz desetleća u desetleće prevodilačku opterećenost (objavljeno je četrdeset knjiga prevoda, uglavnom s ruskog), pesnik i danas ostaje veran svom lirskom pozivu. Uz petnaest zbirki njegovih originalnih pesama sasvim nedavno dodat je i tom izabrane lirike „Predgrađe horizonta“. Vladimir Jagličić, u januaru 2018. godine došavši u Moskvu povodom njegovog nagrađivanja Diplomom „Imperijska kultura“ Saveza pisaca Rusije, poklanjao je tu knjigu i novim prijateljima i kolegama iz prevodilačkog staleža. A on ih ima podosta, zato što je iz blagodarnosti za izuzetnu pažnju prema ruskoj književnosti stihove samog Vladimira, nezavisno jedan od drugog, u raznim godinama prevodilo na ruski preko tuceta naših stihotvoraca. I u njihovoj sredini dozreva namera izdati u Moskvi, bez preteranog odlaganja, punovredni jednotomnik „ruskog Jagličića“.

Ovde od „Stoleća“ ponuđen izbor sihotvorina Vladimira Jagličića nije u stanju da obuhvati čitav opseg njegovih tema: od lirike filosofsko-meditativne nastrojenosti do priznanja u vernosti poetici „neorealizma“; od opisivanja velikih junaka stare i najnovije srpske istorije do jedinstvenog ciklusa „ezopovskih“ karaktera i sižea. Jagličić se, uza svu iznalaznost svoje stihotvorne tehnike, ne podaje se poput inih zemljaka sveopštoj modi verlibra, takozvanog „slobodnog stiha“ koji se, avaj, često pokazuje slobodnim i od smisla. Neretko se obraća toliko teškoj, pošto zahteva naročitu disciplinu, sonetnoj formi. Mestimice je čak potcrtano konzervativan i „provincijalan“. Ali to nije poza. To je osećanje sveta čoveka koji je zajedno sa svojom zemljom doživeo… Ne – još doživljava tragediju.

*Doslovnik – bukvalan, doslovan prevod, najčešće pesničkog teksta (prim. prev.)

Foto: Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani Kraljevo
Izvor: Slovenski vesnik, 2019.

Donacija za udruzenje PRVI PRVI NA SKALI 2020