Ivan K. je prvi put u Dubrovnik doputovao sa navršenih šesnaest godina. Ono čega se najviše sećao sa tog putovanja bio je striptiz u baru Labirint. Pre toga je striptiz video samo na filmu, u nekakvom italijanskom dokumentarcu Evropa noću. Bila je to tačka svlačenja one Doli Bel, po kojoj će mladi sarajevski reditelj Emir Kusturica nazvati svoj slavni prvenac. To u filmu, jeste bilo uzbudljivo, ali se sve dogodilo nekako brzo i kuso, kako već biva kad se sukobe principi filmske montaže i hormoni pubertetlije. Uspomena na taj filmski striptiz bila je dugotrajna i bolna erekcija. A ovo u Labirintu je bilo stvarno i zanosno. Čak se čula i škripa bosih nogu umetnice po sjajnom podu barskog podijuma. Jedina neprilika koja je pratila ovaj srećan događaj u mladom životu Ivana K. bila je činjenica da je striptiz tačka došla na red na samom kraju programa. Iako će kasnije u životu mnogo više obraćati pažnju na mađioničarske veštine nego na ofucane i nevešte striptizete po domaćim noćnim klubovima, te kasne dubrovačke noći proklinjao je sve moguće mađioničare, klovnove, pevače italijanskih kancona i ostale zabavljače, koji su prethodili striptiz tački. Dosađujući se, nervozno je posmatrao prostor svog velikog iščekivanja. Osvrtao se i zijao po noćnom klubu i ne sluteći da se nalazi u podzemlju stare dubrovačke tvrđave u kojoj su se pre mnogo vekova događale ko zna koje i kakve tajanstvene stvari. Čak i kad je zijajući posvuda opazio iza svoje stolice, na dva-tri metra rupu u zidu, prolaz neki koji je uvodio more skoro čitav metar u prostor noćnog kluba, nije ni pomislio da je to tajni prolaz kojim se pravo sa pučine može neopaženo ući u staru tvrđavu. Ivan K. u svojih tek navršenih šesnaest godina nije primećivao ništa, šiban mlazevima sopstvenih hormona koje je izazivalo nago žensko telo striptizete, izuvijano u ritmu Mustafe, velikog muzičkog hita nekog alžirskog pevača i kompozitora.
Drugi put je Ivan K. došao u Dubrovnik nakon pet-šest godina. Otkrio je pozorište pod vedrim nebom na terasama starih tvrđava. Uspeo je da dođe do ulaznice za čuvenog Hamleta u tumačenju Radeta Šerbedžije, hrvatskog glumca srpske nacionalnosti. Predstava mu je ostala u lepom i dugom sećanju uprkos tome što se poslednja dva čina smrzavao od noćnog vetra, koji je nemilosrdno sa pučine navaljivao na terase tvrđave Lovrijenac. U Šerbedžijinoj igri mu se najviše dopala jednostavnost sa kojom je izgovorio onaj čuveni monolog Biti, il ne biti... i svidela mu se scena pojave duha Hamletovog oca, koju je reditelj rešio bez ikakvih kerefeka i pozorišnih zajebancija. Jednostavno glumac koji igra duha izašao je na pozornicu i najprirodnije obavio dijalog sa Šerbedžijom, pa otišao iza scene. I to je bilo sve. Ali najjači utisak koji je te julske dubrovačke noći pogodio Ivana K. bilo je saznanje (ili možda, opsena), da su za vreme predstave zidine starog Lovrijenca nekako oživele. Izgledalo mu je kao da zajedno sa njim dišu, plaču, smeju se i strepe, zavisno od toga šta se već događalo tokom predstave. Od te noći Ivan K. je počeo da živi jedan pomalo tajni život među dubrovačkim tvrđavama i njihovim zidinama. Počeo je da ih osluškuje, da drugačije nego do tada baca pogled na njih. Čak je uočio da portal manastira Male braće na početku Straduna različito miriše nego Vrata od grada na suprotnom delu srednjevekovne naseobine.
Sledećeg leta gledao je u atrijumu Kneževog dvora jednu predstavu, zapravo, monodramu nekog mladog glumca o Mihi Pracatu, dubrovačkom moreplovcu, jedinom pučaninu kojem je Republika podigla spomenik. Predstava je bila jako duhovita i s vremena na vreme izazivala salve smeha među publikom. I Ivan K. se smejao svom snagom, oslonjen na mermerni stub stepeništa gde se išlo u gornje prostorije, u kojima je nekada Dubrovački knez skupa sa Velikim vijećem donosio važne odluke. Najedanput mu se učini da ga neko lupka po ramenu. Osvnu se i osim lepog, glatkog kamenog zida ne vide ništa drugo. Nastavi da uživa u predstavi, kad ga ono nešto opet zalupka po ramenu. Ponovo ne vide ništa osim starog zida i mahinalno pogleda u drugi kraj atrijuma gde je bilo postavljeno bronzano poprsje kapetana Miha Pracata još od početka sedamnaestog veka. Da li je to bila igra senki i svetla, ili nedajbože šala nečastivog, tek Ivanu K. se učini da mu spomenik Miha Pracata namiguje. Nekoliko sati kasnije, mnogo iza ponoći, ispričao je drugarima sa kojima je delio sobu na zajedničkom letovanju, šta mu se večeras događalo. Narednih nekoliko dana bio je predmet velike zajebancije na Gradskoj plaži. Ponekad se smejao i on, sam sebi, a ponekad bi se posle šale na temu namigivanja skulpture Miha Pracata, odaljio od svojih prijatelja i dugo razmišljao o onome što je video sopstvenim očima: da stara bronzana poprsja namiguju ljudima kao da su živa.
Narednih nekoliko leta koje je proveo u Dubrovniku slila su se u sećanju Ivana K. i izgledala mu kao jedno dugo letovanje. Leta provedena u dubrovačkom Starom gradu stopila su mu se u jedno, dugo, bezbrižno letovanje, ispunjeno pozorišnim predstavama i povremenim seksualnim dometima. U međuvremenu je završio fakultet, počeo da radi, i da solidno zarađuje. Za Dubrovnik je putovao isključivo avionom. Poletao je sa Beogradskog aerodroma rano ujutro, i oko podne se već brčkao na Gradskoj plaži. Imao je i „svoju“ stanodavku kod koje je odsedao. Znala je da svakog jula dolazi dan posle otvaranja Dubrovačkih ljetnih igara i pažljivo mu pripremala „njegovu“ sobu. Nije želeo da dolazi ranije, zbog gužve koja bi preplavila Stradun na otvaranju Festivala. Otsedao je u maloj sobi sa pogledom na Gundulićevu poljanu, kroz jednokrilni prozor zastrt teškim, drvenim šalonom. Soba je bila oskudno nameštena. Među malobrojnim stvarima dominirao je ogromni bračni krevet zastrt kariranom, mirisnom posteljinom. Taj krevet je bio poprište velikih okršaja Ivana K. sa raznim ženama s kojima je dolazio na svoja letovanja ili ih upoznavao tu, u Dubrovniku. Ponekad je leta i godine, provedena tu, pamtio i razlikovao po imenima devojaka sa kojima je delio ovu sobu. Vremenom je zaboravljao ta imena, ali se jako dobro sećao njihovih lica. Ponekad, dok je iscrpljen ljubavlju zurio u mrak, okružen laganim disanjem svoje ljubavnice, učinilo mu se da zbog nečeg treba sutra rano ujutru, da ode do Kneževog dvora. Onako iznuren i nesigurne svesti, pao bi u san, ne uspevši da se seti zbog čega treba da ode tamo i uđe u hladovinu atrijuma, gde se na belom kamenom postamentu nalazilo bronzano poprsje jednog ćelavog starca sa velikom bradom.
Narednog jutra probudio se neuobičajeno rano. Iskrao se iz kuće i u slast posrkao kapućino na unutrašnjoj terasi Gradske kavane. Dugo je bez ikakvih misli i osećanja posmatrao staru luku i čamce raznih oblika i veličina. Desno od mesta na kom je sedeo belela se tvrđava svetog Ivana, nadnoseći se nad Porporelu, to najopevanije mesto zaljubljenih. Nikada nije zalazio tamo. Osećao je jednu vrstu odbojnosti prema najpoznatijem šetalištu Dubrovčana, zbog jedne stare pesme Vlaha Paljetka: Tamo na rivi čekat ću te mala... Pesma nije bila rđava, naprotiv, ali kad je čujete bezbroj puta na radiju, pa još u kafani i ostalim birtijama, stvarno vam se smuči i sam pomen Porporele. Pokušao je da gleda na drugu stranu, i kad je sve to zaboravio, učini mu se da baš tamo gde jedan ravan zid naglo odseca beli valjak tvrđave svetog Ivana, koji se nalazi na svim razglednicama i amaterskim fotografijama Dubrovnika, neko maše ka njemu. Pogleda pravo u tvrđavu i samo ču jutarnje more kako zapljuskuje rivu. Malo posle, dok je besciljno gledao ka gradskoj plaži, koja je još uvek bila pusta, učini mu se opet ono mahanje. Probuđen iz jutarnje letargije, preskoči zidić terase i krete ka staroj tvrđavi. Obiđe oko onog useka, koji kuli naglo menja oblik, tu je po vazdan bila hladovina, i stade pred zaobljeni zid sa čijih visina su nekada stražari prvi ugledali brodove Dubrovačkih gospara, kako se, puni dragocene robe, vraćaju iz belog, dalekog sveta. Iza Ivana K. nalazila se tvrđava a ispred njega more iz kojeg je u daljini izranjala zelena senka Lokruma. Ivan K. dobro osmotri prostor oko zidina, ne bi li ugledao onog koji mu je mahao, dok se budio lagano na zadnjoj terasi Gradske kavane. Nikog nije bilo, ni najmanjeg traga da je tu neko stajao pre nekoliko minuta i mahao rukom u njegovom pravcu. Slegnuvši ramenima, zagledan u belinu zida tvrđave, Ivan K. dodirnu lepo tesani kamen i reče u sebi: „Baš tebe briga što Mađarska nema more...Stojiš tu tako beo, i tako lep, uživaš na suncu i smeješ se nama sirotim ljudima. Smešno ti je valjda, što te svi vole i što ti se dive. Eto, možda bih i ja želeo da me svi vole i da mi se dive. Al’ ja nisam zid. Ja sam čovek koji će jednog dana da ostari i poružni, i biću svestan toga i neću želeti da ikad više dođem ovde. A ti ćeš samo da pobeliš još više i volećete neki novi ljudi i žene!“ Posle ovih reči Ivan K. oseti neku lakoću u udovima. Izgledalo je da se konačno probudio tog jutra. Nasmeja se sebi što razgovara glasno sa kamenim zidom i pohita ka Stradunu da kupi toplo pecivo svojoj dragoj. Usput pomisli kako je verovatno, već stigla i beogradska štampa u dubrovačke novinarnice.
Najzad, kako to obično biva u pričama, dođe jedno leto kada Ivan K. nije mogao na letovanje u svoj voljeni grad. Ne, nije se radilo o novcu! Sačuvaj bože! Naprotiv. Odmah posle nove godine Ivan K. se zaljubio. Naravno, svoju dragu je obasipao dubrovačkim pričama i legendama. Pričao joj je da su Dubrovčani sazidali Lovrijenac da bi topovi sa njega delovali po Kneževom dvoru, ako se nedajbože, Knez dubrovački odmetne od slobodarskih načela Republike, pa poludi i pokuša da uzurpira svu vlast. Voleo je ovu priču o tome kako su nekada Dubrovčani čuvali svoju zlatnu slobodu i od sebe samih. Zavodio je pričom i naručivao vina sa Pelješca, obećavajući joj da će je na leto odvesti u najlepši grad na svetu gde vino i ljubav imaju sasvim naročit ukus. Devojka je Ivanu K. odgovarala da je i ona nekoliko puta bila u Dubrovniku sa roditeljima, da je sve tačno to što on kaže o Gradu i da jedva čeka da zajedno otputuju na mesto koji su zajedno voleli istom snagom. E, ali kad su snegovi okopnili i kad je stiglo na red vreme letovanja, u njihovu ljubavnu priču i želje umešao se stvarni život, oličen u devojčinoj majci. Nema ništa od zajedničkog letovanja, rekla je Ivanu K. buduća tašta, i još dodala: „Moja ćerka je poštena devojka, a o tebi se svašta priča po čaršiji. Na jesen se venčajte pa letujte zajedno do mile volje.“
Sledeće jeseni Ivan K. i njegova devojka su se venčali. Pre nego što su stavili jedno drugom burme na prste, znali su da ni sledećeg leta neće putovati u Grad svetog Vlaha. Izabranica i gospodarica srca Ivana K. nosila je žensko čedo pod grudima, već šesti mesec. Sledeće godine rodio se sin. Nije im palo na pamet da pomišljaju na Dubrovnik dok klinci malo ne odrastu. Samo bi ponekad, kada bi se na ekranu televizora ukazala panorama Starog grada, iznenada zaćutali i pogledali svako na svoju stranu. Znali su, ako im se pogledi susretnu, da će oboje briznuti u plač.
Onda je počeo rat i onda su gledali kako granate JNA krune zidine Starog grada . I oboje su lagano i bez ikakvog zvuka plakali, i nisu se stideli svojih suza pred uznemirenim pogledima svojih mališana. Čuli su kako je neko rekao u televizijskim vestima: „Sagradićemo lepši i stariji Dubrovnik!“ Mnogo su se smejali, a onda su oboje zaćutali. da ne zaplaču opet!
Jedne noći, rat je uveliko trajao, Ivan K. je usnio kako se nalazi u Dubrovniku. Oko njega je sve bilo mračno. U daljini su prolazili neki ljudi čija lica nije razaznavao. Osećao je ogroman strah da ga neko ne ugleda i ne prepozna. Ipak, tako u snu, osećao je kako mu se uprkos strahu, kroz grudi razliva veliko osećanje sreće što se nalazi opet tu. Probuđen, dobro se sećao kako se stiskao uz neki zid od tesanog kamena, čija se belina probijala kroz onu tminu u kojoj je u snu boravio. Uz jutarnju kafu, stidljivo je sve ispričao svojoj lepoj ženi. Ona mu se prvo smejala, pa se uozbiljila i kazala kako je onaj njegov veliki strah u snu izazvan bezrazložnom grižom savesti što neki nitkovi, bombarduju Dubrovnik. Onda je nastavila da ćutke pije kafu, a Ivan K. je ugledao jednu malu svetlucavu kap u uglu oka svoje lepe žene.
Prolazile su godine, deca su im porasla i već bila na studijama. Mir je odavno vladao u bivšoj domovini Ivana K. Dubrovnik se sada nalazio u drugoj državi, ali to nije bila najveća prepreka da Ivan K. najzad, sa svojom lepom suprugom, tamo otputuje. Jednostavno, više nisu imali novca za takvo putovanje. Zamišljali su kako će dobiti neki nenadani i veliki novac, od koga će moći da odvoje deo za put u Grad svetog Vlaha. Igrali su povremeno lutriju, maštajući krišom jedno od drugog o glavnoj premiji i svom željenom putovanju. Ivan K. je sve češće sanjao da je u Dubrovniku. Kako je vreme prolazilo, snovi su postajali lepši i obojeniji. Sada je u njima bilo puno sunca i nekih prozračnih prelepih boja. Jednom je čak snio kako sa ženom kupuje poslovni prostor u Starom gradu. Sećao se da su za jednu oveću prostoriju, ispunjenu šutom i paučinom platili trista hiljada evra. Sećao sa da se u tom snu njegova suprga cenkala sa nekim nepoznatim i sumnjivim ljudima, i da je on prekinuo u tome i platio koliko traže. Naravno, dekor njegovih snova nikako nije odgovarao stvarnom izgledu Starog grada. Ali to Ivanu K. nije smetalo, ni u snu, ni na javi, da bude srećan i ispunjen nekom tihom, unutrašnjom radošću. Nakon jednog takvog sna, iznenada mu je sinulo pitanje: zašto on toliko voli i želi da otputuje u Dubrovnik. Rastumačio je sebi vrlo mogući i prilično nevoljni odgovor – da, zapravo, taj grad jeste samo personifikacija njegove srećne i razuzdane mladosti. I da hoće da vrati život unazad, što se nikako ne može. Od te misli mu se stvorila neka praznina u grudima, ali će se ipak veoma obradovati, nakon godinu-dve, kad istu misao pronađe u jednom romanu svog omiljenog pisca. Biće veoma ponosan na sebe što ga je veliki književnik nesvesno i u neznanju kompilirao. Makar sa dve rečenice.
*
Posle nekoliko decenija braka ispunjenog ljubavlju, brigom za decu i snalaženjem sa novcem da se nekako preživi, Ivan K. je obudoveo. Smatrao je da to velikom nepravdom, koja ga je zadesila, a još više njegovu lepu suprugu. Bila je sasvim dovoljno mlađa od njega i bilo je sasvim na mestu, da on ode pre nje. Često je zbog toga bio nervozan i naprasit, i ponekad bi učinio neku grubost prema svojoj deci i njihovima. Posle bi se osamio u svom sobičku sa knjigama, dok bi ukućani bili malo ljuti na njega, lagano je suzio i sećao se svog dotašnjeg, veoma srećnog života.
Želje su ga brzo napuštale. Čak više nije žalio ni za neostvarenim putovanjem. Otišao bi ponekad, kad vremenske prilike dozvole, da položi cveće na dragu humku. Dok se borio s povetarcem da pripali sveću, šaputao je zemlji, kako u stvari, nema to nikakve veze i kako su oni bili srećni i bez Dubrovnika.
Zadremao je ispred televizora. Iz slatkog dremeža trže ga neko kuckanje po ramenu. Prenu se i pogleda iza sebe. U dnevnoj sobi nije bilo nikog. Samo se, gore sa sprata njegove porodične kuće, čulo kako unuci u svojoj sobi prave rusvaj. Osmehnu se sam sebi i pomisli kako je mator i izlapeo, i kako mu se svašta priviđa. A onda, pogledavši mahinalno u osvetljeni ekran ispred sebe, načisto se razbudi u deliću sekunde. Televizija je emitovala dokumentarac o Starom Gradu. Prvo se sav usplahirio. Zatim počeo lagano da se opušta, gleda pažljivo snimke Grada i razmišlja pribrano. Nešto, što nije mogao odmah da definiše, pomalo mu je smetalo da uživa. Obično su ga televizijski snimci Dubrovnika radovali i menjali mu raspoloženje nabolje. Ovaj put nešto nije štimalo. Čak je pomislio kako, kad bi sad nestalo struje, ili kad bi neko iznenada promenio kanal, on uopšte ne bi reagovao. Nije dugo Ivan K. čekao da sam sebi objasni stvari. Eto, baš kad na red dođoše kadrovi tvrđave svetog Ivana, njemu dođe odgovor sam od sebe. Zidine koje je voleo i koje su ga ushićavale ranijih godina delovale su mu nekako strano. Nije to uopšte imalo veze sa nekakvom politikom ili nečim na tu temu. Ama, ne! Naporedo sa filmom odmotavao se još jedan film u glavi Ivana K. Gledao ih je u nekakvoj vrsti duple ekspozicije. Film o ostarelom Gradu, i o sopstvenom životu. Setio se svih svojih neisplakanih i isplakanih suza svoje pokojne žene. Setio se svih nedaća, bolesti, besparica, voljnih i nevoljnih ponižavanja i strahova koje su pretrpeli za skoro pola veka svog zajedničkog života. A zidine su sve te godine zračile u punom sjaju, potpuno ravnodušne za svu njihovu patnju i ljubav. Taj ignorantski odsjaj kojim su svetlucale stare, prelepe tvrđave i crkve u Starom gradu Dubrovniku, po očima i licu Ivana K. učiniše da ih on zauvek doživi kao tuđe i strane. Čak i kad mu se učini da mu neko maše rukom iz totala Porporele, ne probudi se više ništa u njemu. Čak ni sećanje na nešto slično. Ivan K. samo odmahnu rukom, promrmlja nešto nerazumljivo i opet utonu u slatki dremež, najsigurnije skrovište starih ljudi, koji više ne žele da se spore sa bilo kim i bilo čim.
*
Kako to već biva u životu svakog živog bića pod kapom nebeskom, godine koje su ubrzano dolazile i prolazile donosile su Ivanu K. sve kraće dane i sve duže noći. Stario je mireći se sa protokom vremena. Dešavalo se ponekad, da skine sa police nekada dragu knjigu, oduva prašinu sa nje i prelista je. Zdravlje, ako se izuzmu povremeni reumatski ispadi, dobro ga je služilo. Kod lekara nije išao, a i da je hteo, ne bi znao kod koga da ode. Ono malo što ih je poznavao, ili su odavno bili penzionisani, ili su spokojno ležali pod zemljom. Malo je jeo i gotovo nikako nije pio. Tek ponekad, ali vrlo retko, popio bi malo vina. Izbegavao je vino, ne zbog zdravlja, već zbog uspomena koje je budilo u njemu.
Jedne junske nedelje, deca sa svojima okupiše se na ručku. Retko su se nalazili ovako svi zajedno za stolom. Bio je spokojan i zadovoljan, jedino što mu je sreću kvarilo, bilo je to što je znao da će ga svi za stolom nutkati da pojede koji zalogaj više. Kad posedaše za sto Ivan K. spazi da su svi njegovi nešto posebno raspoloženi i nešto svečano ukrućeni. Preslišavao se u sebi da nije danas neka godišnjica i unapred ljutio na sebe što je posenilio i što zaboravlja na takve stvari. Kad na sto izneše veliku staklenu činiju ruske salate, njegovog omiljenog jela još iz detinjstva, uvide da se oko njega nešto važno događa. Ruska salata se pravila za slavu, Božić i Uskrs, da, naravno, i za Novu godinu. Ali ovo u junu... Zaista mu ništa nije bilo jasno. Kad posle ruske salate na trpezu iznesoše pašticadu, Ivan K. je bio sto posto siguran da je sve to nešto u vezi njega. Ljudi moji, da nisam ja možda umro? Da nije ovo možda meni za dušu, upita se u sebi Ivan K. Sin, kćer i njihovi su se pravili nevešti. Samo su se osmehivali jedni drugima i nešto domunđavali u pola glasa. E kad njegov sin u dva poteza otvori orošenu flašu Pošipa, i kad vide poznati sjaj starog zlata u svojoj čaši, Ivan K. ne izdrža:
- Ama, ljudi moji, šta je ovo? Jel danas neki praznik?
- Nije praznik, nego te ispraćamo! – odgovori kćer Ivana K.
- ’De me bre ispraćate? Da niste rešili da mi napravite daću za života?
- U Dubrovnik! – zaori se prostrana trpezarija. Čak i pas zalaja u dvorištu. - Imaš let u sredu u petnaest do dvan’est. Ja te vozim rano ujutro. – promumla sin Ivana K. – Na Ćilipima te čeka neko sa recepcije!
- Pa nije lepo da me zajebavate ovako starog! Šta ću ja bre, tamo ovako mator i nikakav? – pobuni se Ivan K. najviše što je mogao.
- Znaš ti dobro šta ćeš tamo! I nemoj više da prekidamo ovaj lepi ručak! – reče neko za stolom.
Još malo se bunio i pokušavao da objasni svom potomstvu da ne bacaju pare na gluposti i jednu običnu šaradu u koju ni sam više ne veruje. Brojnost i mladost ga nadvikaše i savladaše, i on zaćuta.
I dok je razgovor među prisutnima odjednom živnuo, nije više bilo ni traga od one svečane ukočenosti s početka ručka, Ivan K. utonu u misli i seti se reči jednog indijanskog vrača, iz nekog davno gledanog filma: Pravi problemi počinju baš onda kada se snovi ostvare.
Avion je sleteo na Dubrovački areodrom oko pola jedan. Na ulazu u pristanišni zgradu stajao je jedan lep mladić u dobro ispeglanom odelu i držao malu tablu sa njegovim imenom. Dok ga je vozio nekim velikim tamnim kolima, taj mladić objasni Ivanu K. da će narednih deset dana provesti u hotelu Imperijal.
- Jel to beše, na Pilama? – upita Ivan K.
- Da, vi poznajete Grad? – reče mladi čovek, vešto obilazeći jedan kombi na uskom drumu – Jeste li dolazili i prije u Dubrovnik?
Ivanu K. se dopade kako je mladić akcentovao poslednju reč svog pitanja. Blago se nasmeši i utonu u neke stare misli. Razmišljao je o jeziku koji se formirao u vreme kad je ovaj Grad bombardovan sa kopna i mora. Tada je najčešće upotrebljavana reč bila takozvano – takozvana vlada Republike Hrvatske, takozvane snage, takozvana JNA, takozvani ovaj, takozvani onaj... Sada se opet pojavio neki novi jezik, koji je nagoveštavao trajniji mir u bivšoj domovini. Opet su neke nove reči postale važne i česte. Najvažnije su bile region, saradnja, suživot... Samo da ne ispadnemo mi neki takozvani ljudi, nakon svega što smo sami sebi radili, pomisli Ivan K. I zaključi da su naši životi sasvim precizno ucrtani u našem jeziku. Treba samo slušati kako ljudi govore, a ne gledati u horoskope i ostale gluposti, promrmlja glasno Uvan K.
- Nešto rekoste šjor? – oglasi se onaj mladi čovek za volanom – Evo ga, to je Vaš i naš hotel. Stigli smo!
- Čini mi se da je tamo na terasi nekada bilo više palmi! – pogleda Ivan K. prema nekadašnjem poprištu najboljih igranki sa živom muzikom u Dubrovniku. Onaj mladi čovek baci nezainteresovan pogled prema senovitoj terasi Imperijala na kojoj su nekada muzičari iz Čehoslovačke, svi odreda akademski obrazovani, svirali najpoznatije svetske hitove.
- Znate kako je gospodine, nešto se posušilo od starosti, a nešto su posekle granate! – odgovori mladi čovek, vadeći prtljag Ivana K. iz prtljažnika velikih tamnih kola.
Na recepciji ga dočekaše kao stranog diplomatu iz neke prijateljske države. To razbesne Ivana K. Koliko li je onaj moj magarac platio ovu sentimentalnu zajebanciju. A kad mu recepcioner reče da ga u frižideru apatmana čeka rashlađena boca Pošipa, reši da se iskali na nedužnom službeniku:
- A ja bih želeo Dubrovačko bijelo! – veselo uzviknu Ivan K.
- Za to ćete morati da svratite u neku t r g o v i n u, Šjor! – prezrivo odgovori potir, bacajući poseban akcenat na ono šjor.
Ivan K. se zadovoljno smejao u sebi što je uspeo da službenika na recepciji izbaci iz takta i sjebe njegovu poslovičnu ljubaznost. Veselo uskoči u lift, iako je za trenutak osetio da bi mogao i pešice na prvi sprat.
*
Lagano se spustio sa Pila i ušao Stari Grad. Pogleda desno Veliku Onforijevu česmu i začudi se što iz svih njenih lula teče voda. Ovo nije doživeo ni Ivan Gundlić, pomisli. Standard, nema šta! Sa smeškom pogleda grupu mladića koji su pokušavali da stanu na maleni kamen koji je virio iz zida Franjevačke crkve. Legenda je glasila da će onaj ko uspe da odstoji na ovom kamenu nekoliko sekundi imati mnogo sreće životu. Nema to veze sa srećom, reče u sebi Ivan K., treba samo biti maksimalno opušten. U mladosti se popeo na taj minijaturni ispust bezbroj puta – samo da zadivi neku lepu devojku. Iza tog zida nalazila se slika, za koju se još uvek dokazivalo da je naslikao Ticijan. Nekada je svojoj mladoj ženi obećavao da će je sigurno odvesti da vidi tu sliku i još mnogo lepih dubrovačkih čuda. Blizina slike i sećanje na pokojnicu ne izazvaše ama baš nikakav nemir u duši Ivana K. Hodao je spokojno Stradunom, i onakav u beloj košulji od indijskog platna i lanenim pantalonama, falio je samo beli šešir na glavi i crni lakirani štap sa srebrnom drškom, pa da neko pomisli kako je stari dubrovački gospar krenuo u Gradsku kavanu na svoj popodnevni kapućino. Prolazeći pokraj Sponze, vide da se na Orlandovom stupu još ne vije zastava Libertas, i pomisli kako će za nepunih mesec dana ovde vladati neopisiva gužva. Jedna grupa glumaca će glumiti srednjevekovne histrione koji će tražiti dozvolu da uđu u Grad od druge grupe glumaca, koji glume Kneza i Gradsko vijeće, Posle će hor otpevati O lijepa, o draga, o slatka slobodo... i započeće još jedne Ljetne igre. Ko li sada igra Hamleta, upita se Ivan K. Odavno se nije osećao ovako smireno. Čudilo ga je što prolazi pored dragih mesta, i što se priseća lepih stvari bez ikakvog nemira i treptaja u grudima. Išao je kroz Dubrovnik kao da se kreće kroz neki super market, nezainteresovan za njegovu lepotu i svoje uspomene. Prođe i kraj Gradske kavane. Mislio je da tu popije kafu, ali promeni odluku. Što da ja ovako mator zauzimam mesto nekom mladiću ili kakvoj lepojci, koja od ručka čeka ovaj čas, da sedne na terasu i pokaže svoju lepotu Dubrovniku. Svratiću kasnije, kad mladi odu u svoje skrivene ljubavne kutke. Uđe u prolaz pored Male česme i stupi u Staru gradsku luku. Vide pred sobom more. Čak do Lokruma, i još dalje od njega. Nikad ranije u Dubrovniku nije obraćao mnogo pažnje na more. Govorio je u mladosti da on ne dolazi u ovaj grad da bi se kupao. To je mogao i na gradskim bazenima u svom rodnom gradu. U Dubrovnik je dolazio po lepotu i mudrost. Danas je mudrosti bio sit za ceo jedan ljudski vek, a lepota ga se više nije ticala. Gledao je Jadransko more kao da ga prvi put vidi životu. Sinje i silno. Tamo daleko, morska pučina mu je ličila na veliku njivu, uzoranu u ranu jesen. Krete udesno ka Porporeli, pa još jednm desno pred obli zid svetog Ivana. Osloni se na kameni zid čija mu je popodnevna toplina baš prijala. Kroz laku tkaninu košulje oseti sve oble neravnine na zidu, baš kao što mladić u zagrljaju sa draganom, oseti njeno ustalasano telo, svom svojom kožom. Nežno se stiskao uza zid. Milovali su se međusobno. Bestidniče, viknu u sebi Ivan K. Nije prekoreo sebe, već zid iza svojih leđa. Opet me iskorišćavaš! Stojiš tu vekovima, sve belji i sve lepši, dok pred tobom čitav ljudski rod grca i jeca, živeći svoj jadni život. Ivan K. se baš ozbiljno rasrdi i odgurnu se od zida, sa namerom da mu se okrene i pokaže svoju srdžbu još jače i još više. Ali uzalud! Njegove šake i njegova leđa ostaše kao zakovani uza zid tvrđave svetoga Ivana. Taman kad je hteo da zavapi za pomoć, oseti nešto što se dešavalo prvi put u njegovom dugom životu. Kao da je njegovo telo utanjalo kroz kameni zid, ili kao da je, istovremeno, taj zid prolazio kroz njegovo telo. Zid je prolazio kroz leđa, ruke, noge i lice Ivana K., a istovremeno se Ivan K. upijao u zid stare tvrđave, kao kad stavite kašiku na med, pa ona lagano potone u njega. Ništa ga nije bolelo! Sve je čuo i sve je video, samo kad je hteo da dovikne u pomoć, nije mogao da otvori usta, niti da da ikakav glas od sebe. Pogleda nadole, ka svojim stopalima, i ugleda samo mahovinu i suve travkice između kamenova zida i uske rive ispred njega. Pravo da kažemo, on i nije osećao strah ili bilo kakvu želju da mu se pomaže. Bio je miran i pribran. Kao da je čitavog života očekivao da mu se ovo desi. Najpreciznija definicija duševnog stanja Ivana K. bila je potpuna ravnodušnost prema sebi i svetu. A onda, kao da neko uključi televizor, ili kao kad se ugase svetla u sali i projektor obasja bioskopsko platno:
Prvo je ugledao neke seljake, kako nailaze odozgo, iz Travunije. Znojni i teško dišući, nosili su u Grad korpe prepune svega i svačega. Bilo je tu sočnih bresaka, crvenog paradajza jabučara, kelja, kupusa, teških nadimljenih pršuta, zelenih, tamnih lubenica, mirisnih i sočnih grozdova prekrivenih mahovinom i jutarnjom rosom. Ljudi su išli lagano, stenjući pod svojim teretom. Ivan K. se začudi veštini i snazi jedne žene, koja je sva obučena u bele haljine, na glavi i bez pomoći ruku, nosila veliku pletenu korpu prepunu žutih kolutova sira. Malo posle, vide isti taj svet kako se vraća iz Grada. Mnogi od njih su bili nešto zamišljeni i Ivanu K. se pričini da na njihovim licima vidi neku veliku tugu. Neki drugi su izgledali besno i ljutito, i povremeno su se osvrtali i preteći mahali pesnicama ka Gradu. Posle toga vide neke druge ljude, lepo i čudno obučene. Okupljali su se oko Orlandovog stupa i tu razmotavali trube predivnih tkanina. Merili su te tkanine, koristeći Orlandovu podlakticu umesto metra. Onda se neki od njih potukoše i jedan pade na tlo, dok mu je iz usta liptala krv. Taj metež prekide za kratko pojava mršavog čičice, obučenog u crno. Svi poskidaše kape i duboko se pokloniše starcu, a on, i ne primetivši ih, otperja sitnim, brzim koracima prema Pilama. Ivan K. lepo ču kad neko reče: „To je gospar Marin Držić.“ Htede da onog dedicu osmotri bolje, ali on je već odmakao. Posle toga vide neki silan zemljotres i kako se zgrade ruše kao pozorišne kulise. Vide mnogo mrtvih i veliki bol za njima. Onda dođoše neki ljudi i raščistiše sav taj krš i užas, opraviše šta se moglo i sazidaše nove, veće i moćnije kuće. Mnogi od njih izgiboše na tom poslu. Padali su sa skela i mešali svoju krv sa malterom. Neki ostaše živi, ali osakaćeni. Posle ih je video kako prose pred crkvama kojih je u Gradu bilo mnogo. Onda vide dubrovačke gospare, kako se u ponoć zaklinju jedan drugome da neće imati roda ni poroda sve dok Grad ponovo ne bude slobodan. Vide i neke druge gospare kako se klanjaju nekoj vojsci sa visokim šapkama i čudnovatim dugim puškama o ramenu. Ti drugi gospari su stranoj vojsci pružali ključeve od Grada. Posle vide drugu vojsku, savremenije obučenu. Imali su na glavi šešire zakićene lepim perima i neke male puščice, koje su više ličile na dečije igračke, nego na neko ozbiljno oružje. Marširali su Stradunom, a ispred njih su išla zaprežna kola prepuna zemlje. Jedan je sa kola, bacao lopatom zemlju na čiste uglačane ploče Straduna i glasno uzvikivao: Questo e` la sacra terra italiana!* Okolo duž Straduna stajao je narod. Stariji ljudi su besno stezali vilice, a žene nemo jecale. Jedna grupa mladića, svi odreda u crnim košuljama, kad god bi se onaj sa kola razdr’o Questo e` la sacra terra…, povikali bi u glas: Avanti! Avanti!** Posle toga, zapucaše topovi iza Lokruma i pojavi se treća vojska. Na malim brzim brodovima vijorile su im se zastave sa crvenim zvezdama petokrakama.
Njihove granate prvo popališe čamce i brodice ukotvljene u Staroj luci, a onda počeše da prebacuju preko zidina u Grad. Podiže se veliki dim i zapališe se užasni požari. Nekoliko granata udariše u zid svetog Ivana, malo iznad glave Ivana K. On se ne uplaši nimalo. Gledao je sve to bez ikakvog straha ili nekog drugog osećaja. Kao da sedi u bioskopu i gleda neki pomalo dosadan film. Kad prođe to bombardovanje, i kad se raziđe dim i tmuša koje je ono izazvalo, zasja ponovo sunčeva svetlost, čak se i more sasvim umiri. Sijalo se onako smireno, na suncu, kao zejtin. Iza zelenog Lokruma isplovi jedna kolona lepih, starinskih lađa sa velikim, razvijenim jedrima. Plovili su lagano ka Gradu. Lađe su bile natovarene svim i svačim. Nekakvim čudnim biljkama, skupocenim tkaninama, miomirisnim začinima... Trista čuda su te lađe donosile u Dubrovnik. Na pramcu one prve, najveće lađe, Ivan K. ugleda jednog čoveka, sa velikom bradom i bez ijedne vlasi na glavi, kako maše rukom baš u njegovom pravcu. Lice mu je imalo bronzanu boju, ali ne od smeše bakra i kalaja, već od vetrova i sunca koji su ga danima šibali i obasjavali na dugom putovanju. I dok mu je čovek prijateljski mahao, Ivanu K. se učini da je ovo lice već video, nekada davno.
* Ovo je sveta, italijanska zemlja.
** Napred! Napred!
BIOGRAFIJA
Jovan Gligorijević (Kragujevac, 1948) piše poeziju i prozu. Zastupljen u zbornicima poezije Mostovi, gradovi, ljudi (1967) i Mika Antić 2010 (2010). Dobitnik nagrade za kratku priču časopisa Oktobar (1967). Autor teksta za Veliki školski čas Dosije 211019941/98 (1998) i dve izvedene dramatizacije dela Branka Ćopića Čarobna šuma (1980) i Bašta pod Grmečom (1987). Autor zbirke priča Bluz leve obale (2010). Profesionalno se bavio pozorišnom režijom. Živi u Kragujevcu.
Izvor: Koraci 1-3/2015
NARODNA BIBLIOTEKA SAJT, FB STRANA
KORACI SAJT, FB STRANA
PPNS/KG VODIČ
Komentara: 0