Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

Autori i izdanja Kragujevca

02.08.2015

Ljuba Kovačević - Monografija

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dom/roditelji/amber-alert-da-li-ces-pomoci-ako-znas-da-mozes.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/sumadija-i-pomoravlje-dusa-srbije.html http://prviprvinaskali.com/strane/donacije-i-sponzorstva.html

KRAGUJEVAČKA KNJIGA NEDELJE

Naš Ljuba

Zapamćen je kao stub odbrane valjevske “Budućnosti”, u vreme kada su u njoj, između ostalih, igrali Toša Živanović, Vasa “Pevac”, Bebica, Noca Milošević Kepa, Sveta “Žongler”, Dragan “Jarac”, Mića “Švaba”, Micko Bogutović, Džema, Miša Pavić, Dragan Mijanović. Bio je svestran sportista, bacao je kuglu, trenirao boks. Ali, pamtio je kako je, krijući đačku kapu, odlazio da u valjevskim letnjim baštama, kroz plot, gleda Životićevo pozorište koje je izvodilo francuske lakrdije i kuplete.

Glumac je, što se kaže, postao po potrebi, u Prvoj železničkoj brigadi pri Vrhovnom štabu. Igrao je u skečevima, jednočinkama, pevao u horu. Jedno vreme, posle rata, radio je kao mlađi komercijalista u preduzeću “Strela”. Na Ekonomskom fakultetu, na koji se upisao 1947. godine, položio je samo jedan ispit. Pričao je: “Ni za njega nisam učio, a dobio sam devetku. Pitao me profesor o šljivarstvu u Jugoslaviji i šta se sve proizvodi od šljiva.” Lako pitanje za nekoga ko je odrastao među šljivama, u pitomini Brankovine, gde je, u selu Blizonje, rođen 1924, kao jedinac u oca Milijana i majke Desanke. Ne jednom će reći: “Pupak mi je vezan za Brankovinu.”

Batalio je fakultet kad su ga ubedili da ima više smisla za glumu nego za ekonomiju. U valjevskom “Abraševiću” igra u jednočinkama Koste Trifkovića, ali i Maksa u Kralju Betajnove Ivana Cankara. Kada Valjevo, 1950, dobija profesionalno pozorište, Ljubomi Kovačević postaje ljegov prvi upravnik. U isto vreme je i prvi glumac. Sa dvadeset sedam godina igra Mitka u Stankovićevoj Koštani. Prethodno je već bio Stojan i Hadži Toma. Zabeleženo je da je u sezoni 1951/1952. imao čak 227 predstava. Stariji Valjevci sećali su se njegovog Srete Numere u Nušićevom Narodnom poslaniku, Hasanage u Šantićevoj Hasanaginici, Selim-bega u Ćorovićevom Zulumćaru, Maneta u Sremčevoj Zoni Zamfirovoj.

Nemirna duha, a boemske prirode, u jednom času odlučuje da digne ruke od glume. Ipak je to tek hir trenutka. U svakom slučaju, 26. decembra 1951. godine podnosi ostavku: “Moje zdravstveno stanje u zadnje vreme nije zadovoljavajuće, tako da mi se svakim danom sve pogoršava, i osećam da ne mogu da izdržim više ovakav rad.” Istog dana dobija odgovor: “Ne može se izaći u susret molbi Ljubomira Kovačevića da bude razrešen od dužnosti glumca.” Prvo, zato što je “drug Kovačević nezamenljiv”. Drugo: “Izjavu imenovanog da je njegovo zdravstveno stanje nezadovoljavajuće Uprava ovog pozorišta ne može prihvatiti i uvažiti zato što niko od članova Uprave nije stekao uverenje da je drug Kovačević oboleo od akutnog ili hroničnog oboljenja. Ukoliko ta izjava bude opravdana nalazom lekarske komisije, utoliko će i stav Uprave pozorišta biti izmenjen.” Pošto drug Kovačević izražava želju da nastavi studije, odobrava mu se tri puta godišnje odsustvo od po petnaest dana za polaganje ispita.

Ne napušta glumu, već Valjevo. U Sremsku Mitrovicu nosi sa sobom i karakteristiku u kojoj, između ostalog stoji: “S obzirom da je po prirodi osećajan i da brzo iz drugog tenora prelazi u bariton, reditelj mu je određivao uloge u kojima se doživljavaju dublja osećanja, naročito bol koji se graniči s tragičnošću. Kako je kao glumac mlad, to ga osećanja jače zahvataju i snažno se iz njega izlivaju, što ga je zamaralo dok nije stekao glumačku rutinu. Predodređen je za dramski fah. “U Mitrovici mu odmah kažu: “Bićeš alternacija Hreljanu Iliću, kao Gojko u Rankovićevoj Seoskoj učiteljici. Ako ne odigraš dobro, najbolje je da ostaviš pozorište i potražiš neki drugi posao.” Hreljan, stari, iskusni glumac, videvši ga potištenog: “Mladiću, hoću da ti kažem da ne želim alternaciju. Prepuštam ti ulogu Gojka.” Tozu Čvarka u toj predstavi igra gimnazijalac Petar Kralj. U Mitrovačkom pozorištu u to vreme glumci su Branko Tatić, Ružica i Sava Komnenović, Nada Het, Nebojša Komadina. Režiraju Jovan Putnik i Jovan Konjović. Igra raznovrstan repertoar: Nušić, Držić, Ostrovski, Pero Budak, Glišić, Gogolj. Damjan je u Smrti majke Jugovića Ive Vojnovića, Mane u Zoni Zamfirovoj, Kalča u Ivkovoj slavi. Kao Damjana gleda ga Ljubiša Ružić, upravnik Kragujevačkog pozorišta. Posle predstave, u kafani, pita ga: “Voliš li da popiješ?!” ‒ “Volim.” ‒ “Kako piješ?” ‒ “Pijem solidno.” ‒ “A voliš li porodicu?” ‒ “Volim, mnogo.” ‒ “E, dobro, sutra ujutru dobijaš ugovor, ne idi nigde dalje.”

U Kragujevac stiže u jesen 1954, u veliko pozorište: trideset sedam glumaca. Prvi put dolazi u ruke ozbiljnih reditelja: Milenka Maričića, Dimitrija Đurkovića, Josipa Lešića. Igra mnogo, igra sitnije role ‒ sve do Mamloka. U Profesoru Mamloku Fridriha Volfa, 1961, on, tridesetogodišnjak, tumači ulogu starcaa od sedamdeset godina. Priznaće, vrlo iskreno: “To je moja životna prekretnica, umirenje mog buntovnog duha i mnogih protivurečnosti u meni. Do tada sam bio površan, uveren da nisam sposoban za nešto veliko. Ta uloga povratila mi je samopouzdanje, podstakla na sistematičan rad.” Kritičar “Svetlosti” beleži: “Naslovnu ulogu, profesor Mamloka, ratnog veterana, veoma savesnog lekara i nežnog roditelja, intelektualca koji se lako ne miri sa ugrožavanjem lične slobode i dostojansta, dao je vrlo celovito i uverljivo Ljuba Kovačević. U trenutku kada neobično plastično izražava bol poniženog roditelja i gnev uvređenog građanina, upućen mu je na otvorenoj sceni spontan aplauz.”

Slede, u dugom nizu: Don Dijego u Korenejevom Sidu, Sveštenik U Šovom Đavolovom učeniku, Mihizov Banović Strahinja, Marko Kraljević u Smrti Uroša V Stefana Stefanovića, Pat u Taocu Brendana Biena, Sofoklov Car Edip, Ignjat u Krležinim Gospodi Glembajevima, Šekspirov Magbet, Prota u Prozivci za večnost Dimitrija Tadića, Predsednik u Direnmatovoj Poseti stare dame, Vasilije u Pelinovu Žarka Komanina, Veković u Davičovoj Pesmi, Stefan Dečanski u Puču Miodraga Ilića, Mitke u Stankovićevoj Koštani, Gospodar Mladen u Tamnom vilajetu Momčila Nastasijevića, Pukovnik Ostoja u Našim sinovima Vojislava Jovanovića Maramboa, Milutin Vučetić u Kamenu za pod glavu Milice Novković, Kantor u Cankarevom Kralju Betajnove, Dulitl u Šoovom Pigmalionu, Fjodor u Braći Karamazovima Dostojevskog, Muselim-paša u Jakšićevom Stanoju Glavašu, Profesor u Sabirnom centru Dušana Kovačevića, Gradonačelnik u Gogoljevom Revizoru. Gorki je njegov pisac: Satin u Na dnu, Teterov u Malograđanima, Protasov u Deci sunca. Ulogom Jegora u Jegoru Buličovu, 1978, obeležava tridesetogodišnjicu svoje glume. (Sedamdeset osma Kovačevićeva uloga u kragujevačkom teatru, u njegovoj 143. sezoni, kako je izračunao pedantni hroničar Rajko Stojadinović.)

Među svim ulogama koje je igrao sa najviše muke, prema sopstvenom priznanju, imao je sa Kapetanom u Strindbergovom Ocu. Ali, to je uloga koja stoji u vrhu njegovih ostvarenja. Pisao je Muharem Pervić: “Da nije bilo drugih razloga da se ovaj komad nađe na repertoaru Teatra "Joakim Vujić", vredelo bi ga igrati zbog Kapetana Ljubomira Kovačevića. Kovačevićev Kapetan je lav, pun snage, ali lako ranjiv lav, čija se snaga topi, čili i kopni pod bičevima svog ženskog Jaga koji svoja koplja nepogrešivo ubada u Kapetanova slaba mesta. Ikada, prošavši stazu od pobunjenika do slomljenog mislioca, iza scene u kojoj je teško odvojiti otpor i ludilo, Kapetan pada u žensko krilo, on se vraća u početak, u slatku bezbrižnost, majci koju nalazi na drugom kraju puta: žena je kraj i početak.”

“Tesno mu je bilo u svom kostimu i u svakoj sceni”, primetiće njegov blizak saradnik. Reditelj Gradimir Mirković dodaće: “Bez roptanja igrao je sve što se od njega tražilo. Tesan mu je bio i teatar, i repertoar, kao odelo krojeno po nečijoj tuđoj meri.”

U Kragujevcu su ga zvali jednostavno i prisno: “Naš Ljuba”. Kad bi ga pitao zašto se nije odazvao pozivima drugih teatra, pa i beogradskih, odgovarao je: “Provincija je u nama, a ja je u Kragujevcu nisam osetio.”

Naslovna fotografija: August Černe 
Izdavač: Teatar "Joakim Vujić", 1985 

Pripremile: Gordana Vučković i Jasmina Marković
Narodna biblioteka "Vuk Karadžić" - Zavičajno odeljenje

NARODNA BIBLIOTEKA SAJTFB STRANA


APEL ZA NEDIN OPORAVAK I BOLJU BUDUĆNOST

PPNS/KG VODIČ

PPNS/RADION

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar