Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

Autori i izdanja Kragujevca

05.06.2015

Mirko Demić - Po(v)ratnički rekvijem

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dom/roditelji/amber-alert-da-li-ces-pomoci-ako-znas-da-mozes.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/sumadija-i-pomoravlje-dusa-srbije.html http://prviprvinaskali.com/strane/reklamne-usluge.html

SIMEONIJADA NAD BABANIJOM

Pogledaj, Gospode, i vidi kako sam poništen.
Jeremija

Nekad je ovdašnji čovek znao pljunuti u šake pa protrljati, hrknuti na zemlju pa zgaziti, valjda – da je odobrovolji i razmekša, te u nju sejati i po njoj kopati, iz nje se rađati i u nju, na kraju, ukopan legati. A danas, ja, krštenog imena Simeon, nad tom istom zemljom ronim suze, ali one – suve, što ne cure niz lice niti kaplju na tle. Sve moje suze odavno su isplakane. Očne jabučice mi čile i usahnjuju, uvlače se pod čeonu kost i skrivaju pod kapcima. Videle su više nego što je običnom čoveku dato, pa sad ništa ne može da ih obodri, ničemu ne umeju da se začude i blesnu.

Ne plačem suvim plačem za onom Babanijom što nekad bejaše, već za ovom, sada, što je ovakva kakva je, i što nije drugačija. Plačem nad svojom nemoći da je ovakvu spoznam i prepoznam. Ovakvu da je prihvatim. Plačem za Babanijom što mi, ovakva kakva jeste, muti sećanje na onu kakva je nekad bila, kakvom mislim da je bila, pa tako jasno ne vidim ni onu nekadašnju, ni ovu – sadašnju. Na budućnost ne pomišljam, pošto je i nemam.

Osećam kako mi je neko izmakao zemljanu prostirku ispod nogu. Ostavio me da ponad nje visim, kao na sopstvenim rukama građenim vešalima.

Sve mi se ljulja i izmiče, sve se uvija i gužva poda mnom. Čini mi se da hodam po živom blatu koje uvlači u sebe, ali nikako da me proguta. Nemam za šta da se uhvatim ni na zemlji ni u vazduhu. Sve što dodirnem – suši se, na sve što pomislim – već je mrtvo. Nije to onaj ćilim iz bajki, na kome se leti iznad zemljinog šara, već od onih prostirki koje okivaju i vuku u bezdan.

Babanija je sasušeno korito iz kog je protutnjao povodanj mržnje, odnevši sa sobom svaki busen humusa, ostrvca zelenih tratina, svaki mladar i pupoljak. Ostali su truli panjevi i sprudovi od plastičnih flaša, jedini dokazi da negde, uzvodno, u brdima, još ima (ili je bilo) živa sveta, ljudskog nemara i nebrige.

Nema u njoj ni prijatelja da me uteši i pomogne, ni neprijatelja da me okrepi i uzjoguni. Ovde su mrtvaci življi od živih ljudi, ćutnja rečitija od svakog govora, a besmisleno svako traženje smisla.

Široki čovekovi putevi pretvorili su se u uske staze divljih zveri, kuće u sablasna pepelišta, podrumi u jazavičje jazbine, voćnjaci u neprohodne šikare, bunari u kaljužišta divljih svinja, bašte u njihova riškališta, livade u papratišta, oranice u kupiništa...

Sve se preobrazilo, posuvratilo, izvitoperilo. Ona šačica preostalog sveta počela je da se sporazumeva uzajamnim režanjem, lajanjem i zavijanjem. Mukanjem se dozivamo, frkatnjem jedni druge zastrašujemo, njištanjem se izrugujemo. Nasrćemo još samo na svoj odraz u ogledalima.

Ovde su se tuđi hramovi prezirali više nego što su se voleli vlastiti, tuđa vera unižavala tvrdokornije nego što je svoja uznosila. Svoja se visina gradila na tuđoj niskosti, sopstveni se gâd pravdao tuđim, svoje sadašnje zlo samo je izgovor za tuđe, jučerašnje. Ovde se gubi tako i toliko da nalikuje najveličanstvenoj pobedi, dok se brže-bolje pobeđuje kako bi se utabao put pesme dostojne budućih poraza.

Nikog ovde nema; ni đavola ni Boga! Obojica zadovoljno trljaju dlanove, svako za sebe veruje da je nadbio onog drugog, obojica smatrajući Babaniju imenom svoje pobede, a otuda

i svojim plenom. Đavola mrzi da dođe u Babaniju, a onda je i Bog voljan da, u svoj svojoj sveprisutnosti, ne dolazi za badava. I jedan i drugi svoje odsustvo pravdaju izostankom onog drugog.

Proredili su se oni koji su proganjali Boga, a sve je manje onih što su prizivali đavola. Nije isključeno da li su jedni svog đavola nazivali Bogom ili su oni drugi Boga držali za đavola.

Tako se neometano u ove obezbožene i obezđavoljene krajeve ponovo naseljavaju paganska božanstva i priviđenja, samo i ona nekako kržljava i malokrvna, jer je nedovoljno onih koji bi ih se plašili i u njih verovali.

Odsutnim pogledom gledam u stoletne slavenske lipe – thalatta! – i u prisencima pitomih kestenovih šuma kao da vidim kozonogog Pana kako se šunja kao lopov i pod pazuhom nosi svoju razbijenu siringu – thalatta! Pogrbljen je i umoran, a strune se sa njegovog instrumenta vuku za njim kao konci sa odbačene pozorišne lutke.

Thalatta! Thalatta!

Razgleda opustela dvorišta i u draču obrasla pepelišta. Po crkvištima nalazi ostatke spaljenih molitvenika i psaltira. Priseća se negdašnjeg nadgornjavanja svoje siringe sa crkvenim orguljama i pojcima, svojom pesmom spram zapevki narikača, bazda svoje prči protiv mirisa tamjana i lojanica.

Ničeg više nema; ni apokalipse, ni sunčeve orgije, ni uskrsnuća!

Pritisnut tim saznanjem i težinom sveprisutne odsutnosti zvuka, gledam u Pana koji preda mnom počinje sumanuto da igra i peva:

Igra Kolo, Njemo Kolo, na sunčani dan –
U tom Kolu, Njemom Kolu,
Igra vječni Pan

Jer, našu muku ne može da ispriča niko odavde, od nas po(v)ratnika. To može samo neko sa strane, ko ne pripada ni ovde ni tamo.

Mi, ovde, uglavnom ćutimo. Ćutimo i onda kad brbljamo, jer brbljamo baš zato da ne bi progovorili, da nas ne bi zaposela i progutala vlastita priča. Samo onom ko nema takav problem može se praštati ovolika količina nepripadanja, stepen čudesnog koji ne ushićuje već ispunjava jezom i grižom.

Lakše je nestati nego svedočiti o svom nestanku, lakše je ne biti nego – biti, lakše zaspati nego ostati budan. Lakše je sanjati ovu nestvarnost nego je živeti. Lakše je ubiti nego biti oruđe ubica, a najlakše biti – ubijeni.

Teže je ispod obešenika izmaknuti klupicu nego navlačiti omču na sopstveni vrat. Lakše se nositi sa gordošću pobednika nego sa poniženjem pobeđenih. Teže je vidati tuđe krvave rane po stratištu od trpljenja sopstvene obogaljenosti.

A najteže čuti tišinu koja sipi ispod teškog žrvnja ljudskog odsustva, sasvim različitu od svake druge tišine i svakog drugog nepostojanja.

Najlakše se jadati, a najteže slušati tuđe jadanje.

– Načinio si od nas smetlište i odmet usred tijeh naroda, o, Gospode! – urlam u svojoj nemosti i gubim se iz vašeg i sopstvenog vida. Pretvaram se u kletvu čiji je zev progutao sopstveni zvuk, u psovku koja nikog ne zaobilazi i ne štedi, nikoga ne izostavlja i ne tetoši.

I dok sam bio tamo, u Susjedstanu, u izbeglištvu, sebe sam posmatrao sa neke distance, kao i svoju patnju za Babanijom. I neprestano bio podsmešljiv prema tom patetičnom bolu za zavičajem. Čuo sam neki dalek, zlurad glas u sebi koji me je opominjao da nemam ništa, da mi ništa ne pripada, niti kome pripadam. Da sam nalik vodi koja se penje u nebesa, pada odozgo, otiče i ponovo se uspinje, bez ikakvog razloga i smisla.

Sada, kada sam se vratio, rugam se tom bolu, takođe patetičnom, nad ovim sada koje živim, različitim od onog kakav je ranije bio. I vidim kako me ispunjava ravnodušnost koja može biti i sama smrt, pošto me više ništa ne iznenađuje i ne pokreće iz ovog mrtvila.

I sve sam uvereniji da nas nije pomerila sila komšilijske mržnje, da nas nije pokrenula snaga našeg prezira i potcenjivanja iste te mržnje, već nešto starije i moćnije od njih – lutalačka sila naših predaka koji, ni mrtvi, ne miruju u nama.

Zgadio mi se ovaj oblik kolonijalnog duha, naopak i svojeglav, kojim sam pokušao da iznova naselim babanijske pustoline. Po svom povratku jedino što sam radio bili su pokušaji ispunjavanja te crne rupe senima bivših ljudi, iseljenih ili umrlih, njihovim uspomenama i snovima.

Naseljavao sam Babaniju ovom jadikovkom i bogatio je napabirčenim saznanjima iz pročitanih knjiga. Sve je bilo uzalud. Bile su to tek kapi smisla pale u ovaj okean nepostojanja, nedovoljne da odmene one koji su iz nje zauvek otišli, koji svoje oči nikad više neće odmarati na njenim blagim predelima.

Osluškujem nestajanje, pokušavam da ga dodirnem prstima, osetim njegov nezaustavljiv i komplikovan rad, nastojim da ga dotaknem stopalima, udahnem taj umirući dah i čujem samrtnički ropac.

Ne znam šta me nateralo da beležim ovu zamenu za život, taj suvišak koji je odsustvo, ono odsustvo od čijeg se obilja zagrcnuh. Dabome, razlozi za tu odluku duboko su zapreteni i mom umu nedostižni. Prihvatio sam se da nezvan svedočim o obezljuđenoj zavičajnoj akustici i njenoj sposobnosti da još u zametku halapljivo gutam retke zvukove. Bio sam nameren da proniknem u neveselost pre nego što odbaci porođajnu posteljicu, a začuo sam, preneražen, kako do mene, iz ovih priča dopire nešto što, u nedostatku boljeg izraza, nazivam – đavolskim kikotom. I toga sam se uplašio. Taj kikot dopirao je iz replika ovih Zakučana i njihovih gostiju, sa babanijskog neba ili iz njenog podzemlja, iz samog pokreta u kojem sam ih zaticao i intriga u koje su sami sebe uvlačili.

Tek na kraju sam shvatio da ovo što ispisujem predstavlja oblik mog umiranja.

Srećom, put me ne vodi ka samoubistvu – jer ga živim. Živim svoje samoubistvo, ali i samoubistvo naroda u kom sam ponikao i zavičaja koji me iznedrio. Za razliku od onih silnih Uskokovićevih samoubica, koji je iz knjige u knjigu puštao da mu se junaci dave, svaki put pomalo daveći i sebe. Vežbao se za završni čin svog života kada će i sam kušati davljeničku sudbinu.

I Rankovićeva seoska učiteljica, i Uskokovićevi utopljenici, sve je to svet od iste sorte.

Dok mene, seoskog učitelja, odavno ne zanima sam čin samoubistva, u čijem sam središtu otkad znam za sebe, već me opseda lepeza uzroka, spektar razloga, niska povoda koje do takvog kraja dovode.

I kao što rekoh – živim samoubistvo, a razlikujem se od ovih nekoliko preostalih Zakučana samo po veštini njegovog odlaganja. Ako je to veština, a ne njeno odsustvo, ako je to vrlina, a ne mana.

U sopstvenom pepelu sam se palio, a u vatri poniženja se, evo – gasim.

* * *

Biografija

Rođen 1964. godine u Gornjem Klasniću kod Gline.

Objavio knjige proze: Jabuke Hesperida (1990), Slamka u nosu (1996), Ćilibar, med, oskoruša (2001, 2005, 2011), Apokrifi o Furtuli (2003), Sluge hirovitog lučonoše (2006), Molski akordi (2008, 2009), Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010), knjigu eseja, (p)ogleda i marginalija Pod otrovnim plaštom (2010), Po(v)ratnički rekvijem (2012), kao i knjigu publicističkih tekstova Slađenje gorčinom (2008). U saradnji sa Bojanom Jovanovićem kao koautorom napisao knjigu Čitanje proročanstva (2011).

Priredio knjige: Buna u Banovini u Klasniću 1883. god. (2003), Đorđa A. Petrovića, Talasi i eseji (2005) i Tmurni dnevi (2006) Milana Budisavljevića, kao i Grke kapi Milana Pribićevića (2013).

Za knjigu pripovedaka Molski akordi dobio Andrićevu nagradu, za roman Trezvenjaci na pijanoj lađi nagradu “Dejan Medaković”, a za esej (O)smeh čoveka koji zna previše: o melanholiji u delu Vitomila Zupana prvu nagradu za esej časopisa “Ulaznica” iz Zrenjanina.

Za doprinos razvoju bibliotečko-informacione delatnosti i kulture u Republici Srbiji dobio nagradu “Đura Daničić” za 2013. godinu.

Delovi romana, pripovetke i eseji Demića prevođeni su na engleski, nemački, poljski i ukrajinski jezik. Knjiga pripovedaka "Molski akordi" prevedena je na makedonski jezik (2011).

Od 2002. do 2011. godine bio glavni urednik časopisa za književnost “Koraci”.

Član Srpskog književnog društva.

Živi u Kragujevcu.

* * *

Knjige

  • Čitanje proročanstva
  • Pod otrovnim plaštom
  • Trezvenjaci na pijanoj lađi
  • Molski akordi
  • Slađenje gorčinom
  • Sluge hirovitog lučonoše
  • Ćilibar, med, oskoruša
  • Apokirfi o Furtuli
  • Slamka u nosu
  • Jabuke Hesperida

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar