Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement

 
 

Autori i izdanja Kragujevca

21.10.2018

Nikada neću zaboraviti divnog čika Dragoljuba. Molim vas da ga ni vi ne zaboravite - Dejan Ristić

Prvi Prvi na Skali
http://www.pametnoibezbedno.gov.rs/rs-lat https://tijana.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/o-gmo/hrana-buducnosti-ili-bioterorizam.html http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://www.prviprvinaskali.com/strane/podrzi-ppns.html

Pre svega nekoliko dana, tiho i dostojanstveno baš kako je i živeo, u Kragujevcu je u 94. godini preminuo divni čika Dragoljub Jovanović, jedan od retkih đaka koji su preživeli masovna streljanja u oktobru 1941. godine.

Imao sam priliku da upoznam čika Dragoljuba i da sa njim vodim nekoliko za mene dragocenih, emotivnih i veoma potresnih razgovora.

Imao je svega 17 godina kada je bio streljan.

U telu je imao čak 11 rana od metaka.

Bio je teško ranjen.

Bio je na samrti.

Našla ga je majka, skoro na izdisaju.

Tajno ga je prenela u njihovu kuću i, angažovanjem jednog dobrog lekara, negovala i oporavljala u narednim mesecima.

Njegove reči, kada mi je opisivao sam trenutak streljanja, kao i kada je docnije tog istog dana, nalazeći se teško ranjen međ’ leševima nevinih, začuo glas svoje majke koja ga je tražila pamtiću do kraja života.

Dragoljub se potpuno oporavio i časno poživeo još punih 77 godina.

U svojoj zreloj dobi inicirao je izgradnju Spomen-muzeja "21. oktobar" i bio je njegov prvi direktor.

Preminuo je svega dva dana pre godišnjice sopstvenog streljanja.

Čika Dragoljub je do svog poslednjeg dana ostao dostojanstvena i časna starina, jedna od retkih preživelih žrtava jednog od najstrašnijih zločina.

Sa urođenom plemenitošću decenijama je svedočio svoju ličnu, kao i tragediju svojih drugara.

I danas ga pamtim onakvog kakav je bio tokom naših susreta - stamen, sede kose i brkova, plemenit, blag i pažljiv, dostojanstven, bez i najmanje mržnje prema zločincima.

Časno je u sebi nosio tragediju Šumarica.

Tokom tih susreta učio me je šta znači biti čovek, plemenit i brižan, jak i nesebičan.

Vest o njegovoj smrti nisam saznao iz medija jer to nije nešto što bi privuklo pažnju naših novinara.

Do mene je ona stigla privatnim kanalima, sa zakašnjenjem. No, upravo u dane kada se sećamo nevinih žrtava Šumarica.

Znam da je čika Dragoljub sada ponovo sa svojim školskim drugarima koji su u Kragujevcu i okolini stradali 19, 20. i 21. oktobra 1941. godine.

Znam da su sada konačno svi zajedno i da skupa hodaju stazama svog tako tragičnog i naglo prekinutog detinjstva.

Znam i to da ga više nikada neću sresti, ali isto tako znam da ću bat njegovih dečačkih koraka začuti već tokom svoje naredne posete Šumaricama.

Znam da će u tim trenucima stajati pored mene, sa onim svojim blagim osmehom na licu i očima punim života.

Nikada neću zaboraviti divnog čika Dragoljuba.

Pamtiću ga sa istinskim divljenjem i zahvalnošću za sve što sam od njega naučio.

Molim vas da ga ni vi ne zaboravite.

Njegovom smrću umrla je i poslednja žrtva tog strašnog i krvavog kragujevačkog oktobra.

Dejan Ristić

PRILOZI PPNS

2015: KRAGUJEVAČKI MASAKR - PRVA TV


2013: KRAGUJEVAČKI OKTOBAR

Dokumentarni audio zapis Radio Beograda, među kojima su i potresne priče svedoka i preživelih žrtava sa masovnog streljanja u Kragujevcu 1941. godine.

2011: SVEDOK STRAŠNOG ZLOČINA

Poslednji živi svedok oktobarskog streljanja u Kragujevcu 1941. godine Dragoljub Jovanović ispričao je za RTS sve o tom stravičnom zločinu. Tada je u jednom danu ubijeno nekoliko hiljada muškaraca, žena i dece.

Među nekoliko hiljada imena streljanih u Kragujevcu nema Dragoljuba Jovanovića. Samo je srećom preživeo. Nemački vojnici, priseća se Jovanović, odveli su ga iz dvorišta. Streljačkom stroju je okrenuo leđa i pokošen rafalom pao na zemlju

"Stalno sam bio u mislima, noge su mi odsečene, a ako me ne potrefi u glavu preživeću. U tom trenutku sam video majku, pritrčala je i počela da me teši", priča Jovanović.

Bilo je to 19. oktobra u selima oko Kragujevca, a onda je u Šumaricama, par dana kasnije, u jednom danu ubijeno nekoliko hiljada muškaraca, žena i dece, od kojih je najmlađe imalo 11 godina.

Staniša Brkić iz Muzeja 21. oktobar kaže da je u sedam ujutru počela odmazda.

"Iz šupa, gde su ti ljudi bili zatvoreni, odvođeni su po grupama i za nekoliko sati je sve bilo gotovo", navodi Brkić.

U Šumaricama su streljani i đaci i profesori Gimnazije. Odvedeni su iz učionice, gde se nalazilo odeljenje peto-tri. Sada je to spomen učionica i kabinet za sociologiju, ustav i građansko vaspitanje.

Sadašnji učenici kažu da se na ovu učionicu drugačije gledaju i da je atmosfera potpuno drugačija u njoj.

VIDEO

2011: POSLEDNJI SVEDOK KRVAVE BAJKE - EKSKLUZIVNA ISPOVEST JEDINOG ŽIVOG SVEDOKA MASAKRA U KRAGUJEVCU

Sećam se: Ležim, a kuršumi me rešetaju po telu

Dragoljub Jovanović (87): Oborio me rafal i prikovao za zemlju. Ranjen sam u nogu, posle su me u ležećem stavu pogađali, bila je to plotunska paljba koja je trajala pet-šest minuta. Ko god je davao znake života, dokrajčili bi ga

Dragoljub Jovanović (87) iz Ilićeva kod Kragujevca, jedini živi svedok masakra u Kragujevcu, u ekskluzivnoj ispovesti, nekoliko dana pred obeležavanje sedamdesetogodišnjice ovog krvavog događaja, otkriva kako je preživeo streljanje u Šumaricama.

Deda Dragoljub je svoje svedočanstvo, koje je istorijski izvor prvog reda, dao na molbu Vlade Srbije.

Ova krepka starina, čiji je nadimak Ljube, rođen je 6. februara 1924. godine u Mečlovcu, sada Ilićevu, kod Kragujevca. I dan-danas, sećanje na oktobar 1941. napravi senku na njegovom licu. Priču, ipak, kreće od ranog detinjstva.

Pucali na sve živo

- Rođen sam u seoskoj porodici, otac mi je bio rabadžija. On je prevozio pesak za zidanje zgrada u Kragujevcu i odmah posle osnovne škole uključio je i mene da mu pomažem. Taj posao smo radili sve do okupacije 1941. godine - počinje ispovest deda Ljube.

Odmah zatim priseća se 19. oktobra 1941. godine:

- Bila je nedelja, otac i ja smo spremali drva za zimu. Moja kuća se nalazila na kraju Mečkovca, a na početku puta Kragujevac-Batočina-Lapovo. U jednom trenutku sam video grupu Nemaca koja je stajala iza mojih leđa. Došapnuo sam ocu: „Evo ih Nemci kod nas." U tom trenutku me je jedan udario u leđa. Svi su vikali: „Los, los." Ja ustanem, krenem, onako kako su me poterali ispred sebe. Onda je otac ustao i počeo da moli da povedu njega, a da ostave mene. Nisu prihvatili, samo su mu odmahnuli rukom.

Deda Dragoljub navodi da se to dešavalo između devet i pola deset ujutru.

- Mene su izveli na put koji ide prema Batočini. Prošli smo oko kilometar kroz selo, svuda gde smo nailazili na muškarce Nemci su ih hvatali. Ako bi neko bežao, pucali su. Onda su nas zatvorili u veliko školsko dvorište. Bilo je tu 200 muškaraca, ali su za njima polazili i žene i deca.

Sve što se potom odigravalo, kaže, slutilo je na veliku nesreću.

- Počeli su da nas postrojavaju po troje u vrstu. Tako su napravili jedan stroj, saznao sam kasnije da nas je bilo 107. Sa leve i desne strane stroja stajao je po jedan Nemac. Ostali su bili ispred i iza nas. Od školskog dvorišta išli smo otprilike 500, 600 metara i skrenuli na livadu iznad jednog brežuljka, gde su nas postrojili u polukrug. Ispred nas je počeo da se formira streljački stroj. Onda je ispred stroja izašao jedan folksdojčer i na lošem srpskom počeo da govori.

Od tog trenutka, kaže deda Dragoljub, počinje krvava drama.

- Poslednje što sam čuo bile su reči tog folksdojčera: „Vi koji svakodnevno ometate velike ciljeve Trećeg rajha..." Bilo je to poslednje što sam čuo, prekrio sam oči i okrenuo leđa streljačkom stroju u nameri da legnem. Tada me je oborio rafal i prikovao za zemlju. Ranjen sam prvo u desnu nogu, posle su me u ležećem stavu pogađali, bila je to plotunska paljba koja je trajala pet-šest minuta. Potom je prestala, ništa se nije čulo, poneki jauk i pucanj. Jedan je, posle sam saznao i ko, ležao licem prema zemlji i kukao. Prišao mu je Nemac i pucao u njega tri puta. Sva tri kuršuma pogodila su ga u glavu. Jedan mu je izašao na usta, drugi ispod nosa i treći na oko. Ko god je davao znake života oni su ga dokrajčili i opet se sve utišalo. Nema pucnjave, nema priče, samo se čuje plač žena koje su bile u toj grupi.

Kada su pomislili da su dokrajčili sve zarobljenike, Nemci su otišli.

- Jedna baba me je uhvatila za rever da me podigne, ličio sam joj na sina. Kaže mi: „Ej, sinko, nisi moj Jova." Nastavila je dalje da traži. A onda sam video majku. Pritrčala je i počela da me teši. U tom trenutku naišao je jedan seljak, tražio je svoje poginule, i ona ga je zamolila da me iznese sa tog mesta, da me stavi u šaš. On je malo oklevao, onda je kleknuo, ja sam ga obuhvatio oko vrata i tako me je odneo svojoj kući, udaljenoj oko 300 metara. Stavio me je na krevet, slušao sam kako govore da krv šiklja kroz slamnatu postelju. Majka se brzo snašla, javila da mi otac dođe kolima, da me uzme. Za nepunih 20 minuta, kola su stigla. Uneli su me u sobu, položili na krevet i onda su mi parali pantalone da lakše otiče krv i da speru rane. Pitao sam majku koliko imam rana, kaže tri. Malo kasnije kaže šest.

Mladima u amanet

Majka je, kaže, onda otrčala u centar mesta po lek.

- Imali smo prijatelje lekare. Pomogli su roditeljima da se brinu o meni. Narednih dana vodila se velika bitka za moj oporavak. Srećom, rane su zarasle, a noga koja je pretila da atrofira oživela je. U prvo vreme nisam mogao na noge da stanem. Lekari su rekli majci da budemo uporni. Konačno, osetio sam prvo da mi je mrdnuo palac. Nastala je radost u celoj kući. Zatim su, jedan po jedan, svi prsti proradili.

Ovim rečima Dragoljub Jovanović završava potresnu ispovest i naglašava da njegove priče ne bi ni bilo da mu se nisu obratili predstavnici Ministarstva rada i socijalne politike.

- Koristim poslednje atome snage da budućim naraštajima ostavim u amanet ovu ispovest. Osećam da je to moja obaveza prema mojoj zemlji - ističe deda Ljube.

Autor: Violeta Nedeljković
Izvor: Press online 

Foto: Press online, Vreme


ARHIVA PPNS 

PRVI PRVI NA SKALI Slikom

PPNS/SLIKOM

ARČIBALD RAJS

 

PRVI PRVI NA SKALI Ko nam truje decu

ppns - modli

APELI


PPNS/KG VODIČ

PPNS/RADION

PPNS/RADION - EMISIJE KOJE VIŠE NISU NA FM

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar