Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement

 
 

Autori i izdanja Kragujevca

09.07.2018

Otac i sin - Đura Jakšić

Prvi Prvi na Skali
http://www.pametnoibezbedno.gov.rs/rs-lat https://tijana.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/o-gmo/hrana-buducnosti-ili-bioterorizam.html http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://www.prviprvinaskali.com/strane/podrzi-ppns.html

Radosti i razočarenja za vreme boravka u Šumadiji i Pomoravlju

Đura Jakšić je u Šumadiji i Pomoravlju (Sabanti, Jagodini, Kragujevcu i Rači Kragujevačkoj) proveo 7-8 godina života. To mu je bio verovatno i najteži period života. On je tamo radio, stvarao, lumpovao, potucao se i patio. U svom radu i ponašanju dosta je grešio, ali je i doživeo mnoge nepravde, patnje i poniženja.
Uvidevši da od zaposlenja u Beogradu nema ništa, Đura se, nemajući kud, ubrzo pridružuje porodici u Požarevcu, gde od avgusta 1863. radi kao učitelj crtanja u školi u tom gradu. To je bio Đurino drugo zapošljavanje u tom gradu. Ali on tu ne ostaje dugo.

Kragujevački dani Đure Jakšića (od okt. 1863-febr. 1865)

Krajem oktobra 1863. godine Đura prelazi u Kragujevac v tamošnju gimnaziju, gde ostaje oko godinu i po dana. U Kragujevac je došao s nadom da će u nekadašnjoj srpskoj prestonici naći lek za svoju tuberkulozu i „nezgodnu“ narav. Đura se u Kragujevcu više bavio slikarstvom nego književnošću. Uradio j e više portreta. ali i ikona za manastir Vraćevšnica.

“U Kragujevcu mu se u martu 1864. rodio drugi sin Beluš, koji je to ime dobio po jednom od junaka iz Jakšićeve drame Seoba Srbalja. U Gimnaziji se oseća podela na domaće i došljake. Od 13 profesora devetoro ih nije bilo rođeno u Srbiju, a Đura je bio među onima koji su nosili nadimak „Nemačkar“, zato što je bio rodom sa područja austrijske države.

Pesma „Otac i sin“ je napisana u Kragujevcu, ali nije odmah objavljena, već je to učinjeno kasnije (1872.godine, u satiričnom listu „Vragolan“). Pesma je nastala kao Đurina šala na račun Vuleta Paštrmca, koji je bio sin čuvenog vojskovođe Amidže. Vule nije želeo da ide očevim stopama i zavoli „sablje i koplja“, tj. da postane oficir, već se posvetio nastavničkom poslu, kao nastavnik nemačkog jezika i fizike, a uz to je bio kafanski čovek i veliki gurman na jelu.

OTAC I SIN

Jedanput ide ctapu Amidža,
Ko neki stari mandarin;
A za njim tapka, trči, skakuće
Junačke krvi najmlađi sin.

Vašar je bio; a na vašaru
Sablje, pištolji, arapski at,
Tuniske kape, srebro i zlato,
Mletačka svila, ženevski cat.

Il”, možda, želiš od svile ruho?
Neka ti bude svileno cve!
Govori sine, govori brže,
Da kupim one toke zlaćene?”

„E, šta ćeš sine, d kupi babo?“
Deteta skonost kušaše svog.
Hoćeš li sablju ty britku, sjajnu,
Il’ voliš ata misirskog?

Dete se češka rukom po glavi,
Kao da ne zna šta bi od sveg:
‘Ah, babo, babo, kupi mi babo,
Pečenja kupi jarećeg…

Sad se i babo češe po glavi,
Gledajuć dugo sinčića svog:
„E ja sam vol’o sablje i koplja
A sin mi jarca pečenog!“

BIOGRAFIJA ĐURE JAKŠIĆA

KOMADIĆ ŠVAJCARSKOG SIRA
PRIČA IZ PALANAČKOG ŽIVOTA

Lepa ti je to stvar, taj švajcarski sir! Ja, otkako ga znam, rado ga jedem, a još ga radije našim negotincem zalivam. Ta pomislite: švajcarski sir! negotinsko vino! — Hajduk Veljko i Viljem Tel!... Ima li što u prirodi da bolje harmoniše?... Ima li u istoriji dva karaktera koji bi jedan na drugi više ličili nego ta dva junaka?...
Da i danas žive, Vidovdan bi kazao: „Dva crkvenjaka!“ Ali oni poginuše slavno, pošteno, viteški! Pa i ne videše grdila i bruku naših dana, rekao bih poslednjih dana, jer kad god čovek pomisli na poslednje ljude, mora se sećati i poslednjega dana, „što po redu doći mora...“
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dakle, ja i moj prijatelj — obojica „omladinci“ — kad smo pregledali inventarije naših pokretnih i nepokretnih dobara, uverismo se da imamo na raspoloženju toliko para koliko ovakoj sorti ljudi treba da jedno veče zaboravi bedu i muku svakidašnjega života.
Moj predlog beše, naravno, za švajcarski sir. Nađemo na putu jednog đaka, koji beše nešto više uzrastom nego drugovi njegova razreda. Na glavi je imao crnu kačketu, kao što je po unutrašnjosti Srbije stari praktikanti nose, kaput dugačak, bez dugmadi i bez boje, beše tako nešto nalik na sivo. On je negda kod nekoga praktikanta posluživao, pa mu je ovaj poklonio celo svoje iznošeno odelo — o svome imendanu; a kad je sebi kupio „štivletne“, onda je svome vernome đaku poklonio stare svoje jemenije, na kojima je koža počela cvetati, a đonovi se već rascvetaše.
Dok je đak otišao po sir, donde smo mi već zaseli za jedan mali stočić u najmračnijem kutku „Šarene kavane“. Ja, upravo, ne znam zašto se ta kavana zove „šarena“? Da li sa išaranih duvarova ili zbog šarenih gostiju? Znam toliko da u Srbiji malo koja palanka naša nema „šarene kavane“, a svaka kavana ima i šarenih gostiju... Eno, pa ih gledajte! Ostrag do „kelneraja“ sede dva kočijaša i jedan šlajfer (oštrač); njih dvojica podbočili se na koštunjave ruke, pa čisto nekim parlamentarnim redom preslušavaju jedan drugoga.
— He, moj brajko, ti još ne znaš šta su konji. Ovi moji sad, to su rage! Ove mi je jedan Vlah švercovao iz Banata; leni su doboga! Ali bački, ono ti je vatra! Žeravica! Pa onda nisu ni skupi, badava, bogami, ban-badava! Samo, znaš, treba kuraži... Ti već znaš kako ide...
Oni to govore, a šlajfer iskrivio se, pijan, pa peva:
„Es gingen den di draj juden,
den, den, den“
A kad je pao u sevdah, tresnuo je svoj cilindar o zemlju — znate, svi kulturtregeri nose cilindar — ali kad ga je hteo podići da ga opet na svoju civilizovanu glavu natuče, posrnu jedanput, drugi put, pa, kao ono ranjen vitez, stropošta se na zemlju; pa onda, onako sasvim riterski, poviče: „Es lebe des dajčen faterland“. — Mora da je bio Prus, pa je pomislio da ga je negde na barikadama republikanskim pogodilo đule, a uistini i izgledaše kao onaj koji umire: „Di lajte sind... di... di...“ i tako zahrka naš siromah kulturtreger.
To tako izgleda u pročelju, a u začelju — e, tu je sasvim drugi svet: pet-šest penzionera, sedam-osam trgovaca, i oni koji niti prodaju svilu ni čelik, nego lepo daju novce na zajam... zaista, milostivni ljudi, dobri ljudi!... Ne rade ništa: puše, jedu, piju i primaju interes... To je njima tako bog dao, a vlast im ne krati, jer su pošteni ljudi, imaju novaca, a novac nije mali dokaz za uzvišeno poštenje nečije ličnosti. Pogledajte, napr., onoga debelog čoveka što nosi sivo japundže sa džigeričastom jakom, čibuk sasvim po agalarski, sa golemim ćilibarom — to je, vid’te, nekad bio činovnik. Za njega krišom govore da je u neko vreme otimao; a svi mu se u oči čude dobroti i poštenju... Taki je svet! Taki su ljudi! Štaviše, i sam g. negdašnji velikaš, u beličasto-žutom kaputu, sa crvenom vipuškom na kapi i na čakširama, svaki treći dan dolazi mu na ručak, pa, osim što njemu u oči, još i ostalom svetu kazuje da je njegov pobratim najvaljaniji čovek na svetu. Više puta sa nekim entuzijazmom o svome drugu i pobratimu govori:
— Znate, ljudi! A nećete mi verovati, — tima reč’ma je on svaku pripovetku počinjao, otprilike kao što Vidovdan počinje svoje uvodne članke pisati: najpre ide skelet, meso, familija, pa onda država, a u državi je bolestan ud svaki onaj njezin član koji se usudio nezadovoljan biti sa našim „status kvo“; dakle: — znate, ljudi, što se mog pobratima tiče, nećete mi verovati da je to jedna preizradnjejša duša, dobro srce, pošten čovek! Nećete mi verovati da vam svakog praznika ide u crkvu, poštuje sveštenstvo. Baš pre, kad ono beše svadba vrajla-Jucina, pripoveda mi naša gospoja protinica da je u tas bacio dva nebušena cvancika, a kad mu je uoči Sv. Nikole g. prota svetio vodicu, poljubio ga je u ruku... Nećete mi verovati, ali zacelo je dobar čovek! Pa kakvu čest ima! Bože moj! Bože moj! I naši velikaši i turski velikaši, svi su se otimali za mog pobratima. Ta, eno, kad ono proputova Kabul-efendija, odmah je njega tražio, ručao je kod njega, a posle mu je poklonio jedne brojanice. Pa da znate još kakve! Od čistoga ćilibara! Bio je i u madžarskom ratu, onda se, siromah, i — ugojio. Znate, Banaćani i Bačvani sve su se otimali za njega, hranili su ga samom tortom i paštetom te ovde malo, onde malo, moj pobratim dođe debeo kao... kao... kao vršački vladika!... Tek, hvala bogu, zdrav je, a apetit mu je i sada dobar; jede, jede, e, znate, pojeo bi vam i živog kurjaka... Nećete mi verovati, al’ baš je čovek taj moj pobratim!
A znate li po čemu su njih dvojica pobre? To je takođe čudna istorija. Jedan je vučićevac, a drugi obrenovićevac!... „Neprijatelji do smrti“, a ovamo se lažu, lažu i sebe i druge, lažu i one kojima bi bili obvezani da istinu govore, lažu sve!... A to je, opet, njihovo načelo: lagati i živeti... I oni su se baš po samom tom načelu pobratimili. Od njih je daleko ona uzrečica: „Živiš, da radiš; jedeš, da živiš“; oni imaju sasvim drukčiju filosofiju za život: „Živiš, da jedeš; lažeš, da imaš šta jesti...“ Ja, vid’te, sa mojim društvom ne smem naglas baš ništa prozboriti; oni ne smeju od mene čuti ni jedne reči, ni sloga, ni miga — ako čuju, zlo! Zort! Odmah počnu tumačiti: to se odnosi protivu knjaza, protivu vlade, itd., naročito onaj u beličasto-žutom kaputu, on koji svih sedam kraljeva za po minuta izređa, koji zna i šta je pokojni knez Miloš 1831. god. na Badnji dan večerao; koji se seća i kakvu je reč još kao dete od jedanaest meseci prvi put protepao; taj naravno da sve zna, a ostale mušterije rečene kavane sve mu veruju... A kako, opet, ne bi? Oni ne veruju u dan, u istinu, a u laž?... E, baš ste čudni ljudi! Pa vi bar znate da se svi esnafi jedan s drugim mogu posvađati, štaviše i popa s popadijom, — ali laža s lažovom nikad! Taj se esnaf najbolje slaže i svud se potpomaže, a, valjda, i zato što je laž najjevtinija... Ne košta ništa, a sve zanima, naročito i veliku gospodu, kojima je, i po sebi, istina mrska.
Ele, naše veliko đače dođe. U levoj ruci nosilo je kapu, a u desnoj parče sira, u čistu belu hartijicu zavijeno — hartija beše bela, a sir vrlo fino rasečen izgledaše otprilike kao koverta od kakve depeše; — metnu sir, skoro s nekim rešpektom, na stoče, pokloni se učtivo i ode. Za njime su obe starovolje malo poduže gledale, a kad je dete otišlo, upraviše svoje ispitljive poglede na nas dvoje; a za njih bi i bila šteta da prođe jedan dan, a da vlasti što novo ne „dostave“. Crkli bi od straha da se ne ukine penzija, posle, opet, i sama bi „čaršija“ bila u neraspoloženju kad ne bi čula novosti na kojima će neko vreme preživati... Oni vas pogledaše pozadugo, približavahu nam se, odstupahu i opet su svi u skupu dolazili. Nijedan od njih ne reče: „Dobro veče!“ il’ tako što, samo nas pogledahu, otprilike kao na neku stvar koju mrzimo ili od koje se bojimo. I oni su nas baš izobiljski mrzeli. Čuo sam, kad se po treći put odmakoše, gde onaj debeli šapnu ostalima:
— Kakva mora da je depeša što je dobiše?...
A onaj mršavi mumdžija, što liči na spuhanu svinjsku bešiku, dodade polako:
— Ovo nisu čisti poslovi! Verujte, ovaj bradati nešto zna, nešto šuruje; — verujte mi da je iz preka, baš rođen Bačvanin; neki govore da su ga lanjskog leta viđali i sa Miletićem.
— Jest, jest! — dodade drugi debeljko, u garibaldovskom šeširu, lica pravilnog, ali odvratnog. — To je istina, a mi svi znamo kako naši velikaši o njima i njima podobnima misle.
— Mi moramo doznati, mi hoćemo da doznamo šta ima u toj depeši. I to treba vlasti dostaviti.
— To treba! Za blago našeg otečestva to treba vlasti dostaviti.
Međutim se čulo i jasnije mumlanje, sve glasniji govor, dok se naposletku ne primače onaj — — — u beličasto-žutom kaputu.
— Dobar veče, gospodo!
— Bog dobro, gospodine!
I on, sasvim umiljato osmejkujući se, sede do nas; smešio se, a jednako je pogledao na naš švajcarski sir...
— Hm! Hm!... Znate... Nećete mi verovati... — sad se ishrknu i ubrisa brkove, pogladi se i pođe dalje govoriti. — Znate, čudna vremena!... Rat... Francuska... Nećete mi verovati, a hoće ljudi republiku... — utome me pogleda malo oštrije... Znate, govori se da i u nas ima republikanaca. — Sad me još strožije posmatraše... Jest, jest, to je sve Miletićevo seme! Znate onog osuđenog nesrećnika!... Poznajete li vi toga Miletića?... — I on me opet oštrim pogledima proučavaše.
Ja sam ćutao.
— Što mi ne odgovorite? — pitaše me penzioner malo hrapavijim glasom.
— Zato što neću!
— E, tu smo sad, ha, ha, ha! Znate, gospodo, a nećete mi verovati, a, evo sâm se odao!... — Posle se okrete k meni, pa sasvim sigurnim glasom, kâ ono sudija kome je ispit nad krivcem dobro ispao, poče pretiti... — Vidite li vi onoga gospodara trgovca?... — i on mi pokaza prstom jedno ljudište, jednog od onih trgovaca što niti prodaju svilu ni gvožđe. — Vid’te, on glavom kazuje da vas je video kad ste s Miletićem išli ruku pod ruku, i to, nota bene, u Novome Sadu!... Jeste li me razumeli, u Novome Sadu?...
— A ja, bogami, mislim da me vi pitate da li poznajem krojača Miletića? A vi me pitate za Svetozara! To je, dragi gospodine, sasvim drugo! Ja brata Svetozara ne samo da poznajem, nego ga i visoko poštujem. On je ono što bi svi narodi sa nekom uzbunjenošću poštovali... On je karakter!... On je!...
— Pa da nije i ova depeša od njega?... — prekide mi reč g. penzionar i već htede zgrabiti naš švajcarski sir, ali moj drugar beše hitriji, ukol’ko beše i gladniji, te sa sirom pa u usta. Bogami, i ja se od mog dragog suomladinca poplašim da kako ne prestupi granice vidovdanskoga i jedinstvenoga komunizma, te i ja ščepam drugu polovinu, i za tili časak je nestade u mom želucu.
— Jeste li videli, ljudi, kako su pojeli depešu? Sad kažite vi meni da li je to čist posao? Kažite da nije to najbezobraznije šurovanje? Depešu pojesti! Ako tu našoj sumnji nema političkih osnova, onda, gospodo, da se ne zovem više rođak Mate klozera i njegovog brata, presvetloga cara Todora iz Abisinije.
— Ko zna, možda je baš i od samoga Gambete?
— Možda je i od Rošfora? Ili od Marksa iz Londona?
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Najedanput sve se utiša. Naše veliko đače stupi nanovo, s pristojnim rešpektom, i poluglasno — ali su ga svi morali čuti — reče:
— Gospodine, ja sam javio gospođi da nećete doći na večeru; kazao sam i to da sa jednim svojim prijateljem u „Šarenoj kavani“ užinate — švajcarskog sira...
Đače se pokloni i ode.
— E! E! E!
— Hm! Hm!
— Da! Da!
Posle takih znakova raziđoše se gospoda stari penzionari i dobri trgovci.

1871.

KUĆA ĐURE JAKŠIĆA Skadarska 34, Beograd 

AUDIO: ĐURA JAKŠIĆ U KRAGUJEVCU OD 1863. DO 1865.

Prva objava na PPNS: 6. 11. 2016.


SPOMENICI KULTURE U SRBIJI

PRVI PRVI NA SKALI Rodna kuca Djure Jaksica Izvor SANU

Rodna kuća Đure Jakšića nalazi se u ulici Maršala Tita. Kuća je panonskog tipa, građena početkom XIX veka. Značajna je zbog toga što je u njoj rođen poznati pesnik, književnik i slikar Đura Jakšić (1832–1878).

Prvobitno se bavio slikarskim radom i sve do 50-ih godina prošlog veka smatrao se prvenstveno slikarem. prošao je kroz slikarsku školu Konstantina Danila, boravio u dva maha u Beču i kratko u Minhenu.
Jaka struja romantizma učinila je da se brzo i radikalno odvoji od manira svog učitelja i da se izdvoji kao sasvim autentična pojava u srpskom slikarstvu romantizma, posebno značajna po svojim istorijskim kompozicijama i portretima.

U likovnoj strukturi njegove slike dominantno je osećanje za boju i njene konstruktivne i psihološke osobine, prevlast osećanja nad intelektualnim promišljanjem. Sklonost ka poeziji, koja je kod Jakšića bila pod jakim uticajem evropskog romantizma, u tesnoj je vezi sa njegovim slikarskim izrazom.

Njegov književni rad odlikuje raznovrsnost, bogatstvotema i literarnih formi. Obuhvata ljubavnu i patriotsko-socijalnu poeziju, istorijske drame i pripovetke isvrstava ga među najveće liričare srpskog romantizma, kao što je i svojim slikarskim radom dosegao najveće domete u srpskom slikarstvu romantizma.

Konzervatorski radovi na objektu izvedeni su 1975.

SANU: RODNA KUĆA ĐURE JAKŠIĆA

PRVI PRVI NA SKALI Rodna kuca Djure Jaksica Izvor Zavod za zastitu spomenika Zrenjanin

Kuća je panonskog tipa, građena tridesetih godina 19. veka sa dva ulična prozora, ulazom u trem i otvorenim tremom sa zidanim stubovima, koji prati dvorišnu fasadu.

Kuća je posebno značajna zbog toga što je u njoj rođen poznati pesnik, književnik i slikar Đura Jakšić (1832 – 1878). Prvobitno se bavio slikarstvom, prošavši kroz slikarsku školu Konstantina Danila, a u jednom periodu boravio je u Minhenu i Beču. Jaka struja romantizma učinila je da se brzo i radikalno odvoji od svog učitelja i da se izdvoji kao autentična pojava u srpskom slikarstvu romantizma, posebno značajan po svojim istorijskim kompozicijama i portretima. U poeziji i književnosti takođe je bio izrazit romantičar, poznat po svojim rodoljubivim pesmama. U kući se nalazi spomen zbirka – Muzej Đure Jakšića u kojoj se održavaju Đurini dani u okviru manifestacije „Liparske večeri“.

Na kući su vršene intervencije u dva navrata: 1961. i 1981. godine, čije je zaštitne radove sprovodio Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture iz Novog Sada. I pored pokušaja da se rodna kuća Đure Jakšića prezentuje na atraktivan način, kulturna javnost i lokalna sredina nisu prepoznale prave potrebe posetilaca. Kuća danas izgleda anahrono, sa neadekvatnom postavkom, a lošem utisku doprinosi i devastirano dvorište.

U skladu sa onim što su stručne službe Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulrure predlagale poslednjih godina, Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Zrenjanina pristupio je izradi projekta, kojim će se realizovati sasvim drugačija, savremenija prezentacija, kako rodne kuće, tako i dela ovog velikog srpskog umetnika.

Tokom 2011. godine urađeni su konzervatorski radovi na sanaciji kuće: zamenjena je trula krovna građa, postavljen je novi crep, obijen je dotrajali malter sa vlažnih unutrašnjih i spoljašnih zidova, i nanesen je nov malter. Izmenjena je postavka spomen muzeja i urađeni su printovi najpoznatijih Đurinih slika.

ZAVOD ZA ZAŠTITU SPOMENIKA KULTURE ZRENJANIN: KUĆA ŠURE JAKŠIĆA - VELIKI ZNAČAJ

* * *

OBJAVE MEDIJA, 2007-2018

U Kragujevcu, na uglu Karađorđeve i Ulice Mihaila Iveše, na oronulom, naherenom, kućerku stoji spomen-ploča: "U ovoj kući živeo je pesnik i slikar Đura Jakšić od 1863. do 1865. Kragujevac 1982". U Kragujevcu Jakšić je predavao crtanje i krasnopis, da bi, potom, dobio službu u Sabanti.

Nebriga, nipodaštavanje i omalovažavanje ne bi trebalo da budu obrazac uživanja u sveopštem rasapu, niti za sadomazohističko zadovoljstvo zlom i destukcijom iskonskih vrednosti. Sudbina Đure Jakšića, kome jedva da su dali priliku i da radi, opominje. Prolaze li čelnici grada Kragujevca pored kuće u kojoj je stanovao Đura Jakšić? Šta o tome misle nadležno "nenadležni" u republičkim institucijama?

POLITIKA: KUĆA ĐURE JAKŠIĆA, 17. 3. 2007.


Kuća u Karađorđevoj ulici, koja je pod zaštitom države pošto je u njoj od 1863. do 1865. godine živeo čuveni srpski slikar i pesnik Đura Jakšić, po nalazu građevinske inspekcije je „opasna po život“. Međutim, grad, koji je vlasnik kuće, do sada nije preduzeo ništa kako bi je ne samo renovirao, već i zaštitio živote stanara, prolaznika i dece koja kraj nje svakodnevno prolaze na putu do škole.

Za nevericu i je i to što, kako saznajemo u Građevinskoj inspekciji, ni Osnovna škola „21. oktobar“ koja se nalazi u neposrednoj blizini opasnog objekta nije zatražila da se on obezbedi. Na pitanje da li je potrebno sačekati nesreću da bi se reagovalo, za sada nema odgovora

BLIC: KUĆA OPASNA PO ŽIVOT, 12. 5. 2007.


Većinski vlasnik kuće Đure Jakšića je grad Kragujevac koji poslednjih par decenija nije imao novca da uloži u očuvanje ovog objekta. Za bilo kakve rekonstrukcije sada je kasno.

Gorica Stević i njeno dvoje dece, ali i Stojanka Marković hoće novi smeštaj čime će biti zadovoljni. Drugo je pitanje da li će brojni Kragujevčani koji se zalažu za očuvanje objekta biti zadovoljni posle rušenja

B92: KUĆA ĐURE JAKŠIĆA PRED RUŠENJEM, 5. 12. 2009.

Danas je na uglu ulica Mihaila Iveše i Karađorđeve počelo ograđivanje kuće Đure Jakšića, objekta koji je vlasništvo grada Kragujevca koji je sklon rušenju. Uslovi za postavljanje zaštitne ograde stvorili su se nakon iseljavanja dve porodice koje su godinama živele u toj kući, a kojima je grad Kragujevac obezbedio adekvatan smeštaj.

Prema rečima načelnika stambenog odeljenja Gradske uprave za imovinu Dejana Iskrenovića reč je o parceli od oko 4 ara koja je u vlasništvu grada Kragujevca na kojoj se nalazi kuća u kojoj je oko dve godine živeo poznati srpski slikar i pesnik Đura Jakšić. Zbog toga se na objektu nalazi spomen ploča koja svedoči o tome. Iskrenović je rekao da nakon postavljanja zaštitne ograde nadležne gradske strukture treba da donesu rešenje o rušenju tog objekta. “Plan je da se na ovom mestu gradi stambeno poslovni objekat koji će u jednom delu, u zavisnosti od odluka stručnih službi zaduženih za kulturu, imati biblioteku, kafe ili nešto slično posvećeno Đuri Jakšiću“, rekao je Iskrenović. Grad Kragujevac koji je vlasnik parcele biće investitor tog novog objekta.

Izvođač radova na izgradnji zaštitne ograde oko kuće Đure Jakšića je JKP“Niskogradnja“ a radovi će biti okončani tokom sutrašnjeg dana.

OGRAĐIVANJE KUĆE ĐURE JAKŠIĆA, 14. 4. 2010.

“Objekat u Karađorđevoj ulici 36 u kojoj je jedno vreme živeo pesnik Đura Jakšić nije spomenik kulture i biće srušen a nakon toga i rekonstruisan. Trudićemo se da prilikom rekonstrukcije bude sagrađen objekat koji će, u jednom delu, kroz galeriju ili klub kniževnika, podesćati na lik i delo Đure Jakšića ali će on imati i svoju drugačiju vrednost. Cilj nam je da na tom mestu imamo objekat koji će biti prilagođen nameni, i korišćenju i umetnosti“, rekla je na današnoj konferenciji za novinare pomoćnik gradonačelnika za oblast zaštite kulturne baštine i uređivanje grada Slavica Đorđević.

Ona je podsetila da je zahtev da se taj objekat proglasi spomenikom kulture odbilo ministarstvo kulture i Republički Zavod za zaštitu spomenika kulture još 1996.godine i da su netačni pojedini navodi da taj objekat ima status spomenika kulture. Slavica Đorđević rekla je i da je još 2001.godine predviđena rekonstrukcija koja je takođe podrazumevala rušenje tog objekta a da su sada, svojim izveštajem, to potvrdili i statičari i sudski veštak. “Zbog svega toga, u ovom trenutku neophodno je rušenje tog objekta a šta će se graditi biće odlučeno na osnovu predloga Direkcije za urbanizam“, rekla je Slavica Đorđević napominjući da će se lokalna samouprava potruditi da se, i prilikom rekonstrukcije, sačuva uspomena na Đuru Jakšića.

Predstavnici Direkcije za urbanizam rekli su da se objekat u Karađorđevoj 36 nalazi u centru grada i da prema važećem Generalnom urbanističkom planu Kragujevca na tom prostoru je predviđena izgradnja poslovno stambenih objekata a dozvoljena spratnost je tri sprata. Nakon izbora najboljeg predloga koje će uraditi Direkcija za urbanizam lokacijsku dozvolu za rekonstrukciju izdaje Gradska uprava za prostorno planiranje, izgradnju i zaštitu životne sredine.

NAJBOLJE REŠENJE ZA KARAĐORĐEVU 36, 30. 4. 2010.

GRAD KRAGUJEVAC


Rušenje kuće Đure Jakšića prvi put se pominje 2009. godine. Od tada u lokalnoj samoupravi tvrde da se stručna javnost saglasila da kuća u kojoj je poznati romantičar stanovao nema značaj da bi bila pod zaštitom države kao spomenik kulture. Prvo se govorilo da će tu nići replika kuće, potom stambeno-poslovni objekat, a najnoviji plan je - ulica.

Kragujevac, prva prestonica moderne Srbije, bio je stecište mnogih znamenitih ljudi. Međutim, obeležja koja bi trebalo da podsećaju na to vreme izostala su ili su uništena.

BlLIC/B92: KUĆU ĐURE JAKŠIĆA U KRAGUJEVCU RUŠE ZBOG SAOBRAĆAJNICE, 23. 2. 2013.


Kuća u kragujevačkoj Karađorđevoj ulici, koja je bila pod zaštitom države jer je u njoj od 1863. do 1865. živeo čuveni slikar i pesnik Đura Jakšić, već godinama je u veoma lošem stanju. Štaviše, zbog nebrige grada, koji je vlasnik kuće, građevinska inspekcija je 2007. godine proglasila objekat "opasnim po život". U tom trenutku zamenik gradonačelnika Saša Milenić je najavio da će kuća biti obnovljena, stanari preseljeni u nove stanove, a potom pretvorena u kulturni centar. Milenić je precizirao da je za to "potrebno oko 15 miliona dinara, uz dodatni novac za stanove". Grad, međutim, nije otpočeo renoviranje ni te, ni narednih godina. Štaviše, scenario za objekat postajao je sve gori i gori. Najpre se pričalo o rušenju i građenju identične kuće, a potom o izgradnji poslovno-stambene zgrade koja će na sebi imati obeležje da je na tom mestu nekada živeo slavni romantičar. Najnoviji zaključak je da na mestu kuće treba probiti ulicu.

ISTINOMER: ŠTA ĆE NAMA KUĆA ĐURE JAKŠIĆA? 2. 3. 2013.

Narušena iz temelja, ograđena je žicom duže od pet godina kako se ne bi sručila na prolaznike. U njoj je Đura Jakšić boravio kao podstanar nepune dve godine, kada je 1863. došao na službu u Kragujevac, gde je predavao u Gimnaziji.

Planovi za rekonstrukciju ovog objekta ne postoje, a Boris Kovačević, član gradskog veća za vanprivredu, kaže da se "traži rešenje koje bi sklonilo opasan objekat, ali sačuvalo uspomenu i značaj boravka jednog od najvećih srpskih intelektualaca u Kragujevcu".

BLIC: KRAGUJEVČANI RUŠE KUĆU ĐURE JAKŠIĆA, 27. 2. 2016.


Direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Marko Grković kaže da je ta institucija u više navrata slala predloge da se kuća Đure Jakšića proglasi za spomenik kulture. “U svim slučajevima taj predlog je od strane Republičkog zavoda odbijen, da kuća nema dovoljno umetničkih, istorijskih vrednosti da bi bila proglašena za spomenik kulture”, objašnjava Grković.

N1: DEO KUĆE ĐURE JAKŠIĆA URUŠIO SE ZBOG VIŠEDECENIJSKE NEBRIGE, 6. 11. 2016.

  

Zbog velikih kritika koje su godinama Kragujevčani isticali, ali i nerešenog statusa kuće, čiji se krov urušio zajedno sa pitanjem čija je nadležnost, lokalna vlast sada je rešena da sruši ovu kuću i počne sa izgradnjom replike.

Za tu namenu biće izdvojen novac iz budžeta koji je usvojen za 2018. godinu. Replika kuće Đure Jakšića biće deo kulturnog nasleđa, od velikog značaja, kako za grad tako i za opštu kulturu.

RTK: ADAPTACIJA KUĆE ĐURE JAKŠIĆA, 25. 12. 2017.



Opasan objekat ili važno istorijsko zdanje - pitanje je koje se godinama postavljalo za kuću Đure Jakšića u Kragujevcu. Međutim, odgovor je sada izlišan, imajući u vidu da su se danas na parceli pojavili bageri, koji su porušili ono što je od nje ostalo.

BLIC: KUĆA ĐURE JAKŠIĆA PROPADALA GODINAMA, A SADA SU DOŠLI SA BAGERIMA, 7. 7. 2018. 


Rušenjem kuće Đure Jakšića u Karađorđevoj ulici u Kragujevcu, počeli su radovi na izgradnji nove, koja će biti autentično mesto okupljanja umetničkih stvaralaca i kulturnih poslenika u gradu, ali i nova turistička lokacija.

Kako bi oživeli duh vremena Đure Jakšića i kuću u kojoj je proveo nekoliko meseci tokom boravka u Kragujevcu, Odlukom o budžetu grada Kragujevca još prošle godine planirali smo sredstva za izgradnju nove kuće. U okviru Programa regionalnog i ruralnog razvoja Regionalna agencija za ekonomski razvoj Šumadije i Pomoravlja je u ime grada Kragujevca sa Švajcarskom agencijom za razvoj potpisala Ugovor o izgradnji kuće Đure Jakšića, na osnovu kojeg će švajcarska agencija u ovom projektu učestvovati sa 35 %, a grad Kragujevac sa 65 % sredstava, kazao je Miljan Bjeletić, član Gradskog veća za kulturu.

U skladu sa njegovim stvaralaštvom i karakterom, Bjeletić kaže da će kuća imati dva nivoa, podrumski, u kojem će biti promovisana šumadijska i kragujevačka vina, dok će gornji deo kuće biti namenjen za sadržaje kulturno umetničkog stvaralaštva. Mislim da ćemo ove dve celine jako dobro da upodobimo i sinhronizujemo i postanemo još vidljiviji na kulturnoj mapi države, a ne samo regiona.

Sagledavajući realne potrebe i želeći da unapredimo kulturni život u našem gradu, a uzimajući u obzir i naše potencijale vinskog turizma kroz promociju autentičnosti vinske regije, grad Kragujevac kao centar Šumadije, neće biti samo promoter kulture već i vinskog turizma.

Kultura treba da bude iznad politike, navodi Bjeletić, a kuća je srušena da bi se izgradila nova, pošto su nadležne službe i arhitekte rekli da kuća Đure Jakšića ne može da se renovira.

Kuća je ugrožavala bezbednost i iz tih razloga je ograđena pre sedam godina. On podseća da se Zavod za zaštitu spomenika kulture čiji je osnivač grad Kragujevac u nekoliko navrata od 2000. godine obraćao nadležnim republičkim institucijama sa zahtevom da ona postane spomenik kulture, ali odgovor nadležnih institucija je da kuća nema ni arhitektonsku ni umetničku vrednost i da nije bilo dovoljno relevantnih i istorijskih činjenica na čijim osnovama bi se kuća proglasila spomenikom kulture.

GRAD KRAGUJEVAC: GRADI SE KUĆA ĐURE JAKŠIĆA, 9. 7. 2018.


PRVI PRVI NA SKALI Ko nam truje decu

ppns - modli

APELI


PPNS/KG VODIČ

PPNS/RADION

PPNS/RADION - EMISIJE KOJE VIŠE NISU NA FM

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar