Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

Autori i izdanja Kragujevca

16.12.2014

Zoran Spasojević - Kratke priče

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dom/roditelji/amber-alert-da-li-ces-pomoci-ako-znas-da-mozes.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/sumadija-i-pomoravlje-dusa-srbije.html http://prviprvinaskali.com/strane/reklamne-usluge.html

VIDIK

Gospodin Petrović već trideset godina živi sam i po tom pitanju ne bi ništa menjao.

Gospodin Petrović trideset godina traži dobar posao i trudi se da održi pozitivan pogled.

Gospodin Petrović trideset godina noću puši u krevetu i koristi isti dušek na naduvavanje.

Gospodin Petrović je za trideset godina uspeo da nabavi trideset knjiga kuvara.

Gospodin Petrović jede nad sudoperom. Za trideset godina promenio ih je pet. Sa ove nove, ubeđen je, pruža se najlepši vidik.

* * *

DOKONI ŠETAČ

Šetao sam parkom kada je nekakav lik u fraku i sa cilindrom na glavi naglo stao ispred mene. Legao je na stazu tačno ispred mojih nogu. Gospode, mogao sam da ga nagazim. Mislim da sam ga gledao začuđeno. On je pak gledao nekuda pored mene, ni na kraj pameti mu nije bilo da u njegovom postupku ima nečeg neobičnog. Samo je nabio cilindar preko lica a ruke stavio pod glavu.

Preskočio sam ga i nastavio da koračam gledajući pažljivo ispred sebe. Na svakih desetak metra ležao je po jedan sličan lik u fraku, sa cilindrom preko lica i rukama pod glavom. Neverovatno koliko ih je bilo. Šetači su ih pažljivo obilazili i ćutke se udaljavali.

U povratku sam ih zatekao na istim mestima. Ali, ovoga puta su stajali, stajali sa smaknutim pantalonama, sa cilindrima u rukama i velikim cigarama u ustima. Zurili su iz nekog njima znanog razloga u neku neodređenu daljinu. Možda izražavaju svoj stav prema svetu? Ili životu?

Bilo mi je zanimljivo kako uspevaju da im pepeo sa cigara ne spadne. Šetač omanjeg rasta okrete se ka meni i upita me: „Zašto?“

Ah, da. Frakovi i cilindri nisu bili crni. Bili su, bili su...

* * *

MONMARTR

bistro pored mene sedi neki matorac pljunuti pikaso lula kapica otkopčana košulja bos urokljive oči plave pije zelenu čarobnicu* pa sam morao i ja da ne razočaram ceo fazon

...............................................
* Zelena čarobnica ili apsint - "piće umetnika" koje se proizvodi od anisa, pelena i šećera, a sadrži i do 72 procenta alkohola. Oskar Vajld, jedan od uživalaca ovog neobičnog pića, jednom je napisao: "Prvi stepen opijanja apsintom nije ništa posebno, u drugom počinju da vam se priviđaju čudovišne i okrutne stvari, ali ako izdržite, na kraju ćete doći do završnog stupnja i tada ćete videti stvari koje želite da vidite - prekrasne, neopisive stvari".

* * *

NEDOUMICA

Pričali su o zimnici. Htela je da kupi na pijaci paradajz, papriku, i krastavčiće pošto su bili jeftini. Predložio joj je da kupi više: smatrao je da tako može da se uštedi. Međutim, ona je tog trenutka počela teško da diše. Umrla mu je na rukama.

Ništa nije rekla u vezi s njegovim predlogom.

* * *

NOVO DOBA

Bio sam pre neki dan u unutrašnjosti zemlje sa pank grupom „Defektno efektni“. Izvodili smo samo „Svi u Evropu, u Evropu“, uglavnom deci od četrnaest godina.

Posle smo u kafiću pored čekali prevoz. Iako u nedođiji, kafić bi komotno mogao da čučne i u sam centar Londona. Pustili su „Immigrant song“ od Led Cepelin. Da prekratimo vreme krenusmo da muvamo neke zarozane aktivistkinje grupe „Borkinje za ljudska prava“. Ovde su se našle, kako nam rekoše, u okviru nedelje aktivizma protiv nasilja nad pederima. Ništa nismo uradili: nisu se dale.

Po povratku, iz autobusa na dva sprata stupila je na peron autobuske stanice ogromna pocrnela svinja. Čista, namirisana i sveže začešljana hodala je tik uz svog dostojanstvenog gazdu.

* * *

POSETA

Bio jednom jedan bolničar koji je mnogo voleo decu. Jednog dana se preobukao u vuka. Idući bolničkim hodnikom ugledao je devojčicu. Prikrao joj se otpozadi i na prstima krenuo za njom. Posle desetak koraka iz njega je izletelo jedno kratko: - Ba!

Devojčica se upašila, umalo da zaplače.

- Kako si slatka. Kuda si pošla?

- Kod bake.

- Zlato čikino, došla si da vidiš baku, a?

- Da.

- E, pa nema više bake. Ho, ho, ho! Nema više. Pojeo sam ti baku.

* * *

PUTOKAZ

U Pariz sam stigao predveče. Nisam imao nikakvih obaveza. I šta ću, kud ću - nego u kupleraj.

Izašao sam iz hotela i krenuo nasumice na jednu stranu, rešen da nekog upitam za put. Dolazi mi u susret elegantna starija gospođa sa psetancetom. Po savetu prijatelja obraćam se na francuskom: „Izvinite gospođo, da li znate gde je kupleraj?" Ona me odmeri od glave do pete i reče: „Znam". I produži.

Zaustavim jednog prolaznika i preformulišem pitanje: "Izvinite gospodine, možete li mi pokazati kako da se domognem kupleraja?"

„Naravno gospodine. Idite ovom ulicom. Kada dođete do kraja, videćete spomenik sa jednim idiotom na konju. Skrenite levo i prva ulica desno".

* * *

ČIME SE BAVIM

Volim da se vozim javnim gradskim prevozom. Zbog toga gotovo nikad ne vozim kola u gradu. Izbegavam i taksi, ako mogu. Nekad koristim autobus, nekad tramvaj. Najviše volim metro oko šest sati po podne. Metro s neverovatnom količinom ljudi u njima, s grozdovima ljudi. Onako, zgužvanih i znojavih. Samo vrata se zatvaraju po pet minuta. Vraćamo se s posla. Idemo kući dostojanstveno: kako priliči ljudima. Jedan drugome na glavi.

* * *

SLUČAJ

Žak je živeo sam. Nije imao ni kučeta ni mačeta. „Šta će mi“, govorio bi sam sebi.

Posmatrao je gospođe za susednim stolom, ali one ga ne pogledaše nijednom. „Nisu neke“, zaključi.

Zamišljao je nemirnu decu kako jure oko njega u parku. Pokušavao je da ih smiri, ali ona nisu obraćala pažnju na njega. Odmahnuo je rukom. „Današnja deca su nemoguća“, reče glasno.

Žak je maštao o prijateljima. Čekao bi ih u gradu, kafani ili na radnom mestu. Niko mu nije prilazio. „Ljudi danas ne žele da se druže“, razmišljao bi.

Nestalo je struje i Žak nije mogao da čita. Prelistavao je knjigu u mraku. Tako je prošla večnost. Onda je stigla struja.

Išao je ulicom i ugledao novu umrlicu na banderi. Stade da pogleda čija je. Raduje se. „Još uvek sam živ“, pomisli.

Iz Žakovog stana izbijao je smrad. „Osoba je preminula sama i na izvesno vreme bila zapostavljena, usled čega je završila u tragičnom stanju“, rekoše.

Specijalni čistači izbacuju nameštaj, nekakve daske, kutije odeće, šerpe, lonce, razne kućevne sitnice, stotinak gramofonskih ploča, starih, na 78 obrtaja, bez zaštitnog omota i fotografije u požuteloj kartonskoj kutiji od cipela marke “bata”. Sve to sada nestaje u čeljustima đubretarskog kamiona.

„Grehota, gospodo“, kažem.

„Samotna smrt, gospodine. Nema kome da ostane“, rekoše.

* * *

ČOVEK KOJI SE NE DA

Ovaj novi čovek koga su posadili ovde na trgu, primio se. Uprkos asfaltu, betonu i čeliku raste i razvija se. Ma, razbija sve živo oko sebe: obratite pažnju na pukotinu u betonskoj klupi. Pogledajte ga, jedini je uspravan u čitavom bloku. Kad stojite pored njega oseća se strujanje energije.

Ako vam se učini da je došlo do propasti sveta, samo pomislite na ovog čoveka.

* * *

HOBI

Moj komšija sakuplja trotinete i voli da ih prikazuje drugima.

– Ako niste znali trotinet može da razvije brzinu do dvadeset kilometara na sat i pruži onima koji ga voze visinsku prednost od dvadeset santimetara u odnosu na osobe kojima se obraćaju – ispriča mi predhodno se isprečivši s novim trotinetom ispred mene.

– Nisam znao – rekoh.

– Hajedemo u moju kuću da vas častim pićem.

– Šta je povod?

– Kao prvo, ovaj lepotan – reče pokazujući na trotinet – a kao drugo, ispisali smo unuka iz škole.

– Zbog čega, pa mali je dobar učenik?

– Komšija, došlo je neko ludo vreme. Eto, u školama uče decu samo kako da savijaju kičmu, i ništa više. I to, zamislite, sve moraju da uvežbavaju gologuzi pred ogledalom, Pre neki dan sam se zbog toga toliko potresao da ni trotinet nisam vozio.

* * *

ŠAH-MAT

Čekamo autobus: mene da odveze na posao a sina u školu. Stajalište gleda na park pa se sve vidi kao na dlanu. Vidim golubove kako kljucaju na stazi. Vidim i starce kako igraju šah na klupama. Šetaju figure duboko zamišljeni a oko svakog igračkog para stoji nagnuto po nekoliko posmatrača.

Ulazim u autobus. Debela žena je zauzela dva sedišta i više nema gde da se sedne. Neko se preterano naparfimisao. Gadi mi se.

Dan se skoro potrošio. Neprimetno. Škola je gotova. I posao je gotov. Boli me glava.

Vraćamo se.

Izlazimo iz autobusa. Još malo pa će da se smrkne. Starci još uvek igraju šah.

“Kad porastem biću penzioner”, poveri mi se sin.

* * *

Kratka biografska beleška

Zoran Spasojević rođen je 22. januara 1949. godine u Kragujevcu.

Autor je knjiga poezije: "Dar praznine" (1986) i "Glad" (1998), knjiga kratkih priča: "Odelo za odlazak" (1997) i "Kratke priče bez muke" (2003, 2006), knjiga drama: trilogije "Amerika ima rupu" (2003), kratkih drama "Rezervat Srbija" (2006), dokumentarne komedije "Gavrilov Princip" (2008), ljubavne komedije "Voliš li me, Jakove" (2008) i lagane komedije "Moj čovek" (2010), knjige satire "Tu zeka pije vodu" (2008), kao i knjige i-mejl arta "Mala noćna pošta" (2009).

Autor je CD-ROM-a (digitalne grafike, knjige, tekstovi) "Cirkus" (2006).

Zastupljen je u preko šezdeset antologija i zbornika poezije, kratkih priča, kratkih drama i satire.

Bavi se mejl-artom i digitalnom grafikom. Digitalne grafike objavljuje na razglednicama, u štampi i knjigama, kao i u brojnim internet-magazinima. Objavio je preko sto mejl-art razglednica u više izdanja. Njegove razglednice nalaze se u privatnim kolekcijama, bibliotekama i muzejima mejl-arta.

Za svoje radove nagrađivan je više puta.

Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i Udruženja književnika Srbije.

Od 2003. godine autor je izdavačke kuće "Alma".

* * *

GALERIJA PPNS: ZORAN SPASOJEVIĆ - ROKENROL

* * * 

JOŠ NISAM "IZGUSTIRAO" KRATKU PRIČU

Intervju s piscem Zoranom Spasojevićem za knjizevnost.org. Razgovor vodila Tatjana Janković 16. juna 2009. godine



JUTJUB: ZORAN SPASOJEVIĆ



Napomena

Sledeće priče objavljene su u časopsu "Koraci": Vidik, Monmartr, Poseta, Čime se bavim, Slučaj, Čovek koji se ne da, Hobi, Šah-mat


ZORAN SPASOJEVIĆ BLOG, FB PROFIL

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar