Iskustvo

Interesantno je, poučno i neprocenjivo iskustvo inspektora Prašaka koji pre revolucije stolar beše. Za vreme čestih inforamtivnih razgovora koje je obavljao sa raznoraznim tipčinama i protuvama, umeo je on u glavu da pogodi ko je kriv. Običavao je da privedenog odmah tresne pesnicom po temenu, potom u potiljak, tome bi pridodao neki direkt po nosu, i onda je najčešće finiširao sa nekoliko krošea u bradu. Naravno, sve je to radio, da bi dokazao svoje pretpostavke i potvrdio svoju uvek opravdanu sumnju. To bi uglavnom bilo sasvim dovoljno da istraga uđe u normalne, ustaljene, željene, a pozitivne tokove.

- Čovek ti je kano jekser! Baš tako je govorio inspektor Prašak, profesionalac nad profesionalcima kakvog bi poželeli da imaju i oni iz Saveta bezbednosti. – Čim ga malko tresneš po glavu, njemu krene!

* * *

Pozni karijerista

Više ni na glavi ne može čestito da dubi. Popustile bi mu ruke, strovalio bi se direktno na lobanju. Naravno, slično bi mu se dogodilo i kada bi napravio stoj na rukama. To bi ga takođe ravno života koštalo. Svaki eventualni salto, pa i onaj najbezbedniji, za njega bi bio mortale. A tek kada bi napravio krst na krugovima ili, ne daj Bože, špagu, definitivno bi se raščerečio.

Stigle su ga godine, ostarilo se, a za onolike životne artističke tačke neophodna je svežina, spretnost i snaga. Čak su mu i noge popustile i telo mu se pod sopstvenom težinom prilično savilo, kičma izdala, da bi ostao u kakvom-takvom uspravnom položaju.

No, dosetio se, moraće da počne da puzi. To mu je ranije, u početnim stadijumima života, pomoglo da prohoda. Pa, evo, i sada mu ovakav način crvolikog kretanja donosi sve više uspeha. U političkim krugovima je postao neko ko nezadrživo hita ka samom vrhu. Jednostavno, trenutak kada je došao do pravog stava bio je odlučujući.

- Čitavog života trudio sam se da budem čovek koji će u svakom trenutku čvrsto stajati na svojim nogama, a tek sada, kada sam propuzao, postao sam uspešan, razmišljao je.

I, verovali ili ne, pred ovim čovekom u poznim godinama bila je velika politička karijera.

* * *

Šljiva

Da pogledaš iz ptičije perspektive našu šljivu ćeš podno neba odmah zapaziti. Ništa čudno. Zemlja nam je uvek međ’ šljivama bila. Ali je sada i njoj i nama samo ova ostala.

Kada vidiš nekog sa šljivom od udarca, batina ili ujeda kakvoga odmah da znaš da je taj naš. I da je svoj na svome. Jedina je šljiva sigurno naša i sve pod njenom senkom. A sve dalje, daleko bilo, tuđe je.

Ispod šljive smo se svi sakupili. Deca nam se tu rađaju, tu živimo, tu su naši grobovi. Dešava se često da se moramo pomeriti. Prikupiti se i stisnuti da bi za novi grob mesta našli. I niko se ne buni jer tamo gde su naši grobovi tamo je i naše.

A ima ljudi i na šljivi. Prepune joj grane kao u godine najrodnije. U odnosu na nas donje, oni su visoko dogurali. Na samom vrhu pojedini su, čini se, nebo dodirnuli. Što rek’o jedan profesor biologije među nama: "Da je evolucije čekala ove naše ovdašnje majmune da siđu sa drveta nikada čovek postao ne bi".

Posle ovi odozgo počeše da bacaju koštice i da pljuckaju na nas. Pripretismo smo im odozdo da ćemo ih otresti tako nezrele ako se ne uljude. No, ne haju oni i sve se to izrodilo u pravi rat. Navalio svoj na svoga. Isti narod se mlati. Za guše se braća uhvatila. Bilo je toga i ranije u našoj istoriji, tih trenutaka kada mi jedni drugima treći dođemo.

Pa rešimo da presečemo. Radi mira pod šljivom posekosmo šljivu. Pade šljiva, rasturi se društvo. Koliko nas je pritisla svojom krošnjom i granama toliko nas je u zemlji ostalo. Drugi se u padu preko granica pretumbali i po svetu rasuli. Čak nam je panj sa korenjem preko ostao.

Sad gde god krenemo šljivu poput suncobrana nosimo. I gde stignemo znamo da je ovo u senci šljive naše. Po tome nas čovečanstvo prepoznaje. Evo građana senke od zemlje, govore.

Raša Papeš
Foto: generalcomics.com

FB POŠTOVAOCI RAŠE PAPEŠA