Kajla

Na lancu od suvog zlata, koji je obavezno bio poduži jer samo se tako može steći povoljan utisak o slovodi kretanja, išao je narod sa svojim vođom. Ma, voleo je taj narod da šeta, iz ličnog zadovoljstva ili kada mu nešto nije bilo pravo, ili kada ga iz bilo kog razloga ne drži mesto. Mogao je da šeta danima, mesecima i da posmatra okolinu, korodone, barikade, tenkove, šmrkove, ali i zemlju svoju kako mu je lepa, a vođa mu u koraku pogađao misli: - Lepa, nego šta! Ali tek će te da vidite! Ona je najlepša i najdragocenija tamo je je najcrnja! Tada je narod naučio da je vrednost zemlje u kojoj živi ogromna jer ona je svuda crnja da crnja ne može biti.

Kad, eto ti njegovog kolege, još jednoga od tih šetača naroda, tako reći. Zastadoše jedan kraj drugoga, pa se odmeravaju, i vođe i narodi u ovom iznenadnom međunarodnom susretu. - Zapali taj narod? - pita pridošli, vođa mu odgovara: - Ma, dobar je, poslušan. A narodi za to vreme već počeli da se mrze, da pale jedni drugima čvrge, da se tegle za uši i povlače za noseve, pa se sve to izrodilo u ozbiljan konflikt. Vide vođe da će im biti najbolje, ako im dobro biti neće, pa im malo popustiše da se narodi izduvaju, biće posle mirniji, računaju.

A posle bitke svaki se udalji sa svojim preostalim narodom, pa nastaviše šetnje. Kaže vođa preživelima: - Dobro ste se nosili. Alal vam vera za ovu pobedu, junaci! Nema nam po hrabrosti ravnoga u svetu! Pa pade u hvalospeve da i ne primeti kako mu prilazi nova grupa sa svojim predvodnikom. Na sreću, narod je njegov oprezan i od one vrste koja se ne da prevariti, te odmah počeo da hukće i pokazuje mišiće.

Tada se sretoše, a onaj njihov sa čela pita: - Pitom li je tvoj narod? A vođa odgovara:- Pitom, pitom je obično, ali ume i da podivlja. I tek što to izgovori poče odmah međusobna manifestacija, tj. rat - u pravom smislu reči. Razvi se pravi ljuti boj do poslednjeg, kako to i priliči po pravilima savremene strateško-taktičke vojne doktrine.

Na kraju ostade vođa sam. Vuče onaj svoj lanac od suvoga zlata po bojištu prazan. Onda zastade, pa ga delimično obmota oko vrata. A kada je stigao kući sačeka ga njegov verni ađutant. - Vidim da ste pobedili! - Uzvikuje oduševljeno, no vođa ga bez ikakvog viška emocija pogleda pa upita: - A otkud ti to znaš? – Ne biste se vi nama vratili okićeni tako dobrom kajlom da je drugačije, zaključi ovaj.

* * *

Žrtva

Čim zora zarudi ja sam spreman. Ja, kao svaka potencijalna žrtva, znam da je moje da sedim i čekam. I znam da će me sigurno pozvati kada se ukaže potreba da se žrtvujem. I da neću dugo čekati, znam. Ako je to ovde ustaljeni način življenja zašto bih onda ja rizikovao da živim drugačije. Pa i red je da se kao lojalan i patriotski opredeljen građanin uklapam u društveno-političke i ekonomsko-socijalne tokove. A ima promašenih ljudi koji bi da budu sve drugo ali ja, osim kao žrtva, ne bih drugačije umeo da živim.

A jesam se onomad navukao na ponuđeno mi blagostanje. Toliko sam se bio dezorijentisao da je malo falilo da završim među kontejnerima, švercarima, sivoekonomistima i ostalim borcima za bolju budućnost. Posle sam to shvatio kao trenutak svoje lične slabosti iliti elementarnu nepogodu, te sam se vratio svom dobrom, starom, proverenom načinu života u neizvesnosti.

Na kraju, sve je dobro ispalo jer od toga nije ispalo ništa. Nisam dugo čekao, naše je vreme koje traži žrtve. A tu sam onda ja, tu su moje neslućene mogućnosti koje idu dotle da svet ne može poverovati da tako nešto može postojati među živi stvorovima, i uže, u čovečanstvu. Nije to mala stvar i svakoga dana imati svoj dan, prošlost koja te podržava, garantovanu i sigurnu budućnost.

Moje je samo da klopnem malo humanitarne pomoći, tek toliko da me ne deprimira, a onda da dam sve od sebe, glavu, ruku, nogu ili sebe celog, što je najčešće, jer trenutak je kada je ceo čovek potreban.

Zato sada sedim i čekam da me pozovu. Bilo ko, pojedinci, institucije ili organi i, naravno, otadžbina. A ja ću odmah po pozivu da iskažem svu svoju skrivenu energiju i sve moje tajno oružije i istog časa ću da padnem kao žrtva, na licu mesta.

Neću da mi neko tamo kalkuliše sa mojim patriotizmom. Zašto da okončam po nekim vukojebinama kada mogu ovde, gde sam još siguran da sam svoj na svome. Platiću glavom istoga trena jer bi već sutra to moglo mnogo više da me košta. A znam da će biti onih podlaca koji će se pitati čemu toliko žrtve. Pa, valjda je na nama, koji smo pali, da to procenjujemo.

* * *

Položaji

Ruski dreser Aleksej K. izgubio je život u punom trku, gonjen gomilom razjarenih lavova. A jedan penzioner umro u hodu, šetajući Kalemegdanom. Nedavno je, stojeći u redu za mleko, život okončao građanin Barsać. Poznatog naučnika N. M. smrt je zatekla dok je sedeo za radnim stolom.

Ima slučajeva da ljudi legnu u krevet i zaspe zauvek.

Na ratištima širom sveta borci ginu na raznim položajima.

Dešava se, doduše retko, da pojedinci završe svoj život u skoku, čučeći stojeći na rukama, ljuljajući se sa kanapom oko vrata...

Budžovani na položajima okružuju se čitavim timovima eksperata snage i uma, ne bi li izmakli sasvim izvesnim i neumitnim biološkim tokovima.

Stoga nije neumesno postaviti pitanje: Postoji li položaj koji je za čoveka apsolutno siguran? Nasumice odabrani a gore navedeni primeri jasno ukazuju na negativan odgovor. Nema tog položaja u kome čovek ne može da umre. Ova optimistička konstatacija budi nadu u veru i bolje sutra, naročito u onim sredinama gde se još samo na to može računati, kao i na jedino preostalo i moguće rešenje.

Raša Papeš
Foto: desktopwallpaperhd.com

FB POŠTOVAOCI RAŠE PAPEŠA