Imao komšija kravu. A imao i ja. Samo je bilo pitanje čija će pre da gekne.
I pošlo me. Njegova uginula. E, ako je! Bolje da je njegova nego da je moja. Iskustvo sa ovih prostora me je poučilo da ovaj događaj neće proći tek tako niti će moći lako da se zaboravi.
Zato sam ja sa svojima načinio busiju i uveo danonoćno smensko dežurstvo. A i komšija je sakupio svoje te iskopaše rovove i u njih se smestiše. Pa, pripucali oni, pripucali mi. Htelo ih je. Naneli nam gubitke, ostavili nam večne rane. Dakle, naleteli oni, mi se povukosmo. Tu noć su nam odmah zapalili kuće.
E, kada videsmo šta nam uradiše jurnula nam je krv u glavu. Ništa nam nije preostalo no da se priberemo i da krenemo na juriš. Tako ih proterasmo. I sa našeg i sa njihovog! I, naravno, odmah im zapalismo kuće.
Tako smo izravnali račune i izjednačili rezultat. Kada gore naše neka gore i njihove! Samo što se njihove do kraja dana ugasiše. A kada pade mrak videsmo da naše tamo negde, u daljini, još uvek plamte!
Gledao to jedan naš stric, pa konstatovao sa određenom dozom ponosa:
- A, jes’ video? Naše duže gore!
Raša Papeš
PRIČE ZA ŽIVCE DOBRIH LJUDI
Karikatura: Vladimir Stanovki, Vreme
FB POŠTOVAOCI RAŠE PAPEŠA, Tviter MR SIMАТ
PPNS/KG VODIČ
Komentara: 0