Ljudi za sva vremena

Kako onaj fantastično seče vrpcu, kume moj! Sva vrpca treperi kada je makaze u njegovoj veštoj ruci dohvate. A eno onoga u selu gde u štali jednog uglednog poljoprivrednika miluje naprednu šarulju. Niko je tako milovao nije, čak ni onaj veterinar kad ju je osemenjavao. Krava srećna, a prasići vire iz obora, i oni bi da se malo očešu, dok seljaku samo gruvaju suze radosnice.

A tek onaj što ubode kamen-temeljac. Po onolikom nevremenu tačno ga ubaci u baru kako je i predviđeno. Alal mu ruka, pade temeljac patriotski po toj strašnoj kišurini i nestade na pravom mestu. Ko je u tom istorijskom času trepnuo neće znati gde će temelj da bude. Kad pre stiže u starački dom da proćaska sa starcima i neke babe da poneguje. A doneo im brdo noša. Puno srce iznemoglim starinama. Niko im toliko pažnje posvetio nije, a kamoli nešto tako značano poklonio.

Pa, eno onoga u fabričkom pogonu. Radnici goli i bosi dojurili sa prinudnih odmora da vide čudo neviđeno. I samo se krste kada onaj od onolikih dugmića pritisne ono pravo. Pogon samo prede od miline i svima je jasno da neće više miševi kolo da im vode. I već je u bolnici, poput iscelitelja, u šok sobi, gde donosi zdravlje najtežim bolesnicima. Čak i oni što su u komi zadovoljno skaču na noge lagane i grle ga oduševljeni. Biće im bolje, zato su ovde, kaže im.

I u obdaništu, školi, na pijaci je bio. Na autoputu, u halama, na fakultetima, među vojnicima - ista slika. U svaki je stan stigao, iza plakara, ispod tepiha, na plafonu, u teglama zimnice, iz svakog kućnog aparata može izaći i pružiti ruku. A strah me je i pomisliti šta će biti kada sve ovo prođe, kume moj, kada nas ovakvi ljudi napuste i nestanu. Polomićemo noge o te kamen-temeljce, postaće nam kamen spoticanja. Zalepiće nam one posečene vrpce i zabraniti ulaz, isključiće pogone do daljeg i miševi će se namnožiti. Od onolikih otvaranja pobiće nas promaja, moj kume.

* * *

Nauk

Odem da dam glas. Izvesno nespokojstvo i neodlučnost učiniše da se teško razdvojismo. Još mi glas u inkrimisanu kutiju pao nije, a ja kući pobegoh sa suzama u očima.

Kad ja tamo, a glas mi se vratio. Začudo, istog momenta sam zanemeo. On puko načisto, pošandrcao u masi, razjaren od nepouzdane odgovornosti, pa počeo da me bije.

Ja ćutim i trpim. Sve prozore zatvaram da ne ode daleko, da ne ode još dalje. Neka bije, neka bije. To je moj glas, glas moje savesti. Ruku na srce, nije mi danas baš neki dan da bi mi nešto po volji bilo.Trebalo bi to svakome – da ga sopstveni glas nauči pameti!

* * *

Motika

Živim u gradu, ali nikada se ja nisam odrekao motike. Ustajem rano, strpam nešto u usta, pa uzimam pomenutu alatku i pritajim se uz prozor. Gledam kroz okno, vrebam i čekam. Stara sam ja čekalica, znam da će neko naići. Mora.

Kad, eto mi komšije koji hita sa hlebom u rukama kao poručen, a baš tako i treba. Ne gubim vreme, za trenutak sam i ja napolju, i već sam mu na tragu, za petama tako reći.

On se malo uzvrpoljio kada me je opazio, pa se uznemirio i uzbudio, a na kraju se ponajviše unezverio. Pokušava da mi umakne, ali mnogo mu je kratak korak na nesigurnim nogama. Brz sam ja kao strela i ne sećam se da mi je ikad neko umakao. Takvoga majka još nije rodila.

Sustižem ga lako i nonšalantno i odmah zamahujem motikom da ne odlažem situaciju u nedogled, pa po glavi - tap! Overim ga još sa par udaraca i dok on leži bez svesti ja se saginjem i pokupim mu onaj hleb. Potom zadovoljno napustim mesto prestretanja i zaputim se kući presrećan zbog dobro urađenog posla.

Ljudi moji, vremena se menjaju, vladaju čas jedni, a čas drugi, politika je ovakva ili onakva, ali jedno pravilo ostaje uprkos svemu: nema ’leba bez motike!

Raša Papeš
Karikatura: Etna/Slobodan Srdić

FB POŠTOVAOCI RAŠE PAPEŠA