Svoj poslednji slučaj inspektor Prašak je rešio kao od šale. No, ovoga puta čitav postupak je potpuno odudarao od njegove omiljene metode, koja je zbog složenosti obavezno trajala duže, ali je rezultirala apsolutnom preciznošću i efikasnošću.
Naime, on je praktikovao da u svome radu dokazuje krivicu kada nema ništa, kada činjenice iliti argumenti uopšte ne postoje. Taj njegov metod bio je i ostao, čak i u teoretskim spisima policije, neka vrsta profesionalne tajne. Kad god bi inspektora Prašaka pitali kako je uspeo da dokaže krivicu osumnjičenoga u tako kontraverznim okolnostima, on bi se misteriozno osmehnuo i škrto odgovorio: "Na ovaj ili onaj način!" ili "Postoje metode samo ih treba primeniti!" ili "Nevini su još samo oni čija krivica nije dokazana!"
Dakle, pomenuti slučaj je od prvog momenta bio sasvim jasan. Optuženi je sve priznao bez oklevanja, a sam inspektor Prašak je imao sve razloge da bude prezadovoljan . Ali nije! Sve je to njemu izgledalo isuviše prosto i znatno je kompromitovalo njegov uporan način rada. Iz tog razloga čitav mu je slučaj bio vrlo sumnjiv. Bez obzira što je osećao da će, kako god da uradi, rezultat opet biti isti, đavo mu nije dao mira. Pobedila je njegova želja da se uvek iznova dokazuje.
Komentara: 0