Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

R’n’R orijentiri

01.11.1999

Aleksandar Žikić: "Fatalni ringišpil", "Mesto u mećavi"

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dom/roditelji/amber-alert-da-li-ces-pomoci-ako-znas-da-mozes.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/sumadija-i-pomoravlje-dusa-srbije.html http://prviprvinaskali.com/strane/reklamne-usluge.html https://www.siff.rs/

*ALEKSANDAR ZIKIC - "FATALNI RINGISPIL (Hronika beogradskog rokenrola 1959-1979)" (GeoPoetika)
*ALEKSANDAR ZIKIC - "MESTO U MECAVI (Prica o Milanu Mladenovicu)" (Matica Srpska)

Voleo bih da je drugacije, ali cini se da je pisanje o muzici kod nas najvise razvijeno krajem 70-ih i pocetkom 80-ih kada je Dzuboks okupljao veci broj solidnih novinara. Iako je vecina njih umela da podjednako prijatno i neprijatno iznenadi svojim tekstovima, jedno od imena ciji kvalitet pisanja o rocku (i muzici uopste) je isao uzlaznom putanjom otada je Aleksandar Zikic.

Nakon segrtovanja u Dzuboksu, Zikic se obreo u Rocku, tj Pop Rocku. Srecom po nas, jer ko bi inace drugi u onakav mainstream casopis gerilski ubacivao tekstove o The Stooges, MC5, pa cak i Clock DVA. "The Stooges", "Kick Out the Jams" i "Thirst" su albumi koje sam nabavio nakon citanja Zikicevih hvalospeva o istima. Ti albumi su i danas ponos moje kolekcije.

Osamdesetih je Aleksandar Zikic svirao u opasnom RnR bendu S.T.R.A.H. koji je za sobom ostavio samo, nazalost ocajno rezan, vinilni EP "Mesec". Ko je video grupu uzivo shvatio je da RnR novinarstvo i sviranje u bendu ipak mogu zajedno.

Njihov nastup na Akademiji Juna ’89 je jedna od najboljih svirki domaceg benda koju pamtim. U dvadesetak minuta zestokih, jednostavnih i glasnih (kakvi jedino i trebaju biti) rifova S.T.R.A.H. su svim neupucenima pokazali od kog se drveta kasike prave.

U intervjuu koji smo radili sa Zikicem i pevacem Zeljkom nakon koncerta (a intervju je zauvek izgubljen bez da je objavljivan) Aleksandar je sa gorcinom pricao o ondasnjoj YU rock muzici kao "klupku pacova". Ili da ga citiram iz recenzije Giletove solo ploce "Evo sada vidis da moze" (NON br 678): "...ovdasnja popularna muzika ne mora biti samo klupko pacova, neraskidivo vezanih grcem copora". Bolje nije moglo biti receno! A slican sentiment se provlaci i kroz Fatalni Ringispil.

Ne znam treba li da cudi cinjenica da do pojave knjiga o kojima pisem nije bilo vrednijih pokusaja obimnijeg ozbiljnijeg bavljena istorijom beogradske rock muzike. Mozda zato sto je to posao koga ne moze svako da se prihvati, vec samo neko ko je, makar i ne od najranijih pocetaka, bio svedok i ucesnik desavanja. Naravno da BG nije jedini grad koji je ikad imao sta da ponudi, ali je prirodnom logikom stvari dao najvise grupa i izvodjaca.

U Fatalnom Ringispilu Zikic nam predstavlja BG RnR od trenutka kad je stigao u grad daleke 1959, pa sve do eksplozije panka i novog talasa 1979 (o tim dogadjajima cemo citati u drugom delu knjige, ako ga ikad bude, a nadamo se da hoce). Kroz izvode iz razgovora sa glavnim akterima, tj. onima koji su zasluzni za razvoj RnR muzike kod nas, pisac nam govori o necemu sto sa ove distance izgleda istovremeno nemoguce i zadivljujuce. Siguran sam da je pojava rocka u Srbiji tema na koju bi mogla da se napise debela socioloska studija, a opet, ne iznenadjuje da je u ono vreme to ipak bio neki normalan razvoj dogadjaja. "Za sve su krivi ringispili", kako rece majstor Cutura.

Iz knjige postaje jasnije kako se rock muzika u beogradu razvijala, te da se moze reci da je nailazila u talasima. Prvi je naleteo sredinom 60-ih kada je euforija za RnR-om bila nesto sto mi koji nismo to doziveli nikada necemo u potpunosti shvatiti. Tada je to bilo nesto potpuno novo, zadivljujuce i ohrabrujuce, kao i potpuno urbano. Krajem te dekade nastaje zatisje koje ce tek pocetkom 70-ih razbiti grupe kao Pop Masina i YU

Grupa, da bi neku godinu kasnije svoj pecat utisnuli bendovi poput Tako i Igra Staklenih Perli. U medjuvremenu su mase kljukane svakakvim govnima, ili kao sto Zikic kaze na kraju svog uvoda: "...jugoslovenski rokenrol, umesto da sledi grupe poput Pop masine na ’putu ka suncu’, odabrao je da ’pljune i zapjeva’. Isto je, dve decenije kasnije, ucinila i citava Jugoslavija. Zato danas, neminovno, manje ’pjeva’, a mnogo vise pljuje. Na nesrecu, uglavnom krv."

U ovih par recenica se vide glavni faktori koje Aleksandar Zikic okrivljuje za propast RnR-a u Beogradu (a i u celoj bivsoj YU) i nakon citanja Fatalnog Ringispila ostaje mi samo da se jos jednom slozim sa cinjenicom da je nas rock krenuo silaznom putanjom sa pojavom Bijelog Dugmeta i njihovom masovnom popularnoscu. Poslednji ekser u kovceg rock muzike su ukucali jos neke nazovi grupe iz istog grada sredinom 80-ih. Nazalost, ne radi se o odlicnim sarajevskim bendovima kao SCH, Gimpel Luda, Uzalud kajanje i Scabia, vec o onim drugim, cije ime ne zelim ni da prevalim preko usana.

Mesto u mecavi je, kako i sam podnaslov kaze, "prica o Milanu Mladenovicu". I u ovoj knjigi Zikic odlicno kombinuje svoje pisanije sa izvodima iz intervjua sa osobama koje su radile i stvarale sa Milanom. S obzirom da je autor knjige pratio Milanovu muzicku ’karijeru’ od prapocetaka sa Limunovim Drvetom, pretpostavljam da se radilo o laksem zadatku nego sto je bilo pisanje Fatalnog ringispila.

Opet, s obzirom na tragicne cinjenice vezane za licnost o kojoj se pise, mogu samo da pretpostavim kako je bilo staviti sve u reci, a da ne ispadne pateticno, a to je Zikicu u potpunosti uspelo. Sve vreme citanja osecao sam tezinu onoga sto ce doci na kraju, ali nijednog trenutka Aleksandar ne ustupa mesta jevtinim osecanjima. Autor je vesto izbegao ocigledne senzacionalisticke teme tipa sta je bio uzrok smrti Milana Mladenovica, te sta je dovelo do toga, i posvetio se opisivanju Milanovog stvaralastva tokom godina. A ono je bilo izuzetno plodno. Kvalitativno vise nego kvantitativno.

Nazalost, nikad nisam imao prilike da cujem ista od Limunovog Drveta, ali se dobro secam Sarla Akrobate i njihovog muzickog divljastva. Snimak njihovog koncerta iz Ljubljane koji je nekako zavrsio na prvom programu televizije davne ’81 me je doveo u totalno zbunjivo stanje, s obzirom da sam pre toga cuo samo stvari sa "Paket aranzmana", dok su na koncertu Sarlo bili nesto sasvim drugo - razularena trojka. Njihov debi "Bistriji ili tuplji covek biva kad..." je jedna od onih ploca prilikom cijeg slucaja ne mogu a da ne razmisljam o tome kako je bilo moguce da je radjena kod nas ili bilo gde na zemaljskoj kugli.

Nakon svih ovih godina raspad Sarla koji je usledio ne izgleda brz - ocigledno je da se radilo o dve jake autorske licnosti sa drugacijim idejama o pristupu materiji, sto se najbolje vidi u bendovima koje su ubrzo zatim Koja i Milan osnovali, dakle Disciplina Kicme i Katarina II. Iako bih se pre opredelio za Kicmu nego za EKV, moram da priznam da su ovi drugi imali vrlo vazno mesto u celokupnoj YU muzici. Kroz mnogo godina i albuma Milan i bend su preko takozvanog alternativnog rocka dosli do neke vrste ’zrelog’ rocka usput ne izgubivsi mnogo na kvalitetu.

OK, kasnije ploce EKV mozda i nisu tako dobro kao ranija izdanja, ali to ne znaci da su lose. Naprotiv.

Jos da dodam da obe knjige obiluju retko vidjenim fotografijama i jedino zalim da autor nije naveo detaljniju diskografiju u Fatalnom Ringispilu. Naravno, da je neko bolje vreme bilo bi jos lepse da je uz knjigu dosao i makar jedan CD sa nekim od retkih i neobjavljivanih snimaka, ali i ovako je vise nego dobro. Istinsko "secanje na nedozivljeno"!


Autor: Predrag Delibašić

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar