Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

R’n’R orijentiri

22.01.2014

Intervju: Sanjin Štrbac, autor knjige "Žeton za najdraži vurlicer"

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dom/roditelji/amber-alert-da-li-ces-pomoci-ako-znas-da-mozes.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/sumadija-i-pomoravlje-dusa-srbije.html http://prviprvinaskali.com/strane/statut-ppns.html http://prviprvinaskali.com/strane/statut-ppns.html

U tribinskoj sali Doma omladine Beograda, ovog petka, 24. januara, od 19 časova biće predstavljena knjiga Sanjina Štrpca “Žeton za najdraži vurlicer” (“Bina”, Banja Luka). U susret promociji, razgovarali smo sa Sanjinom Štrpcem o njegovoj knjizi, o rok sceni i kritici.


Ključna imena jednog zanata, koji danas u dobroj meri izumire s nestankom muzičkih i filmskih časopisa u regionu, defiluju na skoro 400 stranica knjige “Žeton za najdraži vurlicer”. Od veterana rok kritike Slobe Konjevića i Mome Rajina preko Žikice Simića, do Dragana Ambrozića, Gorana Terzića, Aleksandra Kostića, Aleksandra Jankovića i drugih mlađih autora. U promociji ovog dela, čiji podnaslov glasi “Razgovor sa rok kritičarima i teoretičarima pop kulture o popularnoj muzici i kritici”, pored autora, učestvovaće Dragan Ambrozić, odgovorni urednik programa DOB, te specijalni gosti – Žikica Simić, muzički kritičar i Goran Terzić, filmski kritičar.

Kako ste uopšte došli na ideju da sastavite ovakvu knjigu?

Sanjin Štrbac: „Nekoliko godina sam se bavio pisanjem za politički časopis Reporter u kojem sam se bavio pop kulturom, ali i kulturom uopšte. Pisao sam i za još neke časopise kod kojih je dominirala pop kultura, banjalučki Revolt ili beogradska on lajn novina Popboks. To je bilo početkom ovog vijeka. Kasnije sam krenuo na publicistiku. Prvi motiv je bila činjenica da npr. Beograd nema klasičan časopis za rokenrol, filmski časopis koji može da opstane više od nekoliko brojeva. S obzirom da je Džuboks sredinom i krajem sedamdesetih imao oko stotinu hiljada čitalaca, ROCK otprilike istu cifru sredinom osamdestih, Ritam ili XZ petnaestak hiljada krajem osamdesetih i devedesetih, uticaj koji su imali radijske kuće Studio B i Radio B92 sa nekoliko kultnih emisija, a danas neka istraživanja pokazuju da se radio u večernjim terminu skoro ne sluša, s obzirom da su nestali studentski časopisi i konačno pojavom Interneta i FB kao medijsko tehnološkog izuma sa ogromnim mogućnostima, pozitivnim i negativnim stranama koje nose, zapitao sam se gđe su ljudi koji su kupovali te magazine, slušali radio emisije ili gledali TV emisije kojih danas, bez obzira na mnoštvo stanica sa nacionalnom frekvencijom, skoro da i nema. Drugi motiv je da na jednom mjestu sakupim ljude koji su pisali za te časopise, od početka sedamdesetih pa do danas, bili omiljeni glasovi iz etra i da vidim kako danas opstaju ,kojim poslovima se bave (jer je profesija rok kritičara vrlo ozbiljno ugrožena) i da oni ispričaju svoja iskustva od početaka. To su legende srpske rok žurnalistike i publicistike. Cilj mi je bio da predstavim ljude čiji je uticaj zanemarivan ili je bio bitan u nekim užim krugovima, kao i mlađe autore koji dobro rade svoj posao. A i da upoznam ljude koji su bitni po nekim opštim kriterijima, ali odgovaraju i mom ukusu.“

Uglavnom ste se orijentisali na novinare i urednike, ljude iz medija. Koji je bio razlog da se kroz intervjue okupi veliki broj ljudi koji su na ovaj ili način učestvovali u oblikovanju rok scene kod nas, pre svega medijskom?

Sanjin Štrbac: „Knjiga ima podnaslov ’Razgovori sa rok kritičarima i teoretičarima popularne kulture o popularnoj muzici i kritici’. On objašnjava moj motiv da se bavim ljudima koji su bili autori emisija, poznavaoci materije kojom se bave, ljudi koji su imali ili sticali znanje kroz poznanstva sa muzičarima, ili su pratili časopise iz inostranstva, čitali knjige engleskih i američkih rok publicista, a ne samo medijski prezenteri određene vrste muzike u određenom vremenskom periodu. Oni su predstavljali određeni žanr ili grupe autora, ili su imali i imaju određeno enciklopedijsko znanje. Ili su muziku povezivali sa društvenim događajima, muzici sličnim umjetnostima poput filma, književnosti, dizajna, stripa, performansa. Oni su predstavljali muziku koju dobro poznaju, iz raznih epoha i raznih žanrova. Druga stvar je koliko su bili medijski prihvaćeni, kolika im je sloboda davana u nekim medijima. Oni koje je određena, ili dovoljno velika, grupa ljudi pratila, podržavala, išli su dalje. To je prvenstveno oblikovanje ukusa čitalaca ili preporuka o kvalitetu nekog izvođača, kada govorimo o stranoj ili prvenstveno angloameričkoj sceni. Okupljanjem ljudi koji su se specijalizovali za određene žanrove daje se kompletna slika materijala koji su najbolji srpski ili regionalni žurnalisti obrađivali. Generacijski uticaji se spominju, od najstarijih do najmlađih novinara i urednika. Oni nabrajaju domaće i strane kolege koji su uticali na njih. Oni su uticali na domaće muzičare svojim pisanjem ili emitovanjem određene muzike, pa su tako posredno oblikovali rok scenu. Neki brže, a neki sporije. Dakle, oni su dospjevali do čitalaca i slušalaca i svjedoci smo da su Slobodan Konjović ili Dragan Ambrozić mladim ljudima najprije predstavljali određeni materijal, a onda predstavljali ono šta su ti mladi ljudi uradili. Najbukvalniji primjer oblikovanja rok scene je saradnja prof. Nebojše Pajkića i Mome Rajina u SKC-u od 1977. do 1982. godine, kada su oni primali mlade bendove sa demo snimcima, ili su išli na njihove probe, pa im na osnovu vlastite procjene, ali i slušalačkog iskustva, omogućivali koncerte. Tako su omogućili prve medijske nastupe ljudima iz pank i novotalasnih grupa koji su osnovali do danas najvrednije srpske rok bendove, npr. Patribrejkers, Električni orgazam, EKV, Idole. Tu postoji i kategorija ljudi koji su se oprobali u muzici kao, Sloba Konjović u Kozmetici, Aleksandar Žikić. Neki su se počeli baviti organizovanjem koncerata stranih bendova, kao Dragan Ambrozić. Dakle, razlog je bio da se na najbolji mogući način, kroz neklasične intervjue, bez mnogo mog izbijanja u prvi plan, predstavi jedna grupa ljudi koja ima interesovanja i talente za različite oblasti pop kulture, čiji su medijski istupi u plasiranju vlastitog muzičkog ukusa ili pisanja i radijskog predstavljanja, ostali zapaženi i imaju duži rok trajanja od mjesec ili godinu dana.“

Zašto baš taj izbor ljudi i po kom kriterijumu ste birali sagovornike? Da li je neko odbio da učestvuje ili niste uspeli da ga nađete?

Sanjin Štrbac: „Ovaj izbor ljudi je kombinacija nekih opštih kriterijuma i mog vrednovanja rok žurnalistike ili publicistike. Ali, zanimljivo je da ti ljudi imaju razna zanimanja, pa se bave organizacijom koncerata, sviraju u bendovima, pišu filmske kritike i knjige o vezi muzike i rokenrola, pišu dramske tekstove o rokenrolu, bave se dizajnom i stripom, omotima ploča, distribucijom stranih izdanja, predstavnici su za štampu velikih svjetskih kompanija, objavljuju ozbiljne studije o multitalentovanim umjetnicima, izvode i stvaraju umjetničke performanse vezane sa rokenrolom. Sloba Konjović, Moma Rajin, Nebojša Pajkić i Žikica Simić su predstavnici starije generacije, srednju čine Aleksandar Delibašić, Goran Terzić, Dragan Ambrozić, Aleksandar D. Kostić. Na razmeđi je prvi profesor popularne kulture na ovim prostorima, dr Aleksandar S.Janković (FDU), a mlađi talas predvode Igor Mitić, Stanislav Žabić, Igor Čoko, Vladimir Skočajić. Četiri dame su Jadranka Janković, Branka Glavonjić, Snežana Golubović i Isidora Bjelica Pajkić. One na različite način pričaju o svojim vezama sa rokenrolom. Postoje i iznenađenja, da sve ne otkrivam. Zanimala me je opšta kultura tih ljudi, interes za razne stvari u životu, spremnost na rad i volju da se mijenja život, nekad svojom voljom, a nekad sticajem okolnosti. Bitan je i taj generacijski presjek, od ljudi koji su slušali prve singlice Bitlsa na Radio Luksemburgu, do digitalizacije i predstavljanja kroz portale, blogove, on lajn magazine. A jedan kriterijum je da sagovornici budu aktivni u poslu, to sam uglavnom ostvario, ako ima neki izuzetak i tu je u pitanju kritika, ali pasivna ili trenutna pauza. Rekoh da su u knjizi i teoretičari popularne kulture, oni to rade na razne načine. Ne mogu reći da je neko od rok kritičara odbio ili da ga nisam našao, prije će biti da ljudi nisu imali vremena ili je neko bio nedostupan ali sa poznatim boravištem.“

Ima li mesta za drugi nastavak?

Sanjin Štrbac: „Naravno da ima, pitanje je da li ima energije, jer i za mene i za sagovornika šetnja kroz trideset ili četrdeset godina karijere nije lak posao. Ja moram da se pripremim, tu ima članaka, knjiga, diskova, puno informacija i na društvenoj mreži, a sagovornik mora da se prisjeća mnogih detalja, tu je i privatni život koji teče uz to. Zanimaju me npr. Aleksandar Žikić, Miško Bilbija, Gordan Paunović, Vladika Lipljnaski Jovan Ćulibrk, Zoran Ćirić, Ivan Lončarević, Uroš Smiljanić, Janja Bobić, Zorica Kojić, Duško Piljak, Bojan Đorđević, Miloš Mitić, možda neko iz Banjaluke, ima tu dosta ljudi.“

Da li ste nešto novo saznali o pojedinim ljudima koje ste intervjuisali i načinu na koji su radili?

Sanjin Štrbac: „Jesam, postoje neke stvari koje su ekskluzivne i vrlo zanimljive za tu našu popularnu kulturu, mislim da je bolje da ih ne otkrijem,biće zanimljivije. Vrlo su zanimljivi opisi tih ljudi iz starije generacije, kako su uopšte dolazili do ploča ili kako su mogli da čak i čuju muziku. Postojao je npr. čovjek koji je na magnetofonu radio nešto kao DJ sat za svoje prijatelje koji su to slušali pred njim i pustio bi po pola pjesme Bitlsa, ostalo su morali zamišljati. Neko je naručivao ploče tako da bi poslao pismo na neku adresu u zapadnoj Evropi u kojem je bio novac. Posjetioce beat koncerata bi, kad su krenuli malo da se njišu, organizatori tukli nekim ključevima. Ploče su se, recimo, naručivale i iz Velsa. Emocije koje imaju ti stariji rok novinari su takve da se osjete i kroz knjigu, čitalac ih lako i iskreno doživi. Poslije su se pojavila licencna izdanja nekoliko domaćih diskografskih kuća, pa su se opet neki diskografi kao malom privredom na crno bavili snimanjem s ploča na kasete. Zatim prvi odlasci u inostranstvo, gđe su se kupovale pank ploče. Ili uloga JAT a u profilisanju muzičkog ukusa Beograđana, pa posredno i drugih – ljudi iz JAT a su skoro svakodnevno na Studio B iz zapadnih metropola donosili nove albume. Pisanje na osnovu podataka sa LP-a, uz neke osnovne podatke o grupi ili izvođaču, a ostalo je bilo popunjeno asocijacijama koje su se javljale uz muziku. Pošto se ne poznajemo dobro, dosta sam naučio o svojim sagovornicima, ali sigurno je da je velika ljubav prema muzici, dovela najstrplivije od reglera u tonskoj kabini do mogućnosti da se daunlouduje deset albuma dnevno. Odricanje, radoznalost, čitanje stranih autora, čitanje po bibliotekama stranih kulturnih centara, naručivanje ploča sa svakakvih mogućih mjesta i neopisiva radost kada stigne ploča koja se sluša danima i mjesecima. Potrebno je i nešto novca. Stariji su učili mlađe, novinari su se nalazili na Buvljaku ploča u SKC-u , ljudi su tragali za novim imenima, nabavljali stranu štampu. O privatnim životima nisam postavljao pitanja, ali pošto su muzika i ličnost jako povezani, i tu su ljudi opisivali sebe. Postoje ljudi poput Žikice Simića koji svoj posao rade nezavisno, premda su mogli biti skučeni prostorom za tekst, ali isto tako stariji su mlađima prenosili znanje po nekim starim novinarskim metodama: efikasnost, jezgrovitost. Zanimljiva je priča koju spominju i Moma Rajin i Dragan Ambrozić, o početku “Ritma”. Ambrozić je insistirao na tekstu o Marvin Gayeu, a Moma na prikazu rada grupe My Bloody Valentine. Pronađen je kompromis: Paunović je napisao tekst o Gayeu, a Ambrozić o MBV. Još je zanimljivije što je povratnički album MBV proglašen za najbolji u časopisu UNCUT za 2013. Taj časopis je najbolja strana novina o muzici koju ujedno prati većina mojih sagovornika.“

Kakvo je Vaše mišljenje o dometima naše rok kritike i novinarstva?

Sanjin Štrbac: „Naša rok kritika i novinarstvo su na vrlo visokom nivou. Mislim da su na nivou Francuske, Španije, možda je u skandinavskim zemljama i Njemačkoj to na višem niovu ili muzičare privlači visok standard... Poslednje dvije decenije ili decenijui ipo, bilo je dosta stranih koncerata, neki kažu nedovoljno, pa se odlazi u Amsterdam ili London. Čita se dosta knjiga stranih i uvaženih autora, nabavljaju se časopisi, gledaju se filmovi. Dosta tih bitnih, ali nedovoljno poznatih, muzičara se intervjuiše, te razgovore moji sagovornici pamte kao značajne i lijepe događaje. Naši kritičari znaju prepoznati kvalitet i to prenijeti publici. Postoji nit koja se provlači od Nikole Neškovića, Nikole Karaklajića, Vlade Jankovića Džeta, pa još nekih ljudi iz Džuboksa, od kojih bih izdvojio Branka Vukojevića koji je bio čovjek koji je spojio Džuboks i Ritam,on nije više sa nama. Mnogih ljudi koji su se osamdesetih iskazivali kroz studentsku štampu i današnjeg doba, kada treba imati vrlo rafiniran ukus da bi se prepoznale prave stvari. Ljude koje prate ta događanja nije moguće brojati u stotinama hiljada kao nekad. Beograd ima Studio B i Radio B92, dvije radio stanice koje okupljaju većinu značajnih kritičara, RTS ima jednu stalnu rok emisiju, zanimljivo je, iz mnogih razloga, kakva je situacija na TVB92. Tekstovi se po narudžbi objavljuju u dva politička časopisa,u dnevnim novinama je situacija isto loša. Ipak,mislim da Beograd zaslužuje jedan časopis koji bi se bavio muzikom, filmom i stripom. Iako je digitalizacija neminovnost, neki su već spremni na nju, a neki je preziru ili traže sistematizaciju. Važniji portal su ugašeni , a mnogo manji oblici izražavanja ne mogu ostvariti ekonomsku opravdanost. Beograd se tu pominje kao mjerilo vrednosti, a ne isključivo kao jedina sredina koja je zanimljiva. Ako razmatramo koliki je značaj i uticaj kritike danas u našem društvu ili regionu koji se oslanja na Beograd, onda je to pitanje moguće protumačiti bliskošću određenih rok grupa sa narodnom ili novokomponovanom muzikom. Nezamislivo je i nemoguće da se publika odrasla i stasala na rokenrolu, stopi sa masom koja sluša najpopularnije pjevačice u Srbiji čije pjevanje nije moguće slušati. Moguće je da su ljudi postali pasivni ili se nekim drugim putevima približili splavu ili kolibi na lažnoj farmi.“

Iz Knina ste, situirani u Banjaluci. Kako je Vama izgledala sva ta aktivnost koju ovi intervjui opisuju, tokom devedesetih?

Sanjin Štrbac: „U Kninu sam spoznao taj vlastiti ukus koji me vodi danas. To su novi američki rok, amerikana, kantri, soul, garažni rok, power pop, world music, upoznao se sa autorima poput Long Ryders, Giant Sand, Maria McKee, R.E.M. , The Replacements, Violent Femmes, Green On Red, pa sam slušao njihove uzore tipa Gram Parsonsa, Big Star… Osim čitanja Pop Rocka, Ritma, studentskih časopisa, slušao se Radio Zagreb gđe su Dražen Vrdoljak i Ante Batinović predstavljali rokenrol klasiku i dosta alternativne muzike. Tokom devedesetih su se aktivnosti iz svijeta muzike i filma pratile, naravno sa dosta slabijim intenzitetom. Postojale su lokalne radio stanice koje su pustale npr. brze bendove Srbije, moglo se doći do kaseta klasičnih autora, ali npr. i The Walkabouts. Postojala je veza sa Beogradom, onim štandovima ispred SKC. Bile su česte restrikcije struje koje su trajale danima, tako da je i muzika postala luksuz. Sredinom devedesetih sam se preselio u Beograd i bio dosta bliži stvarima i ljudima koji su me zanimali u tom muzičkom smislu.“

Gde i kako se Vaša knjiga može nabaviti?

Sanjin Štrbac: „Knjiga se može nabaviti na promocijama, poput ove u Domu omladine Beograda 24. januara. U Republici Srpskoj na svim boljim kioscima, a slijedi distribucija po Beogradu. Moguć je i kontakt sa autorom preko FB.“


Izvor: Dom omladine Beograd

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar