ČETRDESET GODINA KARIJERE TOMA VEJTSA

U SVETU POPULARNE UMETNOSTI KARIJERA TOMA VEJTSA ZAUZIMA POSEBNO MESTO. I TO NE SAMO ZBOG MUZIKE U KOJOJ SE SREDNJOEVROPSKI MORITATI SUSREĆU S BLUZOM HAULINA VULFA, U AMBIJENTU KOJI ODREĐUJU BITNIČKA POEZIJA I AVANGARDNA MUZIČKA STREMLJENJA, A KOJU VEJTS, U VEŠTO MODIFIKOVANOM KOSTIMU ČAPLINOVOG SKITNICE, SUPERIORNO IZVODI. ČINI SE DA JE PODJEDNAKO VAŽNO I TO DA JE NJEGOVA KARIJERA PRIMER KAKO SE LIČNI INTEGRITET I HIPERTROFIRANI INDIVIDUALIZAM NE MORAJU TRAMPITI ZA USPEH, PRIZNANJE I AFIRMACIJU

"Osećao sam se kao star čovek i kad sam imao 12 godina", rekao je jednom Tom Vejts. Dobro je podsetiti se ove rečenice danas, 2013. godine, kada dva jubileja skreću pažnju na njegovu fantastičnu karijeru. Pre četrdeset godina, u martu 1973, izašao je Vejtsov debitantski album Closing Time. Deset godina kasnije, u septembru 1983, u njegovoj karijeri se desio prevrat. Album Swordfishtrombones, koji se tada pojavio, može se shvatiti kao vulkanska erupcija koja je izmenila obrise njegovog poetskog sveta. Pesničke slike, metafore, mitologeme i melodijski sklopovi kojima je manipulisao pod snažnim naletom kreativne energije su odleteli u vazduh, zavrteli se u krug, raspali na komadiće i ponovo složili u novu celinu.

U svetu popularne umetnosti karijera Toma Vejtsa zauzima posebno mesto. I to ne samo zbog muzike u kojoj se srednjoevropski moritati susreću s bluzom Haulina Vulfa, u ambijentu koji određuju bitnička poezija i avangardna muzička stremljenja, a koju Vejts, u vešto modifikovanom kostimu Čaplinovog skitnice, superiorno izvodi. Čini se da je podjednako važno i to da je njegova karijera primer kako se lični integritet i hipertrofirani individualizam ne moraju trampiti za uspeh, priznanje i afirmaciju.

Robert Džonson je prodao dušu đavolu da bi dobio svoju muziku. Tom Vejts je bio veštiji. Prevario je nečastivog i došao do svoje muzike za dž, kako se to danas kaže. On je "šeik rizika koji izvodi teške operacije koristeći samo svoj duh", napisao je Ti Boun Barnet. Na polovima njegovog poetskog sveta su "penicilin i atomska bomba".

POČETAK S FAJRONTOM

Može se reći da je karijera Toma Vejtsa započela nesporazumom. Naime kad se pojavio album Closing Time, svi su pomislili da je reč o još jednom kalifornijskom kantautoru (tzv. singer-songrajter) karakterističnom za katalog diskografske kuće Asylum, koja je bila izdavač. Tom Vejts je bio svrstan u isti koš s Džeksonom Braunom, Džoni Mičel, Džonom Dejvidom Sauderom, Džudi Sil, grupom Eagles itd. Odlično društvo inače. Ali neodgovarajuće. Sjaj folkerske politure koju je producent Džeri Jester prevukao preko Vejtsove muzike nije dozvoljavao da se njegove pesme čuju na pravi način.

Da bi se objasnio nesporazum, to jest pogrešna percepcija muzike s debitantskog albuma Toma Vejtsa, treba se vratiti rečenici citiranoj na početku ovog teksta. Dakle: "Osećao sam se kao star čovek i kad sam imao dvanaest godina." Tom Vejts je, kao neki Pekinpoov filmski junak, zaljubljenik u stare pesme i stare načine. Upadljiv je raskorak između realnog vremena i onog u kojem on živi, zajedno s muzikom i pesmama. Dok su njegovi vršnjaci otkrivali Bitlse i Rolingstonse, on je besomučno slušao album Poetry For The Beat Generation, koji su snimili Džek Keruak i džez pijanista Stiv Alen još 1959. godine; dok su drugi sanjali veliki hipi san i uživali u tzv. letu ljubavi, Vejts je čitao bitničku književnost i slušao predratni džez.

Bilo kako bilo, rok iskustvo šezdesetih godina prošlog veka nema odjeka u muzici Toma Vejtsa. "Uvek sumnjam u velike grupe ljudi koje idu zajedno. Ako 30.000 ljudi krene na jedan događaj, ja odmah sumnjam i ne idem tamo", rekao je Vejts poznatom rok publicisti Barniju Hoskinsu.

Ako bi se zagrebala Jesterova produkcijska glazura, ispod nje bi se otkrila muzička tvorevina sastavljena od laganih džezerskih balada ukrašenih finim melodijama koje liče na one koje su liferovali Irving Berlin, Džordž Geršvin, Hogi Karmajkl i drugi pripadnici tzv. Tin Pan Alley estetike. Dug put su prevalile do debitantskog Vejtsovog albuma. Kao da su doputovale iz prošlih vremena; kao da im je prirodno stanište neki imaginarni losanđeleski bar iz godina uoči i neposredno posle Drugog svetskog rata. Ako bi se mašti pustilo na volju, u zadimljenoj atmosferi tog objekta mogao bi se videti Hemfri Bogart u kostimu Čendlerovog Filipa Marloa kako očijuka s fatalnom plavušom koja u društvu lokalnog gangstera ispija "suvi martini". Atmosfera film-noara, duvanski dim, omamljujući kokteli i raznorazne protuve kolaju Vejtsovim pesmama na albumu Closing Time.

SAUNDTREK PRASKOZORJA

"Oduvek sam smatrao da su pesme filmovi za uši", rekao je Vejts engleskom rok novinaru Endiju Gilu u decembru 2011. godine. Upadljiva je sinematična priroda njegovih napeva. I na debi albumu su pesničke slike, sa dobro definisanim likovima, poređane kao filmske sekvence. U njima se uvek nekud ide, to jest putuje. Najčešće kroz noć, dok iznad glave sija mesec koji liči na grejpfrut, bananu ili ananas.

Džon Landau je rekao da je Tom Vejts "pesnik praskozorja" ("poet of the crack of dawn"). Ovu opservaciju ne treba shvatiti u romantičnom smislu. Zora u Vejtsovim pesmama ne najavljuje novi dan. Ona obznanjuje kraj prethodne noći u kojoj su njegovi junaci doživeli još jednu kalvariju. Srca su ponovo slomljena, vozovi propušteni, a nečiji bledi lik opet izgubljen. Noć koja umire bila je poprište još jednog poraza, još jednog izneverenog očekivanja. Prvi zraci sunca ponovo vraćaju osećanje usamljenosti i izgubljenosti.

U skladu s uverenjem da u šou-biznisu i popularnoj muzici nema mesta za iskrenost, Tom Vejts je nastupio i na svom debitantskom albumu. Doima se kao nostalgični opsenar koji pleše na užetu razapetom iznad ambisa koji razdvaja "patos i batos" – kako je neko rekao. Tokom tog plesa on vešto žonglira pesmama, književnim motivima, poetskim slikama, životnim sudbinama ljudi koji liče na one koje su Din Morijarti i Sal Paradajs susretali na stranicama romana Na putu. Samoizrugivanje i humor, apsurd i paradoks, sažaljenje i samosažaljenje, istina i laž upotpunjuju Vejtsov performans. "Publiku ne zanima istina, ona želi da čuje nešto što do tada nije čula. Neće loš film postati dobar ako vam neko kaže da je napravljen po istinitim događajima. Ostaće i dalje loš film", rekao je.

Numere "Ol’ 55" i "Martha" s albuma Closing Time privukle su najveću pažnju. Za ovu prvu je rečeno da je "najlepša ljubavna pesma još od kada su Geršvin i Kol Porter spustili poklopce na svojim klavirima". Ona govori o ranoj jutarnjoj vožnji beskrajnim auto-putem u "stanju postkoitalne euforije". Vrlo brzo se našla na repertoaru sastava Eagles. Oni su je odsvirali na albumu On The Border. Bio je to važan trenutak za promociju Toma Vejtsa. Eaglesi su već postali veoma popularni i smenili Beach Boyse s pozicije vodećeg kalifornijskog rok benda.

Za Vejtsovu kasniju reputaciju možda je još važniji podatak da je numeru "Martha" – koja govori o čoveku koji se posle četrdeset godina vraća u rodni grad gde ga očekuje susret s "bivšom dragom" – snimio ukleti rok trubadur i "mornar među zvezdama" Tim Bakli. On je to uradio na albumu Sefronia. Povezujući svoju vratolomnu muzičku viziju s Vejtsovim poetskim svetom Bakli je nagovestio njegovu ekskluzivnost koja će budućim pločama biti dokazana.

SABLJARKATROMBON

U narednih deset godina Tom Vejts je snimio još šest albuma za diskografsku kuću Asylum. Takođe je s pevačicom Kristal Gejl napravio muziku za Kopolin film Jedan od srca (One From The Heart), zabeleženu na istoimenom albumu iz 1982. godine. Producent Bounz Hau bio je njegov najpouzdaniji saradnik tokom tog perioda. Zajedno su pronašli zvuk koji je najbolje odgovarao Vejtsovim pesmama.

U to vreme je Tom Vejts otkrio i svoj novi glas. Od albuma Small Change iz 1976. godine on peva promuklim, raspuklim glasom koji je dosta podsećao na glas Luja Armstronga. Tim vokalom kao da je kompletirana Vejtsova artistička ponuda. Svaki element je imao svoje mesto – od izgleda pevača i njegove garderobe preko scenskog nastupa i odgovarajuće koreografije do načina interpretacije i odabira instrumenata na kojima je muzika izvođena. Sve je uklopljeno u jedan dobro promišljeni koncept.

I tada – kada je albumima Blue Valentine i Heartattack And Vine definitivno zadobio simpatije i tvrdokorne bluzerske publike – desio se kopernikanski obrt. U septembru 1983. godine pojavila se ploča Swordfishtrombones... i stvari više nisu bile iste. Iz ove perspektive gledano, čini se da je to najveća artistička diversifikacija u svetu popularne kulture od one kada je Žan Žiro mutirao u Mebijusa. Šta se zapravo zbilo? Kako se jedan džezersko-bluzersko-bitnički čudak pretvorio u "sui generis artističkog ekscentrika"?

U potrazi za odgovorom na ovo pitanje najbolje je pridržavati se starog isledničkog pravila "potraži ženu". Tim putem se stiže do Ketlin Brenan. Radi se o osobi koja je obavljala scenarističke poslove u Kopolinom kreativnom timu. Vejts se upoznao s njom dok je radio muziku za film Jedan od srca. Venčali su se avgusta 1980. godine. Njen uticaj na karijeru Toma Vejtsa je enorman. Prevazilazi supružničke relacije i deluje zbunjujuće. Nije, naime, najjasnije kako je jedan tako samosvojni i neukrotivi umetnik dragovoljno prepustio kormilo svoje karijere drugoj personi, pa makar to bila i njegova voljena supruga. Odnos između Toma Vejtsa i Ketlin Brenan donekle je sličan odnosu između Džona Lenona i Joko Ono. U oba slučaja supruge su muze i gurui.

Da se nešto čudno dešava na albumu Swordfishtrombones sugerisao je i njegov neobičan naslov. Reči "sabljarka" i "trombon" spojene u jednu celinu odmah su podsetile na Lotreamona i susret šivaće mašine i kišobrana na onom stolu. Fotografija Majkla Rasa sa omota ploče je dekadentnom atmosferom – našminkani Tom Vejts u društvu patuljka i džina, u blaziranom kabaretskom ambijentu – bila komplementarna sa zbunjujućim naslovom.

Najviše od svega je iznenadila muzika. Pojednostavljeno rečeno, tamo gde su bili Hogi Karmajkli i Luj Armstrong došli su Kurt Vajl, Nino Rota i Keptin Bifhart. Vejts je dekonstruisao svoju muziku i izmestio je iz zadimljenih klubova i prigradskih plesnih dvorana, koji su bili njen prirodni areal. Na albumu Swordfishtrombones smeštena je jednim delom u mašinsko odeljenje nekog prekookeanskog broda koji plovi ka južnim, konradovskim morima, a drugim u neki poročni kabare Vajmarske republike. Instrumentarijum kojim je izvedena i sveukupna atmosfera upućuju na takav zaključak.

KARTA U JEDNOM SMERU

"Underground", pesma koja otvara album, zvuči kao Breht-Vajlov song u izvođenju sastava Pere Ubu s pneumatskim čekićem kao glavnim udaračkim instrumentom. Sledi "Shore Leave", transfigurisani bluz koji kao da je stigao iz najgore noćne more Keptina Bifharta. Kada pri kraju pesme Tom Vejts počne da vrišti kao đavolom opsednuta prostitutka iz nekog dalekoistočnog bordela: "Shore leave, shore leave...", postaje jasno da je vrag odneo šalu, da su sve granice prekoračene i da povratka nema. Disonantni instrumental "Dave The Butcher" predstavlja korak dalje na putu ka neobičnom i nesvakidašnjem. Zvuči kao da orkestar sastavljen od abonenata svratišta za beskućnike pokušava da na raštimovanim instrumentima odsvira neki filmski skor Nina Rote.

Na poziciji broj 4 na A strani albuma Swordfishtrombones nalazi se 94 sekunde duga balada "Johnsburg, Illinois". U gradu koji je dao naslov pesmi odrasla je Ketlin Brenan. Vejts je ovu numeru otpevao čistim, nežnim glasom u skladu s osećanjima koje gaji prema osobi koja ga je inspirisala i omogućila mu da napravi radikalni zaokret u karijeri. Takođe je, kako je negde rekao, ispoštovao staro di-džej pravilo da posle tri brze pesme mora da dođe jedna spora.

Brutalni industrijski ritmovi sačekuju "slušača" u sledećoj numeri "16 Shells From A Thirty-Ought-Six". Opet je bluz u pitanju. Kao da je Haulin Vulf ustao iz mrtvih, pa udarajući gvozdenom šipkom u grobljansku ogradu imitira Keptina Bifharta. Ova numera može se shvatiti i kao ishodište muzike koju će Vejts ponuditi na svojim budućim albumima Bone Machine i Mule Variations.

Stvari se u ovakvom fantazmagoričnom stilu odvijaju do kraja albuma. Kroz pesmu "In The Neighborhood" maršira ulični orkestar pristigao iz nekog Felinijevog filma, "Frank’s Wild Years" je sumorna deklamacija autobiografskog karaktera o bekstvu iz američkog sna, a pesma "Trouble’s Braids" poprište demonskog susreta afričkih udaraljki i bitničke poezije.

PESME IZ SAMOODBRANE

Barni Hoskins, koji je napisao, kako kažu, najbolju knjigu o Tomu Vejtsu Lowside Of The Road, ovaj deo njegove karijere – obeležen albumima Swordfishtrombones i Rain Dogs i saradnjom s izdavačkom kućom Island – označio je sintagmom "nadrealni primitivizam" (surreal primitivism). Muzičari koji su učestvovali u nastajanju ovih ploča našli su se pred neobičnim zadatkom. Trebalo je da se "oduče" od sviranja, da zaborave svoje izvođačko umeće i da instrumentima pristupe na novi, primarni način. Suptilno preludiranje na organi Ronija Barona u numeri "Frank’s Wild Years", u maniru Džimija Smita, jedini je instrumentalni pasaž odsviran po pravilima.

"Doslednost je precenjena. Potrebne su vam nove ličnosti i nova muzička geografija da biste stimulisali sebe", rekao je Tom Vejts povodom ovog albuma. Nije postojalo ime za mesto ka kome se zaputio sa svojom muzikom. Tom Vejts je ponovo izmislio sebe, pomešao geografske dužine i širine svog poetskog sveta, razmagnetisao igle na busolama, poturio "lažne puteve" ispod nogu svojih poštovalaca i izašao iz sopstvene senke, kako je rekao Karlos Gitarlos, njegov opskurni kompadre iz herojskih, mladalačkih dana. Stvari su počele da liče na Brehtovo pozorište rekonstruisano u ključu čikaškog bluza. Svetska rok kritika bila je oduševljena, publika zbunjena. Mnogi Vejtsovi fanovi, koji su ga doživljavali kao bitničku reinkarnaciju Haulina Vulfa i u tom smislu ga poštovali i voleli, posle albuma Swordfishtrombones osetili su se prevarenim i izdanim.

Danas, kada se posle nekoliko decenija podsećamo važnih ploča iz karijere Toma Vejtsa, stvari nekako izgledaju drugačije. U ovo vreme, kad su "muze zaćutale" a novac i politika zaurlali i sve oko sebe ućutkali, Vejtsova muzika kao da je dobila novo značenje. Može se, naime, shvatiti kao himna ili borbena pesma jednog individualističkog pokreta otpora. Ne samo da se u Vejtsovim pesmama može pronaći sklonište od strašnih pritisaka kojima je individua izložena u ovo kolektivističko vreme kada pripadnost političkoj partiji, imperijalističkoj korporaciji, navijačkoj skupini ili kriminalnoj grupi postaje važnija od ličnog integriteta. Može se sa njom u ušima krenuti u aktivniji otpor u odbrani sopstvene ličnosti. Tom Vejts sa svojom muzikom pokazuje kako se može biti slobodan, autentičan i hrabar u vremenu koje promoviše suprotne vrednosti.

Autor: Žikica Simić
Izvor: Vreme 1.167, 16. maj 2013.