Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

R’n’R orijentiri

06.11.1999

Rokenrol: "Fatalni ringišpil" - Zašto je izbio rat

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dom/roditelji/amber-alert-da-li-ces-pomoci-ako-znas-da-mozes.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/sumadija-i-pomoravlje-dusa-srbije.html http://prviprvinaskali.com/strane/donacije-i-sponzorstva.html

Ako su za sve krivi ružni, prljavi, zli i veseli Bosanci kako objasniti da najbeskompromisniji od svih beogradskih bendova Siluete pristanu da budu predgrupa sarajevskim seljačinama usred Beograda, istih onih koji su zauvek kontaminirali srpski kulturni prostor blejanjem, kako kaže autor


Sve bilo je muzika i sve je bilo super. Beogradski rokenrol bio je čist kao vatra. U otporu establišmentu bio je alternativni način života, sloboda, filozofija bunta sa punom svešću o svojoj subverzivnosti i otporu tadašnjem sistemu lažnih vrednosti i morala. Suština roka šezdesetih se iscrpljivala u dugim kosama i beskompromisnosti, u obradama najnovijih svetskih hitova skidanih sa Radio Luksemburga, sedamdesetih u Grateful Dead konceptu neponovljivog sviranja jedne pesme celo letnje posle podne, a psihodelska polja obilazila su se uz pomoć kompozicija sa naslovima kao Majestetski kraj ili Solarni modus. A onda su se "poput blatnjave kiše" na Beograd sručili ružni, prljavi, zli i veseli Bosanci, "brižljivo programirani i usmeravani rukom koja je čvrsto stiskala partijsku knjižicu" i, uz asistenciju "sevdalijskih prizvuka iz srednjebosanskih masiva" i paorskih tužbalica "nepodnošljivo amorfnih" panonskih mornara koji su uništili bogatu beogradsku akustičnu scenu, razbucali i upljuvali sve lepo, čisto, dobro, i misaono. Eto zato je propao rokenrol, zato je izbio rat, zato smo dobili sankcije, bombe i prljavoružičaste televizije preglupih filmova i serija za lobotomizaciju jadnog naroda serbskog, i zato je naš Beograd postao deset puta gora i tešnja palanka od naše palanke opisane u obaveznoj Filozofiji palanke Radomira Konstantinovića. Tako otprilike kaže Aleksandar Žikić u svojoj knjizi Fatalni ringišpil: hronika beogradskog rokenrola 1959-1979, koja se nedavno pojavila u izdanju Geopoetike, u njenoj vrednoj ediciji ProRok.

Tako je stara teza beogradske rok elite konačno dobila i svoje broširano izdanje. Sada, kada je konačno artikulisana, može da se vidi na kakvim pontonima ona stoji. Dakle, krivi su nam bosanski varvari.

JAD I SMEĆE: Nema nam druge nego da se složimo sa našim uglednim rok kritičarem jer, kao što reče Hugo Prat, život je kompromis. A i nekako je lakše kada saznamo da nam je za sav ovaj jad, i smeće koje slušamo i život koji živimo, kriv neko drugi. Bijelo Dugme i Đorđe Balašević?

Svoju elaboraciju teze o prvoj propasti carstva rokerskoga (novotalasni poraz osamdesetih biće obrađen u najavljenom drugom tomu hronike) Žikić potkrepljuje komentarima aktera tadašnje beogradske scene. Sećaju se nostalgično i sa gorčinom nekadašnjeg "doba nevinosti" Beograda Jovan Ristić Rica, tadašnji uticajni mladi režiser kultne televizijske emisije Koncert za mladi ludi svet, koja je prva putem malih ekrana promovisala u nas rokenrol, Robert Nemeček, gitarista Pop Mašine, koju Žikić postavlja kao poraženu bolju varijantu "puta ka suncu", nasuprot "pjesmi i pljuvanju" i "vešto tempiranom prostakluku" Bijelog Dugmeta, zatim Branislav Marušić Čutura, jedini roker sa četrdesetogodišnjim stažom u nas, Kornelije Kovač, Vlada Džet, Žika Jelić i mnogi drugi poznati i zaboravljeni rokeri.

Možda bi cela priča bila kompletnija i ubedljivija, a u mnogome i drugačija da je Žikić naveo pune biografije i diskografije, ali i estetska, nacionalna i politička skretanja aktera ranog beogradskog rokenrola u godinama posle njegovog bolnog odrastanja. Onda bi pravo utemeljenje dobile i tvrdnje o famoznoj samosvesti, subverzivnosti i kreativnosti ovdašnjih rok pionira. Ako već vodi računa o političkim i socijalnim implikacijama pojave i razvoja rokenrola, trebalo je Žikić da kaže da li, na primer, sa podjednakim uspehom, kao što je promovisao rokenrol Jovan Ristić Rica "sa punom svešću" danas promoviše JUL-ov optimizam. Možda to nije tema ovog problema. Da li Robert Nemeček sa istim entuzijazmom uređuje zabavni i filmski program televizije Pink (čiji je vlasnik još jedan bivši roker čije je srce takođe na levoj strani), kao što je sa Pop mašinom otvarao "put ka suncu". Žikić napisa da levičari nisu bili rok publika. Ili da se navede samo spisak izvođača kojima je Marina Tucaković pisala pesme. Ono što blago narušava idiličnu sliku bolje prošlosti jeste i to što često na dragoj nam Pink televiziji svira Zlatko Manojlović, gitarista nekad prestižnih Džentlmena, Fleša i Daha, pa možemo i da čujemo kako se razvio kao gitarista. Seća li se iko ijedne jedine pesme iz četrdesetogodišnje karijere Branka Marušića Čuture? Da li je Igra staklenih perli stvarno ultimativna beogradska grupa?

KO JE KRIV: Koje su to pesme iz dvadeset godina rokenrola, obrađenih u knjizi, preživele svoje vreme? Možda samo prvi album YU grupe i neke pesme S vremena na vreme. A možda pesme i nisu najvažnije merilo pravovernosti roka. Ili pesma traži razlog i artikulaciju, koja onda ukida sve ostale beskrajne mogućnosti bavljenja rokom, šta god to značilo, u smislu "ko pogodi cilj, promaši sve ostalo". Onda bolje ništa nego išta. Tako se ništa neće uprljati i ostaće samo kao jedna divna propuštena šansa. Ko je onda kriv? Pre je bliže istini da je prestoni rok, ne spoznavši svoje prave mogućnosti, užasno zakomplikovao stvar pseudointelektualnim nagvaždanjem i samodopadanjem, tragično se zatvorio u svoje subjektivno vreme i, izgubivši vezu sa realnim stanjem i okruženjem, u tom bezvazdušnom prostoru sam od sebe odumro, ostavljajući vakuum u koji su uleteli onda Smak i Bijelo Dugme.

A ako je uloga Bijelog Dugmeta takva i tolika, kako objasniti da najbeskompromisniji od svih beogradskih bendova Siluete pristanu da budu predgrupa sarajevskim seljačinama usred Beograda, istih onih koji su zauvek kontaminirali srpski kulturni prostor blejanjem, kako kaže autor. Kako to da Bregović producira najbeogradskijoj od svih beogradskih grupa Idolima njihov prvi singl i najveći hit Maljčiki. Ili kako to da Dušan Prelević odlično peva Bregovićevu Ružica sam bila na paraciganskom? Ili sve to nema veze.

Ili se ipak radi se o jednom drugom problemu, koji je tek načet u ovoj knjizi. Zašto sve na kraju ipak mora da se pretvori u ono što jeste? I vlast i opozicija.
 

Izvor: Vreme broj 461
Autor: Nebojša Grujičić

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar