Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

Glagoljanja

04.01.2020

Srbija u miru - beseda dr Nikolaja Velimirovića, na engleskom, u Kembridžu (Carevina, 1917)

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dom/roditelji/amber-alert-da-li-ces-pomoci-ako-znas-da-mozes.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/sumadija-i-pomoravlje-dusa-srbije.html http://prviprvinaskali.https://prviprvinaskali.com/strane/donacije-i-sponzorstva.html

PPNS - KG VODIČ: KALENDAR DOGAĐAJA U KRAGUJEVCU



BESEDA DR NIKOLAJA VELIMIROVIĆA, ODRŽATA NA ENGLESKOM, U KAMBRIDžU, U NOVOJ DVORNICI ZA PREDAVANjA; PREDAVANjU PREDSEDAO PODPREDSEDNIK SVEUČILIŠTA.

Muk je najprirodniji jezik za tragediju. Tragediji Srbije nije potreban besednik; ne treba joj reči da je opisuju, da je uveličavaju. Jer muk, a ne besedništvo, čini tragediju većom. Srbijin muk je danas dubok kao što je tragedija njena mračna. Mučaljiva patnja, patnja je koja najglasnije govori. Stradanje koje ćuti jeste kao svrdlo koje se uvija u savest prouzročnika patnje. Takvo mučaljivo stradanje svetu je strogi sudija, koji gavane čini ubogima, poništava svu gordeljivost, zagorčava uživanje, a sav ljudski napredak ponižava. Nečeg naopakog ima sa ovim životom. Što to može biti? Ja ne znam, ali stradanja nas podsećaju danomice da se nešto kriva kod ovog sveta. Patnje koje dolaze od okolne prirode nije još najgore, — prirodom možemo zagospodariti; niti je to patnja, koja dolazi od Božije volje, — Boga možemo ganuti molitvom svojom; ali je stradanje najgore koje dolazi od samih nas. Hiljadama zmija nalazi se u Srbiji. Pa ipak sve zmije kroza celu istoriju Srbije, od vremena kada su Druidi bili na ovom ostrvu pa do doba Tenisona i Kiplinga, nisu prouzrokovale toliko otrovne pustoši od ljudi i marve u Srbiji kao što je to skoro učinila jedna rulja najezdnika koji su hvalisavo gledali sebe na vrhuncu ljudske prosvećenosti. Očaj spopada čoveka kada gleda na što danas Nemačka upotrebljava svoju moć, svoju „kulturu“, svoju nauku i bogatstvo svoje u Srbiji, među narodom, koji se pet stoleća borio protiv turske tiranije uz geslo „Za krst časni i slobodu zlatnu“, i koji je kad-kada, iz ovoga mračnoga kutka, pružao svoje poglede put cara nemačkog, viteza mnogih svetih ordena, kao na zatočnika i oslobodioca zarobljenog Hrišćanstva na Balkanu. Nikad nije jedan narod stradao od zmija toliko koliko jadni narod Srba danas pati od „prosvećenih“ ljudi. Zaista, zar ne držite i vi da nešto rama na ovom životu našem? Još na prvim stranicama svojim otkrila je Biblija da je s nama nešto vrlo zlo. Umorom svoga brata Kajin je bacio senku na celu istoriju čovečanstva. Čak ni prvi čovek na zemlji nije smireno i srećno biće. Celo naše vreme na zemlji ispunjeno je strasnim grčenjem u borbi za život i svetlost. Pa ipak naše grčenje i nesreća dolaze u glavnom od nas samih, niti od prirode niti od Boga. Kada li će doći konac ovom stradanju čoveka od čoveka? Mi smo uobičajili da o dvadesetom veku govorimo s nadeždom. Očekivali smo da će se bar tog stoleća ustanoviti da su zmije ljudima veći neprijatelji no što su ljudi sebi samima. Ali u očaju mi gledamo danas da su zmije nevina bika u upoređenju sa ljudima. Tragedija skršene i umorene Srbije je glasan dokaz da su zmije pri upoređenju nevina bika. Pa ipak Srbija muči u svojoj tragediji. I ja sam volio bih da ćutim. Ali ja to ne mogu; ja nisam samo nesrećni brodolomnik sa jednog jezovitog brodoloma, nego vrhu svega sveštenik i sluga u Boga.

I ako naš narodni ponos nalaže nama Srbima da mučimo pri ovom brodolomu, moja hrišćanska čast i ponos nalaže mi da vapijem i protestvujem. Ja sam na životu ostali protest moje umorene otadžbine. Pa ipak ja sam samo prolazni protest, protest časovni, dok se ne digne Bog Spori i Pravedni sa svojim protestom. Moj protest je u rečima, a reči su od vazduha. Ali protest Boga biće, kao i uvek što je bio, od ognja neumoljivog, koji sagoreva telo i dušu. Ja samo najavljujem strahoviti protest koji ide.

Zašto ja protestvujem kod vas sada, sinovi i kćeri Velike Britanije? Jer ste vi bili pobornici Biblije na svetu; to jest pobornici pravde, slobode i bratstva među ljudima. Jer su se vaši vitezi borili za Hrišćanski Krst i Slobodu. Vaše ostrvo je bilo Ostrvo Spasenja za sve izbeglice, koji su kao pobornici slobode morali begati iz svoje otadžbine — između ostalih i Ruso, Volter i Viktor Igo, sinovi jednog vrlo slobodoumnog naroda. Vaši najslavniji generali i admirali ponizili su najvećeg osvajača na svetu i dali mu čardak na jednom malom ostrvu, da u njemu živi, u mesto u svetskom carstvu o kome je on sanjao. Vaši državnici — ja ću spomenuti samo nekolicinu: Pit, Brajt, Gledston — tvrdili su stalno da unutrašnja i spoljna politika ove države treba da počiva na hrišćanskim načelima. Vaše žene proslavljene su u svetu zbog lepog i čovekoljubivog odgoja kojim one obdaruju svoju decu u želji da svako novo koleno pruži svetu nov dokaz da je ovo ostrvo dostojno velike svoje uloge na ovoj planeti. Vaš radni svet odlikuje se zdravim osećanjem stvarnosti i idealizma, te izbegava sve nastranosti i krajnosti, do kojih sirotinja dovodi radnički stalež u drugim zemljama, i snažno sarađuje na ljudskom napretku, materijalnom i moralnom. Vaše plemstvo, daleko od toga da bude pokvareno i odrođeno, od početka ovog rata zadivilo je svet svojim izvanrednim rodoljubljem i gotovoćšu da žrtvuje sve, pa i sam život, u borbi za čast i nepokolebljive ideale svoje domovine.

Zbog toga ja podižem tužbu pred vama, vredni sinovi i kćeri Velike Britanije, naslednici najvrednije baštine koju je ikad jedan narod nazivao svojom.

Srpski život u mirno doba najrečitija je tužba i najsilniji protest protiv zločina ova dva velika hrišćanska cara. Ova dva hrišćanska cara osvojila su Srbiju svojim željezom i nemilosrđem i stegla su grlo Srbije tako krvnički da danas u Srbiji ima vazduha i svetlosti samo za osvajače ali ne i za pokorene. Lišena vazduha i hleba, Srbija nije u stanju da protestvuje, ali ja jesam. Večeras ću vam opisati Srbiju i Srbe u mirno doba, da bih vam pokazao kakav je život vodio vaš najmanji saveznik pre no što je ova velika bura naišla na njegovu zemlju. Počeću sa srpskim selom. Zašto? Zato što je selo pravi temelj svega našeg materijalnog, duhovnog i moralnog bogatstva.

Kada su Turci, pre pet stoleća, pokorili Srbiju srpsko stanovništvo bilo je prinuđeno da postupno napusti gradove i povuče se u sela po dolovima, po obalama rečnim, gde je tle bilo najplodnije, i izbegne u šume, planine i manje pristupačne krajeve.

Na taj način selo je postalo ono tle iz kojega je ponikla naša demokracija. U tome leži razlika između paše demokracije i demokracije zapadne Evrope, gde se demokratski pokret začeo i razvio po gradovima.

Odagnati zajedničkim neprijateljem u šume i planine, lišeni slobode i bogatstva, viši i niži stalež, učeni i prosti, izvrgnuti su bili istom poniženju i nepravdi, obavljali isti posao, orali i sejali, borili se protiv istog zla, turskog jarma, i pevali o istom nadanju. Pod tim uslovima rođen je naš demokratski duh, koji je kasnije divno poslužio, u vreme borbe za oslobođenje i oslobođenja, kao podloga našim demokratskim ustanovama: društvenim, političkim i crkvenim.

Rekoh da je selo naše pravi temelj našeg materijalnog bogatstva, Mi, pravo rečeno, nemamo skoro nikakve industrije, ali svaki seljak naš poseduje svoju zemlju. A zemlja je naša plodna, pa naša otadžbina nikad nije zapamtila gladi.

Uživanje je bilo gledati kako naši seljaci s proleća oru svoju vlastitu zemlju; u leto bacaju pogled na svoju zlatnu žetvu; s jeseni posmatraju ambare pune i prepune; zimi uživaju i odmaraju se u svojim rođenim domovima. Ako upitate ma kog srpskog seljaka: „Čija je ovo kuka? ili ovo polje? ili ova žetva?“ on bi vam nepremeno odgovorio: „Božija, pa moja!“ — Po mišljenju našeg seljaka prvi je vlasnik Bog, a drugi on.

Pa i za vreme poslednje tri ratne godine u Srbiji je bilo u izobilju svih životnih namirnica, naročito pšenice i stoke, voća i sena, povrća i drva.

Ali sada — sve bogatstvo Srbije bilo je i prošlo; ono postoji samo u uspomeni okrađenih, opljačkanih, opustošenih, glađu iznurenih i ućutkanih robova.

U nemačkim novinama bilo je objavljeno jedno osobno pismo nekog nemačkog vojnika u Srbiji. „Ovde nam je vrlo dobro. Imamo hrane i svega u izobilju. Mnogo više no što smo imali na zapadnom frontu!“ Ja se uzdam da vi dobro razumete, što ovaj vojnik misli i od kuda je došlo ovo izobilje u hrani „i svemu“ nemačkim provalnicima u Srbiji. Skoro u isto vreme pisao je zapovednik nemačke vojske u Srbiji nekom u jednoj neutralnoj državi ove reči: „Ne samo da da vam dozvoljavam da dođete u Srbiju i pomognete Srbima, već vas molim da dođete odmah. Među stanovništvom Srbije vlada najveća beda i svet umire na gomile od gladi.“

Što to bi? „Prosvećeni“ podanici cara Viljema ne ubijaju građanski svet neposredno kao što su činili glupi Turci, već posredno da bi sačuvali lažnu čast „civilizaciji“. Oni su prognali stanovništvo — starce i bolesne ljude, žene i decu — jer su svi drugi Srbi u vojsci i nalaze se u povlačenju; oni su proterali stanovništvo, uzeli hranu, stoku, bakar, toplu robu, ćilime, pokrivače, sve. A kada su to učinili onda su milostivo dozvolili narodu da se vrati natrag „svojim domovima i svojim običajima“, kako je to objavio car Viljem. Ali kako da se vrati i kamo? Hiljade su pomrle na povraćaju, hiljade su uspele da se vrate svojim hladnim i praznim domovima da u njima umru; i za te se kaže da su srećniji; a hiljade su izbegle sa srpskom vojskom u Arbaniju i na ostrva u Sredozemnom Moru, gde su umirali i još umiru od gladi; ali pošto ih je smrt zatekla u slobodi a ne u ropstvu, to se smatraju najsrećnijim. Sada, mi smo prosjaci.

Ovo je prva godina u našoj istoriji da smo prinuđeni ljude moliti za hleb; do danas smo samo Boga molili za naš kruh nasušni, i Bog nam ga je davao izobilno. Ali mi smo postali prosjacima tek onda kada se nemačka prosvećenost otkrila da je prosjakinja, sirota na moralu, oskudna na istini i šuvela u srcu.

A sada ću da vam ispričam kako je srpsko selo postalo temeljem srpskoga duha.

Nijednog sveučilišta, nikakve škole, nikakve biblioteke za čitavih pet stotina godina! Zamislite takav narod. Takav je bio srpski narod. Sveštenici su bili — jedini pismeni ljudi; pamćenje je bilo — jedina biblioteka; majka— jedina škola; priroda — jedino sveučilište; slepi guslari — jedini istoričari; Bog — jedini prijatelj i utešitelj! Zamislite takav svet i nazovite ga — Srbima.

Zamislite engleski narod da bude za pola hiljade godina bez škola, bez učenja, bez sveučilišta, bez istoričara, književnika, prijatelja i utešitelja! Ja verujem, da vi niste u stanju zamisliti vašu otadžbinu ni bez Šekspira, bez sveučilišta u Oksfordu i Kambridžu i bez Britanskog Muzeja, da druge stvari i ne spominjemo. Bilo bi od velikog interesa i za psihologa i za istoričara da sazna kako duh radi kod naroda lišenog svega što se danas smatra nasušnom potrebom svakidanjeg života. Kako takav narod živi? Kod Eskima je ta stvar jasna: oni love, jedu, razgovaraju i spavaju. Ali što čini jedan narod evropske, arijske rase? Srbi su evropske, arijske rase. Što su oni činili? Tri posla — mislili su, pevali su i nadali se.

Da, oni su mislili. Mislili su i o nebu i o zemlji, o životu i o smrti, čoveku i životinji, i o svemu drugom su čim čovekova priroda dolazi u doticaj. Oni su sravnjivali i tražili uzrok i cilj svemu. Dolazili su do zaključaka i davali izraza svome dugom zapažanju. Mislili su i premišljali dugo, vrlo dugo dok su dolazili do jedne kratke rečenice. Ove reči živele su u usmenom predanju, i prenosile su se sa kolena na koleno. Ove reči su vrlo slične izrekama iz Biblije, mislima La Rošfukoa i rečima iz mnogih slavnih dela. Srpske poslovice su neobično jezgrovite. Ja sam čitao dobar deo velikih pisaca evropskih, ali je na mene vrlo često srpska narodna poslovica činila dublji i silniji utisak no mnoga slavna knjiga.

Evo vam jedne takve poslovice: Bog je na visini, satana u dubini, a čovek je u sredini. Ako Bog želi, može se naći gore, dole i u sredi. Ako satana želi, može biti dole i u sredi. Čovek može biti svuda kao i Bog, u sredi, gore i dole. Još jedna:

Ptica je zavidila zmiji i govorila: ti poznaješ zemlju vrlo dobro. Zmija je zavidila ptici i govorila: ti poznaješ nebo vrlo dobro. A obe su zavidile čoveku i govorile: ti poznaješ i nebo i zemlju. A čovek je odgovorio: „I znanje moje i neznanje čine me jednako nesrećnim.“ I ova:

Sneg ili led, para ili tečnost, voda ostaje uvek vodom. Bogat ili siromašan, neznalica ili učen, čovek je čovek vazda. Pa ova:

Samo pola dobar čovek može se razočarati u ovom svetu. Ali potpuno valjan čovek nikada se ne razočarava, jer on nikad ne očekuje nagrade za dobro koje čini.

I srpski je narod i pevao. Sedeći oko ognjeva dugih zimskih noći, srpski seljaci pevali su o svojoj slavnoj prošlosti, tamnoj sadašnjosti svojoj i svojim nadama na budućnost. U Srba postoji jedan instrumenat koji se zove gusle; zanimljiviji od grčke lire, jer je zgodniji za junačke pesme. Sliči i indijskoj tamburi. Dakle, kao što su stari grčki pevači pevali o svome Ahilu, uz svoju liru, i stari indijski pevači pevali o svome Krišni uz tamburu, tako su i srpski guslari, uz gusle, pevali svoje pesme o svome junaku iz starine, Marku. Marko je bio istorijska osoba, sin jednog kralja. On je bio narodni zatočnik prava i pravde, i zaštitnik siromaha i potištenog, čovek, koji je verovao u boga pobedonosca; on je ostavio na iduća pokolenja utisak jasan kao što munja čini na tamne oblake. U svakoj seoskoj kući u Srbiji nalaze se gusle, i skoro u svakoj obitelji po jedan dobar pevač uz gusle. Slepi pevači pevali su na proslavama i saborima.

Kad su pitali velikog Pita, od koga je tako dobro naučio englesku istoriju, on je odgovorio: „Od Šekspira,“ Kad nas pitaju, od kuda mi znamo tako dobro srpsku istoriju, odgovaramo mi: „Iz naših narodnih pesama.“ Retko je naći naroda, koji, u masi, poznaje tako svoju prošlost, kao što Srbi poznaju svoju. Srbi u svojoj istoriji ne gledaju toliko suhoparnu nauku, koliko umetnost, dramu, koja se mora ispričati u svečanom jeziku. Srbi su znali svoju, pa su zato i pevali o njoj; oni su pevali o njoj, pa su je tako upoznavali sve to bolje.

Srpski ljudi su pevali, ali ne samo ljudi već i žene su pevale tako isto. Kada se žetva sabirala u julu i avgustu, žene i devojke pevale su u poljima i po drvetima rodnim. U našoj zemlji mi imamo sunca izobilno, i pevanje u polju potpuno odgovara bogatstvu svetlosti, koju mi imamo. A što da vam pričam o pevanju našeg ženskinja s jeseni pri vedroj i blagoj mesečini? To je vreme kada se prede uz preslicu. Umorni ljudi ležu u postelje, ali žene posedaju u krugu na dvorištu pod vedrim nebom. Tu se razgovaraju i pevaju, ne prestajući sa svojim predivom. Pevaju dve po dve, u duetu, ali tako da drugi duet počinje kao prvi svršava. I ovako se peva ne u jednoj kući, već u mnogima u isto vreme, u raznim krajevima sela. Mesečina je — u nas u Srbiji je mesečina čarobno svetla i jasna — tišina je, pesma sa svih strana, iz svake kuće pevaju devojke, pevaju slavuji i druge ptice. Celo selo se pretvori u binu; tu je na stotine pevača, oko njih mesečina, nad njima široko zvezdano nebo — ja sam uveren da bi vas više zanela jedna takva srpska seoska opera nego mnoge opere na kojoj bini u Londonu. A sada — u Srbiju jurnu nemački car, koji ne zna za pesmu, i naša pesma umuče.

I pod Turcima je pevao srpski narod. U Britanskom Muzeju možete naš deset velikih knjiga srpskih narodnih pesama, spevanih za vreme turskog gospodstva u Srbiji. Ta vladavina bila je vrlo mračna zaista, ali ipak mi smo u sebi gledali branioce krsta od polumeseca, i uobražavali smo da mi treba da budemo grudobran hrišćanske Evrope, to jest Srednje Evrope na prvom mestu. Zato smo vodili borbu sa Turcima s pesmom na ustima i s nadom u prsima.

A sada — dva hrišćanska cara, sa lisicom iz Sofije. skršili su Srbiju potpunije no što su je Turci ikad kršili.

„Povratite se vašim domovima i vašim običajima“. tako je car Viljem pozivao srpske izbeglice.

„Vašim običajima!“

Ali, o „ilustrisime Cezar“, mi bi mogli odgovoriti, ,,naš prvi i najbolji je običaj da pevamo. Reci nam kako da pevamo sada? Pa znaš, o care, jer si i ti pripovedao bibliju, ti moraš znati biblisku tugovanku starog Izrailja: „Na rekama vavilonskim sedili smo, aj, i plakali, kad pomišljasmo na Sion. Vešali smo naše harfe o vrbe. Jer oni, koji nas zarobiše, nagonjahu nas da pevamo, veleći, pevajte nam koju pesmu o Sionu? A kako ćemo pevati pesmu gospodnju u zemlji tuđoj?“

Sada ti igraš pravu igru vavilonsku — prema nama Srbima, to jest prema narodu koji se rvaše za krst, koji pojaše o slobodi i koji na krst pođe za pravdu. Ti nisi ništa bolji od ma kog seljana iz srpskog sela. Tražiš li dokaza? Srpski seljak peva, a ti ne umeš pevati. Ti ne možeš pevati, ne zbog tvog grla obolelog, već zbog nemirne savesti tvoje. Ti si ugušio pevanje u zemlji pesme, o grešni gospodaru!

Kako da mi sada pevamo pesme naše, kada su domovi naši pretvoreni u prazne pećine? Od kuda bi mi mogli pevati, kada gledamo hleb naš u rukama tuđim, a u rukama našim hladno stenje? I kako bi mi mogli pevati sada kada se cela prošlost naša buni protiv tebe i naši se stari prevrću u grobovima svojim?

Ti si pokrio zemlju našu grehom i zločinom, a običaj naš nije da pevamo o grehu i zločinu, već o vrlini. Kada ćeš nam pokazati vrlinu tvoju ? Do sada si nam pokazivao samo oganj i mač, zverstvo tvoje i surovost tvoju, i samo surovost i zverstvo — i, rekoh li to već? — oganj i mač. To je jezgro vere tvoje i nauke, duše tvoje i slave. Preziremo sve što ti unese u zemlju našu.

Ostavi nas da mučimo, gospodaru, a ti možeš produžiti sa izložbom svoje mefistofelske prosvećenosti, i pošto skršiš sve slabije i manje od tebe, gospodaru, otvori usta tvoja i propovedaj nad njihovim ruševinama svojim obožavaocima: ..Kantate domino!“

Ali dok si ti ovde mi nećemo pevati po običaju našem starom. Radije ćemo mučati i čekati sud Božiji.

Skriveno moralno blago srpskog naroda i sada sjaje, kao i uvek, kroz sva vremena mraka i stradanja.

Vi se sećate još od početka rata svih izjava srpske vlade, da će Srbija ostati verna do konca. Možda je ko od vas pomišljao: te izjave potekle su iz političkih razloga. Ne; te izjave su bile samo nejak izražaj onoga što smo mi svi u Srbiji mislili i osećali. Po shvatanju naroda u Srbiji uvek je bila sveta dužnost biti veran prijateljima, držati zadatu reč i čuvati potpisane i nepotpisane ugovore. Mi naš moral nismo školom izučili — ne zaboravite da za čitave vekove u nas škola nije bilo — već je to nasleđeno blago, koje svaki čovek drži u velikoj pošti. To nije moral koji se oslanja na naučenom, na rečima i izvodima iz knjiga, vek je to osnovna sila, koje mi nismo vlasni, koja drži u svojoj vlasti svakoga od nas.

Naš ministar predsednik pre neki dan rekao je ove reči: „Bolje je umreti u lepoti, nego živeti pod sramotom!“ Pre petnajest stotina godina čule su se slične reči na ovom vašem ostrvu, na usta jednog viteza iz pratnje Bivolfa: „Smrt je lepša od života sramnog.“ Svako dete u Srbiji misli na isti način kao i naš ministar predsednik o vrednosti života i smrti.

„Bolje je umreti nego“ živeti ovako ili onako, ili činiti ovo ili ono — na stotine srpskih poslovica počinje tim rečima.

U poslovicama izražena je naša narodna mudrost, u poslovicama i pesništvu. A naše poslovice su pesma sama. U nas moral nije samo nauka; on pripada pesništvu, kao i istorija. Istorija i moral su tako uzvišeni predmeti da moraju biti izražavani uzvišenim, svečanim jezikom. Pesništvo je prava suština stvari. To je najozbiljnija stvar na svetu. Tako mi shvatamo.

Srbi čitaju vrlo malo Bibliju, i ako su oni imali Bibliju na svome jeziku i služili se njome pri svetoj službi pre no što ste je vi imali na svom jeziku u svojoj crkvi. Nu Biblija se slušala u crkvi, a na domu pesma. Kao što se Šekspir može nazvati vašom drugom Biblijom, tako, i više još, naše narodno pesništvo naša je druga Biblija. Naše pesništvo je bilo naša istorija, naš moral, naša lepota, naše nadanje, naš odgoj, naša krepost — naša Biblija. Našom pesmom, kao i Biblijom, moral se ne uči već nadahnjuje. Što bi bio ovaj moral, koji naučavaju srpsko pesništvo i poslovice, kada bi bio odeven u suhoparne reči?

„Hvala Bogu na njegovom daru“, tako obično počinje naša pesma.

Ljubav? Ljubav je bolja od pravde.

Pravda? Pravda je bolja od nepravde.

Nepravda? Nepravda mora biti kažnjena.

Stradanje? Njega mora nestati.

Ustrpljenje? To je velika vrlina stradalnika.

Čast? Bolje je umreti no ne sačuvati čast.

Nepoštenje? Ono znači isto što i smrt.

Milosrđe? Ono sjaje kao sunce nad svetom.

Prosjak? On stavlja srce na kušanje.

Smrt? Bog je iza smrti i zato smrt nije nikakvo zlo.

Molitva? Treba se uvek moliti, ali od nje pomoći nema dok čovek ne učini sve što može.

Poniznost? Ona je uvek uzvraćena ljubavlju.

Neustrašivost? Praćena je najvećom pohvalom.

Kukavština? Nju prati pokor i prezir.

Poslušnost? Mladež mora slušati i poštovati ostarinu.

Obraz? Bolje je zapaliti crkvu nego kome nasrnuti na obraz.

Zaštita nemoćnih? Marko je uvek štitio nejake i životinje. To je velika vrlina.

Čojstvo? Uvek budi vitez, prema prijatelju i neprijatelju.

Rad? Bez rada nema molitve.

Sloboda? Čovek je čovek samo dotle, dokle živi u slobodi i bori se za slobodu.

Bogatstvo? To nije vrlina, a kad ono ne podupire vrlinu, zločin je.

Bog? On je gospodar sveta i tvoj danjonoćni telohranitelj.

Takav moral učili su, aj, pevali su naši stari, pevali smo i mi, Naravski, mi smo se često grešili o ovaj moral, ali i kad smo grešili i kad smo bili ispravni, ovaj moral bio je uvek smatran merom svega što je dobro i lepo.

Srbija je grešila i kajala svoje grehe, pa opet padala u grehove. Sudite i budite sudije, gospodo, a ja ću vam ispovedati sve grehove Srbije. Srbija je grešila i stradala. Njeni gresi bili su pakao njen, njena stradanja — njeno čistilište. Ja neću da molim vas da oprostite Srbiji, već vas molim da pravedno uporedite njene grehe sa stradanjem njenim. Srbi su se grešili o svih deset zapovesti; to je istina. Ali su oni ipak držali da su tih deset zapovesti merilo koje propisuje nešto bolje nego ono što narod čini. I ako je narod divno govorio: „zrno istine bolje je od tovara laži“, ipak je laž, kao i svaki parazit, našla sebi gnezdo kao i svugde drugo. I ako narod kaže: „Bolje je biti slep uz pravdu, nego s očima kod nepravde“, ipak je nepravda našla svoje seme, rast i plod u istom narodu. I ako se srpska savest grozila nad Kainovim grehom, ipak je taj greh, greh bratoubistva skrnavio tle Srbije, osvećeno tolikim patnjama i nesebičnim žrtvama njenog naroda. Nu u Srbiji nećete nani prepredenih poroka, koji se počinjaju u prisenku velikih kultura, ali ćete naći dovoljno velikih i malih grehova, koje srpska savest osuđuje na isti način kao i vaša.

A pored tih grehova, ja ispovedam pred vama jedan veliki greh srpskoga naroda. Taj je greh njegova preterana ljubav prema nezavisnosti. To je vrlina kao što je vrlina i svaka druga iskrena ljubav, ali ona postaje grehom kada pređe meru. Ta vrlina sjaje kao sunce u doba borbe protiv općeg neprijatelja, ali u doba mira, kada preovlađuje potreba za udruženim trudom oko društvenog dobra, ta vrlina postaje grehom. Ovaj duh nezavisnog života, nezavisnog i od neprijatelja i prijatelja, znatno je poremetio naš društveni život i napredak tokom prošlog stoleća. E, u tome, u tom najvećem grehu našem i najvećoj vrlini našoj u isto doba, nalazi se glavna razlika između nas Srba i naših suseda.

Narod Velike Britanije svikao je da gleda na Balkan kao na zemlju, u kojoj preovlađuje jedan i isti greh. To shvatanje je velika pogreška. Na Balkanu u glavnom postoje dva duha: srpski i bugarski, to jest duh slobodnjački i duh ropski. Srpski duh se do konca uporno i žilavo borio protiv Turaka da oslobodi Balkan pre pet stoleća. Bugarski duh pokorio se bez ikakvog otpora. „Bugarski kralj nije očekivao da bude pokoren, već je ponizno molio za milost“; tako piše jedan engleski istoričar. (Stanli Lein-Pul, „Turska“, str. 40.) Buntovnički srpski duh digao se prvi iz balkanskog mraka, pre sto godina protiv tiranije i despotskog nevaljalstva turskih gospodara, i oslobodio srpsku zemlju. Bugarski duh čekao je dok su došli stranci i oslobodili bugarsku zemlju. Ovi stranci su bili: Rusi, Srbi, Rumuni i Gledston. Bugarski duh je bio od 1878., pod vladavinom nemačkih kraljeva, isto ropski pokoran kao što je bio za pet stotina godina pod vladavinom turskih vezira i paša. Samo je čisto neznanje govorilo kroz one ljude, koji su pre nekoliko meseci rekli: „Ovo kralj Ferdinand ratuje protiv Srbije i Saveznika, a ne bugarski narod. Bugari se neće nikad boriti protiv Rusa, svojih oslobodioca.“ Istina je i ostaće istina: bugarski narod je sposoban samo za jednu misao, to jest misao svoga gospodara, pa bio to Ferdinand, ili ko drugi, i on ima samo jednu volju, volju svoga gospodara. Oni će se boriti protiv Rusa isto onako žučno kao što su se borili juče protiv Turaka i kao što se danas bore protiv Francuza i Engleza, ako samo to traži i želi njihov gospodar.

Ovaj ropski duh, koji je nesreća za taj narod u ovim najtragičnijim i najodlučnijim događajima svetske istorije, u vreme mira bio je sreća za bugarski narod i osposobljavao ga je za miran organizovan rad, za koji se traži poslušnost i potčinjenost. Ovaj ropski duh je najveća vrlina i najveći greh bugarskog naroda.

Nu ja govorim o našim gresima, i ja priznajem da je naš greh bio i suviše razvijen osećaj lične slobode. To je pravi duh Srba. Iz tog duha ponikli su svi naši uspesi i sve nedaće naše. Stavite se na to stanovište, molim, i onda sudite o svim našim gresima novog doba: umorima kraljeva, unutrašnjim nemirima i svim drugim nepravilnostima političkog i društvenog života naše zemlje. Onda ćete razumeti nas bolje; a kad nas bolje razumete, ja sam uveren, da ćete nam lakše i oprostiti.

Srbija je grešila, Srbija se i molila. Ako stavite na jedan tas grehove Srbije, a na drugi stradanja i molitve Srbije, ja sam uveren da će ovaj drugi pretegnuti.

Još jednom se moram povratiti na srpsko selo. Tamo molitva nije samo pogovor grehu već se smatra dnevnom potrebom. Kad se čovek umije u nas, prvo mu je da se bogu pomoli. To je osveštani običaj. Mnoge pesme o našem narodnom junaku, Marku, počinju ovako:

„Poranio Kraljeviću Marko,
Umio se, bogu pomolio...“

I sve pesme počinju, to ponavljam, ovim rečima:

„Hvala Bogu na njegovom daru“.

Ali molitvom ne počinju samo pesme, svaki posao i svaka zabava počinje molitvom takođe; svaki dan i svaka gozba, svaki odmor i svako putovanje. Ovaj običaj delomično je zapušten i napušten samo u gradovima pod uticajem srednjoevropske materijalističke prosvećenosti. U selima je nepoznato bezverje. Nema bezbožja po našim zelenim poljima, pod našim plavim nebom, u našim malim belim kućama i drvenim vajatima, na obalama žubornih potoka naših i valovitih reka naših. Svaka obitelj je mala verska zadruga u nas. Glava porodice predsedava ovoj zadruzi i moli se s njom.

Kada vam ovo pričam, govorim vam iz svog ličnog iskustva. Ja sam rođen u jednom selu, u obitelji od četrdeset i pet članova. Svake subote, kada je bio obavljen posao preko sedmice, skupljali bi se mi da se pomolimo bogu. S večeri moj bi ded, glava kuće, sazvao na molitvu. Kapele u kući nismo imali. Kad je ružno vreme, molili bi se u kući. Za lepog vremena na polju, u dvorištu. Zvezdano nebo bilo nam je crkveno kube, mesec naša ikona, tihi dah prirode oko nas naše nadahnuće. Moj ded bi uzimao kadionicu sa žeravicom i tamnjanom i okadio bi svakog od nas. Onda bi izašao napred, stao pred nas i duboko se poklonio; za njegovim primerom sledili bi svi ostali. Onda je počela tiha molitva, prekidana samo čas po čas uzdasima i pobožnim šapatom. Krstili smo se i molili, gledajući u zemlju i uzdižući poglede naše put zvezda.

Molitva bi se završila dubokim poklonom i glasnim Amin.

Kada mi danas pada na pamet ova molitva, ja ćutim više nabožja, više skrušja i mirodušja nego što sam ikad osećao u svima velikim sabornicama u oba sveta, u kojima sam imao prilike da prinesem molitvu bogu.

Ova molitva srpskih seljaka, lepa u prostoti svojoj i dirljiva u iskrenosti svojoj, nadživljavala je kolena, i likovala je nad svima zločinima koje su nad nama počinili tuđinci azijatske i evropske crkve. Naša živa i neugušena molitva očigledni je znak naše durašne i nesalomljive nade. Mi se molimo bogu jer je nada živa u nama, a kada se bogu pomolimo naša nada postaje još snažnija.

Sve u Srbiji može biti narušeno sem molitve. Najezda vojske cara Viljema sve je narušila i preturila u Srbiji, ali molitva srpskog naroda još živi. Zasužnjeni u Srbiji, rasejani po celom svetu kao izbeglice, mi se još uvek molimo bogu pravde, sada kao i uvek do sada. Naša molitva je nada naša. Podanici cara Viljema i bugarski robovi mogu pobiti sve u Srbiji — a u Srbiju su i došli da ubijaju — ali naše nadanje nikad ubiti ne mogu. Razapeta Srbija, vaš verni saveznik, o plemeniti sinovi i kćeri Velike Britanije, sada je mučna i nemoćna. Neprijatelji i prijatelji sada joj se mogu rugati. Ona će mučati.

Ja sam uveren da u vašoj duši ima pošte za muk Razapetog. Ja sam ubeđen da će svaki od vas činiti sve što može da se Srbija oslobodi. Najzad Srbija može sada svoju stvar predati bogu u ruke i s nadeždom sačekati konac. Sada ona može dobaciti caru Viljemu, osvajaču i gospodaru njenom, reči jednog od vaših velikih pesnika:

.,Ja sam izgubio, a ti si dobio igru: ali ipak možda će moj gubitak sjajiti svetlije nego pobeda tvoja kad bog reče svoj sud.“ (A. S. Svinbern, „Faliero.“)

* Beseda svetog Nikolaja Velimirovića. Digitalizovano iz: „Carevina“ – srpski narodni kalendar za prostu godinu 1917. Izdanje Srpske knjižare Bože Rankovića, 249 E. 71 STREET — NEW YORK, N. Y., str. 123-142. 

Prevod sa engleskog od M. J.
Izvor: Vikiizvornik 


BIOGRAFIJA I ŽIVOT SVETITELJA

Lelić (Kneževina Srbija), 4. januar 1881. - Libertivil (SAD), 18. mart 1956.



ALEKSANDRA NINKOVIĆ-TAŠIĆ NA PPNS
PREDGOVOR: ZVONARI SLOBODE - MIHAJLO PUPIN I VLADIKA NIKOLAJ (VIDEO, 40:38)




STRANICA KOJA SE ČUJE
 - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANATVITERINSTAGRAM 

PRVI PRVI NA SKALI Podrska PPNS

ARHIVA PPNS 

PRVI PRVI NA SKALI Udruzenje osnovano


DREN

DOM

POTROŠAČI

PRVI PRVI NA SKALI Sadrzaj O GMO

● O GMO ● Roba bez GMO ● Foto ● Video (O GMObez prevoda) ● Članci (domaći medijistrani mediji) ● Dokumenti (domaći izvoristrani izvori) ● Svet ● Evropa ● Srbija ● Gradovi-opštine ● Kragujevac bez GMO ● M. M. Ševarlić

KRAGUJEVAC BEZ GMO FB GRUPA
SRBIJA BEZ GMO FB STRANA 

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar