Patrijarh srpski Pavle (svetovno ime Gojko Stojčević; Kućanci, 11. septembar 1914 — Beograd, 15. novembar 2009) bio je 44. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve od 1990. do 2009. godine.
Njegovo puno ime i titula glasili su Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Pavle.
PATRIJARH U ANEGDOTAMA
Svojim načinom života patrijarh Pavle postao je blizak svim ljudima. Njega, kao nekog svog, sebi bliskog, doživljavaju ne samo pravoslavni vernici, nego i vernici drugih religija, pa i oni koji se izjašnjavaju kao ateisti.
Otuda i dosta priča, doskočica i šala u kojima je glavni junak srpski duhovni poglavar. One samo dodatno utemeljuju mit o patrijarhu Pavlu kao o narodnom, svetom čoveku. Ako nije u pitanju neka čista ljudska šala, one su redovno prožete nekom duhovnom poukom.
U njima je patrijarh Pavle – skromni čovek velikih vrlina.
Veliki duhovnik!
S razlogom, jer srpski prvojerarh u svakoj prilici drži se saveta apostola Pavla: „Reč vaša da bude svagda u blagodati, solju začinjena, da znate kako treba svakome odgovoriti“ (Kol. 4,6).
Patrijarh Pavle je često u narodu, on kao pastir ne želi da se odvaja od svog stada, ni po čemu. Zato, kad god je to moguće, ide pešice ili javnim prevozom. Svuda tamo gde je on, živi se skromno.
Podučavao je i druge da se trude da u skromnosti žive. Tako, kada su ga, kao nadležnog episkopa, monahinje iz manastira Sopoćani kod Novog Pazara zamolile za blagoslov da kupe „fiću“ (u to vreme najmanji automobil), da bi njime dopremale potrepštine za manastir, a i da ne bi morale do grada da idu autobusom, pošto se dešavalo da ponekad dožive neke neprijatnosti, on je to odbio. Obrazloženje njegovo bilo je: „Nije u redu da kupite automobil od novca koji je dala sirotinja. I još, može da se desi, kad pređete preko neke barice, da isprskate tu sirotinju!“
U to vreme, dok je bio episkop raško-prizrenski, dugo je izbegavao i da se za njegove i uopšte eparhijske potrebe nabavi automobil. Govorio je: „Dok svaka srpska kuća na Kosovu ne nabavi kola, neću ni ja.“[1] Na kraju je pristao da se nabavi samo jedan „vartburg“, pošto nije bio skup, a bio je pogodan za prevoz robe, raznih crkvenih stvari i drugih potrepština.
Episkop Pavle retko kad je u njega sedao, jer je uglavnom peške išao. Od manastira do manastira, od crkve do crkve, duž i popreko po eparhiji… Zato i nije znao kakvi sve automobili postoje. A kad je jednom kod njega u posetu došao, svojim „pežoom“, episkop žički Stefan, sa kojim je bio izuzetno blizak još iz bogoslovije, i kad su krenuli tim njegovim automobilom da zajedno obiđu neka mesta u eparhiji, reče vladika Pavle:
– E, brate Stefane, baš ti je dobar ovaj tvoj „vartburg“!
Na isti način vladika Pavle nastavio je da živi i kada se preselio u Beograd, kada je izabran na najvišu crkvenu dužnost.
U to vreme, kao i obično, imao je samo jednu mantiju. Sestra od tetke Agica, koju je često posećivao, zadirkivala ga je: „Kakav si ti patrijarh kad imaš samo jednu mantiju?“ Na to će novoizabrani patrijarh: „Šta će mi više, ne mogu dve odjednom da obučem!“[2]
Beograđani su patrijarha Pavla često susretali na ulici, u tramvaju, u gradskom autobusu… Jednom prilikom, dok je sam išao uzbrdo trotoarom ulice Kralja Petra, u kojoj je sedište Patrijaršije, sustiže ga, u najnovijem modelu „mercedesa“, poznati sveštenik jedne od najpoznatijih beogradskih crkava. Zaustavio je automobil, izašao i obratio se patrijarhu:
– Vaša Svetosti, dozvolite da vas povezem! Samo recite gde treba…
Patrijarh ne htede da ga odbije, uđe i sede. Čim krenuše, videvši kako luksuzno izgleda ovaj automobil, upita ga patrijarh:
– A, je l’ te, oče, čiji je ovo auto?
– Moj, Vaša Svetosti! – kao da se pohvali protojerej.
– Stanite! – zapovedi patrijarh Pavle.
Izađe, prekrsti se i reče svešteniku:
– Neka vam je Bog na pomoći!
Nastavi peške.
Ništa manje nije se iznenadio ni kada je video šta vladike voze. Bilo je zasedanje Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve. Njegova Svetost, kao i obično, krenu na večernju službu u Sabornu crkvu. Kad izađe iz Patrijaršijskog dvora, vide ispred sebe mnoštvo parkiranih velikih crnih automobila. Pita sveštenika koji ga prati:
– Čija su ovo ovolika luksuzna kola?
– Naših episkopa, Vaša Svetosti! Došli su njima na Sabor – odgovori ovaj.
– O, Bog ga video, šta bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti!? – začudi se Njegova Svetost.
Za praznike patrijarh Pavle Svetu arhijerejsku liturgiju obično je služio u hramu posvećenom svecu koji se toga dana slavi. Znajući da će patrijarh doći, ispočetka je iz tog hrama, ujutru pred službu, po njega automobilom kretao sveštenik ili neko drugi koga starešina hrama odredi. Međutim, mnogo puta se desilo, dok taj stigne do Patrijaršije, patrijarh je već stigao peške ili gradskim prevozom do crkve u kojoj toga dana služi.
A jednom prilikom, dok se tramvajem vraćao u Patrijaršiju, desilo se nešto što je za to vreme bilo sasvim neobično. U tramvaju punom putnika, koji je išao prema glavnoj beogradskoj železničkoj stanici, neko naglas izusti: „Evo ga patrijarh!“ i krenu da zatraži blagoslov. Nagrnuše potom i mnogi drugi. Stvori se velika gužva. Vozač zaustavi tramvaj i naredi da svi, osim patrijarha, izađu napolje. Ostavi otvorena samo jedna vrata, i onda zapovedi: „A sad jedan po jedan… “ I tako svi, bez gužve, priđoše i uzeše blagoslov od patrijarha.
U zgradi Patrijaršije često se pominje jedan dijalog između patrijarha i đakona koji ga svuda prati, pred odlazak na službu u crkvu na Banovom brdu.
– Kako ćemo da idemo? Kolima? – pita đakon, sugerišući odgovor.
– Autobusom! – odlučno će patrijarh.
A već toplo jutro nagoveštava vreo dan. Đakonu se ne ide gradskim prevozom.
– Gužve su, zagušljivo je u autobusu, a nije baš blizu… – nastoji da ubedi patrijarha.
– Idemo! – kratko i ponovo odlučno će Njegova Svetost, sad već u hodu, dok je njegov štap odsečno odzvanjao od udara o asfaltnu podlogu.
– Ali… – idući za njim, đakon poteže novi, kako smatra, još veći argument – Vaša Svetosti, leto je, dosta sveta ide da se kupa na Adu Ciganliju, autobusi su puni razgolićenog sveta. Nije zgodno…
Patrijarh nakratko zastade, okrete se i odgovori đakonu:
– Znate, oče, svako vidi ono što hoće!
Nekadašnja šestorazredna bogoslovija u Reljevu kod Sarajeva bila je po mnogo čemu na dobrom glasu. Proslavila se ona i po svojim učenicima. Razvijalo se ovde svojevrsno prijateljstvo, velika bliskost, koja je često ostajala nepomućena za ceo život između njenih polaznika. Tako je bilo i sa generacijom u kojoj je bio Gojko Stojčević, potonji monah, episkop i patrijarh Pavle. Zajedno sa njim, u istom razredu, bili su potonji episkop žički Stefan (Boca) i dugogodišnji čuveni profesor i rektor beogradske bogoslovije dr Dušan Kašić… Bila je sasvim primetna prava bratska ljubav među njima. Otuda i više anegdota u kojima su oni glavni junaci.
Vladika Stefan, pre dolaska u Žiču, bio je episkop dalmatinski. Imao je more na dohvat ruke, a voleo je da pliva. Držao je do fizičke kondicije jer je puno radio, često bi ostajao do dva posle ponoći da čita ili piše. Zato, kad god je mogao, našao bi neku uvalu, gde nikog nema, i plivao po dva sata. Međutim, kada je postavljen za episkopa žičkog, takvu mogućnost više nije imao, pa je kondiciju održavao večernjom šetnjom u blizini manastira.
Pozove ga jednom patrijarh Pavle i upita:
– Kako ste, brate Stefane?
– Malo mi noge popuštaju, Vaša Svetosti, pa šetam svako veče…
– Kakva šetnja, brate Stefane!? Metanije! Metanije su najbolje za zdravlje!
Zaista, uz metanije, koje čine veliki pokloni, aktivira se celo telo, jer čelom treba dotaći zemlju, tako da se ne sme osloniti na kolena, pa je sve opterećenje na rukama. Ali, patrijarh je znao da vladici Stefanu tada više nije bilo lako da metaniše. A uz Veliki post, na bogosluženju, treba da se napravi više od stotinu metanija…
(Njegova Svetost patrijarh Pavle metanisao je i na početku desete decenije života, sve dok nije povredio kuk; na bogosluženjima je činio tačno onoliko poklona koliko je to kanonima predviđeno!)
Kada je kasnije, nekim poslom nekoliko dana boravio u Beogradu, požalio se vladika Stefan patrijarhu Pavlu zato što ne radi lift u Patrijaršijskom dvoru:
– Vaša Svetosti, zašto ne naredite da se popravi ovaj lift, nemam više snage da stalno ovako gore-dole idem peške!
Patrijarh ga pogleda, pa da ga oraspoloži, reče:
– Brate Stefane, popravio bih ga ja, ali neću da ti pravi buku dok si u svojoj sobi!
Posmatrao patrijarh iz Patrijaršije drugog svog pobratima iz bogoslovije, tada već teško obolelog dr Dušana Kašića, kako tromo ide od Sabornog hrama, pa mu reče:
– Eh, što ti ne valja kad čovek ostari!
A oni ista generacija!
Za stolom, na ručku u Patrijaršijskom dvoru više vladika. Među njima i patrijarh Pavle. Pored ostalog, stigla i činija sa maslinkama. Svi znaju da patrijarh drži do onog stručno utvrđenog proračuna da je ljudskom organizmu optimalno potrebno šest maslinki. Vladika Stefan zahvati iz činije tako da se u kašici našlo osam maslinki. Pogleda u patrijarha i upita:
– Vaša Svetosti, ja zahvatih dve više, šta da činim?
– Sad uzmi to što si zahvatio, a sutra dve manje! odgovori patrijarh.
Početkom Vaskršnjeg posta došao jedan mitropolit i doneo nekoliko paketa sardina za radnike Patrijaršije. Predaje ih patrijarhu, kao domaćinu u Patrijaršijskom dvoru. Na to će Njegova Svetost:
– Hvala, brate, al’ niste trebali, daleko su Blagovesti i Cveti!
Time je skrenuo pažnju da je u vreme Velikog (Časnog) posta dopušteno ribu jesti samo za ova dva velika praznika, na Blagovesti[3] i na Cveti.
Ostao je upamćen i jedan slučaj iz vremena kada je Pavle bio u Blagoveštenju: Krene nekoliko njih monaha čamcem da obrađuju manastirsku zemlju s druge strane Zapadne Morave. Čamac se pod teretom nakrivi, i otac Antonije (Đurđević) padne u reku. Kako nije znao da pliva, počne da se davi. Pavle skoči u vodu i izvuče Antonija na obalu. Kada je posle više od četiri decenije Antoniju, kao blagočestivom arhimandritu manastira Tronoša, pripala čast da izvuče kovertu sa imenom novog srpskog patrijarha, i pošto je izvukao upravo kovertu sa Pavlovim imenom, to je onima koji su znali za slučaj sa Zapadne Morave bio povod za ovakav komentar: Pavle je izvukao Antonija iz reke, a Antonije Pavla za patrijarha!
U to vreme, kada je vladika Pavle izabran za patrijarha srpskog, mnoge delegacije i brojni visoki inostrani predstavnici izrazili su želju da se sretnu sa Njegovom Svetošću, da čestitaju na izboru na najveću duhovnu dužnost. Njegovim saradnicima to i nije baš bilo sasvim po volji, jer su strahovali kako će se patrijarh snaći u tim susretima, s obzirom na to da je najveći deo života, kao monah, proveo u manastirima i da nije imao nikakvog iskustva u svetovnoj diplomatiji, gde se često čovek nađe kao ovca među vukovima. Dolazak je najavio i tada dosta aktivni američki ambasador u Beogradu Voren Zimerman. Patrijarh ga je primio u Patrijaršijskom dvoru. Ambasador je preneo pozdrave i čestitke u ime američkog naroda, u ime američkog predsednika i u svoje lično ime. Vodio se razgovor o opštim stvarima, a na kraju ambasador upita patrijarha:
– Čime vam možemo pomoći?
Patrijarh ga pogleda i jednostavno reče:
– Vaša ekselencijo, nemojte nam odmoći, time ćete nam pomoći!
Zimerman se našao zatečenim i nije znao šta na to da odgovori.
Vreme koje je nastupilo pokazalo je da je to bila najmudrija moguća poruka!
Kao što je već rečeno, gotovo da nema posla koji Njegova Svetost ne zna da uradi. U manastirima je naučio da šije, krpi, pere, obuću da pravi i popravlja, zemlju da obrađuje, voće da kalemi, knjige da povezuje i okiva, građevine i razne aparate i priključke da popravlja… A po prirodi je vredan čovek. Stalno nešto radi.
– I kad dođe ovde kod mene u kancelariju, ako primeti da nešto ne funkcioniše kako bi trebalo, ako vidi da se vrata ne zatvaraju dobro, da negde prokišnjava, da svetlo prekida…, on sam krene da ustanovi u čemu je problem, pa kaže: „Ajde ovo da popravimo!“… – priča mi upravnik Patrijaršijske štamparije Gradimir Stanić. – On se svuda ponaša kao domaćin, ne samo ovde u Patrijaršiji, nego u svakom manastiru i svakoj crkvi, svuda gde se zatekne…
Znali su to dobro pogotovo u ovčarsko-kablarskom manastiru Blagoveštenje, gde se zamonašio, i gde je, i kao patrijarh, gotovo svakog leta odlazio na nekoliko dana da se odmori. Kad dođe vreme povratka u Beograd, pozove igumana Georgija da „sravne račun“:
– Oče Georgije, evo provedoh sa vama ovih nekoliko dana. Sve, Bogu hvala, bi dobro. Boravio sam ovde, doručkovao, ručao, a sve to košta. Je l’ tako?
– Pa, jeste, Vaša Svetosti! prihvati iguman u istom tonu razgovor, pretpostavljajući kako će on dalje teći.
– A i ja vama nešto pripomogoh. Je l’tako, oče Georgije?
– Jeste, Vaša Svetosti, mnogo ste nam pomogli, kao da ste ovde došli da radite, a ne da se odmorite…
– Pa da sravnimo račun: popravio sam ti oluk, prozor, slavinu, bravu, lozu ovu uredio i podupro, cipele pendžetiro…
Iguman pažljivo iščekuje krajnju računicu.
– Oče Georgije, evo po ovome ispade da vi meni treba da doplatite! – kroz smešak zaključi patrijarh.
Kod Njegove Svetosti nema ispraznih reči. On često rečju „žrtvuje sebe“ da bi nekog podučio. Tako, jedan boem, koji je vreme provodio u kafani „?“ (Znak pitanja), nadomak Patrijaršije, kad god bi video da patrijarh prolazi pored Patrijaršije ili Saborne crkve, pretrčao bi ulicu i od Njegove Svetosti zatražio blagoslov. A jednom, zamuckujući, reče:
– Vaša Svetosti, nas dvojica smo najbolji ljudi u ovom Beogradu!
Patrijarh, videvši da nije baš dovoljno stabilan na nogama, na to mu odgovori:
– Jec’, Bog ga video, al’ kad popijemo, onda ništa ne valjamo!
Naravno, patrijarh nikada nije pio. Ali, na taj način, on preuzima deo greha ovog čoveka i na jedan lep način, kroz šalu, da ga ne povredi, ukazuje mu na njegovu slabost, na porok koji ima.
Ili ovaj slučaj: jednog predanog službenika Patrijaršije prekorio je neko od vladika da tobože nije nešto dobro uradio. Ovaj, kao odgovoran čovek, poče da objašnjava da je uradio upravo onako kako treba, ali vladika neće da ga sasluša. Pogođen nepravednom optužbom, službenik je došao patrijarhu da se požali. Referiše vidno uzbuđen. Patrijarh ga sasluša, a onda, imajući u vidu da je omalenog rasta (kao i on sam), reče:
– Bog ga video, mi mali ljudi baš smo mnogo nezgodni!
Tako mu je, na duhovit način, rekao da je veći problem to što se on toliko razgnevio, nego što je nepravedno optužen.
U teško ratno vreme, posle jednog sastanka u patrijarhovom kabinetu, na kojem se odlučivalo o nečemu o čemu nije bilo lako da se odluči, Njegova Svetost, da bi se našalio na svoj račun, reče prisutnima:
– Vi ste mislili da ćete lako sa mnom. Mislite da sam ja slabašan, krhke građe… A, u stvari, vi me ne poznajete dobro…
Ustade je i sa svog radnog stola donese novine srpskog imena[4], u kojima je neprikladno, fotomontažom, prikazan kao nekakav ratnik-supermen, sa bombama i „škorpionom“ o pojasu. Pokazujući na to nimalo smisleno iskrojeno (ne)delo, kroz smešak reče:
– Pogledajte kako me drugi vide, a vi ste mislili da sam ja slab!
Nekako baš u to vreme došao da ga za svoje novine fotografiše jedan od najpoznatijih srpskih fotoreportera Vican Vicanović. Ali, kao ateista, nije znao kako tačno treba osloviti patrijarha. U toku snimanja, da bi napravio željenu fotografiju, obrati se patrijarhu:
– Vaša svetlosti…
Patrijarh mu na to reče:
– Kad sam već svetlost, šta će ti blic!?
Patrijarh Pavle dosta polaže na crkveno pojanje. Jer, kako je govorio, najprirodniji religiozni doživljaj javlja se u crkvi i na Liturgiji, kada se čovek preda duhovnoj muzici.[5]
Još kao dečaka u rodnoj Slavoniji, Gojka Stojčevića su zapazili da lepo peva, pa su ga prozvali Pjevalica. U toku studija bio je sekretar Hora studenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. I kasnije, kada se zamonašio, Pavlu je pevnica u hramu bilo omiljeno mesto. Kao episkop raško-prizrenski, u staroj srpskoj carskoj prestonici, u kojoj je stolovao, od crkvene pevnice napravio je malu duhovnu školu: na svakoj jutarnjoj i večernjoj službi stojao bi za pevnicom i pratio pevanje đaka Prizrenske bogoslovije, a kada pogreše, ispravljao bi njihovu grešku.[6] Na istom mestu često bi se našao i kao patrijarh…
Jednom prilikom za vreme bogosluženja, patrijarh Pavle, roditeljski, tihim glasom, upozori bogoslova koji je bio za pevnicom:
– Sinko, obratite malo više pažnje…, čini mi se da vi to ne radite baš kako bi trebalo!
Ovaj odgovori, pomalo uvređeno:
– Pa, znate, Vaša Svetosti, svaka ptica peva svojim glasom!
Patrijarh će na to:
– Jeste, sinko, ali u šumi. Ovo je Crkva!
NAPOMENE:
Život po Jevanđelju, Priština – Beograd, 1996, str. 33.
Prema svedočenju Snežane Milković, unuke patrijarha Pavla, odnosno njegovog brata Dušana, autoru ovog dela.
Život po Jevanđelju, Priština – Beograd, 1996, str. 33.
„Srpska reč“, iza koje je stajala stranka Vuka Draškovića – Srpski pokret obnove!
Branka Bojović, Oko koje ne drijema, Podgorica, 1996, str. 26.
Jeromonah Atanasije Rakita, Duhovni darodavac Prizrenske bogoslovije – predgovor za knjigu: Patrijarh srpski Pavle, Život po Jevanđelju, Priština – Beograd, 1996, str. 26.
Komentara: 0