Kako je Zoran Petrov život na Zapadu zamenio proizvodnjom zdrave hrane na prvoj biodinamičkoj farmi u selu Veliko Središte kod Vršca. – Ima li Srbija šansu da oporavi poljoprivredu
Hrana postaje najvažnija za čovečanstvo i pretpostavlja se da će vrlo brzo doći vreme kada će se ljudi deliti i po tome ko šta jede. Danas kada se i mnogo bogatije zemlje od naše teško odupiru pritisku velikih svetskih proizvođača genetski modifikovanog semena i hrane, nadomak Vršca, na oko 40 hektara, Zoran Petrov razvija jedno ogledno imanje na kome se proizvodi biodinamička hrana. I nije to nikakva novina na prostorima Srbije, tako se zemlja obrađivala vekovima. Na imanjima koja su bila samodovoljna, svaštarska (proizvodilo se od svega pomalo, ali dovoljno za domaćinstvo), bez pesticida, sa starim sortama semena i stoke. Biodinamička poljoprivreda razvijena je u celom svetu, a u Evropi po proizvodnji prednjače Nemačka, Švajcarska i Francuska, sa imanjima koja zdravom hranom snabdevaju do 300 ljudi.
– U Srbiju sam se sa porodicom iz Norveške vratio 2007. godine, jer smo hteli da proizvodimo hranu za svoju decu. Ispostavilo se da čovek nije ostrvo za sebe, pa se naša prvobitna namera pretvorila u nešto više. Danas proizvodimo i za druge, za sada još ne mnogo, ali u skladu sa veoma strogim međunarodnim standardom „Demetar”, koji kontroliše biodinamičku proizvodnju, polako se razvija naše imanje koje bi, nadam se, trebalo u budućnosti da postane primer po kome bismo imali mnogo takvih proizvođača u Srbiji – počinje priču za „Politiku” Zoran Petrov, proizvođač biodinamičke hrane, koji je osim u Norveškoj živeo i u Švajcarskoj, Švedskoj i Australiji gde je završio studije kineske tradiocionalne medicine.
Povratak na selo počeo je kupovinom četiri krave i bika rase tigrasta buša koja je na našim prostorima opstajala oduvek. Usledila je potraga za zemljom, pa kupovina imanja od 40 hektara u ataru sela Veliko Središte kod Vršca.
– Glavna proizvodnja je na jednom velikom imanju od 25 hektara, gde proizvodimo i hranu za stoku. Tu osim krava i svinja rase mangulica imamo i sve vrste peradi, kokoške, ćurke, morke, fazane. Cela poljoprivreda kojom se bavim oslanja se na stare rase koje su izdržale test vremena pored nas. Naše imanje trebalo bi da bude pokazno, kako bi to moglo da se radi u Srbiji. Takva svaštarska imanja kod nas su postojala nekada davno, koja su u svetu danas vrlo brojna. Nije ovo nikakva novost, odrasli smo uz ovakvu poljoprivredu i gazdinstva na kojima je bilo svega pomalo za jednu porodicu. Danas je drugačije. Traži se samo jeftina hrana koja nam je donela sve nevolje, a najviše bolesti, a to pokazuju i zvanične statistike. To je neodrživo – priča Petrov i dodaje da se svet menja i ljudi postaju svesni da stvari izmiču kontroli i sve više im je bitno šta jedu i čime hrane svoju decu.
Biodinamička poljoprivreda je, u stvari, proizvodnja kakvu su praktikovali naši preci generacijama. Ona je danas samo obogaćena novim znanjima, ali njena osnovna karakteristika jeste da imanje, koliko god je to moguće, bude samodovoljno. Teško je dostići idealne uslove i u potpunosti zatvoriti krug, ali najvažnije je da nema upotrebe hemije i pesticida. Ova vrsta poljoprivrede ne može da se radi „po direktivi“, mora čovek da to oseti i želi. Svako imanje je jedinstveno i postoji sloboda da se na njemu radi po svome. Na ovim njivama raste i korov, jer je i on važan za imanje.
Petrov je, kaže, našao snagu u starim sortama. One imaju i ukus i životne snage neophodne za skladan psihofizički razvoj. Smatra da je nenormalno da čovek danas paradajz, krastavce, banane, citruse jede 12 meseci. Zbog toga i naše telo gubi ritam. A kako je i život ritam, lako je zaključiti kuda nas to vodi.
– Planiramo da napravimo samoodrživo imanje i razvijamo gerilsku poljoprivredu sa proizvođačima koji će se naslanjati na nas. Dešava se da ljudi prodaju stanove u gradovima i idu na selo. Međutim, nepripremljeni su i onda potroše novac vrlo brzo, jer im i seljaci skupo naplaćuju svoje usluge. Da se ne bi dogodilo da propadaju, želimo da onima koji nameravaju da se bave poljoprivredom pružimo mogućnost da dođu kod nas na nekoliko meseci i da provere da li je to za njih. Ako se pokaže da im odgovara, onda možemo i da im pomognemo. Manja imanja mogla bi na ovaj način da se udružuju širom Srbije.
Petrov kaže da je Srbija zlatni rudnik, da živimo u bogatstvu, a ne vidimo svu raznovrsnost biljaka i životinja oko nas, zemlju koja i dalje nije zagađena.
– Na sva obećanja u vezi sa EU moj komšija seljak kaže „gde si video da gazda od bednika pravi gazdu“, ali mi to još nismo razumeli. Niko nam ništa neće dati, a sa malo truda sami mnogo možemo da stvorimo u svojoj zemlji. Ne mogu da promenim svet, ali mogu da menjam sve na mom imanju. Mogu da biram da li će se moja deca hraniti zdravo ili će biti kilava od nezdrave hrane – zaključuje naš sagovornik.
GMO u tanjiru
– Čini mi se da se u Srbiji sve čini da se onemogući razvoj organske proizvodnje hrane, a to je sve pod jakim uticajem kompanija koje se bave ili promovišu GMO. Danas i u zemljama koje su protiv GMO na tanjiru imate GMO. Svaki proizvod koji u sebi ima kukuruzni sirup ili recimo sojin lecitin, tvrdim sa velikom verovatnoćom, jeste GM proizvod. Najviše me zabrinjava što su danas u Srbiji najveći zagovornici uvođenja GMO ljudi koji su čak i u strukturama vlasti i na neki način su povezani sa kompanijama koje proizvode GMO. U Sloveniji, na primer, ministar poljoprivrede ima za savetnika za organsku proizvodnju čoveka koji se bavi organskom proizvodnjom.
Zdravo mleko
Kada smo hteli da proverimo kvalitet mleka naših buša obratili smo se Katedri za biodinamičku poljoprivredu Univerziteta u Kaselu, u Nemačkoj. Kada smo se dogovarali oko donošenja uzorka oni su nas najpre upozorili da dođemo kolima, a ne avionom, zbog zračenja. Tako smo i učinili. Ujutro smo pomuzli kravu i sa dva litra mleka krenuli za Kasel. Urađene su tri analize, ali ono što je nama ostalo najupečatljivije jeste to da je osoba koja je kontrolisala kvalitet svojoj ćerki od tri godine dala mleko naše buše, i to presno, da popije. Rekla nam je kasnije da je takav kvalitet mleka (a krava je samo jela seno, jer je bio decembar) imala prilike da sretne samo na još nekoliko farmi u Nemačkoj. Mi sada završavamo malu mlekaru i imaćemo jogurt i manje količine sira.
Ohrabriti seljake da drže stoku
Statistika pokazuje da je u zemljama u kojima je broj traktora po hektaru manji – veća stopa kriminala, dakle, manje je seljaka koji rade. Za poljoprivredu je svojstvena solidarnost. U biodinamičkoj proizvodnji ta solidarnost je još više izražena. Želimo da ohrabrimo seljake da ponovo drže stoku. A zašto to ne bi uradila i država. Ako se u Srbiji, na primer, popije milion litara mleka godišnje, zašto ne kažu treba nam toliko, garantujemo da ćemo otkupiti. Treba nam milion tona govedine, svinjetine. Tako bi to trebalo da radi država, ako nam je poljoprivreda, kako kažu, strateška grana. Ako stvari postavimo tako, potrebni su nam i IMT i IMR da pokrenemo i domaću industriju poljoprivredne mehanizacije, a ne da punimo tuđe budžete kupovinom mehanizacije u inostranstvu.
Komentara: 0